Све у причама бива

Прилика

("Отворена врата" - слика са нета)

У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:

- Како се зовеш, о, статуо?

- Прилика.

- Ко те је начинио?

- Лисипос.

– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?

- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.

– Зашто су ти косе дуге спреда?

- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.

– А зашто на темену немаш косе?

- Да бих подсетила  људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.

Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?

Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.

Не ради нас

Како је лепо размишљала бака!

Кад би ми могли да очистимо пут наше браће од свих наших ружних речи, од сваког нашег непромишљеног понашања, од несмирених страсти, како би био леп и наш пут!

Увек размишљајмо да није дозвољено изазивати и ожалошћивати брата нашим понашањем.

Под влашћу манијака

Код многих људи слобода изазива узнемирење. Тешко им је да изаберу самостално понашање, угњетава их неопходност избора. Лакше им је да неко други одлучује уместо њих. Пиплметар драстично смањује степен слободе, и самим тим смањује узнемиреност. Чим се појави у стану, он уводи гомилу правила. Треба притискати додатне тастере, треба бележити сваки одлазак од укљученог телевизора (у кухињу, у тоалет). Треба бележити сваки повратак... Треба гледати ТВ онолико часова дневно колико сте написали у анкети, и онолико дана. А ако направите паузу од неколико дана, телефонирају вам и питају шта се догодило. Онима који пристану објашњавају се правила понашања. Гледањем телевизора сматра се боравак у просторији са укљученим телевизором. Чим уђеш у собу притисни тастер и региструј се. Чим излазиш макар и на кратко, притисни тастер. Ако не искључите телевизор у соби, а у кухињи укључите други, уређај ће аутоматски регистровати грешку. Али, сва та мучења се ипак исплате - сваки пут кад га укључиш, уређај те поздрави: "Добар дан". Сваки пут кад га искључиш, каже ти: "Довиђења". Претпоставимо да је човек, испуњавајући анкету, написао да има стални посао. Ако почне да гледа телевизор дању, ускоро ће зазвонити телефон: "Да ли сте болесни? Јесу ли вас отпустили?" Њих не интересује ваше здравље и ваш живот. Али ако сте престали да зарађујете, онда ви нисте више купац, нисте више потребни. Онај ко прихвати пиплметар, моментално и без напора се уклопио у социјум.

Ти људи са великим интересовањем изучавају ТВ-рејтинге, објављене у новинама и часописима, и упоређују са сопственим гледањем телевизије. Повратна реакција је врло брза: "Баш ме брига, гледаћу оно што сви гледају". Али ако испитаник открије да је гледао нешто "погрешно", он почиње да се осећа као дисидент. То није добро, то је забрињавајуће. И он се брже-боље прилагођава већини. И ускоро новајлија показује своје јединство са "народом" (истим таквим "петопроцентним", као што је он сам). Осим тога, апарат је леп, нико од познаника нема такав. А како су тек поклони лепи: млин за кафу, електрична машина за млевење меса, соковник, усисивач, пегла. (Ни књига, ни слика, ни музика - ничега духовног нема). Из године у годину награде за добро понашање су све боље и скупље. Само пажљиво и регуларно притискајте тастер. Људи, прикључени на инструмент, притискају тастере (због млина за кафу!) и диктирају човечанству.

Човек-инструмент

Успео сам да се сретнем са једном од њих (то је било најтеже, требало ми је неколико месеци). Њен живот је прикључен на пиплметар већ 10 година. Десет година са инструментом.

- Колико гледате?
- Мало, око 5 сати дневно. Али у суботу и недељу од јутра до вечери.
- А ноћу?
- Често и ноћу. Порниће ја гледам ретко, чешће гледа муж.
- А како сте пристали на инструмент?
- Па, инструмент је нешто ново у животу. Честита и рођендан. Сваке године нам дају поклоне. И ко дође у госте исто би то хтели... Рејтинге читамо у "ТВ-парку". Осећамо велику сатисфакцију што је наш глас урачунат. Ми смо међу сто оних који одлучују!
- Зашто међу сто?
- Мени се чини да на целу Москву само сто станова има ову опрему.
- Шта гледате?
- Забавни програм. Кримиће не волим, страшно је, али баш занимљиво. (То је типичан случај: "страшно је, али гледам". - А.М.) Од када се родило прво дете почела сам мање да гледам, а муж гледа као и раније. Уствари, и ја сам гледала, кад дете спава итд, одузимала сам од сна. А кад се родило друго...
- Онда сте почели мање да гледате?
- Не. Знате, ми осећамо одговорност. Није нам тај апарат тек тако прикључен. Треба да оправдамо очекивања. Муж, додуше, није хтео, то га је љутило, али после се смирио.
- Али тај уређај се ставља само ако су сагласни сви чланови породице?
- Ово је други муж. Први је био сагласан. А затим, кад сам се удала за другог, он се неко време бунио...

