Смисао за хумор

Лабуд

(Слика са нета)

Swan

by Secret Garden


Lonely swan in the silver lake
You are drifting alone
Oh you know how a heart can break
When love has flown
When to some distance ocean crossed
Some mysterious sea,
Though a lover be ever lost
Love can not be
Silver swan by the shore
Lift your wings up and fly
Will you wait evermore
Let life pass you by?
You belong to the sun
You belong to the sky,
You have more than one song
To sing before you die
To the edge of the moon youll go
I would fly there with you
Where the tides of heaven flow,
Above the blue,
You are destined for highest ground
Not to linger with me
To the earth I am ever bound, eternally
We belong to the sun
We belong to the sky,
We have more than one song
To sing before we die

Немојмо плакати

Један дечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани ветрић је почео да вуче бродић према дубини мора. Малишан, видећи како нестаје његова лепа играчка, поче да плаче. Отац, који је био у близини, притрчао је да помогне детету. Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку. Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.

- Немој, потопићеш је! - викао је.

Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донели до обале. Након поприличног броја набацаних каменчића барка се вратила.

Малиша је тад разумео оца.

http://www.grafamania.net/vector/vector_cliparts/41432-ships.html

Встань за веру...

Илларион ПРЯНИШНИКОВ (1840-1894). Крестный ход. 1893. Холст, масло.

"Управо сад ми паде на ум једна мисао; једно поређење... видите, то је од речи до речи тако као с нашом Русијом (Србијом). Ти зли духови, те нечисте силе, што су изашле из болесника и ушле у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистота, све нечисте силе, сотоне и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији (Србији), вековима намножени!... Али велика мисао и велика воља благосиља је са висине, исто онако као и онога лудога бесомучника, и изићи ће сви ти нечастиви, сва нечистота, сва та гадост, која се на површини нагнојила... и нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње... Али болесник ће се излечити, и «сести крај ногу Исусових»... и сви ће га гледати са чуђењем и дивљењем..."

Ф.М.Достојевски, "Нечисте силе" - Степан Трофимовић
Трећи део, Глава седма - поглавље друго

Месечева соната

Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?

Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?

Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.

Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.

Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.

Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.

Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.

Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.

Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.

Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:

- Дала бих све само да могу да видим месечину.

Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.

Најпосле, та он је могао да види!

Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!

Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).

У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.

Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.

Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.

Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.

Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.

Снаја и зет

Имала мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.

- Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма милина Божија како се добро удала!

- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.

- Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико ми га је жао, несрећника...

Пријатељски Талас

Живот – немирно море.

И у вечној потрази за пријатељима...

* * *

Молим вас да кликом на слику поздравите оног који је научио причалицу кликању слика. Уколико не можете да се досетите о коме је реч последња слика у низу ће разрешити сваку недоумицу. Ја ћу га најтоплије поздравити и у Господу му заблагодарити на стрпљењу и помоћи. Хвала неизмерна! Бистро, пријатељу!***

Поука Светог Петра

 

Обавезе

Јовањдан

Грци и Европљани

У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: "Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла".
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Када су изразили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
"Испричаћу вам о једном догађају и то ће, уједно, бити одговор на вашу забринутост. Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема обилну и укусну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су одавно већ навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег "кова" и јео је, како ми кажемо, "док не пукне", тако да на столу није ништа преостало. Пио је много воде, и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све остале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
"Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!"
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
"Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!"
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
"Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!"
"Не", били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Кад је свануло, воденичар је изашао и рекао:
"Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!"
"Није пукао", зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
"Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?"
"Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио? Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!"
Тада му се обратио и метеоролог:
"Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам могао ни помислити да ће ноћас падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак и био сасвим сигуран у то?
"Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!"
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, и ако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
"Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ док смо вечерали, петао је запевао три пут, и тад је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут било је већ шест сати ујутро!"
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
"Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?"
Тако су се њих тројица вратили у Европу."
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи. Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ станицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, и ако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!

