Успавана лепотица
Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:
- Ах, кад бисмо имали дете!
А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:
- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.
Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.
Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:
- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.
Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:
- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.
Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.
На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.
- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?
Предем, – одговори старица и климну главом.
А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.
Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.
Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.
После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:
- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.
Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.
У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.
Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.
Браћа Грим
(Илустрације: Ruth Ives)
Мачак у чизмама
Имао неки млинар три сина, млин, магарца и мачка. Синови су млели, магарац доносио жито и односио брашно, а мачак хватао мишеве. Кад млинар умре, синови поделише наследство: најстарији доби млин, средњи магарца, а најмлађи мачка. Растужи се он и стаде у себи говорити:
- Ја сам најгоре прошао. Мој најстарији брат може да меље жито, други може да јаше на магарцу, а шта ћу ја с мачком? Могу од њега направити крзнене рукавице и то је све.
- Слушај, – проговори мачак који је изгледа разумео његове мисли, – немој ме убити да би направио пар лоших рукавица. Наручи ти мени чизме тако да могу изаћи и показати се пред људима, па нећеш дуго чекати на моју помоћ.
Млинарев син се зачуди мачковим речима, па како је баш у том тренутку наишао обућар, он га позва и рече да мачку узме меру за чизме. Кад су чизме биле готове, мачак их навуче, узе врећу, насу у њу мало жита а при врху намести узицу да се врећа може свезати, па је забаци на раме и оде на две ноге као човек.
У тој земљи је владао цар који је волео јести јаребице, али невоља је била у томе што их је било тешко набавити. У шуми их је било колико хоћеш, али су биле тако опрезне да их ни један ловац није могао уловити. Мачак је то знао, па науми да опроба срећу. Кад стиже у шуму, рашири врећу, разастре жито, па један крај узице стави у траву а други иза грма. Ту се сакри па, притајивши се, поче осматрати. Јаребице се ускоро појавише, опазише жито, па једна за другом почеше скакати у врећу. Кад их је у врећи било већ прилично, мачак повуче узицу, притрча и заврну им вратове. Забаци врећу на леђа и упути се право у царев двор. Кад стиже, стражар викну:
- Стој! Куда ћеш?
А мачак ни пет ни шест већ одговори:
- Цару.- Јеси ли луд, – рече стражар – мачак да иде цару!- Де, пусти га – рече други стражар. – Знаш да цара често мори досада. Можда ће га мачак развеселити фрктањем и мјаукањем.
И тако мачак изађе пред цара. Дубоко се поклони и рече:
- Мој господар, гроф... – па ту изговори неко замршено и отмено име – препоручује се господару цару и шаље ове јаребице које су се ухватиле у његову замку.
Цару се толико засјајише очи над лепим и угојеним јаребицама да се надуо од радости, па нареди да мачку из ризнице у ону врећу наспу толико злата колико може понети. На растанку му рече:
- Однеси то своме господару и захвали му на поклону.
За то време је сироти млинарев син седео крај прозора и с главом подбоченом рукама размишљао како је, авај, последњи новчић дао за мачкове чизме – а шта му може мачак донети. Кад, ето ти мачка, бубну на врата, збаци врећу, развеза је, истресе злато и рече:- Ово ти је за чизме, а цар те поздравља и много ти захваљује.
Млинарев син се обрадова злату, али никако да схвати како је мачак до њега дошао. Свлачећи чизме, мачак му све исприча, а онда рече:- Ето, сад имаш довољно новаца, али неће на овоме остати. Сутра ћу опет обући чизме и учинити те још богатијим. Да знаш, цару сам рекао да си ти гроф.
Сутрадан, као што рече, мачак навуче чизме па опет крену у шуму и однесе цару још богатији улов. Тако је било скоро свакога дана. Мачак је доносио кући злато, а цар га је толико заволео, да му је допустио улазити и излазити код њега без најаве и шврљати по дворцу до миле воље. Једном се тако мацан грејао крај огњишта у царевој кухињи, кад наиђе кочијаш и поче негодовати:- До врага и цар и принцеза! Баш сам хтео да одем у крчму пити и картати, а ево морам да их возим у шетњу до језера.