Није чудо што се нови муж моје саговорнице бунио. Очигледно, никако није могао да се навикне да бележи своје кретање унутар стана ради разних потреба. И врло је занимљиво да је уређај опстао. Показало се да је он јачи од... или у сваком случају доноси јој више задовољења. А она, изгледа, није ни обратила пажњу да се муж променио. Главно је да је уређај остао. А да се није одмах удала за другога, одузели би јој уређај, јер би се састав породице изменио. Ти људи цене поклоне, цене светлуцаве поздраве и честитке на екрану, свиђа им се завист гостију и сам уређај. Када од тих 550 породица (а моја саговорница је била огорчена што се испоставило да их има више од 100; што је круг ужи, то је већа гордост) неко отпадне (умре, пресели се у други град), инструмент се поставља у нову породицу, која је по параметрима слична претходној. Нови притискач тастера ступа у анонимно, но постојано друштво и прилагођава се његовим укусима. Тако продавац-новајлија почиње да закида на мери, да би био као остали. Бирају се случајни кандидати, али врло необични.

Дубокомислени стручњаци, и лакомислени новинари, и велики босови главних канала стално користе изразе "народ је изабрао", "гледаоци су изабрали". Не знају да њихов главни аргумент (рејтинг) не производи народ, него петопроцентни слој... болесника? Не, нећемо се одважити да их тако назовемо. Мада, било би врло интересантно предати психолозима на руке неколико дугогодишњих сажитеља пиплметра.

Замислите дубокомислене аналитичаре са друге планете. Ти марсовци, сами по себи паметни и искусни, долетевши на Земљу и случајно се приземљивши на територију затвора, извели би врло тужне закључке о Земљанима. Испоставило би се да људи живе у врло тесним собама са малим прозором под таваницом; два пута на дан слуге им доносе одвратну храну, а ти доколичари играју карте, чешу се и ругају један другоме. И вероватно су сви настрани, јер у собама нема ниједне жене.

...Ови нарочити "петопроценташи" утичу на оно што ће гледати деца, жене, девојке, и то од нултог узраста. Они нису духовна елита. Није важно само то што су они "петопроценташи", још је важније што они спадају у најнижих пет процената. То свакако нису аристократе духа, него плебеји који по "девет и више" часова буље у кутију. (Истине ради, ако аристократа и доспе међу "550 породица", он ће тамо бити у таквој мањини, да његово мишљење неће ни утицати на рејтинг. Мишљење аристократа уопште неће утицати, јер ће бити мање од грешке.) Има ли међу онима који живе са инструментом академика, доктора наука, талентованих лекара, добрих учитеља?

Каква питања треба постављати да би се нешто сазнало о личности? Нама је важно да на ТВ програме утиче добар, правичан, осећајан, мудар човек. Ако нам треба савет, кога ћемо питати? Наравно, доброг човека. А ако нам бирају саветнике по примањима и броју телевизора?

Постоје људи са стваралачким талентом. Они стварају науку, културу, уметност. И раније се нација оријентисала управо на мањину. На законодавце укуса и стила. Мисли и схватања духовних лидера преузимала је интелигенција, омладина, а у најређим случајевима (Пушкин, Висоцки) - читава нација. А сада се наше становништво оријентише на мањину са друштвених маргина. То је пут ка потпуној пропасти. Ако се неко још сећа књиге Жила Верна "Петнаестогодишњи капетан", тамо је био сличан случај. Тамо је био квалитетан брод, квалитетан компас и квалитетна секира. Али када је бандит потурио квалитетну секиру под квалитетан компас, онда је спој ових квалитетних предмета тако изменио курс брода, да је он допловио до дивљака. До људождера. Претпоставимо да су из анкете искључени они који не пуше и не пију. У том случају ће се испољити стопроцентно позитиван однос према дувану и алкохолу, једноставно зато што не учествују они који их не конзумирају. Значи, са гледишта анкете они једноставно не постоје. А зар они нису бољи? ТВ-канали, испоставља се, прилагођавају се укусима, моралу и памети петопроцентног аудиторијума. Такав је, тобоже, народ. Ми смо приморани да то приказујемо, јер народ то тражи. Ти људи нису изабрани из целог народа, него из врло особених пет процената. То су слаби људи којима је лако манипулисати и управљати. Чим су прихватили инструмент, они су испољили манипулативност и пасивну покорност, а то су симптоми неуротичара који узима инструмент да би побегао од слободе. (Нормалан човек неће трпети да се са њим много пута на дан поздравља електрични чајник.)

