наставак...
Завирујући по повратку између стабала, нађох једно око кога се беше окупила небројена чета шумског света. Нисам се морао умарати мишљу одакле то; у његовој дупљи сместила се сова, где се са гране, као са каквог балкона, разговараше са онима подно стабла.
Граја није била у толикој мери несносна, премда се чинило да нико не држи уста затворена. Најпосле, свако је имао понешто да приупита, али су питања махом била слична једно другом. И у највећој мери су се тицала шумског пожара.
- Сово – кроз гомилу се издвојио корњачин глас, - можеш ли нам рећи нешто о пожару?
Шћућурио сам се.
- Не, не могу... не још! – одговори сова.
- Зна ли се кривац? – запијука паун, ширећи своје раскошно перје.
- Не са сигурношћу, а ја не бих да се огрешим о неког, прозивајући насумице...
- Како то? – умешаше се зец и јазавац истовремено.
- Зар ти није као министру правде у опису посла да истину изведеш на чистац? – заинтересова се и јеж.
- Наравно да јесте – једнако смирено узвраћаше сова на свако постављено питање, - али тек пошто утврдим све околности и испитам све узрочнике.
- Хоће ли и ветар бити на тој клупи за саслушање? – не могавши да се суздржи, упита лисица.
- Никад не рекох да ветар није крив, већ да није најкривљи. Бити умешан не значи нужно бити и највећи кривац – примети сова. А о било чијој кривици пресуђиваће многи чиниоци као и сведоци.
На крају, поглед упућен лисици говорио је више од хиљаду речи. Тај благи израз на совином лицу тако је утицао на њу, да је у трену остајала без гласа.
А можда је то она, већ тада, почела да расуђује у себи...
Окупљено друштво се дошаптавало, проносећи између себе давно потврђену реч о совиној мудрости.
- А ко ће ти помагати, мудра главо, у прикупљању доказа ради утврђивања истине? – упита тихо срна. Човек, можда?
Наједном шума утихну, да би тишину, попут праска – бар је мени тако изгледало тог тренутка – прекинуло лисичино одазивање.
- Ветар...
Све очи се окренуше ка њој, моје најпре. Премда и гледајући је и слушајући, до моје свести никако нису допирале њене речи у тој мери да бих им поверовао.
Али се чинило да сова јесте.
- Да, ветар... – изјави она, потврђујући.
При том им се погледи још једном укрстише, да би им се, само секунд након тога, преко лица разлило неко посве необично озарење.
Шта су то оне размениле погледима, за све, па и за мене, остала је дуго тајна. Али не сасвим. Неки потпуно непознат осећај почео је истовремено све да нас прожима и шума зажагори у некаквом несвакидашњем расположењу. Као да се небеса спустише, да би ми могли дохватити звезде, е такав је то осећај био! Чинило се да смо очевици неког новог поглавља овде на земљи. И нисам могао да се отмем утиску да никада до сада нисам видео оваквог јединства и слоге, као што га гледах тада. Невероватан призор! Толико животиња, толиких различитости, а опет, тог тренутка деловаху као нека целина. Шта ли им се десило, мислио сам, и шта се са мном дешава да и сам осећам то и делим са њима? Нестало је и брига и питања. Нестало је и моје нестрпљивости и радозналости; чак и ове напрасно изазване лијиним прозивањем. Остала је само радост... неописива радост.
Најзад, чинило се као да би се овде било добро одомаћити. Сасвим разговетно сам то могао прочитати како на совином, тако и на лијином лицу. Можда би и било тако, да им је било дозвољено то и да искажу; али није, премда се на сови дало уочити како се спрема изрећи нешто у том расположењу... одговорно тврдим. Али је изненадно прекину нечије крештање.
Птица која се пре чула него видела, проносила је овим делом шуме нимало добре вести.
- наставиће се -
Чернобиљ
RapidShare
http://rapidshare.com/files/3526812/BoC.part01.rar.html
http://rapidshare.com/files/3525337/BoC.part02.rar.html
http://rapidshare.com/files/3523778/BoC.part03.rar.html
http://rapidshare.com/files/3522084/BoC.part04.rar.html
http://rapidshare.com/files/3520406/BoC.part05.rar.html
http://rapidshare.com/files/3518583/BoC.part06.rar.html
http://rapidshare.com/files/3516731/BoC.part07.rar.html
http://rapidshare.com/files/3514335/BoC.part08.rar.html
http://rapidshare.com/files/3512056/BoC.part09.rar.html
http://rapidshare.com/files/3508803/BoC.part10.rar.html
Лозинка: Chernobyl
Превод:
http://rapidshare.com/files/179906508/Chernobyl_accident_-_BBC_Documentary.avi
Чернобилски баћушка
"Имамо чак и црне роде…" 30.01.2003.
Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да, угледавши га, нисам одмах схватио: да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.
- Желите ли чај? Имам и меда.
- Како да не - са задовољством је одговорио.
Схватио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе. После чаја је започео наш разговор.
- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! А још свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, наш град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.
- Одакле су избеглице?
- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. Град Брагин је 35км удаљен од реактора. Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам. И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нарочито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.
- Да ли има много сахрана?
- У последње време - да. Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба. Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. Ослонац је један - Господ наш Исус Христос. Господ је то дозволио. Значи, то све треба победити. Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.
Многима је после Причешћа било боље, лакше.
- А како ви, као свештеник, објашњавате чернобилску катастрофу?
- То је допуштење Господње. Господ наређује, али Он и милује, спасава. Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите. Знамо да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.
Једном су ме позвали на митинг: «Умирите их, баћушка.» Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли. А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.
- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?
- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.
- Реците нам, оче Дионисије, о деци која се овде рађају.
- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причешћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.
- Да ли су код вас научници много радили?
- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје. Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.
Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне, парохијани су питали: "Баћушка, зашто сте тако весели?" Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."
Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: «Господ је са мном." Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.
- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?
- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данашњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен. Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо пећно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.
- Оче Дионисије, како ви све то савлађујете?
- Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.
26. априла сваке године је помен.
Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати, она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несретни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.
- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?
- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.
- Какво је здравље мештана?
- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали. Имали смо молебане, Акатисте. Људи су се исповедали, прићешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима. На пример, једном дечаку, Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву. Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса... Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.
Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.
Данас сам с таквим узбуђењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.
- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?
- Страшно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње… Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. Да, тад су зли духови веома страшни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт… Није једноставно причати о томе. И не треба причати.
- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?
- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање. Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву. Дошао сам до ње заједно са војском. Они су почели да мере радијацију а затим да говоре: "Баћушка, иза ограде тог храма уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". О томе су писале и новине.
- Да ли је било самоубистава због психичких преживљавања?
- Бивало је и таквих случајева. Али смо ми у Цркви одвраћали људе од те пагубе. Рећи ћу још ово: чернобилско искушење нас је оснажило, и као у рату, победили смо с Господом Богом.
"Русский Дом"
http://society.pravda.ru/society/2003/8/26/80/6332_Dionisiy.html
Zena Holloway
http://www.grafamania.net/art_images/54347-fotograf-zena-holloway-podvodnaja-smka.html
Даљински
- Стигла сам!
Викну Зора из предсобља, изувајући се. Одговори јој звук телевизора. „Ту је. Стигао
пре мене... Уобичајено.“ У соби понови поздрав, сагињући се да га пољуби, али стиже
само да га окрзне уснама, јер се извио, протествујући што му заклања поглед. Непријатни
дрхтај јој пролете утробом и окрену му леђа. „Опет? Опет му прекидам програм...“
Омаче јој се незадовољни уздах и питање изречено у пролазу:
- Хоћеш кафу?
- Ммм, нећу. Гладан сам.
- Што ниси узео да једеш? Ниси требао да ме чекаш.
- Нисам те чекао... Мрзело ме да подгревам.
„Мрзело ме да подгревам!“, промрмља Зора. „Мрзело ме да подгревам!“, наставила је
да га имитира и док је спремала вечеру.
- Где ћеш да једеш?
- Овде.
- `Ајде да седнемо за сто.
- Шта фали овде?
„Ништа. Ништа не фали. Само не волим да једем с крила“, помисли она. Врати се после
двадесетак минута и пружи му тацну са сендвичима.
- Шта то гледаш?
- Ммммм, ништа. Безвезе.
Истог тренутка упери даљински управљач ка телевизору и промени канал. Зора се спусти
поред њега на кауч и несташни осмех јој прелете лицем. Нежно му надланицом пређе
преко мишице, задржа се на рамену, па настави ка врату и корену косе. Топлота тог
додира јој проструја кроз руку, разли се у грудима и спусти до крила. Чежњиво се
припи уз њега и промукло шапну:
- Недостајао си ми, знаш?
Он је благо одгурну лактом и између два залогаја, не скидајући поглед са екрана,
рече:
- Па јутрос смо се видели!