Кад мачак то чу, пожури кући и рече своме господару:- Ако хоћеш да постанеш гроф, пођи са мном на језеро и купај се у њему.
- Ах, милостиви царе! Мој се господар купао у овом језеру а наишао лопов и украо му одећу. Ено господина грофа у води, не може од срама испливати, а ако дуго остане, прехладиће се и умрети.
Кад то чу, цар нареди кочијашу да стане, па посла човека из своје пратње трком у дворац да донесе једно његово одело. Млинарев син обуче раскошну одећу, а како га је цар већ познавао као грофа који му шаље јаребице, позва га поред себе у кочију. Царева кћи се томе обрадова, јер је млади гроф био леп и одмах јој се свидео.Мачак је, међутим, отрчао прије њих, па кад стиже до неке велике ливаде где је преко сто људи косило траву, упита их:- Људи, чија је ово ливада?
- Великог чаробњака, – одговорише му.- Слушајте, сад ће се овуда провести цар. Кад упита чија је ливада, ви одговорите: грофова. Ако тако не рекнете, сви ћете бити побијени.Онда одјури даље и стиже до њиве под житом, тако велике да јој се није видео крај, а на њој је жњело преко двеста жетелаца.
- Људи, чија је ово шума?
- Прича се, милостиви, како можеш, по вољи да се претвориш у било коју животињу. Што се тиче пса, лисице или вука, то бих још и поверовао. Али да можеш да се претвориш и у слона, то ми се чини сасвим немогуће, па сам дошао да се сам уверим.
- Како да не, мачкићу мој, могу ја и то – па учас поче скакутати по соби претворен у миша.
Мачак скочи, улови га и поједе.За то време цар се возио у кочијама са грофом и принцезом, и у то стигоше до оне велике ливаде.
- Чија је ово ливада? – упита цар.- Господина грофа – повикаше људи, како им је мачак наредио.- Леп комад земље, господине грофе – рече цар. Кренуше даље и стигоше до великог житног поља.- Чије је ово жито? – упита цар.- Господина грофа – опет му одговорише.- Ах, ох, господине грофе, лепо имање! – рече цар.
Стигоше тако и до велике шуме.- Чији је ово гај, људи?- Господина грофа.Цар се још више зачуди па рече:- Ви сте веома богат човек, господине грофе, скоро да ни сам немам овако дивну шуму.
Коначно стигоше и до чаробњаковог дворца. Мачак је чекао горе на степеницама, а кад се кочија заустави, он сјури, отвори врата и рече:- Господару, добродошли у замак мога господина грофа и он је срећан због части коју му чините.
Цар изађе из кочије и задиви се прекрасном дворцу који је био већи и лепши од његовог, а гроф поведе принцезу уз степенице у дворану која је блистала од злата и драгог камења.
Тада гроф испроси принцезу, а кад је цар умро, он га наследи и постаде цар те земље, а мачак у чизмама његов први министар.
Браћа Грим
(Илустрације: Gustave Doré)
Зашто?
Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....
Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.
Већ имам уста... срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја - живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...
Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад знају већ да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...
Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде са мном?
Мајко, помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко!... Не дозволи да ме убију!... Боли! Боли ме!
Молим те! ... Помози!
Госпођо, изволите, обавили смо операцију... заметак је одстрањен.
(Из књиге Ориане Фалачи, „Писма нерођеном детету“)
Отров и мед
Милица
Акција почиње 01. маја 2009. године и траје до 30. маја
"Banca Intesa" 160 - 5700100475227 - 70 на име Стеван Шимоновић ( ДИНАРСКИ РАЧУН )
"Banca Intesa" 908-16001-87 са позивом на број RS35-160-5730200255743-81, на име Стеван Шимоновић ( ДЕВИЗНИ РАЧУН )
Адреса становања: Село Лојанице, 15225 Владимирци (Мачвански округ)
Број телефона Миличиног оца Стевана је +381 63 19 12 543.
