Четвртак, Мај 22, 2014
Беседа о младој Србији
Не плачите за миром, у коме смо до јуче живели. Ништа недостојније ваших суза није од јучошњег мира.
Недостојан је ваших суза мир, који је све људе уравњавао и све их чинио подлацима. Нека је далеко од вашег жаљења мир, над којим су царовали себичност и раздор, и у коме је владала паучљива филистарска филоcофија.
Зар се не сећате оних, које је јучошњи мир бројао у своје хероје? То су били партијски сплеткаши и новинарске злоће. То су били јунаци берзе и великопоседници мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који су шест дана делали безбожна дела, а седмог дана долазили у овај храм и палили дебеле свеће Богу.
Ах, та недостојан је ваших суза јучошњи мир!
Тај јучошњи мир значио је злобни и потајни рат: рат свих против свих. Боља је једна велика и бујна река но безброј малих барица, које се при мразу лако замрзну, а при Сунцу лако усмрде. Бољи је рат, који уједињава целу нацију на једном делу но мир, који има онолико малих циљева колико и људи, који разједињава брата од брата, суседа од суседа, човека од човека. Ах, верујте, недостојан је ваших суза јучошњи безбожни мир!
Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас, колики су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију. Све као да је неком магичном силом извучено на висину, на гору Таворску и преображено. Сви ми као да смо били неупаљене електричне сијалице. Није било струје, и ми смо сви били мрачни и хладни. Наједанпут је струја пуштена, и сви смо ми почели светлити. Струја - то је одушевљење за велики задатак, који се поставио пред целу нашу нацију.
Владика Николај Велимировић
„Изнад греха и смрти“
(одломак из „Беседа о младој Србији“)
Какве речи... Истините и свевремене. А, ипак тешко је пронаћи и сагледати светлу страну у тешким тренуцима. Тачно је да тешкоће и непогоде разбију учмалост, раздрмају и избаце на светло дана истинске хероје, вредности, велике људе и племенита дела, али је много и унесрећених, немоћних, без ичега остављених и страдалих. Много је оних који сваку врсту помоћи заслужују, а уз највеће напоре кадри смо само мрвице да им понудимо - свест о томе и стене жалости.
*Јанакис
Јуче је мој прота рекао нешто што се овде уклапа: Наша омладина, за коју смо мислили да у њој нема снаге, наједном се показала у таквој светлости, да је засенила и своје родитеље. Наша будућност, дакле, овим постаје извеснија.
Седим и причам са једном трудницом, друго дете носи. Она каже довољно је. Реко`: како знаш? Колико год да је старост далека, она је исто толико и близу. Човек, по својој (не)моћи, не зна да процени силу коју му Господ даје и преда се при првом изговору. И онда цели живот настави да снева, уместо да живи снове.
И не зна, да може да нема ништа, а опет да буде најбогатији. Кад би ту философију усадили у наше душе, живот, ма са каквим искушењима, лако би се живео, јер тада не да не бисмо били без струје, већ воштани.
Слава предака и снага младости никада нису били спорни. Много пута смо кроз различите текстове и коментаре то истицали. А сви системи редом, укључујући и овај, све чине да првопоменуту заборавимо, а другопоменуту угушимо. Разлог је једноставан систему су најчешће потребни они који су спремни да савију кичму, потлаче се, ћуте... Тек када је бити или не бити и када нема другог избора систем се ослони на младост, и пружи јој шансу.
*Јанакис
Да, историја потврђује оно о чему и сами зборисмо овде. Само, шта се деси па младост остари? Мислим на период после, кад све изнесе и претури преко својих плећи. Да ли се умори или шта...?
Буде сломљена од стране система; поробљена материјалним;исцрпљена наметнутом трком за угледом, новцем, титулама; претворена у аморфну потрошачку масу; и отуђена од општедоброг и људског.
А, ко зна... има примера и да старост те врсте никад и не дође, већ можда само коло у друштву на неки крајње чудан начин увек воде они други, они који су "стари" већ од ране младости.
Како тешка времена избаце хероје тако избаце и лоше људе. Срећом величина хероја је увијек већа од ништавости бестидника. Зато је битно запамтити хероје из тешких времена, да би они постали узор у миру.
*Јанакис
Да, у сваком тренутку нашег живота борба је између неба и земље. Неког нешто понесе, другог занесе. Али кад-тад сви признамо Истину и посведочимо спознају да у дубини свог бића знамо Добро.
*софијаамундсен
Добро нам дошла! То буде тако на очи, слажем се, али то све склоно је променљивости. То су духовне вертикале и хоризонтале. Кад нису у сагласности, човек не може да стоји и пада. Али је могуће да, и павши, поново устане. Ми, на пример, можемо доживети херојско дело од човека са којим не делимо ниједну мисао, чак ни симпатије. Али ако будемо тога удостојени тај ће се однос из корена изменити. Направићемо изузетак. Ставићемо добро испред лошег. А тако би увек требало да чинимо. Јер живот нас увек изненади. То је нарочито познато онима који су било када доживели несрећу. Но, људе треба волети, али им се не треба клањати.
Свако добро! :)
Beseda o složnoj Srbiji
*м
И ми јој, верујем, идемо у сусрет.
"Непријатељи нашега спасења наc непрестано нападају, а Господ допушта да се боримо против њих да бисмо, мало-помало, долазили к себи, да бисмо се кроз трпљење многих жалости, кроз многе духовне борбе ослободили од мислених уза којима непријатељ нашег спасења (ђаво) поробљује наш ум."
Отац Тадеј
Sve što nam se dešava,dešava se iz jednog jedinog razloga, da bi Gospod probudio naša uspavana srca i duše i podstakao nas na neprestano činjenje dobra i nikako drugačije. Lek protiv neprijatelja našeg spasenja je neprestana Budnost
*м
Сем тога, будући да смо слаби у вери, те, по свему судећи, не умемо да препознамо духовне непријатеље, нити не разликујемо добро и зло, то нас Господ кара и допушта казне спољашње, да би, кажњавајући тело, попут родитеља, спасао душе наше. Стога се не треба умиривати, јер нити је несрећа дошла сада, нити ће овде стати.