Нешто тешко, врело и тешко јој се ували испод груди. Нешто од чега не може да удахне,
да се помери, да истисне реч кроз стиснуте зубе. Загледа се у свој длан, као да
тражи траг малопређашњег додира. Оног од којег је уздрхтала... „Ништа. Ништа није
остало...“, заједљиво се насмеја двосмислености ове мисли, па тромо устаде с кауча
и пође према кухињи... Одврну славину и пусти воду да тече, несвесно трљајући длан,
као да је на њему неки болестан траг остао. Поглед јој се заустави на чашама поређаним
на полици и пружи руку да узме једну. Стисну је, размишљајући како би волела да
јој се то стакло распрсне и зарије у длан. „Бол... Треба ми неки оштар бол, стварни
физички бол... Нешто реско и јасно!“ Замахну, као да ће бацити ту чашу која јој
се опире, али се предомисли и спусти је на саму ивицу судопере. „Разбиће се сама“,
помисли с неком мешавином туге и беса. Врати се у собу, укочених рамена и загледа
се у мужа, тражећи му на лицу сенку кајања. Ништа. Безизражајни поглед упрт му је
у екран.
Неки умор је савлада, па седе за сто, окрећући му леђа. Шакама обухвати главу, као
да ће тим покретом сабити узбуркане мисли и спречити их да се неконтолисано уобличе
у речи, гласно изговорене речи. „Не могу више да причам... Ни да мислим, ни да се
ждерем, ни да подносим ово...ово... лудило. Ово ћутање. И лагање. Лажем, лажем,
лажем... Кога лажем? Себе. Себе лажем да је тренутно, да ће проћи, да ће се променити.
А ништа се не мења... И неће. Нема шта да се промени.“
Палцем и кажипрстом стисну корен носа, док не осети оштар бол. Мука јој је. О Боже,
како јој је мука! У желуцу, у грудима, у раменима осећа мучнину... И умор. Од тишине...
Од телевизора... Од његовог шмрктања и кашљуцања... „Глупи квиз. Сад то гледа! Одвратни,
намештени аплауз... И бесмислени коментари... његови. Чему се смеје?“
Како је нервира то кхммммм! Ни смех, ни кашљање, нешто између - пригушено и потуљено....
Бесмислено оглашавање. „Шта му је смешно? Шта?.... Што је неки анонимус изгубио
милион динара?“ Мрско јој је да се окрене.... Не. Не може још. Шта има да га гледа?
Седи на том каучу, увек седи на истом месту... Удубило се од његовог седења. Не
мора да се окреће, види га кроз потиљак....Види га како пиљи у тупаве слике на ТВу.
Безизражајни поглед упрт у телевизор. Или у новине. „Никад у мене. Ни кад се свађамо.
Ни кад се...“ Помисли – волимо, па се у себи исправи. „Не волимо се. Одавно... Ми
повремено радимо - то... Како год се звало. И правимо се да тако треба. Он мисли...
Ма шта он мисли? Њега мрзи... то.“
Бес... Дрхтај беса је протресе. И нека болна жеља да га изазове. Нагло се окрену
према њему и покуша да му ухвати поглед. Кратким погледом је ошинуо, мало извио
десну обрву као да ће нешто рећи и окренуо се телевизору. Наставила је да га гледа.
Само јој се осмех згрчио и мрена навукла на очи... Нешто налик вртоглавици... Нека
слабост. „Немоћ. И туга. То сам ја. Немоћ и туга.“ Нешто јој се слива у грло. Гласно
гута пљувачку и наставља да га гледа. После пар минута се изнервирао. „Шта је? Шта
пиљиш у мене? Нека нова техника завођења, а? Из часописа, претпостављам?“ И презриво
кхмммм.
О Боже, како га је мрзела тог тренутка! Како јој је био... Ма, није га мрзела. Било
јој је жао и себе и њега и што је све постало тако бесмислено, и што тај бесмисао
траје толико дуго... И што не зна како да прекине ту агонију, а не може више да
је поднесе. Не-мо-же! Угушиће се од ћутања, од избегавања, од негледања, од презира...
- И шта сад? Љут си, је л’? Нећеш да причаш са мном?
- Еј, напорна си.
- Напорна кажеш? Напорна...
За тренутак је погледао, као муву која му упорним зујањем досађује и одмахнуо главом...
А онда се усредсредио на питање које је водитељ управо читао. Она стисну усне и
шумно удахну, потискујући жељу да му избије даљински из руку. „Шта би ми урадио
да му сад угасим телевизор?“ Замисли га како је запрепашћено гледа и нешто налик
осмеху јој искриви фацу. „Ударио би ме... Не би... никад ме није ударио, не би ни
сад. Би... Ударио би ме!“ Оклева... Лагано, лагано устаје и прилази телевизору.
