Све у причама бива

Тома Рисков

Где је мноштво греха, велика је и милост, у то нас уверава реч Божја. А тамо где се излива крв Крсне Жртве и светли незалазна светлост животоносног Васкрсења, ту се спира сваки грех. Овај мали дар наше љубави, који имате у рукама, пријатељи, је истинита прича која се одиграла у Православној Русији...

Архим. Дионисије Каларгирос, управник сиротишта «Света Тројица»

1. поглавље

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
(II књига Самуилова, 22:19)

Пре сто педесет година, отприлике средином 19. века, у страшним сибирским затворима, тачније у граду Тоболском надомак планине Урала, међу многим тешким робијашима издвајао се својим дивљаштвом и пргавим карактером један робијаш, Тома Рисков. Био је то један крупан, плав младић, стар двадесет четири године, плавих очију што су пламтеле мржњом и гневом, застрашујући све који би га видели. Његова атлетска рамена и челични мишићи показивали су запањујућу снагу коју је поседовао овај робијаш пуних, сувих црвених усана. Тома Рисков био је осуђен на доживотну робију за убиство, које никако није признавао да је починио, а мишљење свих затвореника, али и становника тог краја, било је да је дошло до судске грешке због мржње његових непријатеља који су поднели оптужбе против њега. А било је веома лако поверовати у то, јер је Тома свакодневно показивао велико негодовање и бес због своје осуде, вичући у тренуцима јаке хистерије: « Невин сам, невин сам, ништа нисам учинио! Пустите ме да одем! «

Затим би као побеснела звер ударао главом о зид ћелије, ризикујући да је разбије. У тим тренуцима имао је очи гоњене животиње, а на уста му је избијала пена. Постајао би толико дивљи, да је личио на тигра одбеглог из кавеза. Али чак и када је био миран, на његовом лицу се толико огледала мржња, да је избегавао сваког човека чак и у својој најближој затворској околини.

Што је време више пролазило, Тома се све више затварао у себе, толико подсећајући на уловљеног вука, да су га остали затвореници прозвали «Вукотома», као да су намеравали да га увреде. Та су пецкања, као и други неспоразуми, често доводили до свађа између Рискова и затвореника, па још и стражара. Тада се могао видети побеснели Тома да шкрипи зубима, стеже песнице и надима груди, док је у себи пуцао од беса.

Живот Томе Рискова у сибирским затворима био је право мучење и пакао. С једне стране затвореници са својим грозним «шалама!, с друге стране батине које је добијао од стражара да би га казнили и укротили, натерали су га да, очајан, одлучи или да побегне из те море или да изврши самоубиство. Често су га виђали да бесан прича сам са собом, мичући уснама: « Осветићу се! Осветићу се свим злотворима који ме држе овде, јер сам савршено невин, невин... «

Прошле су тако три пуне мученичке године за Тому Рискова, кад су једне зимске ноћи,сурове и студене, с кишом коју као да је Бог послао да уништи свет, с муњама и громовима, сирене завијале као полуделе. Позивале су осуђенике на узбуну, да помогну да се избаци вода која је поплавила мрачне и пропале тамнице. У том часу Тома је уграбио прилику да побегне, док су га стражари јурили у суседној шуми, где су мислили да се сакрио, пуцајући из оружја.

Дан је освануо с болесним и меланхоличним сунцем, као да је хтео својим бледилом да прикаже застрашујући резултат протекле ноћи. Бегунац Рисков, који је на крају успео да побегне, беше на застрашујући начин убио два стражара, располутивши им лобање. Лешеви несрећних стражара нађени су у срцу шуме, тамо где је Тома, скривен и постављајући заседу, починио злочин. Војни врхови Тоболског послали су одреде и агенте са специјалним полицијским псима да пронађу бегунца убицу. Сав народ у крају се узнемирио описом грозног злочина и предузео одговарајуће заштитне мере. Надлежни су послали свуда опис црта лица, с несигурном надом да ће некако открити бегунца или његово скровиште и тако спречити даље злочине, али је труд, нажалост, био узалудан.

Мала је уцена за опаког убицу достигла суму од 1000 рубаља, суму изненађујућу за то доба, ипак никако нису могли да сазнају чак ни где се бегунац налази, да ли је још увек жив или су га растргли дивљи шакали у шуми. Неколико мужика, који су прочитали потерницу залепљену на зид, облизивали су усне, сањајући бајковиту суму, и говорили: « Сто му громова! Ма, светога ми Сергеја, као да се земља отворила и прогутала Вукотому! «

2. поглавље

Нека ме бије праведник... (Псалми, 140:5)

Прошле су скоро две године и у целом крају око Тоболског многи беху скоро заборавили страшни бегунчев лик. Али једног јутра изненада су се сви затвори узбунили због једног грозног злочина, који је веома подсећао на она два убиства у шуми, што су се десила када је побегао Тома Рисков. Управник затвора, строги и озбиљни Казимир Петров, нађен је убијен у свом кревету у локви крви. Глава му је била ужасавајуће расцепљена на пола, а изнад ње закачен комадић хартије, на ком је било нашврљано: « Ето ти, ђубре, што и заслужујеш за оно што си ми урадио! «

Ко год је прочитао поруку, најежио се! Више није било сумње да је убица поново био Рисков, одбегли затвореник, који је био жив и с већом мржњом настављао да убија. Страх што је обузео становништво због новог злочина, био је толики да су почели рано да се затварају у куће, закључавају и држе оружје испод јастука, за сваки случај. И поред тога нису престале приче о понеком новом убиству извршеном на сличан начин попут претходних, али се причало и о пљачкама, пожарима и другим катастрофама. Над све се надвила сенка смрти! Сви су престали да дишу и били су уверени да је Тома Рисков, Вукотома, најгори убица и разбојник. Ко може да се суочи с њим и да га докрајчи?

