Под Ожљем
Ђорђе!
Нијеси ми опростио, а? И нећеш скоро, а мени дошо вакат на онај се пут спремати. Ама, не могу ти ја тамо с овим товаром, мој Ђорђе, стра ме да би ми земља кости исповрнула, јер ти само ја истину могу рећи. Реко би ти је и прије, но ме нијеси хтио саслушати, усијана главо ђедова! Пријек си и тешко прашташ, а ја те не могу шјетовати, јер сам читав вијек и сам таки био. И ако сам, не жалим ни за чим, но што с тобом у завади остадо. А могли смо нас два.... Их, како смо могли друкчије живот проживјети. За мене је касно, ал ти још наде имаш.
Знаш да је све твоје пошљен мене што остане. И земља и кућа и све у кући. И Јефа, додуше. Шта ћу ти кад си таке среће. А неће ни она дуго, само је не ишћеруј одавлен док њен час не дође, а пошљен ради како ти воља. Мош и продати, од мене ти просто.
Имаш ти још нешто наслиједити, само не знам оће ли ти на радост ил штету бити. Нијесам то успио разлучити кад сам ти имао прилике рећи, а сад ме стра да с том тајном у гроб легнем. Грешан јесам, то сви знају. Ама, грешнији су они што и тебе и оца ти бескореновићем начинише. Распитај се мало по Бучју, зачудићеш се какве тајне Алексине комшије крију. Много ће ти рећи, а мој ти је савјет да прво Миланкову крштеницу проучиш. Нијесу све црквене књиге попаљене. А ни катастарске.
Више ти не смијем рећи. Давно сам ријеч дао, а ти знаш колико је моја ријеч тешка. Остај ми у здрављу, мој Ђорђе.
Обрен
Тамара се наслони на јастук, повуче старински ћилим до пазуха, па потурајући обе руке под главу, гласну уздахну. Поглед јој прелете по голим зидовима Обренове гостинске собе, па одлута према уском прозору са везеним завесицама. Обрис неке планине заобљеном дијагоналом пресекао четири квадратна окна. У горњем левом углу, на мастиљавом окрајку неба затреперише звезде. Загледа се у таму падине и набра обрве. „Тамо је... Иза оног брда.“
Бучје, село између Прибоја и Пљеваља, разбацано по обронцима планине Ожаљ и скрајнуто са свих важних саобраћајница, годинама је, невољно, чувало тајну. Испод макадамског друма мала зараван, са кућом и млекаром на средини, омеђена орахом и дрвљаником с једне, а лесковим шумарком с друге стране. Двадесет мушких корака у ширину и тридесет пет у дужину, па се преко камене подзиде, стрмоглави у шљивик. Тамо где се падина ублажи, прострле се ливаде, па ред витких јова, једна плевара и штала пресеку поглед и почетак њива обележе. Као да се неко забринуо да ће му и имање низ ту падину склизнути, с доње га стране густом буковом шумом подупро. Кроз њу једна стазица, обрубљена дивљом купином, води до потока, па преко клизавог брвна у долину, заталасану и сочно зелену. Стотињак корака низводно овај поток замакне иза стене, што као лакат штрчи из шуме, па се загњури у уставу испред Алексине воденице. Ту мало сачека, да скупи снагу и точак воденични покрене, па се сјури даље, ка саставцима с другим планинским потоцима. Лепа долина, а више ње шума, па ливаде и баште, с понеком дивљом крушком и дуњом, до оштрих стена Ожља. Све што једном домаћину треба, своје место у њој нашло: мала башта са пар притки бораније и десетак оџака кромпира, једна воденица и стог сена на осушено стабло јабуке петроваче подигнут и врљикама подупрт, да под њим чобани заклон од сунца и кише нађу.
А цело имање Миланково од оне крчевине испод макадамског друма почело. Причали су ми да је био сироче, доведено у Алексину кућу као слуга. Вредан од малена, убрзо је постао пуноправни члан породице. Кад се замомчио, Алекса му поклонио ливаду и помогао да направи кућу. Их кућу! Једна просторија од дебелих чамових дасака, на јаком, каменом темељу. Испред врата окренутих шљивику степеник од великог равног камена, потпуно несразмеран са остатком куће, ал’ згодан да се на њему предахне и поглед крајоликом напоји. Оштар дашчани кров наткрилио прозор према путу, чини се да је целу кућу поклопио и својом тежином некако је у земљу сабио. Да нема тог прозора и каменом озиданог димњака, тешко би човек кућу од млекаре, испод ораха, разликовао.
И девојку му други довели, јединицу газде Обрена из Голеша. Кажу да је била веома лепа, и несрећно заљубљена у неког хармоникаша, који се тим крајевима мотао око Илиндана, кад се одржава сабор на Оштрику. Ех, младост пуста, непромишљена, ниједну тајну не уме да сачува! Морала је неком у кући рећи, да јој саучесник у скривању страсних сусрета буде. Мајка јој Гроздана, вазда била болешљива и у страху од мужевљеве преке нарави. На њу Јелена није могла рачунати, па се за савет и помоћ, к’о и увек, обратила тетка Јефи, Обреновој неудатој сестри. Ех, није знала да се очај уседелице Јефе одавно претворио у постојану мржњу према брату који јој је просиоце с прага отерао. Да задржи још један пар руку у кући и да му помоћ око великог имања буде. Братска реч се не пориче, а ни Јефа није баш била ватрене крви, па јој у почетку одговарао статус који су јој наменили. Додуше, надала се да је све у Божјим рукама и да ће се, ако јој је суђено, и она једном нечијом женом назвати. Пролазиле године, младост јој одавно усахла, а нетакнуте груди се спарушиле од уздаха мирења са судбином. И неки црв сумње у братовљеву добронамерност се разбашкарио, па јој све чешће злобом душу хранио. А и брата зло потерало, па му се само женска деца рађала. И умирала рано. Само му Јелена остала и увелико је планирао да јој младожењу из добре куће доведе, да се имање и даље шири и напредује. Ал’ му се све то изјаловило, кад је Јефа девојачку срамоту открила. Кажу да је био толико љут да је најбољег бика једним ударцем у главу усмртио. И зарекао се да ће Јелену дати првом просцу, ако се такав уопште појави. И дао је за Миланка, слугу Алексиног. Само да је више у кући не гледа.