Спушта руку на дугме, премишља се пар тренутака и КЛИК. Угаси га. Успорено се окреће
према мужу, свесна једино омамљујуће слабости и тишине која се као тесто спустила
између њих. Истура браду, пушта капке да се спусте до пола и осећа како јој циничан
осмех титра на уснама... Спремна је за ударац. Чека га. Прижељкује. О Боже, колико
жели да је удари, да се продере, да начини било какав покрет!... Ништа... Густа
тишина без покрета. Он и даље безизражајно гледа у замрачени екран. Она и даље стоји
поред телевизора, пркосно истурене браде. Само јој више нема осмеха... Ни циничног.
Никаквог. Опет оно слано у грлу, скупља се. Слива се од некуд... И талас врућине,
загушљиви, лепљиви талас. Лагана паника јој крену негде из дијафрагме, као одапета,
попе се у грло и помеша са оним сланим. Загрцнуће се! Гута, гласно гута ту кнедлу
заглављену између суза и грча у желуцу. „Зашто нешто не каже? Кажи нешто! Кажи,
молим те. Викни, продери се...“ Нервира је патетика те сцене. „Каква глупост...
Нисам требала... Патетична сам. А ја мрзим патетику. Мрзим! Боже, ја никад не говорим
ту реч. Речи су живе. Кад изговориш неку реч, призовеш енергију коју она носи. Ја
не изговарам реч мрзим! Ја не мислим реч мрзим. Ја волим или не волим! Благе речи.
Нежне... И безначајне! Патетичне речи су волим и не волим. Ја мрзим патетику! Мрзим
овај тренутак! Мрзим што стојим овако очајна пред њим и чекам... Чекам да он нешто
учини.“
Једна нова, сасвим јасна мисао јој се издвоји: „Он не чини. Човек нечињења! Добар
човек нечињења! Ништа не тражи, ништа не брани... Ништа не пружа...“ Осети како
попушта онај грч, како се повлачи пред празнином. Ни туге, ни грча, ничега више
нема. Само празнина. Уморно га погледа још једном. Ништа. Он и даље безизражајно
пиљи у замрачени екран. Њој се откиде један дуг, гласан уздах и лагано подиже руку.
Испружи кажипрст према дугмету, тренутак оклевања и КЛИК. Укључи му телевизор.
* * *
Селица, коју сте имали прилике да упознате кроз одломак из романа "Под Ожљем", а који се још увек исписује, поново гостује на овом блогу горе насловљеном причом, са којом је, на конкурсу сајта diskusije.net, освојила друго место. Све честитке другопласираној и захвалност на допуштењу да причу постујем, а вама, драги причољупци, пријатно читање.
Кафа
Неколико бивших студената, сада успешних пословних људи, окупила се да би посетила бившег професора. Разговор се убрзо претворио у жалопојке о стресу на послу и у животу.
Професор је понудио гостима кафу и накратко отишао у кухињу. Вратио се са бокалом пуним кафе и са пуно различитих шоља на послужавнику - порцуланских, стаклених, пластичних, кристалних; неке од њих су изгледале врло једноставно, неке су биле јако скупе, а неке су биле префињеног изгледа. Професор је бивше студенте понудио кафом.
Када су сви студенти узели шоље са кафом у руке, професор им је рекао:
- Ако сте приметили, све скупе шоље и шоље врло лепог изгледа су узете, а на послужавнику су остале оне једноставне и јефтине. Иако је нормално да желите само најбоље за себе, управо ТО јесте извор ваших проблема и стреса...
Будите сигурни да сама шоља не даје кафи посебан квалитет. У већини се случајева ради само о врло скупим шољама које понекад сакривају оно што пијемо. Оно што сте сви ви желели била је кафа, а не шољица, но свесно сте кренули за најбољим шољама и тако се почели међусобно упоређивати.
Сада обратите пажњу на следеће: живот је кафа... а послови, аутомобили, ствари, новац и положај у друштву су шоље. Оне су само оруђа која држе, садржавају и чине живот, али врста шоље нити одређује нити мења квалитет вашег живота.
Понекад, ако се усредсредимо само на шољу, пропуштамо уживати у кафи којом нас је Бог подарио. Бог је припремио кафу, а не шоље...
Уживајте у кафи!
***
Хвала, Сањарења, на овој предивној и поучној причи. Љуби те Причалица.
Наша лука
Дете моје,
писац Стобеос, који је живео у V веку, наводи једно дирљиво предање.
Љубав је учинила терет лаким.
http://www.jbgraphic.com/childrenart.html
Дете моје!
То је лепота врлине коју образује породица.
У њој ћеш наћи разумевање које ти ван ње не пружају. Наћи ћеш слаткоћу насупрот чемеру кога ће те други обавезати да испијаш.