Сви околни надлежни органи беху се невероватно унезверили и даноноћно се састајали, покушавајући да нађу некако решење и да умире свет, што се узрујао и тражио гаранције своје сигурности. Тешкоће да се Вукотома открије и ухапси постале су још веће због сурове зиме са снежним наметима који су представљали природно склониште за убицу, и тако су околности спречиле потере организоване против те дивље звери што је, где год би намирисала живо биће, тражила освету крвљу.

Једна за другом пролазиле су године и Тома Рисков је постао ноћна мора, страх и трепет целог краја. Његово име постало је синоним за сва злодела. Ове забрињавајуће чињенице стигле су чак до Петрограда и начиниле такав утисак, да се више није ни помишљало на уобичајене балове и забаве. Уследили су састанци за састанцима виших великодостојника да би пронашли начин да униште претећег злочинца, ког су сматрали јединственим примером злочинца у округу око Тоболског.

Заиста, чак је и у Петрограду владао толики страх од славе овог великог криминалца, да се, када се на једном племићком балу неки млади хусар прерушио у Вукотому, више од петнаест дама, госпођа и госпођица, осетило толико лоше, да су морале да затраже лекарску помоћ да дођу себи, али је и млади хусар био најстроже кажњен.

* * *

Прошло је више од десет година, десет мучних година, пуних море и страха, десет година агоније за све становнике у области. Да би заплашиле децу када су била немирна, мајке су им викале:» Вукотома! Ево га Вукотома, долази да те поједе! «. А она би, преплашена, трчала да се сакрију у мајчином загрљају. И злочинчева слава је толико утицала и на одрасле, да су се, желећи да увере друге да говоре истину, заклињали: « Живота ми! Дабогда ме убио Вукотома ако лажем!»

Други, опет, желећи да изнервирају или уплаше неког, довикивали би му: «Чекај само, наћи ће те Вукотомина ручерда! Добићеш ти од њега!»

И заиста, Вукотома је то и радио! Попут грома је ударао где је мислио да ће посејати јад и чемер. Није правио разлику. Чинило се да у њему није било срца које би дирнули јауци и сузе оних које је нагонио да кукају и јецају од бола, већ да је у грудима имао комад црног гранита. Рекло би се да његовим венама није текла крв, већ опијум што га је чинио ненаситом смрћу, терао да уништава, да непрестано убија – старце и децу, младе и старе – и да сеје смрт и уништење где год да крочи. Становници и власт били су у таквој мери очајни и обезнађени да ће моћи да се сакрију од Вукотоминог беса, да су у околним манастирима држали бденија, молећи Бога да сачува крај од злочинчевог бича. Власт је, наравно, издала и другу потерницу упетостручавајући суму за Вукотомино хватање или убиство. Свет је с неверицом и прижељкивањем стајао пред новом потерницом и свако је за себе благосиљао оног ко би имао среће да добије астрономску суму.

«Благо оном ко имадне среће, па му помогне свети Сергеј да нађе Вукотомино гнездо и изручи га полицији! Што ће му Васкрс бити леп!»

«Ко би га ухватио, благо њему, сад кад се ближи Васкрс!», говорили су неки, «Тај ће бити прави срећник! Колико би само добро ухрањених јагањаца могао да купи толиким новцем! Колико вотке! Колико црног кавијара и других добара Божјих би могао да приушти себи онај ко би имао моћи да ослободи крај од тог виновника свих зала!»

Сложили су се, свакако, да пошто нису могли да га ухвате живог, бар покушају да га убију и да окаче његову прљаву главу на тргу, да је виде сви грађани и да поверују да су се коначно ослободили те крвожедне звери. «Ах!», говорио је сам за себе један мали, дебељушкасти козак, «како бих волео да ја будем тај који ће ослободити наш иначе миран крај од тог прљавог шакала.»

Да би што пре нашли онога ко ће уништити Вукотому, власти су позвале све слободне војнике и ловце из краја, и наравно обећале да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебне државне почасти и доживотне повластице. Иако су специјални агенти и ловачки пси даноноћно буквално «чешљали» читав крај, иако су свуда постављали заседе и замке, Вукотоме нигде није било, али није више остављао ни своје злочиначке трагове. И пошто је поново прошло шест месеци без знака живота, многи су поверовали да га је растргла нека гладна дивља животиња у шуми која није могла да схвати да је и он сам звер. Зато се свет окуражио и почео слободно да се креће. Власт је обуставила потеру за Томом Рисковим и што је време више пролазило, то су ређе мајке уместо бајки причале о Вукотоминим делима и неделима да би мало застрашиле децу кад су немирна.

- наставиће се -

Наша дужност

У једном старом храму налазила се слика следеће садржине: насликан је био један свештеник, који се другима обраћао са: «Ја вас свему учим.»; поред њега се налазио један властодржац, крај кога стајаху записане речи: «Ја владам над свима вама.»; крај властодршца стајао је војсковођа, говорећи: «Ја вас све штитим.»; а поред војсковође је стајао сељак, који показиваше своје нажуљале руке, уз речи: «Ја вас све храним.». На крају, негде у ћошку слике, један ђаволак се смејуљио, говорећи: «Сви ћете мени припасти, уколико не будете ваљано извршавали своје обавезе.».