Мучени Миланко ни сањао није да ће му се живот таквим даром насмешити. Еј, он сироче такву лепоту у својој постељи да милује! С тим једрим телом своју снагу да претаче и мирисом меке женске пути душу да поји! Увео је у брачну ложницу дрхтећи од радосног ишћекивања и нестрпљив да погледу срећу своју оголи. Али му кратко радост потраја, јер Јелена је страшно за својим хармоникашем туговала. Без речи је пристала на овај брак, само да се оцу из куће склони. Без речи се и свом мужу те прве ноћи препустила. И јутро дочекала угашеног погледа.
Обичај је и данас у том крају да млада пре свих укућана ноћ од дана одвоји, испред прага помете и ватру распали, па са пешкиром и тестијом воде за умивање здраво свануће свима пожели. Полива прво свекра, дода му пешкир и руку целива, а он је благосиља и прво јутро неком паром дарује. За њим свекрву, па остале по старини чланове породице. Да обичај испоштују и свом усвојенку част учине Алекса се са Љубицом, преко своје авлије, с друге стране дрвљаника, у Миланков кућерак упутио. Сувоњави горштак строгог лица испод чекињастих обрва, забацио руке на крста и пружио корак, а жена га ситним корацима прати и извирује не би ли прва младу пред кућом угледала. У бошчалук заструг кајмака, погачу и добро парче сланине увила, да им се нађе за прво јутро. Осмехује се враголасто и смишља каквом доскочицом Алексино ћутање да ублажи. Их, зна га она одлично, толико су проје поделили! Домаћин је и не приличи му да се речима размеће, а никад и није од причљивих био. Увек замишљен и у бризи око имања, није имао стрпљења за дуге разговоре ни са својим исписницима, а млађима ни на крај памети није падало да га неком глупошћу замајавају. Знао је усред нечијег говора да устане са свог издвојеног троношца и оде, без речи стављајући свима до знања да је прозрео лаж. И нико се није усуђивао да му то за зло узме. Бар не јавно и никако пред Љубицом, јер је у Алексу к’о у Бога гледала. Ма каквим послом или децом да је била заузета, чак и на прелима женама окружена, све је остављала само корак кад му чује. И са осмехом свог домаћина дочекивала. У душу му се одавно уселила, па и после четворо деце и четрнаест година брака, ништа му милије од тог осмеха њеног није било.
Колико су сви од Алексине преке нарави стрепели, толико су у Љубици разумевање за сваки јад свој налазили. Ако је коме штогод од Алексе требало, прво се њој за савет обраћао. А знала је да саслуша и утеши, понуди те чашом воде ил’ залогајем погаче баш у тренутку кад ти реч у грлу застане, па не знаш да л’ би у земљу пропао што молиш за неку услугу или се једноставно окренуо и отишао. Пред њом су душу отварали, пуштали је да их ко децу своју умирује, чекали да каже – „Видећу с Алексом, шта он о томе мисли, а ти ’ајде полако и не секирај се. Ако Бог да, све ће то на добро изаћи!“ И одлазили растерећени, јер ако је Љубица обећала да ће с Алексом о томе разговарати – ствар је решена. Наћи ће она неки свој начин да га одобровољи.
И пазила је да се сваки обичај испоштује, да неко случајно не помисли како су се газдинством изнад осталих узнели. Ево и сад, за мужем ка Миланковој кући, да му у радости првог брачног јутра родитеље замени. Алекса близу прага застаде, прокашља се па завика:
- О, домаћине! Ево ми поранили да младу дарујемо!
А мало главу накривио и дукат из кесе вади. Мук му из куће одговара, па се осврће ка Љубици и збуњено од ње одговор тражи. Обоје се у чуду нашли, јер још се није десило да млада свекра и свекрву пред кућом не дочека, а Миланко им је увек у сусрет трчао с које год стране да су наилазили. Љубица се прва прену, па отшкрину врата и онако, с прага у кућу завири. Има шта и да види – Миланко на троношцу крај угашеног огњишта седи, шакама главу обухватио, а Јелена склупчана у дно кревета, безгласно јеца.
Шта је ово, побогу људи? Љубица се брже поврати, повуче врата за собом и стаде некако збуњено пред Алексу, тражи реч којом би га кући отправила. Врти главом и муца нешто, прсте на рукама ломи испод оне бошче, па коначно проговори: „Нека мало... Они су... Не ваља ово, Алекса, нешто не ваља. Боже, да л’ се огрешисмо?“ Алекса ништа не пита, смркнуто гледа у жену, пође један корак ка вратима, па се нагло окрене и здими кроз шљивик ка штали, псујући слуге што се са послом окаснило.
