Дечија Нова година
(илустрација преузета са нет-а)
Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
(илустрација преузета са нет-а)
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли...
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
(слика преузета са сајта brandofserbia.com)
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.
- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.
Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?
- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.
(Вифлеемская звезда - илустрација са нет-а)
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе. (аутор: http://pricalica.blog.rs/)Девојчица са шибицама
(илустрација преузета са нет-а)
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
(илустрација преузета са нет-а)
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
(илустрација преузета са нет-а)
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
(илустрација преузета са нет-а)
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
(илустрација преузета са нет-а)
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен
наставак...
- Ха! Као да дрво може некоме бити пријатељ!
- Видиш, мени је моје дрво било пријатељ какав се само пожелети може: пружало ми је склониште и штитило од свакојаких опасности.
Осетих како неугодан тајац проструји између њих. Лисица, премда невољно, а помало и из нелагодности, и сама поче да преврће тло под ногама. А у неке као да се досети, те настави где су стале.
- И... зашто ти мислиш да ја не могу имати пријатеља? Ево, на пример, са тобом делим нека мишљења: о путу, пошумљавању...
- Благо мени, ако је тако! – додаде сова ни не сачекавши да ова заврши. Него, кад смо већ дотле дошле, шта кажеш да мало пожуримо? Пут нас чека а јутро тек што није свануло. Са њим ће пристићи и људи да пошуме ово згариште, а није згорег да им мало олакшамо.
Лисица хтеде нешто да добаци, али брзо затвори уста. Ја, са своје стране, нисам имао шта да додајем или одузимам. Био сам узбуђен због распореда и великог спремања, па сам с нестрпљењем очекивао прву наредбу.
- Ветре!
Најзад се огласи сова, обраћајући ми се.
- Изађи из свог скровишта и покажи се! Шума те треба!
Нисам чекао да ми се двапут каже. Излетео сам из своје чауре и стао пред господарицу као најоданији слуга. При том сам нежно додиривао свако њено перо, чистећи га од прашине.
- Тако! – задовољно се осмехну сова. Сада пренеси ову гараву боју са пода шуме и све ове нагоретине. Нека живот добије дозволу за свој опоравак и наставак. Лисица и ја ћемо се склонити иза оног камена.
Запримивши наредбу, сачеках да се њих две удаље. Затим се надувах таквом силином, да су ме околна преживела стабла жуљала. Кад достигох жељену јачину, дунух снагом најјаче моћи, не бих ли отерао овај ужас што даље, даље и од заборава.
Требало је доста времена да се Земљин образ поново укаже. А по извршеном задатку, ја приђох сови која искочи из свог склоништа, остављајући лисицу згрчену од страха.
- Хвала ти, ветре – рече она, додајући, - сада смо лија и ја на реду.
И заокренувши вратом, она је потражи погледом.
- Дођи, лијо! Опасност је прошла.
Потом, исправивши врат и намигнувши ми, настави да јој се обраћа:
- Пожури! Што пре завршимо, прије ћемо кренути.
Лисица послушно пође за њом, али се свако мало обзираше за собом, погледајући где сам. Ја сам се сакрио иза истог оног камена, где су се и њих две скривале за време моје представе. И нисам имао ама баш никакву намеру да их ометам; поготово не након указаног ми поверења. А, искрен да будем, поводио сам се и мишљу о наставку сарадње.
Док сам ја сањарио, њих две су својски прионуле на посао.
- Ти ћеш, лијо, правити рупе на већим размацима, а ја ћу убацивати у њих семенке које сам сакупила – командовала је сова. Када засадимо ово семење, имаћемо слободан пут пред собом. Једно само молим: пази на црве!
Мислим да смо у том тренутку лисица и ја делили нестрпљење, само... она од муке а ја од радости. Просто нисам могао дочекати да заврше, како би кренули. Понајпре, јер су ме вукла сећања на сва она врлудања, играња и чарлијања...