Заиста, нико не треба да презире допринос других. Сваки човек даје свој допринос друштву, уколико он сам савесно испуњава своју дужност. Навикли смо да загледамо у друге и да друге осуђујемо. Потражујемо своја права а другима намећемо само обавезе и дужности. Када би сви у потпуности извршавали своје обавезе, многе ствари би се у нашем друштву поправиле.

Нојева барка...

... у данашњем друштву

Господ Бог говори Ноју:

"За једну годину, направићу велику кишу и вода ће прекрити земљу и уништићу све на површини земље. Али тражим од тебе да спасиш праведне људе и по један пар од свега живога. Па ти због тога наређујем да саградиш Барку."

Проломи се гром и Бог даде Ноју планове за Барку.

Уплашен, Ноје је узео планове и одлучио да направи Барку.

"Запамти" - рече Бог, "за годину дана мораш завршити Барку и укрцати на њу све које сам ти рекао."

Тачно годину дана касније, небо је потамнило, мора су се узбуркала... А Бог примети како Ноје седи испред своје куће и плаче...

"Ноје, где је Барка?" - рече Бог.

"Опрости ми, Боже. Покушао сам да је направим, али сам имао великих проблема. Прво сам морао набавити грађевинску дозволу, али твоји планови нису били по закону, па сам морао да их однесем у један конструкторски биро да их преправе. Онда сам морао да се препирем са противпожарном службом о томе да ли на Барки треба да има противпожарни систем или не. Онда се мој комшија почео бунити како ће му Барка заклонити сунце ако је будем саградио у свом дворишту. Па сам морао да закупим земљиште за изградњу. Онда је настао проблем са дрветом. Никако нисам могао да набавим довољно стабала, јер друштво за заштиту сова мисли да би тиме угрозио њихово природно станиште. Једва сам их убедио да ми дрво треба да бих спасио сове. Додуше, Друштво за Заштиту Дивљих Животиња ми није дозволило да хватам сове, према томе, неће бити сова. Столари и тесари су оформили синдикат и почели да штрајкују. Тако да сам морао направити договор са синдикатом и сада запошљавам 10 тесара и 6 столара.

Још увек ништа од сова.

Када сам почео да скупљам остале животиње, добио сам тужбу од Друштва за Права Животиња. Тужили су ме због дискриминације јер сам узимао само по један пар од сваке врсте. Онда сам добио допис од Министра за Пољопривреду у којем тражи да му напишем елаборат о утицају потопа на пољопривреду наше државе. Није му се свидело што Бог није на њиховом платном списку. После тога ми се јавила Војска да им дам планове и мапе потопа. Послао сам им глобус. Тренутно покушавам да решим тужбу Удружења Против Дискриминације, јер нећу да дозволим укрцавање неверника и безбожника. Пореска служба ми је блокирала све рачуне, јер тврде да градим барку како бих побегао из државе, а да не платим порезе. Држава ми је управо послала упозорење да морам да платим неку таксу и да Барку морам регистровати као "објекат за рекреацију".

Опрости ми, Боже, али стварно мислим да нећу моћи завршити Барку следећих 5-6 година."

Небо се разведрило, сунце је поново почело да сија, а мора су се умирила. Дуга се појавила на небу. Ноје се понадао.

"Господе, значи ли то да нећеш уништити Земљу?"

"Не," - рече Бог, "држава ју је већ уништила."

Отац

Кад је Сведобри Господ стварао Оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:

- Какав је то Отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега Оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.

Господ одговори уз осмех:

- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?

Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:

- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.

Још једном се Господ осмехну, зборећи:

- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.

Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.

- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?

Насмеја се Господ и рече:

- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.

Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.

- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или да ће успети на рођенданској забави проћи између гостију, а да их бар троје не поруше?

- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.

Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост.

Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:

- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?

Анђео више не рече ни реч.

Erma Bombeck

Девојка испод закона

У Бога све је могућно што рече. (Лукa, 1, 37.)

Од девојке је, браћо, Реч Божија добила тело. У народу јеврејском појавио се Спаситељ света. По обећању и закону Исус Христос припадао је племену Јудином.

Зашто је, браћо, Реч Божија добила тело од девојке? Зашто не од жене, и зашто не од жене и мужа?

То је једина олакшица, коју је Бог за себе тражио, кад је хтео постати човеком и обући се у тело човечије. И то је једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи и у онаквом телу у каквом је Он желео.