Љубица се уморно спусти на праг, поседе неко време, па викну Миланка да напоље изађе. Ни погледала га није кад је из кућног мрака искорачио без речи. Ни ’помоз Бог’ јој не назва, а и шта би јој рекао? С Јеленом она има коју да прозбори, па с врата осу грдњу, помиње срамоту и лењост, „Зар те томе мати научила, да свекра у кревету дочекујеш, бруко?“ Никада такву бујицу није неком у лице сасула, али ни једна реч се из Јелениног згрченог тела не исцеди, нити Јелена какав покрет направи, па и Љубица клону од те туге и прошапута: „Боже, шта ти је онај пробисвет урадио?“ Јелену, као дете, око рамена загрли и дуго јој је нешто шапутала у полумраку собе.
Миланко око куће обилази, пође ка шљивику, па се сети да би на неког од Алексине чељади могао наићи, врати се до дрвљаника, мало постоји, па опет ка кући крене... Не зна, да га убијеш, не зна где је погрешио, али ово са Јеленом није добро. А лепа је, ух каква је двиска! Могао би на њој очи до краја свог живота одмарати, само да не плаче више и да га од себе не гура. Можда јој Љубица памет окрене, али шта толико раде унутра?...
* * *
Драги причољупци,
пред вама се налази сам почетак књиге која је још увек у фази писања, а чији је назив "Под Ожљем". Како је њен аутор мени једна веома драга особа, коју сам упознала на Сплеткаријум форуму, ја сам је замолила за дозволу да њу и њено дело представим на блогу. На моју велику радост, Селица, како гласи њен надимак, прихватила је то са одушевљењем, због чега јој се још једном најтоплије захваљујем. А од вас, мили моји и драги, обе очекујемо најискреније коментаре.
За мог комшу, Селицу, пољубац, а причољупцима желим пријатно читање.
Језерска принцеза
(Све слике су преузете са нета)
Језерска принцеза
- наставиће се -
(И овог пута сам слике ради визуелизације бајке позајмила са нета)
Најава
(Слика "Свитак" преузета са нета)
Плаштаница
Плаштаница Господа Исуса Христа је платно, саткано од лана са примесама памука. У њу су ученици Господњи заједно са Јосифом Ариматејским завили тело Исуса Христа одмах по скидању Његовом са Крста.
У првим вековима хришћани су је тајно чували а кад су престали прогони хришћана њу су чували византијски императори и дуго није показивана народу. Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке Плаштаницу износили петком и да се на њој “могао јасно видети Лик Господњи”. А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, Плаштаница је “ишчезла тако, да нико није знао шта се са њом догодило”, - пише исти летописац. Св. Плаштаницу крсташи су украли и донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века св. Плаштаница постала је власништво херцога Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу. Њена величина је 4,34 x 1,09 метара. Бледо-жуте је боје, а на њој се налазе трагови златно-мрких нијанси који се састоје од мрља крви, плевралне и околосрчане течности, сукрвице и зноја. Ове мрље чине својим распоредом форму човечијег тела спреда - али и од страга ! Пошто је тело лежало умотано у платно, оно се оцртало и на горњој и на доњој површини. Та тродимензионалност изображења тела је и највећа загонетка Плаштанице.
Али следећа загонетка је још занимљивија. Пошто је на основу сведочења историчара Болеа и Флерија и сам папа римски посумњао у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве, он ју је прогласио за фалсификат.
1898 године, 1-ог маја, са допуштењем италијанског краља Умберта, у време изложбе религиозне уметности у граду Торину, св. Плаштаницу је фотографисао специјалиста М. Пиа. Фотографија је открила савршено необична својства Плаштанице. Тамне мрље на Плаштаници показале су се као светле на фотографској плочи, тј. Плаштаница се показала као негатив, а фотографска плоча - као позитив прекрасног лица, без обзира на сакаћења!Са европским скептицизмом, тако својственом двадесетом веку, према предметима “нереалним”, Плаштаницу су испитивали истакнути физичари, хемичари, археолози, анатоми, скулптори, живописци, историчари, специјалисти за фотографију, цртачи и правници. После напорних испитивачких радова у току неколико година, 1900. године издата је брошура о Плаштаници коју је сачинио лауреат француске Академије Наука, Артур Лот. Чувени физичар Шеваље за своје испитивање награђен је златном медаљом. У свом излагању 15-ог новембра 1901. године председник француске Академије Наука признао је Плаштаницу за оригинал.
Али већ у априлу 1902 године научник И. Делаж изнова је поставио пред Академију питање о Плаштаници, у равни чисто-научној. Академија му је дала одговор, који је поново потврдио мишљење Академије, да је Плаштаница Христова оригинална.После тога, у 1902 години, у Паризу је изашла књига доктора природних наука, Пола Вињона под називом “Плаштаница Христова”.
Свету Плаштаницу фотографисао је 1931 године специјалиста-фотограф Г. Хенри. Затим је снимак био јако увеличан и испитиван. Циљ испитивања био је да се установи коначно, да ли на платну Плаштанице постоји боја или друго вештачко средство, која би могла потврдити неоригиналност негатива Плаштанице, јер је то питање вишеструко покретано од стране противника признања “торинског платна” за оригинал Свете Плаштанице. Потврђујући предходне огледе, и овај пут је било установљено пуно одсуство било каквих боја на платну и у његовом ткању. Мртва техника фотографије и сада је одиграла коначну улогу.