Ах, како ми је све то недостајало!
- наставиће се -
Христос се роди
Христос се роди!, дечице моја,
Христос се роди!, будући свете,
Роди с' у доба гоњења сами';
А где се роди? - на простој слами,
И Христос прво био је дете.
Свакога года, а усред зиме,
Засија звезда врх нашег стана,
Над сваким селом, над сваким градом,
И срећни с хвалом, патници с надом
Негују спомен овога дана.
Народи с' разни сећају Спаса,
Језиком својим хвале Му поје;
Разне су песме, разне су славе -
а ми у духу Светога Саве
Кличемо данас: "Рождество Твоје!"
Христос се роди!, дечице моја,
И Христос прво био је дете.
А дете ово чекаху муке,
Чекаху патње од сваке руке -
Тако се само стиже до мете.
Дивно је вече бадњега сјаја
Које нам данас срца отвара,
Од сваког двора, зграде огромне,
Од сваке ниске колибе скромне;
Све саме храме Божије ствара.
А знате л' само шта јоште бива
Топлотом ових часова лепи'?
У доброј деци савест се буди,
Христов им пример провеје груди,
- У доброј деци снага се крепи.
Сете се стазе Божија Сина,
И завере се ходити њоме,
Не бојати се никаквих мука,
Већ бити чувар и десна рука
Роду свом, многопатноме...
И благо роду где тако бива:
Он неће бити к'о сува грана;
Већ је у цвету његова снага
- Христос се роди!, дечице драга,
Соколи сиви будућих дана...
Јован Јовановић Змај
Једном малом бати...
... који жели једну Божићну причу
Испричаћу ти причу што су мени причали православни Арапи из села Бетџале код Витлејема. У старо, прастаро време, далеко, далеко пре рођења Христова, беше у Витлејему човек по имену Јесеј, син Овидов, унук Возов и Рутин. А тај Јесеј имаше осам синова. Најмлађи син Јесејев зваше се Давид. Беше Давид пастир, и пасаше овце око Витлејема. Свето Писмо описује Давида као младића стасита, смеђе косе и лепа лица. Уз то још бејаше овај лепи пастир необично снажан и храбар. Кад би му лав или медвед ухватио овцу, он би лаконого стизао звера, отимао овцу из зверских чељусти а звера убијао. И тако, дакле, беше Давид заиста добар и поуздан пастир свога белога стада. А много поштоваше оца свога, као Бога. Често пута Давид је спавао у пољу, на широкој постељи земље покривен златотканим ћилимом звезданог неба. Но оно што ћу ти испричати није се догодило у отвореном пољу под звездама него у једној каменој пећини украј Витлејема.
(Давидова пећина - слика са нет-а)
Био тако један врућ дан, какви су чести дани у тој источној земљи. Давидове овце полегале у хлад под маслиново дрвеће. Сунце је пекло свом својом силом, и овце су дахтале од жеге. Па и Давиду поста жега сасвим досадна. Зато он уђе у ону пећину, да се склони од врућине и да се одмори. У пећини је хладовито у летње дане а топло у зимске. Ушавши у пећину млад пастир се одмах осети пријатно, па седе; убрзо задрема, леже и заспа. Али не постоја дуго а то Давид осети нешто хладно по рукама својим, и трже се иза сна. Кад отвори очи, авај, он виде ужасну змију како се сколутала њему на прси и обавила око његових руку! Још уздигла своју пљоснату главу над његовим лицем па језиком палаца. Очима злобно и устремљено гледа у лице младићево, очима што сијају као жеравице. У пећини мрак, и у мраку очи оне немани као две жишке! Давид се сав стресе од страха. Његов положај био је очајан, ван спасења. Ако само мрдне руком или главом, змија ће га сигурно угристи, и сасути свој отров у крв његову. О колико му је лакше било борити се са ричућим лавом и урлајућим медведом