Милица и њен отац Стеван (мајка их је напустила) су у веома тешкој материјалној ситуацији. Отац Стеван раније је радио као физички радник у манастиру Каона. Милица је до школе сваки дан путовала на коњу, док је болест није савладала , а уз то је и најбољи ђак у разреду. У сеоској кући у којој живе немају услове за његу ,чак ни купатило, а истичемо да постоји могућност да Милица оздрави.
Да би Вам дочарали у колико тешкој финансијској ситуацији живе, довољно је да кажемо да отац нема новца ни да путује у Београд да посјети своју болесну ћерку која се лијечи на Универзитетској дјечијој клиници у Тиршовој улици.
Милица се бави писањем песама. Ево песме коју је написала подстакнута својом болешћу.
Крај Врачара и светога храма
има једна зграда повелика
а зову је Тиршова клиника.
У њој су кревети,
ја им не знам броја
у једноме од њих
вене младост моја.
Ноћ полако пада
и већ брује звона
док светоме храму
прилази колона.
Ево и снег пада.
Прангије пуцају.
Веселе се моји православци
А за моју муку и не знају
док на ватри жаре се бадњаци.
Цитостатик моје тело реже
док ми туга дечју душу стеже
Боже благи и свети Бадњаче
утешите тату да не плаче.
Зазвоните Светосавска звона
отерајте тугу с` мог балкона.
Болест моја ноћас да умине
Да Божино сунце мени сине.
Да ми сине и сунце и здравље
помози ми свето православље.
Милица Шимоновић
Saint Naia
Велико чудо Мајке Божије у Сирији
Братство Св. Гроба,
Јерусалимска патријаршија
By Father Ignatios, Abbot
Holy
Monastery of The Shepherds
Bt Ahur-Bethlehem
GREAT LENT, MARCH 2005
http://www.pigizois.net/agglika/the_miracle_in_siria.htm
Појаве чуда.ави
У раљама живота
Као птица
Јесте ли кадгод посматрали птице, које се нађу пред неким проблемом, као на пример при изградњи гнезда?
Данима и данима оне граде своје гнездо, скупљајући разне материјале, често их доносећи из далека.
И кад га заврше и кад су спремне да у њега положе своја јаја, невреме или људских руку „дело“ или нека животиња, уништи га и пропадне све што су градиле упорним трудом.
Шта птица потом чини? Онемоћа и напусти свој рад?
Ни случајно! Она почиње опет и изнова све док јаја не положи у гнездо.
Али догоди се често, пре него што се птићи излегну, да животиња, дете, невреме, униште то гнездо; само овог пута са драгоценим садржајем.
Веома је тешко почети од нуле... али птица никад не застане, не узмакне. Она наставља певати и градити... градити и певати...
Имате ли понекад осећај да ваш живот, ваш посао, ваша породица нису то о чему сте сањали? Осећате ли потребу да кажете: „Доста! Све што настојим да урадим није вредно труда и превише је за мене!“
Осећате ли умор због свакидашње борбе за живот, због нарушеног поверења, непостигнутог циља кад сте већ били сигурни да сте га постигли?
У животу свако понекад доживи ударце, али се никада не дајте зауставити. Помолите се, надајте се бољем. Не дозволите да вас окупирају проблеми настали у животној борби. Покушајте их превазићи и решити. Покупите комадиће вашег надања, поново их сложите и почните испочетка! Као птице!
Неважно је шта ће се догодити... не одустајте... идите само напред. Живот је борба непрестана, али вреди труда прихватити га! И свакако... не престајте никада... певати.
Patrick Acton
Патрик Актон је необичан уметник из Ајове, који је од шибица направио дворац из филма "Господар прстенова".
Плаве лествице
Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.
Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.
И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.
Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи."
Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију".
Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."
Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"
Богородица СИХАСТРИЯ, Румыния. Сихастрия - от греческого исихия - безмолвие, тишина
И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.
Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.
И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој".
Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."
Н. Љесков
Превео са руског: Архим. Јустин Поповић
Фабержеова јаја
Једна од најпознатијих васкршњих јаја су свакако она које је израђивао петроградски јувелир Карл Фаберже. Пажњу тадашње царске породице у Русији је привукао већ првим радовима који су били изложени на Сверуској изложби у Москви 1882. Од тада почиње да ради за потребе двора; у пероду од 1885. до 1916. сваке године за Васкрс је на двор доносио своја уметничка дела у облику васкршњих јаја, а израђена од злата и других скупих материјала. Наручиоци његових дела били су руски цареви, отац и син: Александар Трећи и Николај Други.