Регрутација "експерата" обавља се по узрасту, полу, примањима. Не по психи, нити по моралу. Људски квалитети се уопште не узимају у обзир. Значи, Чикатило (док га нису ухватили) сасвим одговара. И он би, наравно, пристао. Не поставља се задатак да се изабере просечан број добрих и паметних. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрасту и примањима они једнаки. У оцени вина ми се ослањамо на мишљење стручњака-дегустатора. Нема везе што већина пије бућкуриш, нама дајте фирмирано суво... У оцени телевизије ослањамо се на ненормалне. Најпре изаберемо ћакнуте, а онда се оријентишемо на мишљење њихове "већине".

Ко су ти људи, који утичу на ТВ програм за сто четрдесет милиона становника? Те бираче нисмо ми изабрали. А онај ко их је бирао, није их бирао због истанчаног укуса, знања, и узвишених људских осећања. Њих је неко изабрао по параметрима из анкете - узраст, пол, примања. Изгледа као да су изабрани случајно, али сада ми знамо да то нису случајни, него посебни људи. Шта се дешава са тим бирачима кад постану свесни своје изабраности, од невероватне (ако је они схватају) одговорности да бирају за целу Русију? Шта се дешава са њима од страха да ће им, ако прекрше правила, бити одузета тако лепа могућност избора, коју су толико заволели? Шта се са њима дешава од непрекидног седења испред телевизора? С ким си, онакав си.

Формирајући телевизијски програм, "петопроценташи" свакога ко гледа чине сличним себи. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме? У психијатријској болници лекари постепено и сами добијају душевне поремећаје, иако их штите знања, искуство и свест о томе да они имају посла са болесницима. Деца која седе испред екрана на коме свакодневно искачу душевни болесници, ничим нису заштићена. Вероватно ће се ти људи, тих 550 домаћинстава, увредити. Рећи ће: ми смо уствари добри, савесни, ми имамо дубока и истанчана људска осећања. Можда је и тако. Ево, испред мене су анкете потенцијалних кандидата за звање "експерта". Први је завршио филолошки факултет на универзитету, предаје руски језик и књижевност, има 54 године, ожењен је, има двоје деце, благ је, добар, предусретљив, и сам о себи каже да је увек био нежан, брижан и потпуно незаштићен. Други је 40-годишњи шеф мајсторске радионице, породичан човек, ожењен, двоје деце, у слободно време помаже у одржавању реда на улицама, што ће рећи - резервиста у полицији. На рачуну код оног првог има око 70 сурово убијене деце и жена, његово презиме је Чикатило. Други је Михасевич, 36 сурових убистава.

А ево још: Константин, 40 година, служио војску, завршио машинску школу, два пута се женио, има ћерку из првог брака, себе описује као "стидљивог, са узвишеним људским осећањима". У току дужег периода ископавао је гробове и вршио полни акт са лешевима. Суд га је прогласио неурачунљивим и упутио на принудно лечење у психијатријску болницу. Григорије, 35 година, служио војску, возач, оженио се са 23 године, има сина. Оскрнавио је 8-годишњу пасторку и током 5 година регуларно... Жена тврди да није знала. Осуђен, на издржавању казне. То је мој случајни избор из докторске дисертације судског психолога-експерта. У дисертацији има део "Нарочито сурова убиства" - и тамо су описана 253 човека од 14 до 50 година, и старијих. Више од половине њих су у тренутку хапшења живели у браку, 80 процената у засебним становима и сопственим кућама. Више од трећине (када су већ били ухапшени због убиства) добили су позитивне карактеристике са радног места.

Ти људи са нама раде, путују поред нас у метроу, друже се, купују играчке деци, и тек случајно, када су ухваћени, ми схватамо да у њиховој души и глави нешто није у реду. Да нема таквих међу онима који живе са инструментом? Они наручују музику, а ми плаћамо. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрастуи примањима они једнаки.

Туђини

Суштина открића је управо у томе. Није Кремљ, и није народ, и нису рекламодавци нити руководиоци ТВ-канала ти који одлучују шта ће гледати нација, него потпуно непознати људи (изабрани из петопроцентног слоја психички растројених људи које живот није наградио). Одлучују они којима ми (кад видимо шта им се свиђа) не бисмо поверили ни мачку, а камоли дете. Они од којих бисмо гледали да будемо што даље. Они међу којима, врло вероватно, има скривених, а можда и активних манијака. Пет процената пристаје да живи са инструментом, а хомосексуалаца има 10-15 процената. Дакле, два-три пута више. Али геј популација се не сматра нормом. (Читаво становништво планете, па између осталих и геј популација, живе управо зато што се нормом сматра друкчија оријентација.) Ако би геј-мањина изненада почела уместо свих осталих да одлучује шта да се гледа и како да се живи...

