Четвртак, Новембар 13, 2014
Успомене
Стари мудрац је шетао по снегом прекривеном пољу, кад угледа уплакану жену.
- Зашто плачеш? – упита је.
- Зато што размишљам о свом животу, младости, лепоти у огледалу, младићу којег сам волела. Бог се показао немилостивим дајући нам способност памћења. Знао је да ћу, сећајући се пролећа свог живота, туговати.
Мудрац је стајао на снегу, непомично загледан у једну тачку, размишљајући.
Наједном, жена престаде да плаче.
- Шта ви видите? – упитала га је.
- Поље ружа – одговори он. – Бог је био милостив према мени када ми је дао способност памћења. Знао је да се у јеку сваке зиме увек могу присетити пролећа и – осмехнути се.
У слободном преводу са руског преводила причалица
Мени је посебно занимљива јер је доказ томе да је на човеку избор како ће гледати.