Научни истраживачи египатских гробница Г. Гаије и директор музеја материје М. Терме - оба су признали да платно, по његовој тананости и изради, припадају веку Христа Спаситеља, као тип платна, који је употребљаван у то време код Јевреја за погребење умрлих.
Темељно и подробно испитивање Плаштанице уведено је у протокол на следећи начин:
“Власи су у нереду, невелика брада и бркови. Десно око затворено, лево мало отворено. Изнад леве обрве капља крви. Нос оријенталне (источне) расе. Очи стоје близу једно другом. Носна кост поломљена од ударца са леве стране. Леви образ силно отечен, - он је био у додиру са плаштаницом и његов отисак се показао далеко јаче, него десни. Са леве стране чело је над јагодичном кости сломљено и та страна је отечена. Оцртавање уста је изузетно лепо и благородно. Доња усна се савршено реално оцртала. Уста су необично изражајна: врло горка и узвишена. Уста придају целом лицу израз дубоке туге, али туге без гнева. Подбрадак јако оцртан, посебно слева. Сдесна је на њему мрља од крви или дубоке ране. Изображење лица асиметрично. Тај човек је веома много страдао и црте лица, после смрти, неједанако су скраћене. Осим реченог - много трагова од удараца и сакаћења. Рамена подигнута. Груди имају такву форму, као у људи умирућих од гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту, умирали од гушења). Руке се у горњем делу мало виде, али од лаката - јасно. Лева рука врло природно лежи на десној. На руци ниже подлактице - велика мрља од ране. Јасно су видна четири прста те руке. Бедра јасно приметна, и оцртане мускулатуре чисто и јако. Такође видљиве су и ноге. Ране на ногама на истим тим местима, као и на рукама, и истог типа. Јасно се оцртавају позадина главе и леђа. Бедра такође добро оцртана, посебно област карлице. Ноге су видљиве скоро до колена, затим - прекид; видни листови и опет прекид над жилама ахилеса. Стопала опуштена и јако оцртане пете. Цело тело се оцртало у пропорцијама апсолутно верним, на њему је изражено благородство, оно је идеално лепо”.
Плаштаница је негатив; ово објашњавају подробно фотографи специјалисти, темељно је испитавши, при чему је Плаштаница - негатив идеално правилан по тоновима у зависности од растојања, што је проверено многобројним огледима. Нацртати негатив било је немогуће, посебно зато, што још ништа није било познато о фотографији па ни о негативу.
Ни леђа, нити предњи део тела нису могли бити нацртани, јер они су толико симетрични и тако правилно се поклапају, да не остављају сумњу у своје постојање: то је отисак једног предмета, једновремено добијен.
Изображење на Плаштаници је резултат хемијских реакција испарења тела и аромата, којима је била засићена плаштаница. Та испарења деловала су на платно сагласно законима растојања. То је ван сумње. Чувени физичар Колсон учинио је низ испитивања (детаљно описано у књизи Пола Вињона), доказавши, да је захваљујући присуству аромата у платну Плаштанице: алоје и мира, којима су у време Христово помазивали и тело, и пелене пре погребења, а такође због тога, што тело под Плаштаницом није било само помазано, већ, како доказују обилни трагови крви, чак није било ни умивено (Јосиф Ариматејски није имао времена за то због наступајућег часа Пасхе) имало је обилна испарења, - наиме хемијски састав тих испарења, дејствујући на хемијски састав алоје, оксидирао је платно, слично хемијском негативу, што и постоји на Плаштаници.
“Ране су поражавајући реалне у свим својим детаљима: на слепочницама и на челу мрке мрље - згуснуте запекле капи крви. Оне чине форму венца (трнов венац Спаситеља). Капља над левом обрвом нешто продужена: крв је текла из ране, а затим се запекла на кожи. Таква капља увек добија форму малог диска: црвена зрнца очвршћавају на ивицама, а унутар капље остаје “серум”, течност, која јаче испарава, и по мери тог процеса површина капље се угиба. То место се и оцртало на Плаштаници са идеалном тачношћу, као светлије. Овде треба приметити, да се никада, нигде ни један уметник није досетио да баш тако природно прикаже капљу крви. Капља на Плаштаници је била сува дуго пре смрти, око 12 часова, судећи по боји и форми њеног отиска (бичевање је било 24 сата пре смрти).
На грудима (на Плаштаници - слева, значи на телу - сдесна) мрља од ране међу ребрима, обима 4,5 сантиметра. К њој ниже, близу је друга мрља, која има изглед сливајуће крви. Она је потекла, када је човек, задобивши рану, био у стојећем положају (вертикално). Ток крви, веома обилан, даје идеално природно оцртање и даје јасан отисак на Плаштаници.
На левој руци рана и велики угрушак крви (десна рука није видљива, на њој је лежала лева). Оба зглоба су тамна, обилно су орошени крвљу од пробојних рана. Крв је текла по рукама у правцу лаката. Клин није био забијен у средину дланова, како се обично приказује, већ више, у центру зглоба, између костију.
Ране на ногама обе су видљиве. Њихова оцртавања су врло јасна, крв из њих запекла се много пре додира са платном. На једном месту крај крваве мрље је зупчаст, течност се разишла по нитима платна обилније; на том месту мрља је светлија. Та мрља од сукрвице (“серум”), која је истекла из ране приликом скидања тела: осушена рана била је поремећена (прекинута) ослобођењем од клина.
