Све у причама бива

Шта рећи? (2)

Паунов плес

 

 

 

 

Твоје "ја"

Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.

И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:

- Ко си ти?

И зачу одговор:

- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.

Мали дечак

Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак. А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.

Онда је погледао свој цвет.

Више му се свиђао његов цвет.

Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин. Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика и величина.

Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.

А онда је погледао своју.

Његова му се више допадала.

Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине, и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица. А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.

И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:

Љубав

ТВ коментар

Људи су жедни једноставности

Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви?“ Неко говори сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. „Шта радиш тамо?“, пита га неко. „Ићи ћу код оца Пајсија“, каже. „А, шта ти је то што нисиш?“ „То сам обукао да му тако укажем поштовање“. Е, где смо стигли!

Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. „Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...“. И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што „тако треба“. Некада млади говоре: „Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!“ И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицемерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања (према људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски кловн.

Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер, ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мантију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

Желео бих

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.

Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.

Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.

Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.

Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.

Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.

Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.

- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.

Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.

- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.

- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.

Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.

аутор: причалица

Љубав према непријатељу

Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:

- Дај му да пије.

Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:

- Дај му да пије.

Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)

У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

Оно све што знам о себи

Синоћ сам, захваљујући мојој Ви, љубим је ја, открила неке невероватности, које су ме у толикој мери замислиле, да ја сад не знам како да испишем овај рад, који је требао да послужи као одговор на Патосову задату тему „Уради сам“.

Све је почело са отварањем мејла, у коме ми је драга песникиња послала један видео прилог. Како ми се исти много допао, то сам кренула да га пронађем на нету. Жеља ми је била да га поделим са другима. Међутим, како није имао наслов – бар не такав да га се могло одмах пронаћи – то сам морала да се довијам. И дао Бог, након пар словних покушаја – нађох га! Ради бољег праћења догађања, стављам га на увид и вама.

Елем, кад се видео завршио, ја хтедох да се вратим претходно започетом послу. Брат ми је донео неке нацрте из фирме, које сам требала да, цртајући, уобличим, а због којих сам баш била радосна, будући да волим црткање. До тада сам успела да нацртам скицу табуреа, коју, такође, прилажем.

Напомињем да ми је за израду исте требало више од 8 минута, али то није било нимало битно. Важно је било да сам ја уживала у спознаји да умем да цртам! Таквог размишљања сам била и кад сам, прегледајући друге видео прилоге, наишла на онај због кога и започех ову исповест, а на кога наиђох, као што рекох, захваљујући мојој Ви. И док га гледах, спознах праву истину, а кад га одгледате и ви, разумећете је и сами.

За крај ми само преостаје да се захвалим Виолети на инспиративном мејлу.

Породица

Залетела сам се у странца док је пролазио:
- О, опростите ми, молим вас! - био је мој одговор.
Он је рекао:
- Молим Вас, опростите ви мени, нисам вас видео.
Били смо тако учтиви, тај странац и ја. Отишли смо својим путем и поздравили се.
Али код куће се причала другачија прича: како смо третирали своје вољене, младе и старе.
Касније тога дана, док сам спремала вечеру, мој син је стао иза мене врло тихо.
Кад сам се окренула, готово сам се сударила с њим.
- Макни ми се с пута! - рекла сам уз вику.
Он је отишао, а његово мало срце се сломило. Нисам схватила колико сам оштро говорила. Док сам лежала будна у кревету, тихи Божји глас ми је проговорио:
- Док си делила са странцем уобичајену уљудност, твоја породица коју волиш, била је повређена. Иди и погледај на кухињски под, наћи ћеш цвеће поред врата. То цвеће је твој син донео за тебе. Убрао их је сам - ружичасто, жуто и плаво. Стајао је врло тихо да не поквари изненађење, ниси видела сузе које су испуниле његове мале очи.
Тада сам се осетила тако маленом, и сузе су ми почеле тећи низ лице. Тихо сам отишла и клекла поред његовог кревета:
- Пробуди се, малени, пробуди се! - рекла сам.
- Јеси ли ти убрао за мене ово цвеће?
Смешио се:
- Нашао сам их напољу, код дрвета. Убрао сам их зато јер су лепи као ти. Знао сам да ће ти се свидети, посебно плави.
Рекла сам:
- Сине, јако ми је жао што сам се онако понела данас, нисам требала да вичем тако на тебе.
Рекао је:
- О, мама, у реду је. Свеједно те волим.
Ја сам рекла:
- Сине, и ја тебе волим, и волим цвеће, посебно плаво.

Јесте ли свесни да, ако умремо сутра, фирма, за коју смо радили, лако нас ускоро може заменити. Али породица, коју остављамо иза себе, осећала би губитак до краја њихових живота.

И молим те, размисли! Уносимо се у посао више него у своје породице; зар не мислиш да то није мудро улагање?
Дакле, шта је суштина приче?
Знаш ли шта значи реч породица?

Породица = Мајко и оче, волим вас!

Тереза Тенг

Moon Represents My Heart

My love is real.
The moon represents my heart.

You ask me how deep my love for you is,
How much I really love you…
My affection does not waver,
My love will not change.
The moon represents my heart.

* Just one soft kiss
is enough to move my heart.
A period of time when our affection was deep,
Has made me miss you until now.

* You ask me how deep my love for you is,
How much I really love you.

* ** Go think about it.
Go and have a look [at the moon],
The moon represents my heart.

Repeat *

Repeat **

Hanyu Pinyin

ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen
wo de qing ye zhen
wo de ai ye zhen
yue liang dai biao wo de xin

ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen
wo de qing bu yi
wo de ai bu bian
yue liang dai biao wo de xin

* qing qing de yi ge wen
yi jin da dong wo de xin
shen shen de yi duan qing
jiao wo si nian dao ru jin

* ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen

* ** ni qu xiang yi xiang
ni qu kan yi kan
yue liang dai biao wo de xin

Repeat *

Repeat **

Moon Represents My Heart

слика са нета

Шарен град

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?

Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.

Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови - све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и - ветар унутрашњи.

И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.

До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.

Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?

Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.

Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Из књиге Светог Владике Николаја "Теодул"

Родитељи

Александар Велики веома је волео своју мајку, Олимпијаду. Али његова мајка је имала изузетно тежак карактер и пуно пута се мешала у опште ствари, што је изазивало негодовање код синовљевих сарадника. Кад је краљ у Малој Азији био Антипатрос, написао му је посланицу, где се веома жали на њено понашање. Но, кад је Александар прочитао посланицу препуну тужби, рекао је:

"Не зна Антипатрос да је само једна суза моје мајке довољна да обрише безброј жалби у таквим посланицама."

Сви ми имамо једну мајку. Чак и да се претпостави како је наша најгора на свету, за нас не треба да престане да буде најсветије и најуваженије лице од свих лица која имамо овде на земљи. Заиста је зачуђујуће да постоје деца која напуштају своје родитеље, остављајући их саме, без хране, без крова, без пажње и интересовања за њих. Сасвим је сигурно да ће таква деца остати без Божјег благослова, што им, свакако, неће на добро изаћи.