Уторак, Јун 10, 2014
Монах и коњ
Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.
- Шта желиш, дете? - упита седи старац.
- Желим да се замонашим.
- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?
- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.
Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.
- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.
Bog traži naše srce, a ne uniformu
Lepa je priča, jer podseti koliko ljudi jureći pravila postaju školjke i bitnije im postaje šta svet misli, no od čega su sami satkani iznutra. :)
*дођошка
Добро нам дошла, Дођошка! Твој коментар ме је изнова подсетио на дело Бранислава Нушића о Свету и томе шта свет мисли. :) А то је већ самим тим занимљива вилозофија која тера на размишљање и већ на томе ти хвала. :)
Hvala tebi pričalice. :)
Nadam se da ću i ja vremenom možda postati deo celog ovog novog univerzuma. Zanimljiv je vrlo. :)