У свим земљама где функционишу пиплметри инструмент прихвата око 5 процената испитаника. Према томе, нигде се "експерти" (случајним избором!) не регрутују из целог народа, нити из већине народа, него управо из врло мале и врло чудне мањине. Боље би било да одлуке доносе врхови ума и душе, а не мочвара. Да, светитеља је мало, али баш зато их треба истицати. Чини се да они још постоје - то су људи за које се тачно зна да су мудри и не траже сопствену корист. А ако нема светитеља и генија, ако (у целој Русији?) нема великодушних, паметних и добрих људи, онда нека бар програме бирају људи који су душевно здрави и нормални. Анкета најпре треба да испита људске особине, па тек онда финансијске могућности. Прашку за веш је свеједно да ли га купује љупка мама или злобна проститутка (новац је исти). Али проститутку треба удаљити када је у питању избор филмова. Треба јој отворено рећи: "Пали одавде, рођена!"

Чак и наше "просечно" мишљење двадесет пута је озбиљније од мишљења "петопроценташа". То је аритметика. Али ипак они одлучују. Ето откуд толика одвратност код већине. На екрану се показује туђи избор. Ако би људска лица одговарала њиховој природи, онда Битцевски Пичушкин не би изгледао као човек, него као туђинац из филмова страве и ужаса - имао би крљушти, три реда ајкулиних зуба и лепљиве слине. Тако би отприлике изгледали и љубитељи телевизијских монструма и крви. Они су туђини који се само крију испод људске спољашњости. Крију се док не постану већина. Могу се манијаци кастрирати, стрељати, четворити... Све то може, али прво их треба уловити. Али они почињу да се лове тек када се појаве жртве (често десетине жртава). Пичушкина су ловили 14 година, 48 лешева (он тврди да је било 61, он ваљда боље зна). Са једне стране захтевамо да се манијаци сурово кажњавају, а са друге стране производња манијака не повлачи никакву казну. Ако експерти-психолози истраже да је нови трбосек постао манијак (стартовао) после ТВ емисије која је "проширила његово искуство", онда би требало кастрирати и ауторе, и (обавезно) директора ТВ-канала. Ако би се то учинило бар једном, дошло би (исте вечери) до нагле промене у ТВ програмима. Ако се телевизија не измени, ако буде све дубље продирала у забрањене сфере... Уосталом, она је, по свој прилици, већ испрограмирала нашу будућност. И ми ћемо ускоро видети ту будућност. И већ је видимо.

- крај четвртог дела -

Под влашћу манијака

Четврти део

Фабрика људождера

У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли. Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности... А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже. Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.

Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми? Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање. Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.

Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи. ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани. Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти. Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору). Колико има тих експерата? Ко су они?

* * *

Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако. Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара. Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа. А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?

На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова. Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари. Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.

У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан. Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.

Врбовање

Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена. Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање. Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.

На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници. Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.

Ево питања које садржи анкета: 1. Имате ли свој сопствени стан?, 2. Које ТВ канале хватате?, 3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.), 4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".), 5. Које канале гледате?, 6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?, 7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?

И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике". А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".

Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.

А ево питања о породици: 1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост, 2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?, 3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?, 4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?, 5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".), 6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".), 7. Каква су месечна примања по члану породице?

Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског. Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести. Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.

После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар. (То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..." Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).

После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили.

Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету. А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.

На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине. Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".

Живот са инструментом

На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност. Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, они не гледају као гледаоци, него као најамници. Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.

Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности. Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не". Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар. Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља. Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).

- наставиће се -

Промоција

http://trg-cuda.leonardo.it/blog/009_2.html

Иначе, благословом оца Гаврила, а вредним рукама администратора сајта манастира Лепавинског, Виолетина се књига однедавно налази и на овој адреси

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/iz_rusije_s_ljubavlju/

Рај

Библия для детей - слика са нет-а

2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.

У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).

Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.

У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи:

"Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."

И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.

Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:

"Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."

Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.

2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.

Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.

Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:

"Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."

Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."

Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).

О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.

2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.

Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:

"Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."

Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."

Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.

За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.

Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"

Чудесна планета.ави

наставак...

Поворке животиња су се сливале са свих страна а међу њима је највећи број био оних који су трпели због лисичиних савета. Међутим, занимљиво је да су, и поред тога, оне то своје незадовољство гурале на друго место, стављајући у први план своју чежњу за краљем кога дуго нису виделе и кога су се много ужелеле. Свака од њих је са нестрпљењем очекивала свој ред кад ће му прићи и поклонити се. Ето због чега је краљ са својом пратњом морао да се размести испод највеће крошње; не само одмора као одмора ради, већ ради примања свих оних који га љубе, видећи у његовом лику и своје добро. А краљ лав, који је био изузетно меког срца, никога није могао да одбије, добро знајући да је изабран да служи онима који га воле и које он неизмерно љуби. Када се, најзад, испоздрављаше, он замоли за мир и тишину како би, коначно, могли да пређу на ствар због које је и кренуо на овај дуг пут.