него са овим пузећим немуштим гадом! Шта да ради? Уједном се сети Давид свог старог помоћника у невољама, свога Господа, па узвикну из срца, пуног бола и суза: Не остави ме, Господе Боже мој, не одступи од мене! Похитај ми у помоћ избавитељу мој од тешких беда! Тек што изрече те речи, а гле засија се нека необична светлост у једном углу пећине. Беше светлост у облику великог круга у висини човека. Усред тог круга од светлости Давид угледа красну девојку, благу и озбиљну у исто време. Девојка сеђаше са напред погнутом главом, и држаше на рукама чедо, тако предивно чедо какво Јесејев син никад очима својим није видео. Наједном усправи се дете у крилу своје матере и оштро погледа на змију очима као двема муњама. И пружи дете прст према вратима од пећине као заповедајући змији да изађе. На мах се змија одви од Давидових руку, опружи се и одгмиза напоље. Давид скочи и простре се по земљи пред девојком и дететом у светлости. Хтеде да искаже своју благодарност за неочекивано спасење, и таман кад му дође реч у грло, он отвори очи, али - ништа више не виде. У том цела пећина испуни се неким слатким мирисом као од скупоценог тамјана и измирне.
До смрти своје Давид није могао заборавити овај чудни доживљај. Од пастира уздигао се до цара, али оно му је стално било у памети. Као цар он је саставио две прекрасне песме, једну: Најлепшем од синова човечијих, а другу опет: Царици у ризама позлаћеним. И те песме он је певао као цар уз харфу на високој кули својој у Јерусалиму.
(Пещера Рождества в Вифлееме)
А ти, бато, сад погоди: која је оно пећина? Шта означава она страшна змија? Ко је била она девојка, а ко дете? Да бих ти олакшао да све погодиш ја те поздрављам радосним поздравом:
Христос се роди!
(Из књиге "Мисионарска писма", Светог Владике Николаја Охридског и Жичког)
Божић, Божић...
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
О томе да је неистина да се не слажу Јеванђеља о племену Исуса Христа
Јеванђелисти Матеј и Лука дају нам родослов Христа на различите начине, те не мали број верујућих сматра да они противрече један другом; и многи, не знајући истину, из све снаге настоје да разумеју та места. Навешћемо казивање о томе које је до нас дошло кроз писање Аристида, где већ поменути Африкан пише о сагласју јеванђеоских родослова. Оповргнувши мишљења других као погрешна, он овим речима казује о историји за коју је чуо: „Имена поколења у Израиљу наведена су или по природи или по закону; по природи када је постојало прејемство законитих синова, а по закону када по смрти бездетног брата, његов брат своме детету даје име умрлога оца. Тада још не беше јасне наде у васкрсење, и будуће обећање сматрали су изводљивим ако би име умрлога давали детету, сматрајући да ће то име на тај начин бити сачувано заувек. Зато међу онима који су поменути у родослову, неки су били законити наследници својих очева по природи, док су други били рођени од једних отаца, а носили су имена других. Такође помињу и стварне очеве и оне који им беху као очеви, и на тај начин, ни једно ни друго Јеванђеље не греше, наводећи имена и по природи и по закону. Потомци Соломона и Натана преплећу се међу собом управо због постојања бездетних људи као и других бракова, те је и једне и друге могуће сматрати за децу наведених родитеља (очева). Обе повести су потпуно правилне, и долазе до Јосифа правим путем мада он понекад изгледа веома кривудаво.