Императорских пасхальных яйц Фаберже
Фаберже јајце по повод крунисувањето на царот Николај II
Петар Карл Фаберже направио је укупно 50 царских васкршњих јаја. Свако је уникатни примерак, колико изузетан по својој раскоши, толико и по маштовитости. Своју прву наруџбину добио је од руског цара Александра III, и то 1885. године. Он је једно такво јаје, као васкршњи поклон, наручио за своју супругу - царицу Марију. Од тада је царска породица Романов наставила традицију читавих 30 година. Крунидбено јаје, које је цар Николај II наручио после крунисања у Москви као поклон за своју супругу за Васкрс 1897. године, бисер је у највећој на свету приватној збирци Фабержеових царских васкршњих јаја, коју је поседовао покојни амерички издавач Малком Форбс. Наиме, реч је о правом ремек-делу прослављеног златара руских царева, чији примерци осликавају богатство и сјај двора. Високо је 12,7 центиметара, у сјајној црвенкастозлатној љусци прошараној емајлираним линијама и са прегршт светлуцавих дијаманата, међу које је угравиран и царичин монограм.
Яйцо с моделью крейсера Память Азова, 1891
Највише Фабержеових јаја данас се налази у колекцији Кремља – и то укупно десет. Издавачка породица Форбс поседовала је девет јаја; пет комада налази се у Музеју ликовне уметности у Вирџинији, у Америци, а три се чувају у одајама британске краљице Елизабете II. Док се зна да се неки примерци налазе у приватним колекцијама широм Америке, Швајцарске и Монака, нико не може да уђе у траг преосталих осам.
Яйцо 300-летие дома Романовых, 1913.
Према информацијама из "Сотбија", у последњих 65 година само седам Фабержеових васкршњих јаја продато је на лицитацијама. Све то говори у прилог тврдњи да се власници тешко растају од својих сићушних баснословно вредних драгоцености које и ми ипак можемо да имамо - али само на слици.
(преузето са Видовдан форума)
Христос Воскресе!
Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.
Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.
Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Христос васкрсе!
Свети Јован Златоусти - Васкршње слово
НЕК НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ, АЛ НЕК СВЕ БУДЕ ЊИМЕ ОСОЉЕНО И КАД НАМ СВЕ ОДНЕСУ ВОДЕ И ВАТРЕ ТО ЈЕДНО ЗРНО НЕК НАМ БУДЕ СВЕ!
Христос - историјска личност
О владару Едесе
Сад ћемо говорити и о Тадеју. Божанство Владике и Спаситеља нашег Исуса Христа, прослављено међу свима, привукло је мноштво људи, чак и странаца, са простора далеко од Јудеје. Они су се такође надали исцељењима од болести и разних страдања. Због тога је и цар Авгар, који је славно управљао народима са оне стране Еуфрата, мучен болешћу чије је исцељење превазилазило силу човека, сазнавши за Христа Исуса, с молбом и писмом позивао Га к себи. Спаситељ није услишио његову молбу да дође, али га је удостојио писма у коме је обећао да ће послати једног од Својих ученика, да он исцели његову болест, те да спасе и њега и његове ближње. То обећање убрзо беше и испуњено. После Христовог васкрсења из мртвих и вазнесења, апостол Тома, један од дванаесторице, по речи Божијој посла Тадеја, који је био међу седамдесеторицом ученика Христових, у Едесу да тамо благовести учење Христово. Он је испунио све што је обећао Спаситељ наш. Постоји писмено сведочанство о томе, узето из архиве у Едеси, која је тада била престони град. Међу државним документима која казују о древним догађајима из времена Авгара, сачувано је до данас и ово: Копија писма написаног од стране топарха, а упућеног Исусу у Јерусалим преко гласника Ананеја.
„Авгар, син Ухаме, топарх, шаље поздраве Исусу, Спаситељу благом, Који се појави у пределима Јерусалимским.