 1. Каква је то олакшица, браћо, да Бог дође у област закона, у кавез закона, у коме људи живе, кроз девојку без мужа а не кроз жену са мужем? Да је то велика олакшица разумећете ако замислите, да ви морате сићи међу гусенице, или пауке, или змије, и постати гусеницом, или пауком, или змијом. Између многих других гађења и ужаса, које бисте ви осећали при тој метаморфози једно од највећих гађења и један од највећих ужаса био би тај, што би ваше ново биће морало доћи у свет кроз парење гусеница, или кроз парење паукова, или кроз парење змија. Заиста, сва би се душа ваша испунила гађењем, кад само помислите, да морате имати мирис гусенице, или да морате као змија гонити од себе сва жива бића, или да морате као паук бити сматрани за нечистоту у згради и брисани метлом напоље. И заиста, сва би се душа ваша испунила ужасом, кад само помислите, да морате беспомоћно пузити по трави као гусеница, или да морате сабирати отров под зубима за напад и одбрану као змија, или да морате ћутљиво само ткати своју мрежу и у мрежи чекати нечији живот за свој оброк. Али једно од највећих гађења, које бисте ви при томе имали било би гађење од помисли, да се ваше ново тело има створити страшћу и похотом двеју гусеница, или двеју змија, или два паука. И један од највећих ужаса, који бисте ви при томе имали, био би ужас од помисли, да се ваше ново тело има створити жарењем и бурлањем крви и утробе два црва или две рептилије. Куд и камо је веће гађење и већи ужас за светог, моћног и бесмртног Бога добити тело човечије кроз страст и похоту два људска бића, кроз жарење и бурлање крви и утробе два људска бића. Ви бисте рекли, - зар не? - Ако већ морам ја учинити ту жртву и постати гусеницом, ради спасења гусеница, онда ја не могу дозволити ни помисао, да та моја страшна трагедија отпочне са похотним пиром два мизерна створења, које ја хоћу да учиним чистим и светим. И још бисте ви рекли, - зар не? - Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења гусеница, онда ћу ја изабрати једну најчистију и најневинију гусеницу у целом роду гусеница, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем гусеница. Или: - Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења змија, онда ћу ја изабрати једну најнеотровнију и најмање гадну и ужасну змију, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем змија. Или: - Ако већ морам учинити ту жртву ради спасења паука, онда ћу ја изабрати најмање ружног и најмање прождрљивог паука, да од њега добијем своју нову худу одећу и постанем паук. То би вам чинило велику олакшицу; то би смањило ваше гађење и ваш ужас. И за Бога је чинило једну велику олакшицу и отклањало гађење и ужас то што се родио од чисте и свете девојке, што је од Ње добио тело човечије и постао човек, да људе учи, води и спасава. Ма колико да је Бог Човекољубац, то му је чинило велику олакшицу и отклањало гађење и ужас.

2. Зашто је рођење од девојке, браћо, једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи без примесе ичије туђе жеље?

Зато што је то једини и искључиви начин за Бога, да избегне црвену реку крви, помешану са црном струјом греха, која тече по жељи човечијој, а не Божијој, кроз сва људска поколења, од људског прародитеља тја до наших дана. Да избегне везу са грехом. Да избегне додир за нечистотом. Да не постане и сам роб закона, сужањ затворен међу сужњима, које Он жели да ослобађа. Да се и Он не роди од крви, и воље телесне, и воље мужевље, и да тако тама не обузме светлост, и црв смрти не унесе своју трулеж у срце живота. Јер сви они који се рађају од крви, и од воље телесне, и од воље мужевље, рађају се по жељи човечијој, по похоти човечијој, по нагону земље, по бичу закона. А Синови Божији рађају се од Бога, вели се у Јеванђељу. Јер од нечистоте крви јавља се нечиста крв, од воље телесне воља телесна, од воље мужевље воља мужевља, и од греха грех. Крвљу је човек везан као гвожђем за овај свет; вољом телесном човек је онемоћао свој дух; вољом мужевљом човек је засенио Бога у себи. У крви једнога човека станује жеља његових безбројних предака; у телесној вољи једнога човека станује воља свих умрлих; у мужевљој вољи једнога човека станује похота свих иструлелих. Од два Оца долази човек сада у свет: првобитно од Бога а потом од Сатане. У овоме животу једни се отресају очинства Сатаниног и постају Синови Божији, рођени само од Бога; други се отресају очинства Божијег и постају синови Сатане, рођени само од Сатане (Јов. 8, 34 - 48). Јединородни Син Божији, једини и јединствени, који је одувек и за навек рођен само од Бога, није могао ни за тренут примити два очинства. А ко год се рађа од мужа и жене, ма и од веома праведнога мужа и веома праведне жене, рађа се у извесној мери од крви, од телесне воље и мужевље воље, и у извесној мери - мада не подједнакој - прима оба очинства, док се временом, својом муком и Божијом благодаћу, или пак својим грехом и одбацивањем Бога, не отресе једнога очинства. Јединородни Син Божији поновио би грех Адамов, да је се дао родити од крви. А да је и Он примио ма и један грех, како би био Спаситељ људи, победитељ света закона и уништитељ греха? По својој чистој жељи Господ је дошао међу људе. Како би Његова жеља могла бити само Његова и чиста, ако би Он дошао кроз похотну жељу човека?

Из свега овога јасно је за духовна човека, да је бесмртни Цар Небесни изабрао једини достојан пут, да постане човек и обуче се у тело човечије примивши своје рођење од Оца Небесног у телу чисте и свете девојке на земљи.

Ово чудо слично је чуду првог стварања човека, слично но не истоветно, пошто је оно стварање а ово рађање. Као што при стварању првог човека Божији Дух оживљава прах земаљски и чини га живим човеком тако и при овом чудесном ваплоћењу Бога Божији Дух осењава тело једне девојке - а шта је тело него прах земаљски? - и од тог тела излази у свет Богочовек. И у првом и у другом случају земља, на коју је Дух Божији сишао, била је чиста и благословена. Јер анђео говори Марији: - Благословена си Ти међу женама. Прва земља није још била проклета, није била гурнута у ропство закона, него је стајала у области благодати и истине. Ова друга земља, наиме девојачко тело Маријино, рођено је под законом, одрасло под законом и живело под законом, но један зрак благодати Божије Њу је осветљавао и држао у чистоти и истини. Зато анђео и говори Марији: - Радуј се, благодатна! Као што један зрак сунчев предсказује пуноћу светлости сунчеве, и као што мало воде може да очисти суд за држање пуно чисте воде, тако је један зрак благодати Божије пробио се кроз кланце и теснаце закона и у девојци Марији предсказао долазак велике светлости и припремио у Њој чист суд за потпуност благодати и истине, која је Богочовек.

Ова девојка Марија била је из народа јеврејскога. Зашто, браћо, из народа јеврејскога а не из неког другог народа? Зашто се Син Божији морао појавити у народу јеврејском а не у неком другом народу? Из два разлога. Прво зато, што је тај народ показао се најупорнији и најземљанији. А друго зато, што је тај народ кроз сву историју највећу пажњу обратио на телесно чишћење.

1. Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, Он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, Он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу, - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божије и тај народ је невероватно окрутно мучио и убијао пророке Божије. Најпросвећенији људи из тога народа, и најизабранији међу изабранима, првосвештеници и цареви, опет и опет одбацивали су Божију Милост и Божију Истину и предавали се идолослужењу. Каква све страхотна чуда и знаке није Бог пројављивао благодаћу својом кроз кланце и теснаце коcмичких закона само да би тај један народ васпитао у правом богопознању и учинио га светлом света, па све узалуд. Народ је тај остао упоран и одбојан према Богу и слепо припијен уза земљу, сав земљан телом и душом и историјом, не верујући у друго царство сем царства земаљског, не верујући у други живот до врло површно у мрачни шеол, не очекујући од Бога друге дарове до земаљске, не погледајући другог месију до месију крунисаног на престолу Давидову. Док најзад тај народ у време појаве Исуса Христа није свео сву своју веру и сав свој култ верски на обожавање не Бога него закона Мојсејева, не испуњујући тај закон него само обожавајући га, онако исто као што су Грци и Римљани обожавали законе природе. И тако и једни и други, и изабрани и неизабрани, били су слуге и робље закона и само закона, једног или другог. Упоран и земљан био је јеврејски народ пре доласка Христова, упоран и земљан он је остао и за време Христа и после Христа; упоран и земљан, неспособан за вишу светост, за дубљу визију Бога изван закона, за аскетизам, за светитељство. Сва чуда Христова нису могла ослободити тај народ од робовања закону: он је гледао и није видео, слушао и није чуо. Незнабожачки, "неизабрани" народи обраћани су Христу врло брзо и кроз несравњено мања чуда, које су Христови апостоли и следбеници доцније били у стању чинити (види Мат. 11, 20 - 24). Сразмерно кроз мала чуда, или сасвим без чуда, обраћени су у хришћанску веру сви народи Европе и делимично осталих континената, док народ јеврејски није се дао обратити ни највећим и најмоћнијим чудима самога Исуса Христа. Нема сумње, да Исус Христос, не би ни у једном другом народу на свету остао тако очајно неразумен и био као невино јагње тако сурово гоњен и заклан као што се то десило са Њим у народу јеврејском. Без пола те муке и страдања Христос је могао обратити к себи Египат; без трећину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Европу, а без десетину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Индију, Китај и Јапан. Но Јунаку Небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило, да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ће се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна (Римљ. 11, 11 - 12).

Ето, браћо, зашто је се Син Божји морао појавити у народу јеврејском, а не у неком другом народу. Наравно, из тих истих разлога и благословена девојка, Мајка Његова, морала је бити из народа јеврејског, а не из неког другог народа.

2. И још: због телесног чишћења, на које је јеврејски народ кроз сву своју историју обраћао пажњу. О духовном чишћењу говорили су велики пророци, но скроз чулни народ њихов није могао подносити њихове говоре, јер их није разумео. Место да духом тело одухове, Јевреји су телом и дух свој отелесили. Дух ма кога закона остао је за њих вазда скривен, само слово закона имало је значење за њих. Само тело закона усвајано је и на тело се примењивало. Дух је био и остао тајна под печатима. Тек хришћани су могли пронаћи и протумачити дух јеврејског закона, Јевреји нису могли. Арон није могао, ни Соломон није могао. Златно теле, обрезано и очишћено теле, видљива скинија, опипљиве таблице закона, то је годило отелешеном духу Аврамове деце. Телесни живот је обожаван, телесни живот био је једини дар Божпји, који су они ценили. Цело њихово законодавство ври од преписа и прописа за чишћење тела, за неупрљање тела. Тако и њихови обичаји тицали су се само телесне чистоте, телесних церемонија, телесне магије, телесног додира или недодира. И после неколико хиљада година непрестаног телесног чишћења, шта се могло и очекивати од овога народа да да, него тело? Једно, само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божпји. Јер ко се труди за духовно, духовно му се и даје; ко се труди за телесно, телесно му се и даје. Дуговечно телесно чишћење Јевреја, завршило се добитком једнога потпуно чистог људског тела. То једно једино савршено чисто људско тело највећи је, ако је и једини принос Богу и човечанству од стране јеврејског народа. То је тело пречисте девојке Марије, које је осенио Дух Свети, на које је сишла сила Вишњега, и у коме се родио Спаситељ света. Тело је потребовало Богу од Земље, и само тело, не дух. И то тело дао је народ јеврејски, само тело. Варају се они, који мисле, да нађу и једну јоту од духа јеврејског у духу Христовоме. Заиста, ниједну јоту наћи неће. Само по телу Јевреји су Га могли назвати својим, и то донекле јер, напослетку, и то девојачко тело Богоматере више је припремљено и очишћено Божпјим огњем благодати, него церемонијалним водоочишћењима јеврејским. По духу пак пре би га Индијци и Грци могли назвати својим, него Јевреји. Премда Дух Христов није дух ниједног народа под законом; Његов Дух је из неземаљског и надзаконског царства - из царства благодати и истине.

Због овога је, дакле, Дева Марија била из народа јеврејског, а не из неког другог народа.