- Као што знате, дошао сам да видим и утврдим истинитост гласина које су посведневно стизале до мене – започе краљ лав свој говор пред утихнулим мноштвом животиња. Многи од вас су се жалили да се правда приказује као кривда. Како сам ја питање правде у нашем краљевству поверио сови и лисици, стога са правом, у име ваше и своје а пред свима нама, питам: која то од вас две подрива краљевство, а која га праву учи?

У том гомила зажагори: једни су бранили сову, други лисицу, те је краљ био приморан да их својим препознатљивим гласом утиша.

- Да је од вике и дреке било користи, ви бисте до сада то већ решили. Дакле, морамо решење тражити на другој страни. Да не би околишали, ја сам, идући овамо, налетео на један веома интересантан случај, који ћу вам и исприповедити, а по чијем ћу завршетку тражити мишљење сваке од вас – рече краљ лав, погледајући у сову и лисицу. Она која нам каже мишљење од користи, оно које ће да буде свима угодно, добиће неприкосновено право да од сада па надаље брине о правди.

Сирота лисица вртела се тамо-вамо помно мотрећи могући излаз за бекство, ако устреба, али на несрећу била је окружена са свих страна, тако да о бегу није било ни говора. Сова је, пак, стрпљиво чекала да краљ отпочне с причом. У њеном понашању није било ни трага страха и грознице, које лисица, ма колико се трудила, никако није успевала да сакрије.

- Као што рекох малочас, - отпоче лав своју приповест, - догађај се десио на путу овамо. Да не бих трошио ваше и своје време, трудићу се да у најкраћим могућим цртама испричам најбитније.

Елем, на путу су ме зауставила двојица браће, чије се куће наслањају једна на другу а баште додирују.

Један од њих је скоро дошао са некаквог путовања, са којег је донео младунче мајмуна, кога је пустио да слободно вршља по дворишту. А деси се те онај други брат уђе недуго после тога у своју башту да плеви. Мајмун ко мајмун, радознао, угледа га и поче помно да мотри. Када је човек завршио са послом, он напусти башту ни не приметивши овога. А мајмунче као да је само то чекало! Чим је овај изашао, оно пређе у суседни врт и стаде овог опонашати. Но, авај, како то њему све игра беше, он једнако с травом и коровом чупаше и поврће. Сутрадан је брат имао шта да види!

Ја их оставих - једног у срдњи а другог у небраном грожђу - и мишљах се путем шта би им ваљало чинити. И, ето, са том мишљу стигох и до вас, па рекох себи - будући да је узрочник трагедије, ма и нехотично, ипак један од нас - да би ваљало и сами да дамо допринос расветљењу настале ситуације. Уколико нам пође за руком, могли би једним потезом многе мисли разоружати.

И погледавши у сову и лисицу, лав упита:

- Дакле, да чујем: како би вас две саветовале браћу, да се вас штогод пита?

Лисица погледа у сову која ћуташе. Хтеде и сама да оћута, али јој ватра у крви налагаше да иде прва; рачунала је да би тиме, сасвим извесно, могла да стекне предност и краљеву наклоност.

- Зна се ко је кривац! Брат који је довео мајмуна – рече, излазећи из сенке, премда не сасвим. Да није можда мајмун крив?! Ма, хај`те, молим вас! Та он није никад ништа паметно урадио – вечито је подражавао све око себе.

- А ти, сово, шта мислиш? – упита лав, окренувши се ка њој.

- Истину вели лисица и не могу а да се донекле не сложим са њом - изјави сова.

- Како: `донекле`...? Појасни нам то.

- Краљу мој, познато је да мајмун ради оно што види, али штета је учињена и сад је питање шта ће се предузети по том питању, а да обе стране буду задовољене.

Лав се за тренутак замисли над њеним речима.

- Право кажеш! Па ево да чујемо шта лија има да каже по том питању...

- наставиће се -

Лаиса

(Снежная  королева, слика-рам преузета са нет-а)

Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.

Под влашћу манијака

...

Народ и рејтинг

Ако се на телевизији сваки дан говори о импотенцији, да ли ће се тиме смањити импотенција становништва? Не, она ће се повећати, а то је и потребно продавцима свакојаких прљавштина. Они би били срећни када би сви мушкарци на планети постали импотентни. Наравно, човечанство би изумрло, али би се пре тога продавци таблета незамисливо обогатили. Продавцима нису потребни здрави, него болесни људи. А здрави су њима непријатељи, јер не траже ништа од њих, упропашћују им бизнис.

Они подижу рејтинг обарајући становништво.

