Све у причама бива

Увређени купац

На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.

Пред почетак Апостолског поста

Љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно судити.

Мудрости народа света

Наследник

Један човек на самрти позва своја три сина.

- Не могу да поделим своје имање на три дела, јер ће сваки од вас добити премало. Зато сам одлучио да оставим све ономе ко буде најпаметнији и најсналажљивији. Ево сваком иста сума пара и онај који са тим парама успе да напуни једну собу, тај ће бити мој наследник.

Први син је купио сламу, али је, са парама које је добио, успео да напуни собу до пола.

Други син је купио перје. Међутим, и он је, попут старијег брата, напунио просторију половично.

Трећи је наследио све!

Купио је само једну обичну свећу и, кад се спустила ноћ, он је запалио и испунио целу собу светлом.

Љубимци у боји

О мислима

Мироточива икона Старца Тадеја

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, хајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.

Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат. У своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан, да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао, због тога што сам свога оца мислима вређао, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак човек, невероватан добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Ми смо мушкарци већином на мајке, док су женска деца на оца. Људи не знају зашто то тако бива, да се у једној породици рађају девојке, а у другој мушка деца. Људи то не знају, немају појма, а Господ нам је показао како то и због чега. То много зависи од крвне слике родитеља. Ако су им крвне слике сличне, бивају деца и женска и мушка, али ако је мајчина крвна слика јача, онда се мушкарци рађају, а ако је очева крвна слика јача, рађају се женска деца. То се може на много места видети. То се исто може видети и преко пчела. Пчелари добро знају да се матица једном у животу пари са другом. Која угине након парења, и она у себи носи јаја. Докле год у себи има семе и једне и друге стране, рађа и радилице и трутове. Након две године пчелар мора да је одстрани, јер носи само трутовска јаја, само мушкарце, нема радилице. Видите, на много места Господ нам открива зашто се рађају и мушка и женска деца. Бог нам све открива, али потребно је мало размишљања, јер много је што тајно и ми не умемо да схватимо. Од наших мисли бива добро или зло, мир или дисхармонија у породици, и они који су побожни желе увек да буду добри и мирни. Они се труде, али бриге земаљске често пута оптерећују човека. Господ је све наше бриге узео на себе, јер ми себи помоћи не можемо, већ само компликујемо ствари.

Ми сада у нашој земљи, па и у свету, беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља.Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо. Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

* * *

Икона Старца Тадеја, која се налази у кући благочестиве породице, замироточила је недуго након његовог блаженог уснућа (13.04.2003.г.).

Човекова срећа

Jacek Yerka, Waiting for a tram

Бог је стварао човека од глине и, кад је завршио, остаде један део неискоришћен.

- Шта још желиш да учиним? – упита Бог Човека.

- Желим да ми прилепиш Срећу – одговори Човек.

Бог не рече ништа, већ узе онај преостали део и положи га Човеку на длан.

Педесетница

Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек, шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човекова.
Данашњи Велики Празник казује нам ту тајну. Нама је Господ, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу. Ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.
На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васкрсе и Вознесе на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, и моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом свакога човека.
Ми идемо, галопирамо ка гробу. Је л` то завршетак нашег живота? Да ли је црвињак завршетак човековог бића? Ако је то тако, онда се Бог подсмевао човеку када га је створио као човека.

Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! И показао којим ће путем ићи моје тело и твоје тело, и свачије људско тело.
И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице, шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и у Духу Светоме“, како вели Свети Апостол. У Сили и у Духу Светоме.
Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају, кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо, да проповедају Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи уопште не могу никада чинити без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог Великог и Славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа! То значи, да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Нису се они плашили никога у овоме свету. Цела Римска империја ондашња, цела царевина Римска устала је на њих. Они су постали буктиње, које су незнабошци спаљивали. Но триста и тринаест година стално је гоњено Христово име и Христови следбеници. И ко је победио? Да ли оружје Римске империје? Не, не, не! Победило је дванаест простих рибара Галилејских. Чиме? Силом Христовом! Исцељивали су болне, васкрсавали мртве, чинили безбројна чудеса, изгонили ђаволе. Свет је био запрепашћен и запањен, гонили су их, приморавали да се одрекну тога. Не! Нико се од њих није одрекао Господа Христа, сви су с радошћу ишли на смрт, ишли су у погибију за Пресветог Господа Исуса.
Тако је било у прво време Хришћанства, тако је остало и у сва времена. Тако је и данас. Колико данас гоне нас Хришћане, са свих страна? Одузимају се деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче Правди Божијој, Истини Божијој. Милиони, милиони Хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони! То што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Исуса. Али је свет онда био мањи. А данас четири милијарде људи, и милиони нових мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Христово име кроз свет, Име Спаситеља, и данас дању та иста Сила делује међу нама.
Погледајте на Српске Светиње, о којима пишу гадости ових дана, о светим моштима наших великих Светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дању дешавају се Еванђелска чудеса. Ко је тај Србин који то не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од њега Славног и Дивног Светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски! Земља Српска пуна  Светих моштију чудотворних. Јеванђелска чудеса дешавају се и данас, која су се дешавала за време Господа Христа и Светих Апостола, и кроз целу историју.
Зато, ми Хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу, а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики Светитељ Свети Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима Хришћана у четвртоме веку, он им вели: Знајте да ми Хришћани имамо оружје сигурне победе, а то, то је смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни Живот, пред нама је отворено Царство Небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, мушице! Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме.
Да, ми смо позвани као Хришћани, да себе усавршавамо Духом Светим, Духом Који је у Цркви Христовој, Духом Који је Апостоле начинио Мученицима, и све безбројне мученике, и безбројне милиона Исповедника Господа Христа, и данас и јуче и вавек. Шта треба да радимо са својим духом, са својом душом? Оно што су радили Свети Апостоли са душама свих верних. Испунимо себе вером у Господа Христа, вером непоколебљивом, испунимо себе љубављу према Господу Христу и према браћи својој, испунимо себе молитвом, постом, свима Еванђелским врлинама. И тако ми стичемо Духа Светог, тако ми узрастамо дух свој, душу своју онебесујемо, чинимо је бесмртном и вечном, уносимо Духа Светога у њу.
Јер шта је циљ нашег живота? Циљ нашег живота - да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овоме свету. А то се стиче, браћо моја, никако друкче него помоћу молитве, помоћу поста, милостиње, милосрђа и свих осталих Јеванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а кад Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола и од свакога греха. Зато, ви чујете на Светој Литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. Смрћу нашом, ако треба.
Нека би Благи Господ на данашњи Дан свима нама дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је данас рођена Црква Христова, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога Хришћанина, свих Хришћана уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско.
Данас, данас је, како се вели у дивним црквеним песмама, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овоме свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни. Зато не престајмо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа, тог Јединог Победитеља греха и смрти и ђавола и Њему се клањати и  живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин.

Монах и камење

Монах Евлогије је по дану разбијао камење у Тхиваиди. То је било његово рукодеље. Увече је тражио сиромахе да их угости. Тад се осећао корисним. Његов труд и зној се претварао у делатну љубав.

Али једног дана, испод једне велике стене, пронашао је џак пун лира. Помислио је како ће сад његово дело бити још светије. Лире су дошле као благослов. Пуно празних стомака ће напунити. Целу ноћ није могао да склопи очи. У глави је смишљао план за планом.

Тако су прошли неколики дани.
Лире су украле мир његове душе.

Па ипак, није окаснио да препозна своју погрешку. На крају, лире су дате оном ко их је изгубио а мир се опет вратио у Евлогијево срце.