Породица је и твоја лука.
Породица је твоја ризница оружја.
Али, хтео бих ти поставити једно питање. Уистину, ти, још млад и препун најлепших снова, да ли би могао да гледаш своје родитеље како им сузе очи због тебе? Очи, које чине све да твоје светле? Реци, да ли би могао то да поднесеш?
"Лидија"
Свечев лијек
У неком селу у новопазарском Санџаку, живео је човјек по имену Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма ког од његових сељака: «Има ли у Шибрака какав недостатак?» - свако би вам одговорио: «Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!»
Шибрак је одувјек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће, и
пашњака, и стоке, и шуме, и новаца, заштићених од сувишка рода родних година.
Рано се оженио дјевојком у свему према себи. Задуго нису имали порода, па им се
роди мушко дијете, за које се већ пете-шесте године могло рећи да се увргло на
родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по
осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп а уз то
кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака не бијаше
надалеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божји шти је боље могао,
сеоски свештеник, човек неук и припрост, али пун страха Божјег, поучаваше народ
да се угледа на Шибрака, којега је Бог наградио.
Али је срећа човјекова ћидљива и превртљива те се и Јованова показала таква –
одједном га остави, а њу замјени сестра њена – несрећа. Његовог сина Миленка
обузе зло невидљиво; на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда
кад стаса за женидбу. Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати,
али кад се за пола године узалуд над болесником изређаше и врачаре, и хоџе са
записима, па и учени лекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и
почеше се мирити с мишљу да ће им смрт уграбити јединца. А и несрећни младић
који није имао болова, него је чилио и венуо, поче желети смрт.
И тако срећни човјек, коме су многи завидјели, постаде тако јадан, да се нико
не би мјењао с његовим удесом!
Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је на пречац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацјело све би то лакше подносио, него што бијаше гледати где му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: «Бог сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном.»
А свештеник говораше Јовану:
- А ко то зна, брате? Можда те Господ само куша као оног праведног Јова, па ће
се све добро свршити.
Тако је вријеме протијецало и тако се наврши друга половина године. Миленко је
једнако чилио.
Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину:
- Де, Јоване сине, послушај један мој савјет. Иди у Црну Гору, у манастир
Острог, да се завјетујеш и помолиш великом чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш
да онамо иду и Латини и Турци, и да је силном свијету светац помогао. Пости
свијету неко време па иди са вером и понизношћу!
Јован послуша и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику.
Тако прође још шест мјесеци.
Једном предвече, бјеше претпошљедње недјеље Великога поста – Шибрак се упути од
куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће
зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао
од пролетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зеленеле од младих бујних
усјева. Шибрак, поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти, и онако у
мислима и доколици ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај
крај надомак његове куће раван је као длан, готово без и једног дрвета, јер је
ту земља веома родна и сва обрађена. Али на крају долине, гдје Шибрак стиже,
почињао је зашумљени бријег. И баш Шибрак поче да посматра сунце на смирају,
кад изненада над њим загрми и просу се благи дажд. Он потјече да се склони под
једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов рај.
Како ли се зачуди кад под дрветом затече неког свештеника!
Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе заподјену разговор о времену:
- Ево Божјег дара! – рече.
- Јест, потврди свештеник... – прољетна је кишица Божји дар.
Шибраку се учини да глас непознатога човјека не излази из његова грла, него да
допире однекуда са стране из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му
образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је
црна брадица ретка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника након
неколико недјеља пошто је сахрањен.
- Путник ли си? – запита Шибрак мало као у страху.
- Путник сам - одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
- У Митровицу?
- У Митровицу! – потврди онај.
- Ако милујеш можеш свратити к мени, у моју кућу – на вечеру и на ноћиште. Није
далеко одавде.
- Не могу брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату.
Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак
хтеде поставити путнику питање: ко је, шта је, одакле је, куд иде, итд., као
што је то већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до
разговора, да носи некако велико бреме на срцу, зато узе говорити о себи, о
своме злом удесу; исприча намјернику како му се син разболио, шта је све радио
око њега и како је ишао Светом Василију Острошком, али узалуд! И заврши:
- Био је силан свијет, јер, као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера,
него Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац неће чинити чуда...
Након подужег ћутања намјерник ће Јовану:
- Свеци не могу помоћи што неће и измолити од Свемогућега, а зашто Он неће
увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни,
него реци ти мени: дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?
- Дијелим, заиста, колико могу.
- Дајеш ли толико да и сам осетиш или дајеш од свога сувишка? – пита даље
свештеник.
- Право да кажем, дајем од сувишка – рече Јован.