Дође до мене глас о Теби и о исцељењима која чиниш без примене лекова и трава. Казују да Ти слепима враћаш вид, да хроме опорављаш те да поново ходају, да очишћујеш проказане (губом), да изгониш нечисте духове и демоне. Ти лечиш оне који страдавају дуготрајним болестима и васкрсаваш оне који су умрли. Слушао сам све то о Теби, и разумом прихватих да си Ти или Бог, Који дође с неба јер чиниш таква чудеса, или да си Ти Син Божји. Због тога и пишем Теби: потруди се, дођи к мени и болест моју исцели. Такође сам слушао како Јевреји ропћу на Тебе и кују некакве завере. Мој град је мали, али је поштован и биће нам довољан за обојицу."
Ето како је писао Авгар, када га је озарила Божанствена светлост. Али, потребно је чути и писмо Исуса које Он посла Авгару преко истог гласника. У том писму нема много речи али је заиста силно, а ево како оно гласи:
Одговор Исуса топарху (Авгару) преко гласника Ананије
„Блажен си ти јер поверова у Мене и ако ме ниси видео. 0 Мени је казано: они који ме виде, они не верују у Мене, а они који ме не видеше, повероваше и оживеше. Ти ме позиваш к себи, али Мени је потребно да овде испуним оно због чега Сам послат. Када то учиним бићу поново узнет к Оцу мМоме Који Ме посла. Када се то догоди, послаћу к теби једног од ученика Мојих да исцели твоју болест и да ти дарује живот, теби и онима који су са тобом."
Закејев дуд
К тим писмима присаједињено је и ово које је написано на сиријском:
„После вазнесења Исуса, Јуда, прозван Тома, посла (Авгару) апостола Тадеја, једнога од Седамдесеторице. Када је дошао, он изађе пред Товијевог сина, Товију. 0 њему су чули и рекоше (Авгару) да је дошао апостол Христов, онако како је и обећано. И поче Тадеј, силом Божијом, исцељивати сваку болест и сваку немоћ, тако да су се сви томе чудили. Када је Авгар чуо о великим и чудесним делима његовим, дође њему у мисао оно шта му је Исус писао: да ће му послати једног од Својих ученика да би исцелио болест његову. Тада он позва Товију, код кога је био Тадеј, и рече: „Слушао сам о човеку који живи код тебе. Доведи га к мени." Товија, вративши се к Тадеју, рече: „Топарх (Авгар) позва ме к себи и нареди да те доведем к њему да би га исцелио". Тадеј му рече: „Хајдемо к њему јер знам да сам послат ради тога". Другога дана, ујутро, Товија поведе Тадеја и дођоше до Авгара. Када уђоше, Авгар пред којим су стајали први људи државе, виде велико знамење на лицу апостола Тадеја. Видевши то, Авгар му се поклони до земље, па упита Тадеја: „Да ли си ти заиста ученик Исуса, Сина Божијег, Који ми рече да ће послати једног од ученика Својих да би ме исцелио и подарио ми живот?" Тадеј му одговори: „Јер си тако силно поверовао у Онога ко ме посла, ја заиста испуњавам Његову вољу И ако будеш веровао у Њега, онако како верујеш, тада ће се испунити жеља твога срца". На то Авгар рече: „Ја тако верујем у Њега да сам спреман покренути сву војску и побити Јевреје који Га распеше ако ме не би омела Римска држава". Тадеј рече: „Господ мој испунио је вољу Оца Свога; и испунивши је, вазнесе се к Оцу". На то му одговори Авгар: „Ја сам поверовао у Њега и у Оца Његовог". Тада рече апостол: „Зато, у име Његово, стављам руку на тебе." И само што је то рекао, Авгар беше исцељен од болести и страдања. Силно се изненади Авгар јер све оно о чему је слушао то се тада на њему испуни: да се кроз Тадеја, ученика Христовог, догоди исцељење без лекова и трава, и не само њега, него и сина његовог Авда, који је боловао од костобоље. Тај Авд, дошавши пред Тадеја, паде пред ноге апостолове и беше исцељен молитвом и полагањем руку. Тадеј је исцелио и много њихових суграђана, чинећи велика чудеса и проповедао је реч Божију. Затим Авгар рече: „Ти, Тадеју, све то чиниш силом Божијом, и ми смо силно задивљени. Зато, молим те, реци ми о доласку Христовом, како се то догодило; реци ми о сили Његовој и о свему ономе о чему смо слушали". Тадеј му одговори: „Ја ти сада ништа нећу рећи јер сам послат да проповедам Реч да би је сви чули. Зато сутра позови