Да би речено било још јасније, поменућу и о томе како је настала та збрка. Набрајајући од Давида преко Соломона, на трећем месту од краја помиње се Матан, који је родио Јакова, оца Јосифовог. Сагласно Луки, после Натана, сина Давидовог, трећи од краја беше Мелхије, чији је син Илија, отац Јосифов. Пошто смо ми себи за циљ поставили да изложимо Јосифов родослов, то је потребно указати зашто се његовим оцем називају два човека: Јаков, потомак Соломона, и Илија потомак Натана; на који начин они, Јаков и Илија, беху браћа, и очеви њихови Матан и Мелхије, потичући из различитих родова, јесу Јосифове деде. Матан и Мелхиј женили су се један за другим женом, и родише једноутробну браћу, јер закон није забрањивао неудатој жени, било да је она удова или разведена, да се удаје за другога. Од Еође (а тако се по предању звала та жена) прво је Матан, који је потицао из рода Соломоновог, с њоме родио Јакова. Када је Матан умро, тада је Мелехије, који је био из рода Натановог, оженио ту удовицу и са њоме доби сина Илију. На тај начин показали смо да су Јаков и Илија, и ако припадају различитом роду, ипак једноутробна браћа (браћа по мајци). Илија је умро немајући деце, а Јаков се ожени његовом удовицом, и са њоме доби сина Јосифа (а то је већ треће поколење), који је био његов син по природи (и по Писму: „Јаков роди Јосифа"), а по закону Илијин син, јер је Јаков, брат његов, наставио његову лозу (породицу). Због тога се не може одбацивати родослов који њега помиње. Јеванђелиста Матеј наглашава: „Јаков роди Јосифа", а Лука казује да је он био син Јосифов, Илије, Мелхије. Немогуће је јасније назначити рођење по закону, и Лука, говорећи о подобним рођењима, ипак избегава реч „родио", мада у свом набрајању долази до Адама и Бога.
Све то није без доказа и није произвољно. Родственици Спаситеља по телу саопштише нам, да ли ради прослављања себе или ради поуке, али у сваком случају истиниту историју: када су идумејски разбојници ушли у Аскалон, град у Палестини, они заједно са осталим пленом из Аполоновог храма (који беше близу градских зидина), поведоше и Антипатра, сина неког јеродула Ирода; и пошто жрец није могао дати одређени откуп за сина, то је Антипатар остао са разбојницима и био васпитан по обичајима Идумејаца. Касније се он допао Хиркану, првосвештенику Јудеје. Послат неким послом у Помпеју од Хиркана, он је измолио за њега царску власт коју је имао његов брат Аристовул. Антипатар је имао среће јер га прогласише за епимелета Палестине. После његове смрти (а њега су лукаво убили из зависти због положаја који је наследио његов син Ирод, кога су касније, по декрету Сената, Антоније и Август поставили за цара Јудеје), синови његови, Ирод и остали, посташе тетрарси. То су догађаји о којима се говори и у историји Грка.
До тада су и архиве чувале родослове, како оне јеврејске, тако и прозелита, као на пример Ахиора Амонићанина и Руте Моавћанке, а такође и оних који су дошли из Египта и сродили се са Јеврејима. Ирод, који није имао ништа заједничко са Израиљцима, због свога ниског порекла, наредио је да буду спаљени сви родослови, мислећи да ће на тај начин успети да покаже како је познат; али, никаквом наредбом се не може свој род приписати патријарсима, прозелитима или хиорима странцима који су се помешали са Јеврејима. И само је неколицина, који су сачували спомен о своме роду, имали сећање о свом пореклу, поново записавши и запамтивши имена предака. Они су се често гордили тиме што су сачували спомен на своје порекло, а међу њима био је и већ поменути деспосин, кога тако називају због рода са Спаситељем. Урођеници јудејских места Назарета и Кохобе, иако расути по осталим крајевима, саставили су родослове и то на основу „Књиге Дана", онако како су могли.
Овако или некако другачије, али боље објашњење, како по мени, тако и по мишљењу сваког благоразумног човека, не може да се нађе. Управо тога треба и ми да се држимо, мада оно није потврђено сведочанствима јер нема бољег нити вернијег. Јеванђеље, ипак је то истина, најверније је казивање о свему..."
