Приоритети
слика са нета
Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.
А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.
- Никола сине – помилова га мајка, – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?
Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.
А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.
За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.
Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.
Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.
Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:
- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?
Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.
До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.
- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.
И Никола се њему осмехнуо.
- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.
- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.
- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...
Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.
Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.
- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...
Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:
- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...
И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.
Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.
аутор: причалица
Две категорије људи
(слика са нета)
Паче у невољи
слика са нета
Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже
да се извучемо из неприлике, нити нам је, нужно, увек
непријатељ онај који нас у њу уваљује.
Патка је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.
За то време, малишана је на обали спазила лисица.
- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?
- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!
Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.
- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?
Наивно паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.
Збуњено болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се, ускочивши у њу, стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину, чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.
(Из збирке приповедака “Све у причама бива”)
Вредност човека
Један познати говорник је један свој семинар започео тако да је у руци држао новчаницу од 20 долара. У простору, где је било присутних 200 слушалаца, питао је:
- Ко од вас жели ову новчаницу?
Руке су се почеле дизати у вис. Рекао је:
- Прије него вам дам ову новчаницу, дозволите ми да направим следеће.
Притом је згужвао новчаницу и поново је дигао у вис. Упитао је:
- Ко још увек жели ову новчаницу?
Руке су још увек биле у зраку.
- А шта ако направимо ово? – бацио је новчаницу на под и почео је газити, а потом је покупио згужвану и упрљану.
- Ко је од вас жели сада?
Руке су још увек биле подигнуте.
- Пријатељи моји, данас смо научили веома драгоцену лекцију – рекао је. – Без обзира шта направим с новцем, још увек га желите, јер новчаница није изгубила своју вредност. Још увек је вредна 20 долара. У животу много пута паднемо, будемо изгужвани, озлеђени и на тлу, у прљавштини; и све то заједно са одлукама које доносимо и околностима у којима се нађемо. И тада мислимо да не завређујемо љубав, топлину и да смо недостојни сами себе. Међутим, независно од тога шта се догодило или шта ће се догодити са вама, никада нећете изгубити своју истинску вредност. Упрљани или чисти, изгужвани или посве уређени, још увек сте непроцењиви... особито за оне који вас воле.
Свети пророк Илија
1. На врх Јерихона, кога облак пере,
2. Живио је Пророк прије нове Ере,
3. И велики гласник истините вјере;
4. Да ће доћи Онај да грехове пере.
5. Молитвом и постом заслужи код Бога
6. Те је Јордан штапом раздвојити мога.
7. Васкрсава мртве, облак га је слуша,
8. Да му пушти кишу, да завлада суша.
9. Зна је кад ће ђаво да Господа куша.
10. Од племена Аронова,
11. Тесвићанин из Тевида,
12. С израилским цар Ахавом
13. Слагао се није нигда,
14. Нит' с проклетом Језавељом,
15. Због идола и због лаже -
16. Он је смио да им свашто
17. У четири ока каже.
18. Ахаву је прорекао
19. Пси да ће му крв локати,
20. А царици Језавељи
21. Пси да ће је оглодати.
22. На Хориву разговара
23. Са великим Створитељем,
24. На Тавору са Мојсијем
25. И са Христом Спаситељем.
26. Небо му је слало храну
27. По гаврану, црној тици,
28. И тако је састарао
29. На гредама у литици.
30. Бог ватрена кола посла
31. Те привати слугу свога,
32. Што никакав живи чоек
33. Залужити није мога;
34. И назва га над-пророком
35. И Илијом Громовником
36. Да управља облацима
37. И са силом оноликом...
Свима који славе нека је срећна и Богом благословена слава.
Молитвама Светог пророка Илије, Господе Исусе Христе,
помилуј нас и спаси. Амин.
Сећање...
Поноћ, неки глуви изгубљен сат,
Река, обојена тамом, трома, мирна,
Одсјај звезда на води,
Видим твоје лице,
Ветар додирује гране, шуми,
Дозиваш ли ме шапатом, понекад?
Стари чамац у шипражју, скривен,
Понеки крик птица ноћи,
Облаци полако скривају небо,
Звук весла које некуда броди, далеко,
Реком без повратка,
Кроз мир и таму, негде на обали,
Иза малених прозора задимљених крчми,
Уз пијане песме старих лађара,
Плаче усамљена гитара, мојим сузама.