- То је оно што сам слутио и што не ваља – настави свештеник као из још веће
даљине. – од сутра ради другачије. Намењуј, али не као до сада, него како ћу те
ја саветовати, ако ћеш ме послушати.
- Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свога оца. Само говори – убрза Шибрак
устајући.
Ноге су му клецале. А свештеник из мрака, а поступно као удаљујући се, започе:
- Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих
сељака најпрече. Дакле, већ сутра изабери онога за кога мислиш да има највећу
потребу, и ту потребу одмах намири. Али запамти добро да нико не дозна за то
твоје добро дјело, нико, ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: «Да
не зна твоја љевица шта чини твоја десница.» Изазови само онога коме си то
добро дјело наменио, па га закуни да то никоме не казује, а да се моли за твога
сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана за непознато
доброчинство, почеће помагати.
- Хоћу, учинићу тако! – рече скрушено Јован.
Па онда - настави већ невидљиви и готово нечујни човјек, - таква иста дјела,
таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осећати како се
твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце, да не зажалиш, јер срце
човјечје сувише приања за земаљска блага.
- Хоћу, све ћу тако радити!
- Још нешто. Твој младић лежи у кући?
- у кући.
- Од сутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека седи напољу. Чувајте га од влаге,
припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га
напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши
година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећићу те весела, ако
послушаш моје савјете. Збогом!
И ишчезне чудни путник.
Како се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али
зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га неисказана радост, те његови
видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а
о којој не говори.
Сутрадан зором устаде Шибрак и узе повећу суму новца и отиде неком Милошу
Гаврићу коме бјеше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:
- Ево ти да купиш вола. Али те прелињем свијем што ти је најсветије, да о томе
никоме не говориш. Не би ти било благословено ако ме одаш. Јер знај да је ово
намјена. Моли се Богу за мога Миленка!
Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у
двориште под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде
цео дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.
То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ,
молећи је да то не разгласи.
И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да његов мили болник
помало снажи.
Али истом кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад виде да лице
његове Станије постаје све брижније и да она као одгађа нека питања што је
муче, истом се онда увјери да је и његову јединцу знатно боље.
Након три мјесеца Миленко се тако опоравио да је могао сједети и помало ходати,
а након још толико времена устаде и поче радити, те се отац и мати почеше
озбиљно договарати којом да га ожене.
Наврши се година, Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је овај
необичан свештеник Божји човек, који је у животу, или то бјеше Божји човјек
који је нарочито дошао са онога свијета да му помогне.
Кад дође на ред онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди
гозбу. Рече својима да ће увече стићи неки његов пријатељ којега они не знају.
Али не дође нико.
Те ноћи Шибрак усни истога свештеника, на истоме мјесту, али свештеник бјеше у
златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној необичној свјетлости.
Утвара рече Шибраку благо:
- Приступи, синко! Ја сам Василије Острошки!
И ишчезну као првога пута.
Flight of Passion
Интересантно је напоменути да је овај тридесетједногодишњак, Димитриј, био професионални гимнастичар, који је због повреде ноге, услед чега му је претило да остане инвалид, прешао у циркуску акробатику и са овом 29-годишњакињом освојио престижну награду, коју им је уручила принцеза од Монака.
Али успјеће
Осликана Судбино
нећеш моћи
бар ове ноћи
тек тако
лако проћи.
Научио сам твоје кораке да чујем
и чувао сам доста
да друге
не трујем
али
за тебе, Судбино
нећу
да чујем.
Много сам скитао
и за Хераклита питао
зашто би Судбина
Карактер била
кад сами себи
стављамо
и скидамо крила.
Нећеш моћи
нећеш
и ако чујем
да се моташ около
и чудно шећеш.
Видимо се године
сљедеће
вјеруј ми
направићу себи
Прољеће.
Не знам како
али
успјеће!!!
Радован Недовић
* * *
Питала сам: Смем ли да посудим твоју песму? Одговорио је: Коју год хоћеш! Није ми било тешко да се одлучим, јер сам га у овој песми препознала и нади се обрадовала. Мислим да ће и он сам разумети због чега је избор пао на њу.
Радоване, радости, да да Бог и успе!
Нова поколења
"Унутрашња чистота истинитог човека
улепшава и његову спољашњост"
Успавана лепотица
Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:
- Ах, кад бисмо имали дете!
А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:
- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.
Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.
Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:
- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.
Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:
- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.
Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.
На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.
- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?
Предем, – одговори старица и климну главом.
А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.
Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.
Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.
После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:
- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.
Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.
У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.
Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.