све суграђане, и ја ћу им проповедати, и посејаћу у њима Реч живота. Рећи ћу им о доласку Христовом, како се оно догодило; о Његовом послању од Оца, и зашто је то било; о сили, и о делима Његовим; о тајнама које је Он рекао свету; о томе како су Га исмевали и потцењивали; о томе како се Он понизи пред свима, како беше распет, како сиђе у ад и уништи бедеме од века неуништиве; о томе како васкрсну из мртвих и отиде к Оцу Своме са великим мноштвом душа". Авгар заиста заповеди својим суграђанима да се окупе изјутра и да чују проповед апостола Тадеја. Затим изнесе пред њега злата и кованог новца, али то апостол не узе, рекавши: „Ако сам оставио све своје, како да узмем оно што није моје?" То се догодило у 340. години.
Овде је било суђење Исусу
Сматрам да је умесно и да није без користи ово што је, од речи до речи, преведено са сиријског.
Јевсевије Памфил (Кесаријски)
„У то време живео је и Исус, човек мудар, ако је Њега и могуће назвати човеком. Он је чинио многа задивљујућа дела и учио је људе да прихвате истину. К себи је привукао многе Јевреје и многе Јелине. То је био Христос. Према казивању наших првака, Пилат га је осудио на распеће, али они, који су му били верни од почетка, осташе му верни и касније. Трећега дана (по смрти на крсту), Он им се јавио жив: пророци Божји предсказивали су то, као и мноштво Његових чуда. Род хришћански ни до сада није нестао, а они себе тако називају због Његовог имена...".
Јосиф Флавије, историчар-Јевреј, ХVIII књига "Древности"
Христос пред Пилатом
Чудо Благодатног Огња
На Велику Суботу, у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, ходочасници бивају свједоци једног од највећих чуда слатког Православља, чуда које у Обећаној Земљи Старог Израиља грије срца, кријепи вјеру и уздиже дух Новог Израиља. Плавкасто-бјеличасти пламен Св.Огња који на надуман начин силази у Цркву Св.Огња, након молитве Православног Патријарха Јерусалимског или православног Владике (као што је то био случај ове године, јер је јерусалимска катедра упражњена након упокојења Свјатејшег Патријарха Диодора) једно је од највећих чуда Православља. Као и свако чудо вјере, тако и овај свети догађај усхићује душе изабраног стада Христовог, али и изазива бројне недоумице код невјерника.
ЦРКВА СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ
Како је појава Св.Огња једно од највећих чуда у Светој Земљи, постоји строга процедура која претходи самом уласку Патријарха у унутрашњост Цркве. Процедура је прописана од стране власти државе Израел, и мора се испоштовати до у најмањи детаљ. Заснована је на одредбама закона који је османлијска влада донијела 1852 године, којим је Порта утврдила права различитих хришћанских заједница у цјелокупном комплексу Цркве Св.Гроба Господњег. Користим ријеч комплекс како би једном рјечју обухватио све цркве и "цркве" које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Св.Гроба Господњег (Holu Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено "објекат" у "објекту", и налази се испод куполе читавога здања. У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Св.Јакова и Св.Јована, Православни Манастир Св.Праоца Авраама, јерменска капела Св.Јована, етиопска капела Св.Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Св.Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Св.Марије Магдалене, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одјеће, Православна Капела Св.Лонгина, Православна Капела Изругивања, јерменска капела Св.Јелене, етиопска капела Цетри Животиње; на спрату је мјесто Распећа-Голгота, гдје су Православна Капела Распећа, двије латинске капелице и посебна мјеста (нише, столови и сл.) који припадају другим заједницама. Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена мјеста која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Горе поменутим законом је, заправо, прихваћен status quo, затечено стање "власништва" у Цркви Гроба Господњег. Са мањим измјенама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу.