Дуж целих леђа и карлице распоређене су посебне ране, од бичевања. Оне су једна око друге, свака дужине 3 цм. У центру удара ране су црне, јер су ране тамо биле дубље и крви више. На крајевима мрље су светлије, - тамо је била сукрвица, која је текла дуго, јер су се ране раздраживале одеждом и споро су се сушиле. Тим ранама су прекривена цела леђа, крста и ниже. Оне су нанесене посебним бичем, који су употребљавали римљани: “флагрум”, који се састојао од неколико конаца, ужади са великим и тешким металним дугмадима на завршецима.
На десном рамену - широка трака, - траг од тешког крста, који је Спаситељ носио на Голготу. Лице унакажено: поломљена носна кост, отекао леви образ и расечена јагодица. И у исто то време на лицу царствују чистоћа и мир, - лице у непомућеном миру. Тешко је себи представити, јер би то било сувише невероватно, да то није било тело Исуса Христа. Ко је други у историји, при свим описаним околностима и обележјима, могао имати исте такве ране, такође умрети на крсту, у истој епохи, у истом народу, да га нису успели умити и помазати, да је плаштаница била припремљена, да би било ко други имао такво необично-лепо јединствено мирно лице, ко би такође, као Христос био не више од 2-3 дана на плаштаници, јер у противном случају не би било уопште изображења на платну, јер труљење (а не испарења) би уништило јасне мрље и оцртавања на њему”.
Из горе наведеног материјала скептика-научника произилази, колико су тачна обавештења о Исусу Христу у Јеванђељу.
После испитивања на Сорбони, римски папа је признао оригиналност Плаштанице Христове. Остаје нам само да безмерно жалимо што та величанствена светиња до ових времена пребива у католичком свету као лично власништво, а не као својина целог хришћанског света.
Плаштаница Христова, - то је не само највећа светиња целог хришћанског света, већ и посебно моћан и значајан документ. Сада је он пред нама због тога, да би ми делотворно осетили сву меру страдања за нас Самог Сина Божијег и схватили сав ужас свог пада, у вери и верности, и да би се делотворно приближили ка духовном препороду.
У том знамењу Господ као да изнова јавља Своје речи, изречене неверујућем Апостолу Томи: “приђи, и види, и осети; и не буди неверан него веран”. (Јован. 20, 26).
http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/PRAVOSLAVLJE/FOTOGRAFIJE/PLASTANICA/INTERAKTIV/HTM/OSNOVNO.htm
Плаштаница Господа Исуса Христа - медицински опис смрти на крсту
Казна распећем на крсту била је најсрамотнија, најмучитељнија и најсуровија. Таквом смрћу кажњавани су у то време само најозлоглашенији злочинци: разбојници, убице, побуњеници и преступници робови. Мучења распетог човека није могуће описати. Осим неподношљивих болова у свим деловима тела и патњи, распети је изнуриван страшном жеђи и самртном душевном тугом. Смрт је била толико спора, да су се многи мучили на крсту по неколико дана. Чак ни извршиоци казне, - обично људи сурови, - нису могли хладнокрвно гледати на страдања распетих. Они су припремали пиће, којим су се трудили да или утоле њихову несносну жеђ, или пак помоћу разних средстава да привремено отупе свест и олакшају муке. По јеврејском закону, обешени на дрво сматрани су проклетим. Старешине јудејске хтеле су да заувек острамоте Исуса Христа, осудивши Га на такву смрт.
Када су довели Исуса Христа на Голготу, Њему су војници дали да пије киселог вина, помешаног са горким средствима, да би му олакшали страдања. Али Господ, пробавши, није хтео да га пије. Он није желео да узме никакво средство за олакшавање страдања. Та страдања Он је примио на Себе добровољно за грехе људи; зато је и желео да их поднесе до краја.
Мучења на крсту су била страшна. Крволиптање је изазивало обезживотворавање целог организма. Господ је шибан бичем по грудном кошу а зна се да том приликом долази до кидања плућних алвеола. Плућа су тада испуњена плевралом течношћу. Распети се зато морао пропињати на пробијеним рукама да би направио удах. Ипак, смрт је наступила не од гушења или од трауматичног шока. Од невероватног напрезања пробила се срчана опна. Плеврална вода и лимфа су се помешале са крвљу и испуниле су груди.
Подсетимо, клинови су били забијени кроз зглобове а не кроз дланове, како се обично мисли и приказује на иконама. Према огледима француског хирурга Пијера Барбе једино тако пробијена рука може да носи тежину тела. Клинови у длановима би покидали ткиво и тело би пало. Управо тако види се и на Плаштаници. Трагови крви оцртавају се на месту зглобова, на рукама и на ногама.
Крв из рана на рукама текла је ка лактовима. Како се Господ пропињао, да би дубље удахнуо, млазеви крви усмерене ка лактовима, гранали су се у невелике поречне млазеве. Њихово кривудање сведочи, да се Распети, могуће, пропињао час уз помоћ десне час уз помоћ леве руке.
Рана у срце копљастим предметом била је нанешена када је оно већ престало да ради (тако сведочи и Свето Јеванђеље) па су крв и околосрчана вода из ране на боку истекле без пулсације.
Први од седам делова документарног филма о Св. Плаштаници
Домаћи на задату тему
Прозвана из Домаћицине кухиње, ево шта је Причалица припремила:
О, да није лабудова!
Кад бих се ја, мили мој, љубави научила?
И докле би потрага твоја трајала за мном, и моја за тобом, да наше чамце нису лабудови наткрилили?