На крају тог писма Африкан додаје: „Матан, потомак Соломона, родио је Јакова. По смрти Матана, Мелхије, потомак Натана, родио је од те жене Илију; значи, Илија и Јаков беху једноутробна браћа. Илија је умро без деце; Јаков је наставио његову породицу, и родио је Јосифа, који је био његов син по природи и син Илије, по закону. На такав начин, Јосиф беше син и једнога и другога." Тако казује Африкан. Ако је такав родослов Јосифа, тада је и Марија требала происходити из истог колена као и он јер, по закону Мојсијевом, није допуштено да се у брак ступа са лицима из других колена. Брат је морао узимати жену из тог града и из тог рода да наследство не би прелазило с једног колена (рода) на друго. На томе ћу завршити о овоме.
Јевсевије Памфил Кесаријски
Страдање Витлејемских младенаца
(Светих 14.000 младенаца Витлејемских)
О томе да је нестало владара у јудејском народу по наследном реду од предака, као што је то предсказано, и да је први јудејски цар из туђег народа (племена) био Ирод
Тада је над Јудејима царску власт добио странац. Испунило се оно шта је написано од стране Мојсија: „Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи." (Пост. 49, 10). То пророштво беше неиспуњено док су Јевреји живели под управом својих истоплеменика, почев од самог Мојсија и све до царства Августа, када је власт над Јеврејима дата странцу Римљанину Ироду. Јосиф Флавије казује о њему да је по оцу био Идумејац, а Арапин по мајци; али, Африкан (не неко други, него познати историчар), казује да по тим речима, онај ко би се темељно позабавио његовим пореклом, Антипатар (Иродов отац), беше син неког Ирода из Аскалона, једног од јеродула у Аполоновом храму. Тај Антипатар је још као дете ухваћен од Идумејаца (разбојника), и остао је код њих пошто његов отац, као сиромашан човек, није имао новца за откуп, те од њих беше васпитан. Затим се он допаде Гиркану (или Хиркану), првосвештенику Јудеја, и од тог Антипатра, у време Спаситеља нашег, роди се Ирод. Ето, таквом човеку припаде власт над Јеврејима када, сагласно пророштву, велико беше очекивање народа пошто код њих нестаде управитеља и вођа из народа, који су тада прејемствено наслеђивали један другога од времена Мојсија. До ропства и пресељења у Вавилон, њима су управљали цареви, почев од Саула а затим Давида. До царева њима су управљале судије; они се појавише после Мојсија и његовог наследника Исуса (Навина). После повратка из Вавилона, управа међу Јеврејима беше аристократско - олигархијска (свиме су управљали првосвештеници), док Птоломеј, римски војсковођа, није опседнуо Јерусалим и освојио га на силу; он је оскрнавио свето место, ушавши у Светињу над Светињама. Аристовул, који је у то време по прејемству од предака, био цар и првосвештеник, у оковима заједно са децом беше послат у Рим; првосвештенство тада преузе његов брат Гиркан, и сав јеврејски народ постаде поданик Рима. Гиркан, на коме се заврши прејемствена предаја првосвештеничког чина, био је заробљен од Партаћана, а народ библијски, вољом римског Сената и императора Августа, као што рекох, беше предат у руке странца Ирода. Тад, у то време, сагласно пророштву, долазак Месије постаде очевидан. Верни сведок тог времена нека за тебе буде Јосиф, који казује да је Ирод, добивши од Рима власт, прекинуо некадашње прејемствено задобијање царске власти и првосвештенства, јер Ирод постави за свештеника Архелаја, а после њега Римљани покорише Јудеје. Он казује да је Ирод под кључем и својим печатом држао одећу првосвештеника, не дајући првосвештенство никоме. Тако је поступао и Архелај, а после њега и Римљани. Да те речи послуже као потврда и другом пророштву о јављању (доласку) Спаситеља нашег Исуса Христа. У књизи (пророка) Данила, након одређивања о броју седмина до јављања Христа (а о томе смо ми расуђивали), следи пророштво: „Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. Зато знај и разуми: откад изиде реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. А после те шездесет и две недеље погубљен ће бити помазаник и ништа неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити са потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата." (Дан. 9, 24-27). То се и испуни у време рођења Спаситеља нашег Исуса Христа. То је било неопходно нагласити да би се утврдила тачност датума.