У свим енциклопедијама пре Октобарске револуције постоји чланак "Морална поремећеност". "МОРАЛНА ПОРЕМЕЋЕНОСТ" - душевна болест код које моралне представе губе своју силу и престају да мотивишу понашање. Код моралне поремећености човек постаје равнодушан према добру и злу, не губећи ипак способност њиховог теоретског, тј. формалног разликовања. Неизлечиво". (Енциклопедијски речник Ф. Павленкова, Санкт Петербург, 1905). После револуције овај чланак је нестао из енциклопедија. Да се људи можда нису излечили од неизлечиве болести? Или је обрнуто - болест је захватила већину, а већина не воли да је неко сматра болесном и да јој потура под нос овакве дијагнозе.

...Права елита - лекари, писци, уметници, музичари, научници, признати таленти и образци разума - сви су ужаснути. Али ТВ гази као тенк, и ускоро ће гласови протеста замукнути. И нико неће сметати, нико неће чак ни покушавати да заустави озверавање.

И они који зарађују на овим процесима, и нарочито они који руководе овим процесима, треба да знају да они свакодневно чине гадост. Иду на гадост као на надничење. Подлаци су организовали производњу подлости. Кварење деце је уствари гајење подлаца. А затим неће бити потребан напор, јер ће се поколења подлаца сама низати једно за другим. То је увлачење у орбиту из које нема изласка.

Под влашћу манијака

Трећи део

Зашто се то ради? Због новца

Чак и ако се поштено израчуна, показаће се да се у филхармонији на Моцартову музику окупља три стотине људи, а на поп-концерт на стадиону - тридесет хиљада. Са гледишта рејтинга поп-концерт је 100 пута бољи од Моцарта. А са гледишта продавца пива, поп-концерт је милион пута бољи. (Продавцу је важно само једно: колико пива ће људи попити у филхармонији, а колико на стадиону). Оба концерта ће почети у исто време: у 7 сати увече. Али телевизија ће направити избор према броју посетилаца. Ударно време се додељује пиву, а Моцарту (Тарковском, Рафаелу) или нула, или после нуле (ноћу). Ево најсвежијег примера: 15. априла 2008. г. "Сталкер" Андреја Тарковског на Првом каналу у 0:50.

А рејтинг продаје? Ако се са тог гледишта изабере литература за ђаке, онда ту неће бити Достојевског и Пушкина. То је исто као кад се избор невесте повери месару, тј. стручњаку за пилетину. Он ће изабрати добру "пилетину". Ради рејтинга се крши свака пристојност, свака забрана. Ради рејтинга људи раде оно што нико од њих неће себи дозволити у приватном животу - приказују безобразне јавне скандале, батинање деце, педофилију, људождерство... И све то дању и увече, када деца гледају. Нека се детету нанесе доживотна психичка траума, само да у овом тренутку рејтинг буде што већи.

А морал?  На њега нико и не рачуна. Рачуна се само новац. Али пошто је то став друштвеног шљама, они не могу да га бране. И зато се они једноставно подсмевају: "Гле, како овај моралише! Да није импотентан?" Не, управо импотентни људи нападају и муче жртву, јер на нормалан начин, са љубављу, они не могу ништа да постигну.

* * *

Рејтинг не значи да се емисија некоме допала. Рејтинг значи да је била гледана. Може се нешто гледати и са одвратношћу, и са негодовањем. (Сутрадан, после приказивања "Баријере" људи често питају једни друге: "Јеси ли видео јуче ону гадост?", имајући у виду скандалозну свађу са псовкама међу учесницима дискусије.) Ниједан од хиљаду мојих познаника у животу није рекао да му се допада "Дом-2". А рејтинг те емисије је 10 процената. Значи, сваки десети. Ако је тако, онда међу мојим познаницима треба да буде стотину поклоника "Дома". А нема их.

Рејтинг се подиже, а човечанство пада. Рејтинг није нешто добро или лоше. То је просто новац. Рејтинг је склонио геније, али не међу опоненте (јер са њима се нико и не расправља), него у небиће - њих уопште нема на телевизији.

Смена аудиторијума

Како се мења садржај програма, тако се смењују у гледаоци. Многи су престали да гледају ТВ и да слушају радио, јер су медији постали друкчији. И то под изговором да гледаоци, тобоже, треба све да виде. То је, тобоже, објективност. "Ако то постоји, онда ми то морамо приказати" - то је омиљени аргумент босова радија и телевизије. (Сами они због тога страдају. Све чешће се чује како водитељи радио програма у директном преносу критикују неваљале слушаоце).

Поштовани шефови медија, нечистоте постоје, али зашто да се износе на трпезу? Садисти и педофили, нажалост, постоје, али зашто их позивати да буду радио-дадиље? Да би било више добрих људи? Или да би било више купаца? Или, да се привуче маса приказивањем забрањеног воћа? Да, то је једини њихов циљ. Они се чак и не питају по чијем рецепту раде.