ПРИПРЕМЕ У ЦРКВИ СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ
Ујутро на Велику Суботу, посебна "комисија" састављена од свих хришћанских заједница, јеврејских власти и муслиманске породице којој је повјерено провођење османлијског закона још у прошлом вијеку, врши претрагу Црквице Гроба Господњег како би се увјерили да се унутар Цркве не налази било које средство којим би се вјештачки изазвао пламен (шибице, упаљачи, сакривено кандило и сл.). Ова провјера се одвија од 10:00 до 11:00, и на њој инсистира и јерусалимска патријаршија, јер постоји неписана одредба по којој би некаква превара или изостанак појаве Св.Огња значио пренос права на неку другу "хришћанску" заједницу. Такође, чудо сваке године прате изјаве богохулитеља "из прве руке" који покушавају да оспоре овај чудесни догађај, што је разлог више да се и хетеродоксни на њима прихватљив начин (својим очима) увјере да преваре нема. У 11:00 сви представници (укљућујући јевреје и муслимане) затварају врата Цркве у којој нико не смије да остане, стављају печат справљен од меда и чистог воска, чиме се потврђује да је Црква празна и да унутар Цркве није пронађено ништа што би могло изазвати пламен.
ЧУДО ПОЈАВЕ СВ. ОГЊА
У 12:00 до Цркве долази Литија предвођена Патријархом Јерусалимским, Владикама и свештеницима православне Цркве и вјерним народом. Прате је и представници других заједница. Литију прати монотона звоњава са бројних звоника која наговјештава велико чудо. Патријарх улази у оближњу Капелу Св.Јакова и сједа на патријаршијски трон. Након тога представници јерменских, коптских, етиопских монофизита, као и представници других заједница прилазе Патријарху и цјеливају му руку. Ово никако не треба мјешати са давањем благослова јеретицима, већ се ради о древној одредби православних да се нико од инославних заједница не може удостојити да припали свијећу од православних уколико то не дозволи Патријарх Јерусалимски. Приликом овог цјелива Патријарх не даје благослов, тј. не прави крсни знак изнад глава неправославних. Слиједи обход око Цркве Гроба Господњег три пута, који се завршава испред запечаћеног улаза у саму Цркву. Прије него што Патријарх отпечати улаз, и уђе у Цркву представници јеврејских власти и јеврејске полиције детаљно претресају Патријарха, како би се увјерили да он негдје не крије шибице или упаљач. Овај претрес се врши наочиглед свих присутних како би се сви, православни и инославни, увјерили да Патријарх нема при себи ништа чиме би вјештачки изазвао пламен. Патријарх, заједно са јерменским драгуманом, отпечаћује Цркву и улази унутар Светиње. Затим се коленопреклоно моли, читајући нарочите молитве којима се у име свих православних свуда моли Распетом Христу да и ове године пошаље Св.Огањ као свједочанство Својег Васкрсења, али и као знак правовјерности стада православног. Док се Патријарх моли унутар Цркве у читавом здању се гасе свијетла и кандила, и народ у потпуном мраку говори Господе Помилуј. Свако на свом језику узноси ову древну прозбу, скрушеног срца, али са надом. То је онај моменат који претходи преласку из туге у радост, из мрака у свјетлост. То је тренутак када је можда најлакше разумјети шта је Св.Јован Лествичник подразумјевао рјечју "ХАРМОЛИПИ" = РАДОСТВОРНА ТУГА, туга која једним бљеском Св.Огња прераста у неисказиву радост. Они који су се удостојили да уђу у Цркву заједно са Патријархом, овако описују појаву Св.Огња: плавичасто-бјеличасти пламен се изненада појављује са свих страна Црквице, понекад у виду пламених језичака, понекад у виду пламених лоптица. Најприје силази на свијећу коју држи Патријарх, који прије свега осталог припаљује малено кандило, заклоњено у стакло, како би се Св.Огањ сачувао од намјерног или ненамјерног немара присутних. Послије овога, Патријарх излази из Цркве. Појава Патријарха са Св.Огњем изазива ерупцију одушевљења вјерника. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби клече и уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмјехом на лицу, православни Арапи (Рум Ортодокс) скачу и готово вриште Христос Васкрсе...Пламен се, потом, преноси од свијеће до свијеће и износи ван комплекса Св.Гроба Господњег. Православни Арапи неријетко припаљују бакље и трче Јерусалимом, не презајући да "загазе" у муслиманску или јеврејску четврт, иако полиција спрјечава њихов радосни "обход" градом.