А прошло је, још колико је година прошло, у тражењу нашем.
Па ипак, зборано време са ињем у коси и намрштених веђа није се могло дотаћи нашег прамца.
А тражили су нас, баш нас и нама су били у сусрет послати; знали смо то чим су нам се погледи срели.
Јер знали смо, о, још како смо знали, да лабудови нису тек лабудови.
Да наша љубав мора њиховој да сличи.
Да се убели; удостоји.
И бол, оштрицом својом, начини нам белег, како ти не би изгубио мене, нити ја тебе.
И спознасмо Ону за којом жудисмо.
Отада наши чамци више не плове.
Као ни наши лабудови.
Сада нам крила позајмљују, док наша не израсту.
За пут, последњи који нам предстоји.
Где Љубав пребива – тамо је место нашег пристанка.
Вечност, лука је наша.
Знам да си уморан.
Знам да си се путева заситио.
Стога не брини што крила твоја никако да порасту.
Има ко ће, вољени мој, да те на крилима понесе.
Неко ко себе даје за тебе...
Волећи те више од самог живота!
* * *
А сада, по рецепту драге нам Домаћице, прозивам следећих 5 учесника за нових 5 радова на тему "Љубавно писмо":
1) несаница
2) грлица
3) мандрак72
4) зубовић
5) cicilly
п.с.: Само да додам да сам слику-рам позајмила са нета.
Радозналост
Један новинар није подносио радозналост. Био би као ван себе, кад би га његов саговорник почео испитивати.
Једном је путовао возом у Италију. У купеу се сусрео са једним Грком и почело је испитивање: «Одакле си? Одакле долазиш? Где идеш? Шта ћеш тамо радити?...» И све тако редом.
Новинар је одговорио:
- Долазим из луднице; добио сам слободан викенд и идем кући.
Његов саговорник је занемео. Ускоро је целим возом кружила прича, да је у празном купеу један лудак.
Тако је човек могао у миру да путује.
Неки људи још како умеју да преко мере буду радознали! Рекао би човек - као да су судије. Све желе да сазнају. Само што их поздравиш, тек што се приближиш, почињу са питањима. Као да желе да попуне анкету.
Радозналост узнемирује, заморна је и непожељна.
Томас Кинкејд
Овај предивни дијалог у коме учествују двојица уметника, један на почетку каријере а други на заласку, преузех из филма Thomas Kinkade Christmas Cottage. Истинита прича о сазревању младог сликара, који стицајем околности и посве невољно мора да се врати у свој родни градић. Међутим, поновни сусрет са старим учитељем и познатим сликаром биће за њега право надахнуће, у чему ће спознати и Божију Промисао.
За љубитеље филма препорука, а за све који воле овакве слике - Томас Кинкејд!
Уживајте!
Мајкама
Ово је за маме које су ходале по кући целу ноћ са бебом на рукама, која није престајала да плаче.
Ово је за све мајке које су се појавиле на послу са пљувачком у коси, мрљама од млека на блузи и пеленама у торби.
За све мајке које су пекле колаче за рођендане и шиле костиме за школске представе.
И за све мајке које то нису радиле јер су биле на послу, трудећи се зарадити новац како би се платили рачуни.
Ово је за мајке које су родиле децу коју никада неће видети.
И за све мајке које су узеле ту децу, дале им дом и пружиле сву своју љубав.
Ово је за све мајке које су седеле на клупама на кошаркашким, фудбалским или рукометним утакмицама, и када су их деца питала: “Јеси ли ме видела?”, рекле су: “Наравно да сам те видела, не би то низашта пропустила” и стварно то мислиле.
Ово је за све мајке које су викале на децу у продавници и дале им по гузи у очају, када су деца ударала ногама, попут двогодишњака који жели сладолед прије вечере, и после се мрзеле јер су изгубиле живце.
Ово је за све мајке које су поразговарале са децом и објасниле им све о томе како бебе долазе на свет. И за све мајке које су то желеле учинити, али једноставно нису могле.
За све мајке које су читале причу за лаку ноћ два пута свако вече. И тада су је прочитале још једном након молбе: “Испричај ми још једном причу.”
Ово је за све маме које су научиле децу завезати пертле пре него су кренула у школу. И за све мајке које су узеле ципеле на чичак уместо оних са пертлама.
Ово је за све мајке које су научиле своје синове да кувају , и своје кћери да буду храбре и снажне.
Ово је за све мајке чије се главе аутоматски окрену кад нежни гласић у гомили зазове: “Мама?”, иако знају да су њихова деца код куће или одрасла.
Ово је за све мајке које су примиле позив из школе да им је дете болесно и нека одмах дођу по њега у школу. И оне су то учиниле.
Ово је за све мајке чија су деца кренула кривим путем, и које не могу пронаћи речи којима би допрле до њих.
За све мајке које су се угризле за усницу, кад су виделе да је њихова четрнаестогодишњакиња офарбала косу у зелено.
Шта чини добру мајку? Је ли то стрпљење? Саосећање? Могућност дојења бебе, кувања вечере и шивења дугмади на кошуљу, све у исто време? Или је то срце? Је ли то бол коју осећаш када гледаш своју кћер или сина како иде низ улицу, одлазећи по први пута сам у школу? Или је то страх који осећаш у 1 ујутро кад твој тинејџер са новопеченом возачком дозволом касни један сат кући? Трзај који те пробуди из сна, натера да одеш од кревета до креветца у 2 ноћу и ставиш руку на своју уснулу бебу? Или осећај тупе боли док проматраш кћер или сина како спава, ноћ пре одласка на факултет у други град? Или потреба да, где год се налазила, отрчиш у загрљај своме детету, кад чујеш вест да се догодила несрећа, избио пожар или неко дете умире?