О томе шта је учинио Ирод, и како је скончао
Када се родио Христос, сагласно пророчанствима, у Витлејему Јудејском, и времену на које смо указали, Ирод, због гласова који дођоше до њега преко мудраца са Истока (погл. Мт. 2, 12), веома се ражести због тога. Сматрајући да је његова власт у опасности, он упита учитеље Закона где се очекује рођење Христа. Сазнавши да у пророштву Михеја постоји казивање да ће се то збити у Витлејему, он издаде наредбу да се у том месту и његовој околини побију деца млађа од две године. Ирод је сматрао да ће на тај начин страдати и Христос, али Богомладенац тада није пострадао: Његови родитељи сазнали су о томе шта се има догодити, те отиђоше са Њим у Египат. Тако нас учи свето Јеванђеље. Потребно је знати и то каква је казна стигла Ирода због преступа пред Христом и Његовим сународницима. Недуго затим, без и најмањег оклевања, Ирода је још за живота стигао суд Божји, да би се свима показало оно што је и заслужио. Држава је тобож била у благостању, али он (Ирод) дом свој омрачи великим нечашћем: убиством жене, деце, рођака најближих по крви и најдражих. Немогуће је исписати све те догађаје јер казивање о њима превазишло би и најгоре трагедије. 0 њима подробно казује Јосиф у својој „Историји", када говори о Ироду. У XVII књизи „Јудејских древности" он овим речима описује Иродов крај: „Његова се болест погоршавала јер га Бог казни због безакоња које је починио. То беше слаб огањ који је тињао у њему, и стално се ишчекивало да се тај огањ распламти... У Ироду беше велика жеља да поједе нешто, али му се није могло помоћи у томе; ране на њему, а нарочито оне на десној страни утробе, и упаљене ноге препуне некакве прозрачне течности, изазивале су страшан бол. Смрад беше велики; његов мушки орган трулио је јер у њему беху црви. Могао је дисати само када би га усправили у постељи, а тада се од њега ширио свуда снажан смрад по соби. Све његове удове мучили су јаки грчеви. Људи, надахнути Богом, Који даје да се све може прозрети, казивали су да Бог кажњава цара због грехова које је починио...". Ето шта казује поменути писац у своме делу. А у II књизи „Историје" он такође даје слична сведочанства о њему: „Читаво Иродово тело беше захватила болест која га је разарала на различите начине. Имао је некакву сакривену грозницу, неподношљив свраб по читавом телу, непрестане болове на десној страни трбуха. Ноге су му биле отечене као код болесника који пате од водене болести. Сав је смрдео на упалу јер беше мноштво загнојених рана на његовим удовима које су биле препуне црва. Осим тога имао је и тешко, асматично дисање и грчеве по свим деловима тела. Људи, који беху надахнути, видели су у тој болести казну. Ирод се борио са тим мукама, жељан да живи; надајући се оздрављењу, тражио је начине да буде исцељен. Наредио је да га пренесу кроз Јордан, да би дошао до извора са топлом водом Калира, које се затим уливају у Аоалтово језеро; ту истиче слатка вода која је добра за пиће. Лекари су одлучили да његово тело потопе у неку лековиту купку начињену од лековитог биља и уља, али када су то учинили, њега обузе несвестица. Слуге, видећи то, повикаше и он од те буке дође к свести. Пошто му беше боље, са вером у оздрављење, наредио је да се обичним војницима да по педесет драхми, а началницима (официрима) и својим пријатељима много веће суме.
