Слика је преузета са сајта:  http://www.vozd.in.rs/badnji-dan.html

 

Почело се смркавати.

На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева!... И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу Божићњу пјесму...

А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму... Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га... И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога...

— Нама к’о да и није Божић — вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. — Трећа је година, како га не славимо... Еј, пуста кућо моја!...

Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима...

А стари настави:

— А прије, прије мој Божић био бољи, нег’ туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к’о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к’о да летим. И лијепо сам слуш’о онда, како ме анђели Божји милују крилом по образу и к’о да ме љубе... И тада ти запјевам Рождество да сва кућа звони!... Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима... Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к’о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу... И тада па’нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у ’вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к’о јек оних звона црквених... А сад...

Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.

Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва донијеше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па — платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и — умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.

Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и подстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.

Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала Добар вече звонкији него обично.

— Ђе си била? — запита стари и погледа је пажљивије.

— У шуми.

Стари зину.

 — У шуми?

 — Јä... Отишла сам, да усијечем бадњаке.

Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.

— Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? — промуца стари.

— Нама — одговори она мирно. — Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке...

И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.

Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:

— Ама шта ти то мени кажеш?

— Мој Раде хоће вечерас да те обесели.

Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.

— Сад знам... Сад све... Сад...

И узе јој малога и као вјетар истрча напоље. Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.

— Мајко, поспи унука шеницом!

Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи...

 — Слетна веце — протепа мали и запе.

 — И сјутра Божић и сви дани по Божићу! — настави стари, некаквим надземаљским гласом.

Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу. Унесоше два бадњака.

А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.

— Пјевај Рождество! — рече маломе.

— Лоздество... — поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави.

Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.

— Здрав си ми ти — рече затим, окренувши се маломе. — Здрав си, снаго моја!... Срећо моја!... Пуна кућо моја!...

Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди...

Најпошље као да се освијести. Отра сузе.

 — А шта ћу плакат’ данас? — рече. — Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала?... Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!

Па се окрену старој.

— Бабо! Ходи и ти загрли унука!... Сад нам није кућа пуста... Нисмо више самохрани!... Има нам ко бадњаке превеселити.

И пружи малога старици.

 

Светозар Ћоровић