За све мајке чија су деца преживела несрећу и мајке које су седеле пред телевизором престрављене, грлећи своје дете које се управо вратило живо и здраво из школе.
За све мајке које су у сузама стављале цвеће и лутке на гробове своје деце. За оне чија су деца умрла од болести, несретним случајем и најгоре од свега и најтеже за схватити, деца која су починила самоубиство.
Ово је за све младе маме које се муче са мењањем пелена и мањком сна.
И старије маме које су научиле или још уче пустити децу да оду од куће.
За све запослене маме и маме домаћице.
Самохране мајке и удате мајке.
Баке чија мудрост и љубав према својој одраслој деци и деци њихове деце остаје константна.
МАМА, ХВАЛА ТИ!
(Све слике преузете су са сајта J & B Graphic)
Дрво живота
*И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. "Будите дакле савршени као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48 ). Како ми постижемо то савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења. Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота. Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот. Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту. Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створење на свету да није било другог плода - самог Христа. "Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света." (Јн. 6, 48 -51). "А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи." (Јн. 6,53)
Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори о хлебу у молитви: "Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11) превасходно мисли на хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара: "Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4). Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб. Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све то остварено? Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот. Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст није више симбол страха и смрти већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу, крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.
*Да је Господ страдао, умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол Павле каже: "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско". (Филп. 3, 18 -19) Видимо да и апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање. Исто тако за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је људско. На другом месту апостол Павле каже "јер ме Христос не посла да крштавам него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо". (1.Кор.: 2, 17-18 ). Ако апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.
Ново дрво живота је крст, а његов плод је Сам Господ. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи (Еф. 2:16) Убивши смрт на крсту сопственом смрћу, Христос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у центру новог Јерусалима: "И насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрвета бијаше за лечење народа" ( Отк. 22, 2). "Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога" (Отк. 2, 7). Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти. Да нема новог дрвета - крста Господњег, историја човечанства би завршила у симболу смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с њим, са њим и васкрсава. Зато и ми можемо рећи речима апостола Павла: "А ја Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету." (Гал. 6:14) Слава, Господе, васкрсењу твоме и Крсту Твоме Часноме!
*Познавање историје хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема, долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за властиту спекулацију. Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој земни живот апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру прорекао: "Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и ходао си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога". (Јн. 21, 18 -19). Да се ради о прорицању краја живота апостола Петра сам апостол потврђује у 2 Пет. 1,13-15. Но, ако желимо да сазнамо како је апостол Петар скончао морамо завирити у историју хришћанства. Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст. Хришћанска историја нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет, умолио џелате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је још једном исказао покајање за одрицање Господа). Апостол Петар пострадао је распет на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар није распет на крст. Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а касније су га примењивали Римљани и Картагињани.
*Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте тај што је симбол бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) те чини почетно слово његовог имена, "Т" (тау грчко).
*Вратимо се слову "Т" и Крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама – кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова "Т" или у облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза? Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. О чему се ради? Многи научници који се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј. преузимања целокупне религије једног народа од другог: било како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су обично научници антитеисти који религију сматрају за примитивну. Они величају науку и сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више паганских отисака да пронађе на хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму XVIII и XIX века.
*Научници који имају негативан или индиферентан став према хришћанству, крштење тумаче као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак преузет из многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму итд. добијају наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да се са Христом распнемо да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње. Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа. С друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима гради читава једна псеудонаука. Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован крштава и исповеда на Јордану водом и да сам сведочи да ће онај који долази за њим крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике. Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света. Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође, представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства у хришћанском значењу греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хришћанском значењу гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане; у погружењу у воду спире са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови живот у слободи у Христу Исусу итд. С друге стране, иницијација је увек гностичког карактера док је крштење онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот.Тако чак ни хронолошки иницијација не претходи крштењу.
На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа. Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у многобожачким религијама имамо тако нешто - умирање и оживљавање далеко пре хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да прeпознају архетип за васкрсење у хришћанству пропуштен кроз монотеистичку призму. Да ли фрагменти који подсећају на хришћанство значе да је хришћанско учење о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не! Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају "модификованог" Тамуза. И опет поставимо питање, да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!
Међутим, разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и апостоли су сведоци тога. Опипавши га и чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и Тамуз су мртви идоли мртвих култова.
*Ширење Тамузовог култа средњим истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо је уступила место Персији (крајем VI и почетком V века п.н.е): За време династије Ахеменида (688 -330 г. пр. Христа) у Персији преовладава заратустрина религија која је по свом карактеру дуалистичка и у неким схватањима ближа монотеизму него политеизму. Опадање заратрустине религије долази са продором Александра Великог. Обнова заратрустрине религије долази са династијом Сасанида (226-651. г. после Хр.).