Зоран Матић Масада
п.с.: слика је преузета са нета а наслов сам, уз дозволу самог аутора, додала сама, будући да је он сам није насловио. Зоране, најљубазније ти се захваљујем.
Успаванке
Једног зеленог дана
оног зеленог лета
када је Бела рада
одлучила да цвета.
Неко је неком рекао
најлепши сан сам стекао
поделимо га на двоје
сад пола сна је твоје.
Спавајмо, сањајмо,
спавајмо, сањајмо
и довиђења...
Пробаћу тајну да вам одам
ја себи у главу снове додам. 2х
Кафену кашику, ни трунке више,
па онда зинем и ветар дишем,
даљину дишем, близину дишем,
онда сам слободан и ходам, ходам.
Сањајте, сањајте,
то је дивно и лако.
Сањајте, сањајте,
то бар може свако.
Лаку ноћ вам сву ноћ
сада снови ће доћ`
и лагани сан
јер нестаће дан.
Лаку ноћ, снивај сне,
слушај песмице те.
Снивај сан, лаку ноћ,
сада снови ће доћ`.
Never Alone (Eeyore's Lullaby)
п.с.: слика је позајмљена са нета
Мајчин ход
Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.
- Да ли је ово дуг пут? – питала је.
Њен Путовођа јој је одговорио:
- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.
Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.
И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:
- Ништа на свету не може бити лепше од овог!
Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.
Деца прозборише:
- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!
Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:
- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.
И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:
- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.
Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:
- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.
Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу... облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:
- Подигните очи! Гледајте у светлост!
Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.
Те ноћи мајка помисли:
- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!
Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.
Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.
Мајка рече:
- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.
На то јој деца одговорише:
- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.
Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:
- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.
Мајка наша је увек уз нас. Она је шапат лишћа који нас прати док ходамо улицом; мирис оплемењивача у нашим свеже опраним чарапама; хладна рука на нашем челу кад се не осећамо добро. Она живи у нашем осмеху. Искристалисана је у свакој сузи коју испустимо.
Она је место са ког смо потекли... наш први дом. И мапа коју следимо са сваким нашим кораком.
О Анђелима
Благовести, Григорий Гагарин
Тумачи се да су анђели служитељи Божији, по написаноме: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5). Анђели су ти који нама помажу у невољама, у страдањима /жалостима/ и у искушењима, и они се свагда радују онима што узрастају у врлини, и свагда их жалосте који падају у грехе, и овима помажу да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу људских душа и никада нас не напуштају, (служе) до изласка нашег из овог живота и до времена наше кончине. Анђели сачињавају чин најближи нама; њима је дата на чување ова земља, и они служе ближе нама за спасење људских душа. Зато је велики апостол Павле рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јев 1,14).
И људска душа има од Бога то делање као и анђео. Она има веру и љубав према Богу и служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има и сама моћ да служи, да помаже својој браћи, да их теши у невољама и огорчењима, да их утврђује речју и да увек хита на помоћ браћи својој разним средствима; зато је, дакле, и човек нека врста анђела састављеног од две природе, како га назива Св. Јован Дамаскин (Догматика).
Анђео лети као муња кроз небеса и кроз поднебесје; за трен силази у пакао, за трен обилази земљу, и не спречава га ни литосфера, ни атмосфера, ни стратосфера, ништа га не спутава (Св. Јован Дамаскин, Догматика, Књига II, гл. 3).
Исто тако и душа човекова са својим умом. Душа својим созерцателним делом, који је ум што за трен ока пропутује небо, силази у пакао, ствара себи представу о тамошњим мукама, хита куда жели, и нико је не може спречити, јер куда жели онамо иде.
Ето сличности наше душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва својим умом има. Зато велики духовни философ Св. Григорије Нисијки каже: "Човек је брат с анђелом по словесности" (Коментар на Мојсијево житије, стр. 831).
Све силе, особине и дарови сваке чете описани су по Слову на Сабор архистратига анђеоских чета Михаила и Гаврила, из Житија Светих, 8. новембра.
Али треба да знамо да је савршено бестелесан једино Бог, јер сви анђели имају своја тела. Али су њихова тела претанка и претанана, од огња небеског, и називају се "бестелесним" у списима Цркве.
