Снаја и зет

Имала мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.

- Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма милина Божија како се добро удала!

- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.

- Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико ми га је жао, несрећника...

Пријатељски Талас

Живот – немирно море.

И у вечној потрази за пријатељима...

* * *

Молим вас да кликом на слику поздравите оног који је научио причалицу кликању слика. Уколико не можете да се досетите о коме је реч последња слика у низу ће разрешити сваку недоумицу. Ја ћу га најтоплије поздравити и у Господу му заблагодарити на стрпљењу и помоћи. Хвала неизмерна! Бистро, пријатељу!***

Поука Светог Петра

 

Обавезе

Јовањдан

Грци и Европљани

У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: "Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла".
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Када су изразили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
"Испричаћу вам о једном догађају и то ће, уједно, бити одговор на вашу забринутост. Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема обилну и укусну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су одавно већ навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег "кова" и јео је, како ми кажемо, "док не пукне", тако да на столу није ништа преостало. Пио је много воде, и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све остале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
"Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!"
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
"Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!"
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
"Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!"
"Не", били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Кад је свануло, воденичар је изашао и рекао:
"Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!"
"Није пукао", зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
"Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?"
"Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио? Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!"
Тада му се обратио и метеоролог:
"Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам могао ни помислити да ће ноћас падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак и био сасвим сигуран у то?
"Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!"
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, и ако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
"Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ док смо вечерали, петао је запевао три пут, и тад је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут било је већ шест сати ујутро!"
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
"Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?"
Тако су се њих тројица вратили у Европу."
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи. Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ станицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, и ако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!

Старац Пајсије Светогорац, "Чувајте душу"

Преузето са: http://www.bogotrazitelj-srb.org/

п.с.: Слика са нета.

Глава шеста

Дан смо започели, као што рекох, нимало лепим новостима.

- Најновије вести! Чујте и почујте! Краља отели и убили...! – јављао је вивак, познатији као извиђач, и то тако да се шума орила.

Паника у трену разби малопређашњи миран скуп. Свако је покушавао да надгласа другог, али сем вриске, цике и буке ништа се разговетно није дало разазнати. При том је, услед силне пометње и све грубљег комешања, почела и прашина да се диже, што је додатно уносило нервозу међу њих. Да не бих загинуо, морао сам свако мало да се измакнем. Тако сам, најпосле, њиховим неконтролисаним размахивањем, био сатеран до самог краја ливаде, а уз сам почетак шуме; све у свему, прилично далеко од сове и лисице.

Но тек што се понадах како бих овде могао у миру сачекати да се ситуација смири, кад ми под ногама затутњи: нешто се догађало иза мојих леђа и то „нешто“ кретало се ка нама.

Вивак није штедео ни време ни снагу да извести сваког о немилом догађају; тај не би себи опростио могућност да неко сазна новост пре њега. Стога подигох главу тек толико да видим ко нам то долази.

У сусрет нам је пристизала поворка животиња, коју је предводио медвед. Ова група је по свему надмашивала домаћине. Да подсетим, примера ради, овдашњи живаљ сачињавали су: корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад и све тако њима слична бића, док је, са друге стране, иза мене ступала армија џинова: жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи и многи други, наравно, са медведом на челу. Циљ им је био шумарак, из кога сам ја, само час пре – отперјан.

Моја радозналост је почела да расте и схватио сам да ћу пошто-пото морати да изнађем начин и вратим се у само средиште збивања. Било је сасвим извесно да су управо пристигле животиње скренуле са главног пута само да би се среле са совом, како би се са њом посаветовале. Да бих избегао, унеколико, галаму, гужву  и прашину, био сам принуђен да се издигнем изнад крошњи. И ту, на меко поређаним листовима, удобно се завалих, препустивши слуху да ме води кроз догађања пода мном.

- Мир, мир! – покушавала је сова да их утиша, али је гомила била ужаснута сазнањем да је њихов вољени краљ напустио свет.

Требало је доста времена док јој није пошло за руком да их умири. Потом се огласи:

- Предлажем да, најпре, саслушамо вест до краја, али од почетка. Надам се да ће вивак бити тако љубазан да нам изнесе све појединости; наравно, уколико су му исте познате? 

Овај, будући прозван, мало се трже на ове речи, те стаде увређено кликтати.

- Да ли знам?! Питате да ли знам?! О, будите сигурни да знам! Све!

Али сова се није дала збунити.

- Како је могуће, вивче, да будеш баш толико сигуран? Ипак, краљева престоница је поприлично од нас удаљена, тако да ти сам ниси могао присуствовати том догађају, осим, уколико, он већ не припада поодмаклој прошлости, ха?

Гомила бучно поздрави ову совину примедбу, која на лицу вивка изазва надмоћни подсмех.