Браћа Грим
(Илустрације: Ruth Ives)
Мачак у чизмама
Имао неки млинар три сина, млин, магарца и мачка. Синови су млели, магарац доносио жито и односио брашно, а мачак хватао мишеве. Кад млинар умре, синови поделише наследство: најстарији доби млин, средњи магарца, а најмлађи мачка. Растужи се он и стаде у себи говорити:
- Ја сам најгоре прошао. Мој најстарији брат може да меље жито, други може да јаше на магарцу, а шта ћу ја с мачком? Могу од њега направити крзнене рукавице и то је све.
- Слушај, – проговори мачак који је изгледа разумео његове мисли, – немој ме убити да би направио пар лоших рукавица. Наручи ти мени чизме тако да могу изаћи и показати се пред људима, па нећеш дуго чекати на моју помоћ.
Млинарев син се зачуди мачковим речима, па како је баш у том тренутку наишао обућар, он га позва и рече да мачку узме меру за чизме. Кад су чизме биле готове, мачак их навуче, узе врећу, насу у њу мало жита а при врху намести узицу да се врећа може свезати, па је забаци на раме и оде на две ноге као човек.
У тој земљи је владао цар који је волео јести јаребице, али невоља је била у томе што их је било тешко набавити. У шуми их је било колико хоћеш, али су биле тако опрезне да их ни један ловац није могао уловити. Мачак је то знао, па науми да опроба срећу. Кад стиже у шуму, рашири врећу, разастре жито, па један крај узице стави у траву а други иза грма. Ту се сакри па, притајивши се, поче осматрати. Јаребице се ускоро појавише, опазише жито, па једна за другом почеше скакати у врећу. Кад их је у врећи било већ прилично, мачак повуче узицу, притрча и заврну им вратове. Забаци врећу на леђа и упути се право у царев двор. Кад стиже, стражар викну:
- Стој! Куда ћеш?
А мачак ни пет ни шест већ одговори:
- Цару.- Јеси ли луд, – рече стражар – мачак да иде цару!- Де, пусти га – рече други стражар. – Знаш да цара често мори досада. Можда ће га мачак развеселити фрктањем и мјаукањем.
И тако мачак изађе пред цара. Дубоко се поклони и рече:
- Мој господар, гроф... – па ту изговори неко замршено и отмено име – препоручује се господару цару и шаље ове јаребице које су се ухватиле у његову замку.
Цару се толико засјајише очи над лепим и угојеним јаребицама да се надуо од радости, па нареди да мачку из ризнице у ону врећу наспу толико злата колико може понети. На растанку му рече:
- Однеси то своме господару и захвали му на поклону.
За то време је сироти млинарев син седео крај прозора и с главом подбоченом рукама размишљао како је, авај, последњи новчић дао за мачкове чизме – а шта му може мачак донети. Кад, ето ти мачка, бубну на врата, збаци врећу, развеза је, истресе злато и рече:- Ово ти је за чизме, а цар те поздравља и много ти захваљује.
Млинарев син се обрадова злату, али никако да схвати како је мачак до њега дошао. Свлачећи чизме, мачак му све исприча, а онда рече:- Ето, сад имаш довољно новаца, али неће на овоме остати. Сутра ћу опет обући чизме и учинити те још богатијим. Да знаш, цару сам рекао да си ти гроф.
Сутрадан, као што рече, мачак навуче чизме па опет крену у шуму и однесе цару још богатији улов. Тако је било скоро свакога дана. Мачак је доносио кући злато, а цар га је толико заволео, да му је допустио улазити и излазити код њега без најаве и шврљати по дворцу до миле воље. Једном се тако мацан грејао крај огњишта у царевој кухињи, кад наиђе кочијаш и поче негодовати:- До врага и цар и принцеза! Баш сам хтео да одем у крчму пити и картати, а ево морам да их возим у шетњу до језера.
Кад мачак то чу, пожури кући и рече своме господару:- Ако хоћеш да постанеш гроф, пођи са мном на језеро и купај се у њему.
- Ах, милостиви царе! Мој се господар купао у овом језеру а наишао лопов и украо му одећу. Ено господина грофа у води, не може од срама испливати, а ако дуго остане, прехладиће се и умрети.
Кад то чу, цар нареди кочијашу да стане, па посла човека из своје пратње трком у дворац да донесе једно његово одело. Млинарев син обуче раскошну одећу, а како га је цар већ познавао као грофа који му шаље јаребице, позва га поред себе у кочију. Царева кћи се томе обрадова, јер је млади гроф био леп и одмах јој се свидео.Мачак је, међутим, отрчао прије њих, па кад стиже до неке велике ливаде где је преко сто људи косило траву, упита их:- Људи, чија је ово ливада?