ОПИС СВ. ОГЊА
Овај опис даје православни јелин, отац Стилијан који се 1994. године удостојио да видео камером сними чудесни догађај.
«Пламен је плавичасто-бјеличаст и у првих 33 минута нема особине "обичног" пламена. У гужви која настаје из жеље да се што прије припали свијећа, дешавало се да Пламен дотакне лице или косу вјерних, али није било опеклина нити се коса палила. Понекад се јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова Цркве, док други пут пламене лоптице буквално лете Црквом. Дешава се и да Св. Огањ не дође до вјерних од руке Патријарха, већ да се побожним православнима свијећа припали "сама од себе". Слично се дешава и са кандилима православне Цркве Распећа Христовог која се налази на спрату здања. Бљескање Св.Огња траје неколико минута и очевидци га упоређују са одбљесцима које ствара флеш фотоапарата, само што је бљесак интензивнији и долази са свих страна.»
ПРАВОСЛАВНО ЧУДО
Чудесна појава Св.Огња дешава се искључиво када у Цркву Гроба Господњег уђе Православни Патријарх. Да је то тако свједоче бројни примјери из прошлости, када су инославни, узурпиравши право православних, покушавали да "изазову" ово чудо. Можда је најбољи примјер случај из 1549. године када су јерменски монофизити потплатили султана Мурата IV да њима повјери "призив" Св. Огња. Било је то у вријеме правовјерног Патријарха Јерусалимског Софронија II. Јерменски патријарх је ушао у Цркву Св. Гроба и безуспјешно очекивао појаву Св. Огња. За то вријеме Патријарх Софроније се налазио ван Цркве поред стуба, који се у једном тренутку раздвојио по вертикали и из напуклине се појавио Св. Огањ припаливши свијећу коју је сузних очију држао Патријарх. Овај стуб се и данас може видјети поред Цркве Св.Гроба и предмет је поштовања и цјелива православних. Муслимански мујезин Тунум је са минарета оближње џамије видио чудесни догађај и јавно исповједио: "Велика је вјера Хришћана. Један је прави Бог, Бог Хришћана. Вјерујем у Христа васкрслог из мртвих и коленопреклоно исповједам да је Он мој Бог." Након овога су га муслимани мучили не би ли се одрекао свог Бога, што овај благочестиви неофит није учинио. Његове мошти се чувају у православном Манастиру Богородице Марије у Јерусалиму.
Појава Св. Огња, сваке године на Велику Суботу једно је од најважнијих потврда Васкрсења Христовог. Онај Који је Сам Свјетлост свијету шаље свима нама који се потпомогнути Његовом благодаћу и сопственим подвигом боримо да постанемо мале свјетиљке, још једну потврду своје Свесветости и Свјетлости. Ово чудо многи невјерници оспоравају. Муслимани Цркву Гроба Господњег зову арапским именом qumama (ђубре) што је намјерно искривљени облик арапске ријечи quiuama (Васкрсење). Јевреји, дипломатски деликатније, говоре о Цркви у којој је сахрањен "онај човјек". Сваке године понеки јерменин или латин свјетским медијским кућама даје екслузивно објашњење велике "грчке преваре" (Ове године је "ексклузивну" информацију Јерменина блиског јерменској јерусалимској заједници штампао лондонски "Телеграф"... Но, то не би требало да нас брине. Тако је било од почетка... Тако ће бити до краја... Док на облацима, праћен плаво-бијелим пламеном, не сиђе Онај који нас укрепљује чудом Св. Огња сваке године.
http://www.holyfire.org/file/Serb_Horvat_PojavaSvOgnjaхhtm
Јерусалим, 2006. године