Арханђели
Ова је чета друга из најниже јерархије, и арханђели имају следећи задатак од Бога: примају наређења од Бога и откривају пророштва од Бога и на време благовесте тајне Божије људима и свим народима на земљи (Св. Дионисије Светогорац, тв. дело, гл. VII, стр. 28; гл. 9, стр. 37).
Знате како су благовестили Арханђео Гаврил и други анђели из ове чете послати од Бога на рођење Светог Јована Крститеља и на Рођење нашег Спаситеља, на Благовести Богомајке.
Дакле, Арханђели имају тај задатак од Бога, који им се открива посредством виших чинова, и они чувају та наређења до трена када мислено /духовно/ приме заповест да их донесу на земљу, свакој души понаособ. Наша душа није ни сама туђа арханђелском делању. Она има памћење, које јој је Бог дао, све памти, а њен ум, ако је озарен Пресветим Духом поверава и благовести људима Јеванђеље и Реч Божију и сва за душе спасоносна учења, да би их привела на пут спасења. Као што знамо да је велики апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и за један једини дан поверовало је око 3.000 људи, а следећег дана број људи просвећених речју Апостоловом нарастао је до 5.000, тако су Свети апостоли благовестили Реч Божију до свих крајева васељене, као што је написано: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18, 4). Ето да су Свети апостоли, благовесници Христовог Јеванђеља, били и арханђели у телу.
Ето, дакле, као и Арханђели, људи имају и благодат благовештења и пророштва. Јер су врло многи од Светитеља Божијих имали дар да унапред знају шта ће се догодити њима и другима. Такви су били свети патријарси, пророци, апостоли, јерарси, мученици и преподобни оци из пустиња. Ето, дакле, да и човечија душа силом Божијом прима и дар Арханђела.
Човек може да благовести, да проповеда, да учи и да разјашњава неупућенима и да умножава веру Божију на земљи на славу Божију.
Начела
Власт ове чете јесте да чува све границе светских царстава, све земље, све градове, сва села и пределе, све области света. Начела имају велику власт од Преблагог Бога да не бивају ратови међу људима. Или, ако Бог допусти да бивају, онда они чувају сваки народ и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 9, стр. 41).
И људска душа има то својство, како показују Свети Оци. Човеку је Благи Бог дао да има поимање, да саставља законе којима може да влада великим царствима и снажним државама, да саставља војне законе, грађанске законе, управне законе, законе о поретку и дисциплинске законе. Ето мноштва сила које (људска душа) има слично Начелима. И човек влада градовима, земљама и царствима и пределима; те силе су дате човеку од почетка, када је Бог рекао: Растите и множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским и осталим (Постање Г, 28).
Дакле, ову силу владања и царовања има и човечија душа и уопште човек, узет заједно са душом.
Власти
Ова пресилна чета, будући изнад прве тријаде, има задатак да влада над ђаволима. Веома много би штете ђаволи наносили људима, када не би било овог чина, обдарене великом силом од Свемогућег Бога да влада над њима. Милијарде ђавола има у поднебесју, на земљи, у води и под земљом и у ваздуху који окружује земљу и свеколику васељену, како је речено и у Књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје и ево ме ту (Јов 1, 7), или као што каже и велики апостол Павле, да ...ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12); дакле, на сваком месту се налазе ђаволи, и они би веома наносили штету саздању Божијем, јер сатана има толико силе, да - ако би му Бог допустио - ноктом би обрнуо земљу на другу страну, као што каже Св. Серафим Саровски. Али је сила сатане и његових служитеља ограђена и омеђена безграничном силом Божијом, и Бог овом четом, четом Власти, влада њима, не дозвољавајући им да творе какво зло људима или другим Његовим саздањима.
А вољом и допуштењем Божијим, могу да творе велико зло. Видимо у светом Јеванђељу, да ни у свиње нису смели да уђу, док им Бог није допустио (Мт 8,12; Јов 1,12).
Дакле, чин Власти има овај задатак да влада над ђаволима и да их не пушта да повреде које саздање Божије (видети: Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 8, стр. 32). Дакле, нека се зна да и човечија душа има тај дар од Бога да влада над ђаволима и да влада над страстима тела и душе, јер Св. Јефрем Сиријски вели: "Колико страсти има човек, толико ђавола има у себи".