- Великог чаробњака, – одговорише му.- Слушајте, сад ће се овуда провести цар. Кад упита чија је ливада, ви одговорите: грофова. Ако тако не рекнете, сви ћете бити побијени.Онда одјури даље и стиже до њиве под житом, тако велике да јој се није видео крај, а на њој је жњело преко двеста жетелаца.
- Људи, чија је ово шума?
- Прича се, милостиви, како можеш, по вољи да се претвориш у било коју животињу. Што се тиче пса, лисице или вука, то бих још и поверовао. Али да можеш да се претвориш и у слона, то ми се чини сасвим немогуће, па сам дошао да се сам уверим.
- Како да не, мачкићу мој, могу ја и то – па учас поче скакутати по соби претворен у миша.
Мачак скочи, улови га и поједе.За то време цар се возио у кочијама са грофом и принцезом, и у то стигоше до оне велике ливаде.
- Чија је ово ливада? – упита цар.- Господина грофа – повикаше људи, како им је мачак наредио.- Леп комад земље, господине грофе – рече цар. Кренуше даље и стигоше до великог житног поља.- Чије је ово жито? – упита цар.- Господина грофа – опет му одговорише.- Ах, ох, господине грофе, лепо имање! – рече цар.
Стигоше тако и до велике шуме.- Чији је ово гај, људи?- Господина грофа.Цар се још више зачуди па рече:- Ви сте веома богат човек, господине грофе, скоро да ни сам немам овако дивну шуму.
Коначно стигоше и до чаробњаковог дворца. Мачак је чекао горе на степеницама, а кад се кочија заустави, он сјури, отвори врата и рече:- Господару, добродошли у замак мога господина грофа и он је срећан због части коју му чините.
Цар изађе из кочије и задиви се прекрасном дворцу који је био већи и лепши од његовог, а гроф поведе принцезу уз степенице у дворану која је блистала од злата и драгог камења.
Тада гроф испроси принцезу, а кад је цар умро, он га наследи и постаде цар те земље, а мачак у чизмама његов први министар.
Браћа Грим
(Илустрације: Gustave Doré)
Зашто?
Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....
Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.
Већ имам уста... срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја - живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...
Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад знају већ да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...
Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде са мном?
Мајко, помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко!... Не дозволи да ме убију!... Боли! Боли ме!
Молим те! ... Помози!
Госпођо, изволите, обавили смо операцију... заметак је одстрањен.
(Из књиге Ориане Фалачи, „Писма нерођеном детету“)
Отров и мед
Милица
Акција почиње 01. маја 2009. године и траје до 30. маја
"Banca Intesa" 160 - 5700100475227 - 70 на име Стеван Шимоновић ( ДИНАРСКИ РАЧУН )
"Banca Intesa" 908-16001-87 са позивом на број RS35-160-5730200255743-81, на име Стеван Шимоновић ( ДЕВИЗНИ РАЧУН )
Адреса становања: Село Лојанице, 15225 Владимирци (Мачвански округ)
Број телефона Миличиног оца Стевана је +381 63 19 12 543.
Милица и њен отац Стеван (мајка их је напустила) су у веома тешкој материјалној ситуацији. Отац Стеван раније је радио као физички радник у манастиру Каона. Милица је до школе сваки дан путовала на коњу, док је болест није савладала , а уз то је и најбољи ђак у разреду. У сеоској кући у којој живе немају услове за његу ,чак ни купатило, а истичемо да постоји могућност да Милица оздрави.
Да би Вам дочарали у колико тешкој финансијској ситуацији живе, довољно је да кажемо да отац нема новца ни да путује у Београд да посјети своју болесну ћерку која се лијечи на Универзитетској дјечијој клиници у Тиршовој улици.
Милица се бави писањем песама. Ево песме коју је написала подстакнута својом болешћу.
Крај Врачара и светога храма
има једна зграда повелика
а зову је Тиршова клиника.
У њој су кревети,
ја им не знам броја
у једноме од њих
вене младост моја.
Ноћ полако пада
и већ брује звона
док светоме храму
прилази колона.
Ево и снег пада.
Прангије пуцају.
Веселе се моји православци
А за моју муку и не знају
док на ватри жаре се бадњаци.
Цитостатик моје тело реже
док ми туга дечју душу стеже
Боже благи и свети Бадњаче
утешите тату да не плаче.
Зазвоните Светосавска звона
отерајте тугу с` мог балкона.
Болест моја ноћас да умине
Да Божино сунце мени сине.
Да ми сине и сунце и здравље
помози ми свето православље.
Милица Шимоновић