Смена ТВ гледалаца одиграва се као смена посетилаца плаже. Некада је било овако: дању долазе баке са унучићима, увече заљубљени парови, породични парови... Али ако дању на плажу дођу нудисти (макар двоје-троје), а ноћу олош и наркомани, и на обали остану разбијене флаше, шприцеви и непристојне гумице, онда више неће долазити баке са унучићима и заљубљени парови, и плажа ће постати још једно опасно и прљаво место. Приказивање нечистота склања од екрана нормалне људе и привлачи монструме. А они који су нормални, али лабилни, постепено постају монструми. То је процес. Он се креће само у једну страну. Баке и унучад су отишли, а наркомани и пијанице су дошли. Ова промена је за друштво лоша. Али број гледалаца испред екрана се повећао. А то значи да је рејтинг порастао.

Бескорисно је све то говорити људима са телевизије и рекламодавцима. У области разума они оперишу појмовима "буџет", "проценат", "приход". Област савести не постоји. А част? "Да видимо, каже покварењак, шта ви подразумевате под тим појмом?" Телевизија добија утолико више новца, уколико више људи (није важно каквих) смести испред екрана. Телевизија је као бездушна просјакиња, која проси новац "за дете". На рукама јој беба која спава под дејством седатива. И то је врло згодно: не плаче, не тражи да једе. Можда је већ и мртва. Али ово није беба. Ово је инструмент за стицање новца. Гледаоци који обезбеђују рејтинг такође су само инструмент.

Признање кривице

Али можда ми без разлога оптужујемо телевизију за све грехе? Можда су једноставно наши грађани (и наша деца) лоше васпитани, и зато се множе манијаци? Или телевизија свесно игра на снижавање интелекта? Што су људи глупљи, рејтинг је већи. Оно што је паметно - то је за паметне. А оно што је глупо - то је за свакога. Чак и ако стотину паметних са одвратношћу окрене главу, армија неће приметити тај губитак, јер ће остати милион. Чињенице, наравно, свако може да види. Али како доказати да оне нису случајне?
Не може све да се додирне. Силу земљине теже нико није видео, али она постоји. Предмети не падају зато што су лоше васпитани, него зато што постоји гравитација.
Астроном Лоуел је приметио одступања у орбити Урана, и 1914. године предсказао је постојање још удаљеније планете. Године 1930. људи су први пут угледали Плутон, баш тамо где је израчунао Лоуел.Није ваљда у нашем друштву недовољно "одступања" да би се израчунао њихов узрок?

...Текст чији је ово трећи део био је започет (и већим делом написан) пре две године, у пролеће 2006. године. Од тада су многи догађаји реалног живота потврдили закључке које смо тада извели. Прави поклон у 2007. години био је интервју једног од руководилаца централне телевизије, објављен у централној штампи. Читао сам га са усхићењем. Имао сам осећај да се Плутон (који је раније био невидљив, али израчунат на папиру) изненада појавио из таме и засијао као звезда. Био је виспрен и отворен, и са поносом је испричао о успесима телевизије, не схватајући да у потпуности потврђује чињеницу смене аудиторијума, а уједно и најмрачнија предсказања (речи руководиоца су написане масним словима, а питања новинара курзивом).

- Лице нашег канала се знатно изменило. Њега одређују програми направљени у прилично тврдом стилу, који налазе свога савременог и напредног гледаоца: Емисије "Максимум", "Главни јунак", "Професија репортер", "Признање од срца" - то су лидери нашег програма, и по популарности они значајно надилазе све што је до сада приказивано на каналу. Гледаношћу од 30% аудиторијума може да се похвали врло мали број пројеката, не само код нас раније, него и на Првом каналу, и на каналу "Русија".

- И ви сте веома поносни на ту чињеницу?

- ТВ канал је профитна компанија, веома чврсто усмерена на производњу рејтинга који компанији доносе приход. Ми немамо пред собом никакве друге циљеве.

- Ви сматрате да кад ваш ТВ канал у току три ТВ сезоне у ударном термину приказује људождере, искасапљене људе, лешеве, проститутке, педофиле и сл., онда се то оправдава профитабилношћу федералног канала који захваљујући таквом програму увећава проценат гледаности?

- Ја не мислим да је циљ приказивање овог или оног објекта. Циљ је производња рејтинга. Ако Ботичелијева слика буде изазивала масовно интересовање и доносила високи рејтинг, ми ћемо приказивати Ботичелија. Али ми пратимо вектор укуса нашег циљног аудиторијума. (Како то схватити? "Пратимо укус ", тј. испуњавамо жеље својих гледалаца? Или - приказујући изопачења окупљамо испред екрана људе са таквим укусом? - А.М.).