- Један извиђач не мора да буде очевидац, па да зна шта се дешава... било где у свету. Он чита знакове, ослушкује, али и сарађује са мноштвом других извиђача, међу којима се врши и размена података. Тако је, ето, и ова вест стигла до мене и чим сам дознао за њу, ја сам пожурио да је са свима вама поделим.

- Ху-ху! – замисли се сова на час. А колико тачно има извиђача оданде довде?

Вивак се исцери:

- Какве то има везе?

- Има. Још како има! – одговори сова некако строго.

Ту се вивак мало повуче, па нешто помирљивијим гласом рече:

- Мислим петнаестак...

- Ух! – узвикну сова.

Израз дубоке сумње појави се у њеним очима и неко време није проговарала.

- наставиће се -

Уральская рябинушка

Опаске у сликама

 

 

За Мрвицу!

Срби опет долазе!

Заклетва Милоша Обилића вече пред Бој на Косову Пољу

СВЕТИ КРАЉ НЕЋЕ ДА НАПУСТИ МАНАСТИР

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог Краља пренесу у Софију, и тако да му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28.јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог Краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог Краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао у чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог Краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима:

- Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је манастир и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра и купу Краљевића Марка.

Аутор: пуковник Раде Рајић, Објављено: 12. 09. 2008.

Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. Симболика ове слике је јединствена и посебно значајна за објашњење њене поруке и мисије официрског кора.

Она се може суштински и у целини објаснити и разумети уколико се то врши са аспекта култа и духа витешке, односно војничке части. Та симболика се огледа у следећим садржајима, детаљима и заветним порукама слике.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Како је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње и наше војске. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби. Мач је један од главних симбола витешке части. Како је његов мач положен и без каније, он представља уједно о Божији мач, Мач Божиле правде.

Косовка Девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част је сачувана - јер је девојка, Она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки златни појас који је он добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је такође симбол витешке части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује верност носиоца „венчањем“ за његову витешку част.С друге стране, златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла, представља њено признање свом витезу. Вино, поред хришћанске симболике, има и ону другу: Она му на јединствен начин наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету и узувишену службу и отаџбинску мисију.

Да би се истакла симболика достојанства, части и високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Такав је и бодеж који се налази у канији на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства и части, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић се везује за грб Немањића и његове двоглаве Орлове. Како је орао царска птица, он се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез заветне и моћне Немањичке традиције. Име Павле је хришћанско. Како по тумачењу Патријарха српског др Гаврила, апостол Свети Петар симболично представља камен вере (Петар – камен), тако апостол Павле симолично представља осветљен пут хришћанског учења. По томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног витеза српске војске“.

У духу наведене симблике која је заветно дата сликом „Косовка Девојка“, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране.

Овакав појас у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање. По том основу професионални официри су ПО ЗАВЕТУ ЈЕДИНИ ЗАКЛЕТИ ЧУВАРИ, БРАНИОЦИ И ЗАШТИТНИЦИ ДРЖАВЕ, НАЦИЈЕ И ОТАЏБИНЕ.

Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије, има право да добије само свршени питомац Војне академије - будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци. У официрској ешарпи је представљен ОТАЏБИНСКИ ИДЕАЛ ОФИЦИРСКЕ СЛУЖБЕ.

Уз све наведено, имајући у виду ову изузетну и специфично важну државну службу, мора се за сваки случај поставити једно изузетно важно питање: Шта ако наши српски професионални официри не осећају, или из било ког разлога одступају од заветне мисије своје узвишене службе? Одговор је следећи: Како се овакав поступак и однос официра са аспекта њихове части може тумачити и као издаја, онда се из народа ствара посебан слој људи који ту функцију по историјском и неписаном праву и одговорности преузимају, док се неуспостави нови официрски кор достојан своје службе и отаџбинског идеала у Српству.

http://www.dverisrpske.com/tekst/14201

Сем и Естер

Пре него што видео клип крене, размислите: колико нам је, заиста, потребно да будемо срећни? Ако је ваш одговор: "Мало!", онда се поставља питање како то да са вишком наша срећа не расте, већ, напротив, смањује се. Није ли зато што тада расте наше тело, док нам се дух смањује, а тамо где је глад, онамо је дух велик. Ако не верујете, погледајте! И пустите сузе да теку, јер оне Истини служе.

Предсказање

Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

Мајчина молитва

Kim Anderson

A mother's prayer

I pray you'll be my eyes
And watch her where she goes
And help her to be wise
Help me to let go
Every mother's prayer
Every child knows
Lead her to a place
Guide her with your grace
To a place where she'll be safe

I pray she finds your light
And holds it in her heart
As darkness falls each night
We mind her where you are
Every mother's prayer
Every child knows
Need to find a place
Guide her to a place
Give her faith so she'll be safe
Lead her to a place
Guide her with your grace
To a place where she'll be safe

Miracle