Предности непријатеља

Његов претпостављени га је позвао у канцеларију. Питао се зашто? Којим поводом? Због његове службе? Ради неке опомене, или начињеног пропуста?
Ходао је према канцеларији с таквим помислима. И приде са зебњом. Међутим, позвао га је ради нечег другог. Рекао му је да седне, а затим му се обратио поверљиво:
- Познајеш ли Б. ...?
- Б. ...?
О, колико му само мисли пролети кроз главу на сам помен тог имена! Искусио је на сопственој кожи сву горчину коју је овај, долазећи на положај, исказао према њему. Познавао је добро сво његово непријатељство и речи горчине изговорене на његов рачун. Годинама је о њему мислио као о свом непријатељу.
- Познајем га – одговорио је смирено.
Његов претпостављени одахну. О свом службенику је имао добро мишљење и његов суд му је био преко потребан.
- Требао бих твоје мишљење о њему, пре него што му поверим један одговоран посао. Дакле, шта кажеш?
О, тешког ли тренутка у животу једног човека! Службеник прогута. Поново призва у сећање Б. ... и његово непријатељство према њему; сетио се иживљавања, штете коју му је нанео. Сетио се живо свега и до детаља. Затим се присетио Б. самог, без њега, његових способности које су истицале његову службу.
- Дакле, какво мишљење имаш? – поново је упитао његов претпостављени.
Службеник подиже очи и погледа га. Уздахнувши дубоко, као за подстрек и снагу, он рече без оклевања оно што је знао:
- Драгоцен је. Вредан је и савестан у своме послу. И увек оствари оно што започне.
- Мора да му је пријатељ - изусти наглас његов претпостављени, кад овај напусти канцеларију. - Видело се да му је по вољи...!

Да, дете моје, није мален успех превазилазити лична осећања и говорити о вредностима непријатеља. И при том помагати му у напредовању.
Судимо свеобухватно, а не према својој горчини. Не по неправди коју смо претрпели, него целовито, и не по мржњи већ са хвалом уздижимо туђе вредности, и предочавајмо њихове дарове и таленте.
То је једно узвишено дело, које само љубав Божија може да надахне. То је дело великодушности, која чини човека лепим. То је велелепно дело које просветљује очи. То је једна од тајни среће, среће која се налази у нама, дете моје.
И ти сам осећаш како су злоба и малодушност затровали наш живот? Зато је овај и овакав покрет језика - да говори добро - врлина. И знај, да је то најлепши начин да покажеш другима каквим животом треба да живе.

"Лидија"

Снага Крсног знака

На основу резултата експеримената је формиран график, са кога се види, да су вредности оптичке густине воде из реке Јордан, где се крстио Господ наш Исус Христос пре више од 2000 година, практично ИСТОВЕТНЕ са вредностима оптичке густине свете крстовданске воде из цркве, освећене на Богојављење. Јордан и Нева имају различите географске положаје, различит састав земљишта, различиту климу, па самим тим и различиту густину воде, али једном годишње – на празник Богојављења – њихови оптички параметри се скоро у потпуности поклапају!

Преузето са: http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1224
превод са руског др Радмила Максимовић
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kako_je_fiziar_pronaao_vezu_izmedju_svete_vode_rei_i_tavorske_svetlosti/

Нек нам је свима срећан и Богом благословен Празник Светог цара Константина и Јелене. Амин. Боже дај.

Све је добро

www.blackpearlfineart.com

Живео једном један краљ и имаше он пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро...

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом подешавања оружја из кога ће се пуцати начини неки пропуст, тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца. Након тога он му приђе и упита:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се разљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали; и поједоше све осим краља. Зашто? Канибали нису јели људе са дефектом; (а краљ није имао палац). И пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи - појели канибали, а овако је све испало добро!

Љубав и пријатељство

Разговараху тако Љубав и Пријатељство, кад Љубав примети:

- Ако сам ја већ присутна на свету, због чега си потребно ти?

На то јој Пријатељство узврати:

- Да бих творило осмех, тамо где ти остављаш сузе.

Прича у боји

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.

О срећи

У чему се састоји срећа човекова?

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

Кошуља срећног човека

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

Правила за срећу

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

Најдрагоценије

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

* * *

Дакле, био је ово мој осврт на задату тему. Надам се да нисам промашила и да ме Грлица неће надледати, хе, хе, а ни Домаћица варјачити (мада није да не би требало, хе, хе). Знам да бих сад требала да прозовем нове играче, али мислим да су се сви који се одазивају већ уписали, а ја добрано касним, тако да не бих никог именовала. Но то не значи да добровољци не треба да се одазивају. Уколико их има - само напред!