- А кога ви сматрате својим циљном аудиторијумом?

Ервиново писмо Герди

Све је у реду, драга Герда!

(Илустрација са нет-а)

Пуно хвала на твом лепом писму. Не требаш се бринути за мене. Све је у реду. Кувам сам, и сваким се даном све више чудим како то добро функционише. У међувремену могу то и појести без да идем у болницу на испумпавање желуца.

Како често морам журити, јуче сам пекао кромпир. Мора ли се кромпир чистити? Док се то пекло, отишао сам купити хлеб. Када сам се вратио, емајл у шерпи се скроз отопио. Нисам могао веровати да тако мало може издржати. Дим у кухињи се разишао у међувремену, но мачка је црна као гавран и кашље. Од тада панично бежи чим укључим кувало или почнем лупати са шерпама. Како, као што знаш, морам најмање једном дневно појести нешто топло, мачка се више не појављује.

Реци, колико се дуго кувају јаја? Кувао сам их два сата но никако да постану мекана. Дај ми напиши, молим те, да ли се загорело млеко може још за нешто употребити. Да ли да га ставим са стране док се ти не вратиш?

Имао сам лагани проблем са гулашом када сам хтео угрејати конзерву. Нажалост, експлодирала је у микроталасној. Враташца од микроталасне су излетела кроз прозор и уништила наш лепи стакленик ... и прозор исто. Како је прозор био затворен (морах га држати затвореним када кувам, јер иначе увек дођу ватрогасци), излетео је скупа са прозорским рамом. Ударни талас је био страшан.

Конзерва је насупрот враташцима излетела као ракета према горе, пробила плафон и погодила 13-годишњу ћерку господина Бауера, који станује изнад нас.

(Илустрација са нет-а)

Да ли ти се већ десило да ти се прљаво суђе уплесниви? Како ли је то само могуће у тако кратко време? Ти ниси ни пуне 4 недеље одсутна. Иза судопере штошта живи, могао би човек 'УНИВЕРЗУМ' снимити. Одакле долазе само сви ти гмизавци? Да ли си их можда ти тамо оставила? Углавном, напокон сам се сабрао и опрао сам суђе. Драга, немој се, молим те, љутити и викати, али онај добар порцулан од твоје баке је поломљен. Изгледао је тако чврсто да ми није било ни на крај памети да неће издржати. Можда су 1000 обртаја машине за веш ипак мало превише.

Успут речено, и она је исто покварена. Приликом центрифугирања је велики нож за резање меса мало оштетио бубањ ... и сада се налази у зиду .. нож, не бубањ. Бубањ је пробио 30цм зида од цигле и сада лежи без везе негде напољу.

Док сам јео, запрљао сам, нажалост, тепих у дневној соби и то са соком од парадајза. Ти си ми увек говорила да се сок од парадајза не да ни са чим извући. Ту се, нажалост, вараш драга моја, флека је одлично изашла, длаке од тепиха, нажалост, исто. Можда ипак нисам требао узети нитроразређивач.

Фрижидер сам морао отопити. Ти си увек тако неспретна, лед се да одлично одстранити са зидарским чекићем. Но, чудно, сада више не хлади него грије. У сваком случају је месо добро печено а јогурт, шампањац и минерална су експлодирали.

Драга моја, у четвртак сам заборавио закључати стан. Мора да је неко био овде, јер недостају неки вредни предмети, но, новац сам не чини човека срећним, како ти то увек кажеш. Ормар је исто празан, али, сигурно није било пуно у њему, јер ти увек кажеш да немаш шта да обучеш.

Када сам јуче навече хтео нахранити зеца, преврнула ми се свећа. Зец је сад без длаке. Изгледа прилично смешно.

Овим бих хтео завршити за данас. Сутра мало више. Надам се да уживаш у миру у лечилишту и да се добро одмараш.

Пуно лепих поздрава од твог Ервина!

п.с.: Када је твоја мама дознала за несрећу, добила је мождани удар. Сахрана је била јуче, нисам ти хтео ништа рећи, да се не узбуђујеш без разлога. Ипак си ти у лечилишту и требаш се одморити.

Ервин.

Тренутак истине

Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.

Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.

Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.

- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.

Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:

- Помози ми! Пашћу!

Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.

За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.

Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.

Под влашћу манијака

. . .

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

- крај другог дела -

Под влашћу манијака

* * *

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена". Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине". Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао.

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

Под влашћу манијака

Други део

Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако: "Кад богови хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа. Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича. Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала. Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме".

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!! А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије... Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану. И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање. Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило. Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства.

* * *

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот. Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода... Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор. Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем. Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе". Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно. Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.