Дакле, душа чиста и озарена даром Божијим /благодаћу/ влада над овим ђаволима и неће да твори њихову вољу и особито се не даје да буде поражена од страсти тела и душе, јер има у себи дар Божији да се супротстави ђаволима када је нападају (Мт 10,18; Мк 3,15; Лк 9,1).
Силе
Изнад чете Власти јесте чета Сила, која је друга чета из Друге тријаде. Та чета има следећи задатак: велику силу има од Преблагог и Свемогућег Бога да твори велика чудеса на свој земљи; али тим даром од Бога су обдарени и људи које је Бог изабрао и којима Он жели да да тај дар /благодат/. Сви Светитељи чудотворци удостојавају се да кроз ову чету Сила приме од Бога дар чудотворства. Чета Сила има још и други задатак: она управља и покреће небеска тела, планете сунчевог система и небеске звезде, тако прецизно, веома задивљујуће, и неисказиво тачно.
Ова иста чета Сила управља поднебесјем и мења дување ветрова, мери њихову јачину и тежину, да не би дошли с превеликим налетом на коју земљу и повредили људе, њихове градове и села. Или ако допусти Свемогући Бог, шаље на поједина места урагане, циклоне, тајфуне са сваковрсним опасностима, и тако посредством ове чете Бог кажњава људе грешнике са појединих делова земље.
И сам човек има од Бога дар који има ова чета Сила, јер човек, молећи се Богу, са даром /благодаћу/ и силом коју прима од Њега, може да твори чудеса. Колико ли је Светих пророка творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Илија и Јелисеј! Колико ли је апостола творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Петар, Павле и Свети Јован Јеванђелист! Колико ли је Светих јерараха и мученика творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Св. Великомученик Георгије и други!
Значи, човек има од Бога дар да твори велика чудеса, и уместо да управља ветровима и променама времена, он управља удовима свога тела, управља врлинама и страстима свога тела и све ставља у поредак на службу и на славу Божију, по ономе што је написано: Нека твоје око право види и твоје ухо чује што је право (Приче 4,27-27).
Господства
Ова се чета назива Господствима, јер она господствује над ђаволима и такође над свим земаљским царствима и над свим земљама које јој је Бог поверио. Такође ова чета Господстава влада над свим четама које су ниже од ње, и којих је пет на броју. Они су Господства и служе Господу Богу не због страха, него из љубави и слободне воље, али особито су из љубави сасвим одбацили из себе ропски страх. Друге чете служе од страха, имајући непорочан страх, по ономе што је написано: "Непорочни страх Господњи који пребива у векове векова" и опет: "Страх Господњи који озарује очи" (Рим 8, 15; Јн 4,18); и Господства имају велику силу да владају над силама сатаниним и над силама земаљских народа и над силама стихија, као и над осталим силама које су ниже од њих.
Дакле, човек има Богомдану силу да влада или царствује над једним градом, над једном државом или над више држава. Ко мислите да поставља цареве и владаре на земљи, владаоце и судије, ако ли не сам Бог.
Чујте шта каже Божанско Писмо: Чујте који владате мноштвима и који се гордите међу незнабожачким народима да вам је сила дата од Господа и власт од Свевишњега (Премудрости Соломонове 6,1-8).
Дакле, посредством чете Господстава Бог поставља цареве, краљеве, вође народа на свој земљи. О тој истини говори и велики апостол Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1-6). Дакле, све власти које су на управи народа, сви државни вођи постављени су од Бога преко чина Господстава; они имају, дакле, тај задатак да владају над ђаволима и да постављају владаре и цареве на земљи.
Чети Господстава много је подобна и човечија душа, која благодаћу Божијом достиже да влада над страстима свога тела и душе. Чули сте за Светог Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама града Емесе и носаше ловоров венац на глави, а беше блатњав, претварајући се да је луд, и викаше: "Празник је цара победоносца и града његовог"; и упитан од ђакона, који је знао тајну његовог живота, зашто казује тако, он је рекао: "Милошћу и даром Христа мога мој ум царствује над страстима, и душа је моја постала град Божији" (Житија Светих, 21. јул), и тако Јуродиви Бога ради, као што вели велики апостол Павле (1. Кор 1,19,25) беше мудрији од целога света, јер царствоваше над свим људским страстима. Он иђаше наг, са овешталом подерином на себи и није марио за оне који су му се смејали, јер вели велики апостол Павле: Кад би још људима угађао не би био слуга Христов (уп. са Гал 1,10). Ето, дакле, примера да човек са даром Божијим може постати владар и царствовати над страстима, и владајући над страстима, царствује и над ђаволима и над свим што је светско, јер је он тада ваистину постао по Божијем лику и подобију (Постање, 1, 26-27).