Тада се вратио у Јерихон, лошег расположења. И поред тога што је смрт већ била близу њега, он науми још преступније дело: позва виђеније људе из свих места Јудеја и нареди да буду затворени на хиподрому. Тада позва своју сестру Саломеју и њенога мужа Александра, те им рече: „Знам да ће Јевреји празновати моју смрт, али ја још имам власти да их приморам да ме оплакују и да ридају када буде моја сахрана. То ће се десити ако испуните моју жељу: све оне који су затворени и који се налазе под стражом, онога трена када умрем, наредите стражи да их све побију, и нека читава Јудеја, сваки њен дом, плаче и тугује...". Затим, нешто ниже у тексту, Јосиф пише: „Поново мучен жељом да једе, између два напада кашља, он је одлучио да предухитри судбину: узео је јабуку, а од слугу затражи нож да би исекао воће на комаде, а онда, окренувши се да га нико не би видео шта ради, пресече вене на десној руци...".
Јосиф такође казује да је он, пред саму смрт, наредио да убију његовог сина (а то је био трећи, после двојице који су убијени још раније), и тај син је скончао у тешким мукама. Такав је био крај цара Ирода, који је добио праведну казну због убиства деце у Витлејему и околини, и због зле помисли против Спаситеља нашег.
Јевсевије Памфил Кесаријски
Браћо и сестре, нека нам је срећно и Богом благословено Бадње вече и да Празник Рођења Богомладенца Христа прославимо у миру, радости и духовном расположењу.
Слава Богу на висинама, на земљи мир, међу људима добра воља.
Мир Божији - Христос се роди!
Благословена нова 2009. година!
У сусрет Божићу
(Ангел Божји јавља пастирима Радосну вест - слика са руског сајта)
О времену у коме се јави Христос међу људима
Била је четрдесета година царевања Августа и двадесет и осма (година) од покоравања Египта и смрти Антонија и Клеопатре, на којој се завршила египатска династија Птоломеја, када је, сагласно пророштву о Њему, у Витлејему Јудејском, у време првог пописа током управе Квиринија Сиријом, рођен Спаситељ и Владика наш Исус Христос. 0 том попису у време Квиринија казује и Јосиф Флавије, најпознатији међу јепрмским историчарима. Ту Флавије казује о ономе шта се догодило у време устанка у Галилеји, о коме у Делима апостолским Лука каже следеће: „После овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа са собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се" (Дела ап. 5, 37). У XVIII књизи „Древности", поменути писац, у сагласју са тим, казује ово: „Квириније, један од сенатора, прошавши кроз све магистратуре и на крају поставши конзул, човек веома уважен, дошао је у Сирију у пратњи невеликог броја људи; кесар га је послао у својству судије за народ и цензора који је требао да процењује иметак...". Нешто касније Флавије каже: „Јуда Гавлонит, из града Гамале, заједно са фарисејем Садоком, позивао је народ на устанак, говорећи да процена имовине није ништа друго до пут ка ропству; и позвао је народ да заштити своју слободу...". У другој књизи историје јудејског рата, он (Флавије), овако каже: „Тада Галилејац, по имену Јуда, поче да сазива своје сународнике на борбу, прекоревајући их због њихове сагласности да се плати данак Римљанима...". Тако казује Јосиф.
Јевсевије Памфил (Кесаријски)
пећина у којој се родио Исус Христос
Принова!
(слика са нет-а)
Један брачни пар из Лознице живео је, што би рекли, нормално, у једном нормалном стану, са своје двоје мале деце. Одлазили су у цркву, код духовника у манастир Студеницу, а били су и запослени и са својим платама успевали су да подмире све обавезе те понешто и да си приуште. Углавном, нису се жалили; заправо, били су задовољни. А онда се догоди дан и жена поново затрудни.
Долазак трећег детета озбиљно поремети брачни пар и они никако нису могли нити да му се довољно начуде нити места да му нађу. Не налазећи другог решења и уплашени због неизвесности и немања довољно прихода за још једног члана, они се одлуче да изврше абортус. Али пре него што оду у болницу, реше да потраже благослов духовника и да му изнесу све чињенице због којих они нису у стању да изроде дете.