Старац Пајсије Светогорац, "Чувајте душу"

Преузето са: http://www.bogotrazitelj-srb.org/

п.с.: Слика са нета.

Глава шеста

Дан смо започели, као што рекох, нимало лепим новостима.

- Најновије вести! Чујте и почујте! Краља отели и убили...! – јављао је вивак, познатији као извиђач, и то тако да се шума орила.

Паника у трену разби малопређашњи миран скуп. Свако је покушавао да надгласа другог, али сем вриске, цике и буке ништа се разговетно није дало разазнати. При том је, услед силне пометње и све грубљег комешања, почела и прашина да се диже, што је додатно уносило нервозу међу њих. Да не бих загинуо, морао сам свако мало да се измакнем. Тако сам, најпосле, њиховим неконтролисаним размахивањем, био сатеран до самог краја ливаде, а уз сам почетак шуме; све у свему, прилично далеко од сове и лисице.

Но тек што се понадах како бих овде могао у миру сачекати да се ситуација смири, кад ми под ногама затутњи: нешто се догађало иза мојих леђа и то „нешто“ кретало се ка нама.

Вивак није штедео ни време ни снагу да извести сваког о немилом догађају; тај не би себи опростио могућност да неко сазна новост пре њега. Стога подигох главу тек толико да видим ко нам то долази.

У сусрет нам је пристизала поворка животиња, коју је предводио медвед. Ова група је по свему надмашивала домаћине. Да подсетим, примера ради, овдашњи живаљ сачињавали су: корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад и све тако њима слична бића, док је, са друге стране, иза мене ступала армија џинова: жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи и многи други, наравно, са медведом на челу. Циљ им је био шумарак, из кога сам ја, само час пре – отперјан.

Моја радозналост је почела да расте и схватио сам да ћу пошто-пото морати да изнађем начин и вратим се у само средиште збивања. Било је сасвим извесно да су управо пристигле животиње скренуле са главног пута само да би се среле са совом, како би се са њом посаветовале. Да бих избегао, унеколико, галаму, гужву  и прашину, био сам принуђен да се издигнем изнад крошњи. И ту, на меко поређаним листовима, удобно се завалих, препустивши слуху да ме води кроз догађања пода мном.

- Мир, мир! – покушавала је сова да их утиша, али је гомила била ужаснута сазнањем да је њихов вољени краљ напустио свет.

Требало је доста времена док јој није пошло за руком да их умири. Потом се огласи:

- Предлажем да, најпре, саслушамо вест до краја, али од почетка. Надам се да ће вивак бити тако љубазан да нам изнесе све појединости; наравно, уколико су му исте познате? 

Овај, будући прозван, мало се трже на ове речи, те стаде увређено кликтати.

- Да ли знам?! Питате да ли знам?! О, будите сигурни да знам! Све!

Али сова се није дала збунити.

- Како је могуће, вивче, да будеш баш толико сигуран? Ипак, краљева престоница је поприлично од нас удаљена, тако да ти сам ниси могао присуствовати том догађају, осим, уколико, он већ не припада поодмаклој прошлости, ха?

Гомила бучно поздрави ову совину примедбу, која на лицу вивка изазва надмоћни подсмех.

- Један извиђач не мора да буде очевидац, па да зна шта се дешава... било где у свету. Он чита знакове, ослушкује, али и сарађује са мноштвом других извиђача, међу којима се врши и размена података. Тако је, ето, и ова вест стигла до мене и чим сам дознао за њу, ја сам пожурио да је са свима вама поделим.

- Ху-ху! – замисли се сова на час. А колико тачно има извиђача оданде довде?

Вивак се исцери:

- Какве то има везе?

- Има. Још како има! – одговори сова некако строго.

Ту се вивак мало повуче, па нешто помирљивијим гласом рече:

- Мислим петнаестак...

- Ух! – узвикну сова.

Израз дубоке сумње појави се у њеним очима и неко време није проговарала.

- наставиће се -

Уральская рябинушка

Опаске у сликама

 

 

За Мрвицу!