Стари мудрац је шетао по снегом прекривеном пољу, кад угледа уплакану жену.

- Зашто плачеш? – упита је.

- Зато што размишљам о свом животу, младости, лепоти у огледалу, младићу којег сам волела. Бог се показао немилостивим дајући нам способност памћења. Знао је да ћу, сећајући се пролећа свог живота, туговати.

Мудрац је стајао на снегу, непомично загледан у једну тачку, размишљајући.

Наједном, жена престаде да плаче.

- Шта ви видите? – упитала га је.

- Поље ружа – одговори он. – Бог је био милостив према мени када ми је дао способност памћења. Знао је да се у јеку сваке зиме увек могу присетити пролећа и – осмехнути се.

 

У слободном преводу са руског преводила причалица