Недеља, Јануар 05, 2014
У пећини
слика са интернета
У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.
Сав тужан поче се жалити старом монаху.
- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?
- Каквом месту? - упита игуман.
- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
Poučna priča. Nema su tu više šta dodati. Uvijek poći od sebe i dtugima ono najbolje tražiti.
pozdrav
*мандрак
Ово је тако истинито. Колико се само пута десило да о неком помислимо рђаво, а после испадне да се или огрешимо, или постидимо неким поступцима. Да, веома поучна прича. Поздрав! :)
Teško je suditi o hrani koju zaista nismo probali. Slažem se.
pozdrav :)
Одлична прича...