Када их је духовник саслушао, дубоко узнемирен и потресен, на све њихове изговоре им је рекао:
- Ако убијете дете, на очи да ми не излазите! Ја вам саветујем да га родите, а Господ ће се и о њему побринути.
Збуњени старчевим `неразумевањем` ситуације, брачни пар оде из манастира, али се не усуди отићи у болницу, већ још једном седоше за сто да се договоре. И, дао Бог, реше се да задрже дете. Кад, да видиш чуда!
Чим је ова одлука пала, уследи телефонски позив: био је то супругов шеф, који му је нудио да пређе на боље и више плаћено место, а уз све је ишао и нови већи стан.
Радост је била невиђена и брачни пар се није могао Богу назахваљивати на превеликој милости. Грешне мисли су остале иза њих, а они кренуше у сусрет новинама, за које су држали да их је Сам Господ послао.
Након одређеног времена, када се дете већ родило и заједница заживела у новом саставу, отац породице седе један дан да се прерачуна.
И док је сређивао њихове месечне рачуне, изнађе он, на своје и супругино радосно чуђење, да заједница троши далеко више пара, него што његова плата покрива, али исто тако и да њима ништа не фали, већ и претекне. Одакле је долазио вишак, било је излишно да размишљају, па се и не потрудише, већ обоје заблагодарише Богу.
Ето, браћо и сестре, тај брачни пар исприча ово мом пријатељу и брату у Христу Господу, а ја га упитах и добих дозволу да исто пренесем и вама. Богу нека је слава и хвала, који сити и облачи или, како каже Свети Апостол Павле, у својој другој посланици Коринћанима: «... ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» (8;15)
Победа с ближњим!
(истинита прича)
Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.
Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:
- Ово ће помоћи да буде боље.
И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.
Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.
Зашто?
Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.
(слика са нет-а)
Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.
Богатство и сиромаштво
(слика са нет-а)
Једног дана један добростојећи отац одвео је свог сина да проведе дан и ноћ с веома сиромашном породицом. Другог дана, на повратку кући, отац приупита сина о томе како је он доживео тај сусрет са сиромаштвом и шта мисли о свему томе.
Дечак одговори:
- Тата, ово је једно велико искуство за мене! Видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом а они имају реку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров а они имају небо и месец и звезде; ми имамо красан трем с великим вртом а они иза куће имају читаву шуму.
И док је све то син говорио, отац је од запрепашћења остао без речи.
На крају син још дода:
- Хвала ти, тата, што си ми показао колико смо сиромашни!
Рекли су о богатству:
(слика-рам преузета са нет-а)
Причам ти причу
(слика са нет-а)
У гнезду породица ласта посведневно се чула галама. А све то јер млади ластавић никако да се одважи на свој први лет. Када су, коначно, почели да губе стрпљење, родитељи одлуче да за кратко напусте гнездо. Но нису отишли предалеко: тек до оближњег дрвета, како би им малишан био на оку.
Ово њихово избивање, за старог и превејаног мачора, показа се као наручено. Без имало околишања, он навали да се додворава птићу-ластавићу.
Сетих се тебе, Мајко!
(слика са нет-а)
Кад су упитали једно дете како му се зове мајка, оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!»
Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:
- Хоћеш ли си те већ једном умирити?!
Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:
- И? Какав је...?
- Ништа не ваља овај твој брат...
- Што? Јел опет ђип`о?
Столица
(слика са нет-а)
Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.
- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.
(слика са нет-а)
Затим тужно додаде:
- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!
Што већа столица то мањи човек.
Песма из срца
Некада давно живео је велики човек који се оженио женом својих снова. Из њихове љубави рођена је једна мала девојчица. Била је бистра и весела и велики човек је много волео своју девојчицу.