У Персији је хришћанство прошло кроз тристагодишње гоњење, а разлози су били тројаки: а) унутрашње политички, б) спољнополитички, в) философско верски: пошто је парсизам био државна религија, на сваку другу се гледало као на потенцијалну опасност по државу. Хришћанство је долазило у Персију из Римског царства које је било главни непријатељ Персије па је и у том држава, видела потенцијалну непријатељску делатност. Парсизам је дуализам тако да нису могли да разумеју хришћанско схватање добра и зла, јер су њихова схватања била да ако постоји зло онда оно мора бити приписано другом богу - богу зла (Ариману). Затим хришћанство проповеда распеће Бога, а по парсизму је то светогрђе (чести случај је и са исламом) пошто Бог не може да страда. Хришћанство, по парсизму својим монашким идолима устаје против брака, хвали сиромаштво и бездетност, а тиме угрожава опстанак света. У време Константина гоњење хришћана постају у Персији жешћа, а врхунац жестине достижу владавином цара Јездегара II (438.). Персијанци зато пружају уточиште свима онима који су били противници хришћанства као и јеретицима. Тако су у Персији уточиште нашли и несторијевци (јерес осуђена на III в.с. 431.г.) у којима су персијанци видели оружје за поткопавање Византије. Јерменију је освојио персијски цар Сапор I (241-271), а јерменска црква је касније постала монофизитска.
Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра Македонског у IV веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у тадашњи свет. Тако имамо већ око 200 година пре Христа случај да се старозаветне књиге преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик него матерњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију задржали ипак и до V-VI века н.е. Разни оргијастички култови који ће свој врхунац доживети у римским баханалијама привлачили су високе слојеве друштва.
Након стварања римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају транскрибовани у римске којима Римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су Римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из школе итд.) Временом сами Римљани престају да верују у сопствене богове. Тако имамо случај да у Атини апостол Павле налази споменик непознатом богу.
Чему сва ова прича. Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и постојали у време половине III века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу људи и географски и културно далеко од хришћанског света. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од стране хришћана, а он то није могао бити, посебно не половином III века. Стога је неодржива и помисао да је Тамузов симбол хришћански крст. Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-251) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму). С друге стране, ако проучимо доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према "палима" особито можемо да размотримо одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260) мученички скончати.
*Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности са хришћанским учењима не значи да су аутоматски од стране хришћанства преузета многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве управо тог сећања кроз идеје и учења. Наравно то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то све указује на покушај палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и закључивање не води истини.
Зашто апостоли називају крст дрветом: "Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво." Дап. 5,30 "..., њега убише, обесивши на дрво" Дап. 10,39 "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету" (Гал. 3,13) То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили Господа опходили према њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања јасно је о чему се ради.
Мирослав Радошевић, 12. писмо (одломци)
Глава пета
Након не баш дугог, али по њих свакако окрепљујућег предаха, настависмо пут.
Кретао сам се у складу са њиховим корацима. Било је увелико прошло подне, када смо кренули, али смо свој пут наставили и током ноћи, све идући смером супротним од оног којим је прошла ватрена пошаст.
Јутарња румен нас је дочекала баш некако пред наш излазак на пољану. Ту смо дознали од птица, што су побегле испред пожара, да се ова зауставила пред навалом кишних капи. Дим који се дизао до небеса - мимо њеног знања - однео је поруку Ономе Ко је могао да укроти преступницу. Тако је брзином муње послат један облак, да стави тачку на цео догађај.
Овде се ја присетих свог доброг старог пријатеља, воденог цара, који је уживао ту част да све те облаке, које видимо на небу, угошћује код себе, кад се ови, по потреби, спусте на земљу. Вероватно је и то био још један од разлога, ако не и највећи, због чега се био ономад тако силно наљутио на моје лудирање. Некако, што више размишљам о томе, све сам сигурнији да је тако.
Још увек не знајући циљ пута, сова предложи лисици да се задрже овде неколико дана. Прегледност ливаде и лишћем покривена шума, уливали су потребну сигурност и давали им време да се преиспитају.
- Сад само да се упознамо са овдашњим живљем... – рече сова, све се осврћући у потрази за њима. Да знамо јесмо ли добродошле.
А овдашње животиње, како чуше о совином приспећу, баш свака потрча да јој се нађе на располагању и да је у своме дому угости. Лисицу готово да нису ни примећивали. А њој сиротој то тако тешко паде... још нарочито кад почеше да је својим телима одгурују од сове, како би јој се што ближе примакли.
Будући да совином будном оку ништа није могло промаћи, она, видећи своју сапутницу како се све више одаљује и тражи друштво сенке, утиша домаћине, рекавши им да није сама, те да је гостопримство потребно и њеној пријатељици лисици.
Тек тада почеше да обраћају пажњу на њену појаву, премда не скривајући своју зачуђеност. Али, верујући да њихов министар зна шта ради, оне зажагорише и радосно је прихватише.
А док су им тражиле смештај, ја се дадох у истраживање и упознавање околине, мислим... онако темељно. Јер нема места којим ја нисам прошао, с тим што су и мене нека више привлачила од других, те сам, сходно томе, таквима чешће правио посету.
Чињеница је да је овај кутак био поштеђен мојих долазака, али, искрен да будем, због чега – нисам знао. Утолико пре сам се чудио себи, јер је пространост ливаде била неодољиво привлачна. Стога појурих да се, дајући себи одушка, разгибам од овог стешњеног пута. Ветру баш и није прилично да се креће кроз шуму, јер њена скученост унеколико повређује моја крила и чини да мој лет губи на лепоти. Чарлијање ми је у тој мери пријало, да изгубих сваки осећај за време; и тек кад је сунце почело да залази за крошње, сетих се да треба да се вратим. Чак ме и нека нелагодност ухвати, што моје сапутнице оставих толико дуго.
Срећом те она не потраја.
- наставиће се -