Престоли
Назива се тако, пошто на овој чети почива Преблаги и Пресамилосни Бог, не Суштином, јер је Суштином сасвим необухватан, него Благодаћу. Дакле, Благи Бог почива на посебан начин, Својом Благодаћу, на том чину Престола; зато се они и називају, по Светим богословима, "Богоносни" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 31).
И човечија душа има тај дар од Бога, који имају Преблажени Престоли, те и она може у врло великој мери да прима и носи Бога, по ономе што је написано: Ово говори Свевишњи, који живи на висини вавек, Свети у Светима, име му је Господ Свевишњи, који у Светима почива (Исаија 57,15); и на другом месту вели: Какав ће те ми дом сазидати, говори Господ, небо ми је престо и земља подножије, и које је место мога одмора? Није ли их Моја рука створила, и све је то Моје, говори Господ, и на кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и који стрепи од мојих речи (Исаија 7, 1-2); и Св. Јефрем вели: "Два престола има Благи Бог: необухватно небо и други - срце смиренога". Ето, Бог почива и на срцу смиреног човека, као на Свом Престолу. Али и велики апостол Павле нам казује: Ви сте Црква Бога живога и Дух Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Чујеш ли шта вели? Ми носимо Духа Божијег, ако очистимо своје душе од грехова. Дакле, ето како човек може да постане словесни престо и да носи Бога у себи, имајући делом онај задатак који имају Преблажени Престоли с небеса и носећи Бога у својој души делотворењем свеколиког доброг дела, али особито љубављу и смирењем свог срца.
Херувими
Херувим се на јеврејском језику тумачи као "обиље познања и изливање мудрости" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 25).
Дакле, човечија душа има делом то својство, јер је и њој Бог дао ум, којим може да сабере врло много знања.
Говори се да Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је мудрости у уму Херувима, да сви словесни умови анђела, који су ниже од њих, не могу проћи поред њих, а да они не знају; још имају неизрециви и дубоки вид, због чега се још називају и бдиоцима, то јест са много очију имају прозорљивост мудрости у свим правцима.
Дакле, и човек прима то делање по мери дара Божијег / благодати/, којим може бити мудар и бдилац над страстима, и испунити ум божанским познањем. Пошто може да излива мудрост од онога што је сабрао у памћењу благодаћу Божијом и трудом проповедања речи Божије, он излива разумност и мудрост хиљадама душа, учећи и саветујући. Ето, дакле, и човек може у малој мери да има мудрост и изливање познања према другима.
Али Херувими имају и друго име: "као деца", то јест велику меру невиности. Они имају највећу невиност и непорочност од свих чета анђеоских.
Одређена мера невиности и незлобивости налази се и у човечијој души, особито код невине деце. По Речи Божијој, ко буде имао мудрост змије и кротост голуба, тај постаје невин као дете, тога можеш назвати Херувимом у телу, земаљским Херувимом. И затим, човечија душа и човек узет уопште, може у одређеној мери да се уподоби и Херувиму многим сабирањем знања, учењем мудрости, невиношћу и непорочношћу и незлобивошћу деце, о којој је Господ рекао: Док се не обратите и не будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18,3; Мк 10,15; Лк 16, 2-16).
Серафими
Серафим се на јеврејском језику тумачи као "ужарен" или иначе речено "пламени" или "горући", и то зато што они имају велику љубав према Богу и удвострученим пламеном љубави, више но остале чете /чинови/, пламсају љубављу према Свемогућем Богу (Св. Јован Златоуст, Беседа о Серафимима, Кладенац), будући најближи Престолу Божанства. Они не само да горе несамерљивом љубављу према Благом Богу, него имају и силу да загревају и жаре и остале чете љубављу служења Благом Богу са много ревности. То је задатак који има чета Серафима, која се налази, као што сам рекао, најближе Пресветом и Пресвемогућем Богу.