Зашто се каже, браћо, да је Исус Христос припадао племену Јудином? Просто зато, што је тако речено и проречено (Бит. 49, 8). Заручник благодатне девојке Марије, праведни Јосиф, био је из тога племена. У ствари, Христос није био крвно везан с тим племеном, као ни с једним другим. Но по закону, Он се морао рачунати у неко племе, и пошто му људи нису знали Оца, то је се Он убрајао, по заручнику Марије му мајке, Јосифу, у племе Јудино, које је било најмногобројније међу племенима Израиљевим (IV Мојс. 1), и најславније, из кога је по обећању требао изаћи Вођ (I Днев. 5, 2). По обећању и по закону, дакле, Исус Христос је припадао томе племену.

Нека би Дух Свети, браћо, очистио душу нашу од навејане прашине греха, и учинио је чистом и светом девојком, да би се у душу нашу могла уселити Реч Божија, живи и спасоносни Син Божији, Господ Исус Христос, сада и за навек. Амин.

Владика Николај, "Нове беседе под гором"

Под Ожљем

Ђорђе!

Нијеси ми опростио, а? И нећеш скоро, а мени дошо вакат на онај се пут спремати. Ама, не могу ти ја тамо с овим товаром, мој Ђорђе, стра ме да би ми земља кости исповрнула, јер ти само ја истину могу рећи. Реко би ти је и прије, но ме нијеси хтио саслушати, усијана главо ђедова! Пријек си и тешко прашташ, а ја те не могу шјетовати, јер сам читав вијек и сам таки био. И ако сам, не жалим ни за чим, но што с тобом у завади остадо. А могли смо нас два.... Их, како смо могли друкчије живот проживјети. За мене је касно, ал ти још наде имаш.

Знаш да је све твоје пошљен мене што остане. И земља и кућа и све у кући. И Јефа, додуше. Шта ћу ти кад си таке среће. А неће ни она дуго, само је не ишћеруј одавлен док њен час не дође, а пошљен ради како ти воља. Мош и продати, од мене ти просто.
Имаш ти још нешто наслиједити, само не знам оће ли ти на радост ил штету бити. Нијесам то успио разлучити кад сам ти имао прилике рећи, а сад ме стра да  с том тајном у гроб легнем. Грешан јесам, то сви знају. Ама, грешнији су они што и тебе и оца ти бескореновићем начинише. Распитај се мало по Бучју, зачудићеш се какве тајне Алексине комшије крију. Много ће ти рећи, а мој ти је савјет да прво Миланкову крштеницу проучиш. Нијесу све црквене књиге попаљене. А ни катастарске.

Више ти не смијем рећи. Давно сам ријеч дао, а ти знаш колико је моја ријеч тешка. Остај ми у здрављу, мој Ђорђе.

Обрен

Тамара се  наслони на јастук, повуче старински ћилим до пазуха, па потурајући обе руке под главу, гласну уздахну. Поглед јој прелете по голим зидовима Обренове гостинске собе, па одлута према уском прозору  са везеним завесицама. Обрис неке планине заобљеном дијагоналом пресекао четири квадратна окна. У горњем левом углу, на мастиљавом окрајку неба затреперише звезде. Загледа се у таму падине и набра обрве. „Тамо је... Иза оног брда.“

Бучје, село између Прибоја и Пљеваља, разбацано по обронцима планине Ожаљ и скрајнуто са свих важних саобраћајница, годинама је, невољно, чувало тајну. Испод макадамског друма мала зараван, са кућом и млекаром на средини, омеђена орахом и дрвљаником с једне, а лесковим шумарком с друге стране. Двадесет мушких корака у ширину и тридесет пет у дужину, па се преко камене подзиде, стрмоглави у шљивик. Тамо где се падина ублажи, прострле се ливаде, па ред витких јова, једна плевара и штала пресеку поглед и почетак њива обележе. Као да се неко забринуо да ће му и имање низ ту падину склизнути, с доње га стране густом буковом шумом подупро. Кроз њу једна стазица, обрубљена  дивљом купином, води до потока, па преко клизавог брвна у долину, заталасану и сочно зелену. Стотињак корака низводно овај поток замакне иза стене, што као лакат штрчи из шуме, па се загњури у уставу испред Алексине воденице. Ту мало сачека, да скупи снагу и точак воденични покрене, па се сјури даље, ка саставцима с другим планинским потоцима. Лепа долина, а више ње шума, па ливаде и баште, с понеком дивљом крушком и дуњом, до оштрих стена Ожља. Све што једном домаћину треба, своје место у њој нашло: мала башта са пар притки бораније и десетак оџака кромпира, једна воденица и стог сена на осушено стабло јабуке петроваче подигнут и врљикама подупрт, да под њим чобани заклон од сунца и кише нађу.

А цело имање Миланково од оне крчевине испод макадамског друма почело. Причали су ми да је био сироче, доведено у Алексину кућу  као слуга. Вредан од малена, убрзо је постао пуноправни члан породице. Кад се замомчио, Алекса му поклонио ливаду и помогао да направи кућу. Их кућу! Једна просторија од дебелих чамових дасака, на јаком, каменом темељу. Испред врата окренутих шљивику степеник од великог равног камена, потпуно несразмеран са остатком куће, ал’ згодан да се на њему предахне и поглед крајоликом напоји. Оштар дашчани кров наткрилио прозор према путу, чини се да је целу кућу поклопио и својом тежином некако је у земљу сабио. Да нема тог прозора и каменом озиданог димњака, тешко би човек кућу од млекаре, испод ораха, разликовао.

И девојку му други довели, јединицу газде Обрена из Голеша. Кажу да је била веома лепа, и несрећно заљубљена у неког хармоникаша, који се тим крајевима мотао око Илиндана, кад се одржава сабор на Оштрику. Ех, младост пуста, непромишљена, ниједну тајну не уме да сачува! Морала је неком у кући рећи, да јој саучесник у скривању страсних сусрета буде. Мајка јој Гроздана, вазда била болешљива и у страху од мужевљеве преке нарави. На њу Јелена није могла рачунати, па се за савет и помоћ, к’о и увек, обратила тетка Јефи, Обреновој  неудатој сестри. Ех, није знала да се очај уседелице Јефе одавно претворио у постојану мржњу према брату који јој је просиоце с прага отерао. Да задржи још један пар руку у кући и да му помоћ око великог имања буде. Братска реч се не пориче, а ни Јефа није баш била ватрене крви, па јој у почетку одговарао статус који су јој наменили. Додуше, надала се да је све у Божјим рукама и да ће се, ако јој је суђено, и она једном нечијом женом назвати. Пролазиле године, младост јој одавно усахла, а нетакнуте груди се спарушиле од уздаха мирења са судбином. И неки црв сумње у братовљеву добронамерност се разбашкарио, па јој све чешће злобом душу хранио. А и брата зло потерало, па му се само женска деца рађала. И умирала рано. Само му Јелена остала и увелико је планирао да јој младожењу из добре куће доведе, да се имање и даље шири и напредује. Ал’ му се све то изјаловило, кад је Јефа девојачку срамоту открила. Кажу да је био толико љут да је најбољег бика једним ударцем у главу усмртио. И зарекао се да ће Јелену дати првом просцу, ако се такав уопште појави. И дао је за Миланка, слугу Алексиног. Само да је више у кући не гледа.

Мучени Миланко ни сањао није да ће му се живот таквим даром насмешити. Еј, он сироче такву лепоту у својој постељи да милује! С тим једрим телом своју снагу да претаче и мирисом меке женске пути душу да поји! Увео је у брачну ложницу дрхтећи од радосног ишћекивања и нестрпљив да погледу срећу своју оголи. Али му кратко радост потраја, јер Јелена је страшно за својим хармоникашем туговала. Без речи је пристала на овај брак, само да се оцу из куће склони. Без речи се и свом мужу те прве ноћи препустила. И јутро дочекала угашеног погледа.

Обичај је и данас у том крају да млада пре свих укућана ноћ од дана одвоји, испред прага помете и ватру распали, па са пешкиром и тестијом воде за умивање здраво свануће свима пожели. Полива прво свекра, дода му пешкир и руку целива, а он је благосиља и прво јутро неком паром дарује. За њим свекрву, па остале по старини чланове породице. Да обичај испоштују и свом усвојенку част учине Алекса се са Љубицом, преко своје авлије, с друге стране дрвљаника, у Миланков кућерак упутио. Сувоњави горштак строгог лица испод чекињастих обрва, забацио руке на крста и пружио корак, а жена га ситним корацима прати и извирује не би ли прва младу пред кућом угледала. У бошчалук заструг кајмака, погачу и добро парче сланине увила, да им се нађе за прво јутро. Осмехује се враголасто и смишља каквом доскочицом Алексино ћутање да ублажи. Их, зна га она одлично, толико су проје поделили! Домаћин је и не приличи му да се речима размеће, а никад и није од причљивих био. Увек замишљен и у бризи око имања, није имао стрпљења за дуге разговоре ни са својим исписницима, а млађима ни на крај памети није падало да га неком глупошћу замајавају. Знао је усред нечијег говора да устане са свог издвојеног троношца и оде, без речи стављајући свима до знања да је прозрео лаж. И нико се није усуђивао да му то за зло узме. Бар не јавно и никако пред Љубицом, јер је у Алексу к’о у Бога гледала. Ма каквим послом или децом да је била заузета, чак и на прелима женама окружена, све је остављала само корак кад му чује. И са осмехом свог домаћина дочекивала. У душу му се одавно уселила, па и после четворо деце и четрнаест година брака, ништа му милије од тог осмеха њеног није било.

Колико су сви од Алексине преке нарави стрепели, толико су у Љубици разумевање за сваки јад свој налазили. Ако је коме штогод од Алексе требало, прво се њој за савет обраћао. А знала је да саслуша и утеши, понуди те чашом воде ил’ залогајем погаче баш у тренутку кад ти реч у грлу застане, па не знаш да л’ би у земљу пропао што молиш за неку услугу или се једноставно окренуо и отишао. Пред њом су душу отварали, пуштали је да их ко децу своју умирује, чекали да каже – „Видећу с Алексом, шта он о томе мисли, а ти ’ајде полако и не секирај се. Ако Бог да, све ће то на добро изаћи!“ И одлазили растерећени, јер ако је Љубица обећала да ће с Алексом о томе разговарати – ствар је решена. Наћи ће она неки свој начин да га одобровољи.

И пазила је да се сваки обичај испоштује, да неко случајно не помисли како су се газдинством изнад осталих узнели. Ево и сад, за мужем ка Миланковој кући, да му у радости првог брачног јутра родитеље замени. Алекса близу прага застаде, прокашља се па завика:

- О, домаћине! Ево ми поранили да младу дарујемо!

А мало главу накривио и дукат из кесе вади. Мук му из куће одговара, па се осврће ка Љубици и збуњено од ње одговор тражи. Обоје се у чуду нашли, јер још се није десило да млада свекра и свекрву пред кућом не дочека, а Миланко им је увек у сусрет трчао с које год стране да су наилазили. Љубица се прва прену, па отшкрину врата и онако, с прага у кућу завири. Има шта и да види – Миланко на троношцу крај угашеног огњишта седи, шакама главу обухватио, а Јелена склупчана у дно кревета, безгласно јеца.