Али су и поједини од изабраних Божијих људи постали серафими, у одређеној мери, даром Божијим, горећи великом љубављу да изврше заповести Божије и да Му служе пламеним срцем, као Лука и Клеопа, који иђаху са Спаситељем према Емаусу, када им је он путем тумачио Писма. А након што су га познали, рекли су: Не гораше ли срце наше у нама док иђаше с нама путем и објашњаваше нам писма? (Лк 24,32). Видите ли, браћо моја, како пламсаху даром /благодаћу/ Пресветог Духа, који беше уз њих? Не познадоше Га, док Он није благоизволео да им се открије при ломљењу хлеба. А Св. Игњатије Богоносац, који носаше у свом срцу Христа, и због Његове горуће љубави, жељаше у свако време да буде поједен од звери и да пропати највеће муке, Његове љубави ради. И како се пламеном љубављу Божијом разгорео Свети велики првомученик и архиђакон Стефан, да му је у том божанском разгоревању лице сјајило као лице анђела Како је вођен пламеном љубављу према Богу пропатио муке до смрти, будући убијен камењем, и молећи се Богу да не урачуна онима што га убијаху тај грех (Дап 7, 60). А колико је ужарен љубављу Божијом био велики апостол Павле када је рекао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39).
Толико је жара било у апостолу Павлу, да је горео од љубави Исуса Христа Бога нашег, и није узимао у обзир ни ђаволе, ни анђеле, нити било које ино саздање Божије, и био је уверен да га нико неће раставити од љубави Исуса Христа. Дакле, човечија душа, када стигне у такву божанску топлину и пламен, има толико пламене љубави према Преблагом Богу, да је - право речено - "серафим" у телу, "земаљски серафим". Зато и канони Свете Цркве потврђују то, када поједине Светитеље називају Серафимима, говорећи: "Свети јерарше Игњатије, био си словесни Серафим" (Канон Светог Игњатија, 20. децембра).
Смисао за хумор
Лабуд
(Слика са нета)
Swan
by Secret Garden
Lonely swan in the silver lake
You are
drifting alone
Oh you know how a heart can break
When love has
flown
When to some distance ocean crossed
Some mysterious sea,
Though a
lover be ever lost
Love can not be
Silver swan by the shore
Lift your
wings up and fly
Will you wait evermore
Let life pass you by?
You
belong to the sun
You belong to the sky,
You have more than one song
To
sing before you die
To the edge of the moon youll go
I would fly there
with you
Where the tides of heaven flow,
Above the blue,
You are
destined for highest ground
Not to linger with me
To the earth I am ever
bound, eternally
We belong to the sun
We belong to the sky,
We have
more than one song
To sing before we die
Немојмо плакати
Један дечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани ветрић је почео да вуче бродић према дубини мора. Малишан, видећи како нестаје његова лепа играчка, поче да плаче. Отац, који је био у близини, притрчао је да помогне детету. Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку. Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.
- Немој, потопићеш је! - викао је.
Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донели до обале. Након поприличног броја набацаних каменчића барка се вратила.
Малиша је тад разумео оца.
http://www.grafamania.net/vector/vector_cliparts/41432-ships.html
Встань за веру...
Илларион ПРЯНИШНИКОВ (1840-1894). Крестный ход. 1893. Холст, масло.
"Управо сад ми паде на ум једна мисао; једно поређење... видите, то је од речи до речи тако као с нашом Русијом (Србијом). Ти зли духови, те нечисте силе, што су изашле из болесника и ушле у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистота, све нечисте силе, сотоне и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији (Србији), вековима намножени!... Али велика мисао и велика воља благосиља је са висине, исто онако као и онога лудога бесомучника, и изићи ће сви ти нечастиви, сва нечистота, сва та гадост, која се на површини нагнојила... и нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње... Али болесник ће се излечити, и «сести крај ногу Исусових»... и сви ће га гледати са чуђењем и дивљењем..."
Ф.М.Достојевски, "Нечисте силе" - Степан
Трофимовић
Трећи део, Глава седма - поглавље друго
Месечева соната
Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?
Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?
Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.
Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.
Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.
Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.
Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.
Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.
Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.
Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:
- Дала бих све само да могу да видим месечину.
Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.
Најпосле, та он је могао да види!
Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!
Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).
У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.
Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.
Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.
Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.
Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.