Шта је ово, побогу људи? Љубица се брже поврати, повуче врата за собом и стаде некако збуњено пред Алексу, тражи реч којом би га кући отправила. Врти главом и муца нешто, прсте на рукама ломи испод оне бошче, па коначно проговори: „Нека мало... Они су... Не ваља ово, Алекса, нешто не ваља. Боже, да л’ се огрешисмо?“ Алекса ништа не пита, смркнуто гледа у жену, пође један корак ка вратима, па се нагло окрене и здими кроз шљивик ка штали, псујући слуге што се са послом окаснило.

Љубица се уморно спусти на праг, поседе неко време, па викну Миланка да напоље изађе. Ни погледала га није кад је из кућног мрака искорачио без речи. Ни ’помоз Бог’ јој не назва, а и шта би јој рекао? С Јеленом она има коју да прозбори, па с врата осу грдњу, помиње срамоту и лењост, „Зар те томе мати научила, да свекра у кревету дочекујеш, бруко?“ Никада такву бујицу није неком у лице сасула, али ни једна реч се из Јелениног згрченог тела не исцеди, нити Јелена какав покрет направи, па и Љубица клону од те туге и прошапута: „Боже, шта ти је онај пробисвет урадио?“ Јелену, као дете, око рамена загрли и дуго јој је нешто шапутала у полумраку собе.

Миланко око куће обилази, пође ка шљивику, па се сети да би на неког од Алексине чељади могао наићи, врати се до дрвљаника, мало постоји, па опет ка кући крене... Не зна, да га убијеш, не зна где је погрешио, али ово са Јеленом није добро. А лепа је, ух каква је двиска! Могао би на њој очи до краја свог живота одмарати, само да не плаче више и да га од себе не гура. Можда јој Љубица памет окрене, али шта толико раде унутра?...

* * *

Драги причољупци,

пред вама се налази сам почетак књиге која је још увек у фази писања, а чији је назив "Под Ожљем". Како је њен аутор мени једна веома драга особа, коју сам упознала на Сплеткаријум форуму, ја сам је замолила за дозволу да њу и њено дело представим на блогу. На моју велику радост, Селица, како гласи њен надимак, прихватила је то са одушевљењем, због чега јој се још једном најтоплије захваљујем. А од вас, мили моји и драги, обе очекујемо најискреније коментаре.

За мог комшу, Селицу, пољубац, а причољупцима желим пријатно читање.

Језерска принцеза

(Све слике су преузете са нета)

Језерска принцеза

- наставиће се -

Језерска принцеза

- наставиће се -

Језерска принцеза

- наставиће се -

Језерска принцеза

- наставиће се -

(И овог пута сам слике ради визуелизације бајке позајмила са нета)

Најава

(Слика "Свитак" преузета са нета)

Плаштаница

Плаштаница Господа Исуса Христа  је платно, саткано од лана са примесама памука. У њу су ученици Господњи заједно са Јосифом Ариматејским завили тело Исуса Христа одмах по скидању Његовом са Крста.

У првим вековима хришћани су је тајно чували а кад су престали прогони хришћана њу су чували византијски императори и дуго није показивана народу. Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке Плаштаницу износили петком и да се на њој “могао јасно видети Лик Господњи”. А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, Плаштаница је “ишчезла тако, да нико није знао шта се са њом догодило”, - пише исти летописац. Св. Плаштаницу крсташи су украли и донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века св. Плаштаница постала је власништво херцога Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу. Њена величина је 4,34 x 1,09 метара. Бледо-жуте је боје, а на њој се налазе трагови златно-мрких нијанси који се састоје од мрља крви, плевралне и околосрчане течности, сукрвице и зноја. Ове мрље чине својим распоредом форму човечијег тела спреда - али и од страга ! Пошто је тело лежало умотано у платно, оно се оцртало и на горњој и на доњој површини. Та тродимензионалност изображења тела је и највећа загонетка Плаштанице.

Али следећа загонетка је још занимљивија. Пошто је на основу сведочења историчара Болеа и Флерија и сам папа римски посумњао у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве, он ју је прогласио за фалсификат.

Домаћи на задату тему

Прозвана из Домаћицине кухиње, ево шта је Причалица припремила:

О, да није лабудова!

Кад бих се ја, мили мој, љубави научила?

И докле би потрага твоја трајала за мном, и моја за тобом, да наше чамце нису лабудови наткрилили?

А прошло је, још колико је година прошло, у тражењу нашем.

Па ипак, зборано време са ињем у коси и намрштених веђа није се могло дотаћи нашег прамца.

А тражили су нас, баш нас и нама су били у сусрет послати; знали смо то чим су нам се погледи срели.

Јер знали смо, о, још како смо знали, да лабудови нису тек лабудови.

Да наша љубав мора њиховој да сличи.

Да се убели; удостоји.

И бол, оштрицом својом, начини нам белег, како ти не би изгубио мене, нити ја тебе.

И спознасмо Ону за којом жудисмо.

Отада наши чамци више не плове.

Као ни наши лабудови.

Сада нам крила позајмљују, док наша не израсту.

За пут, последњи који нам предстоји.

Где Љубав пребива – тамо је место нашег пристанка.

Вечност, лука је наша.

Знам да си уморан.

Знам да си се путева заситио.

Стога не брини што крила твоја никако да порасту.

Има ко ће, вољени мој, да те на крилима понесе.

Неко ко себе даје за тебе...

Волећи те више од самог живота!

* * *

А сада, по рецепту драге нам Домаћице, прозивам следећих 5 учесника за нових 5 радова на тему "Љубавно писмо":

1) несаница

2) грлица

3) мандрак72

4) зубовић

5) cicilly

п.с.: Само да додам да сам слику-рам позајмила са нета.

Поуке