Све у причама бива

Безбедност деце

   Услови у којима дете расте одражавају се на његов развој и прате највећи део његовог живота.

   Како заштитити децу од злостављања и занемаривања?

   У више од 50 % случајева, злостављачи деце су њима познате особе! То су особе из њиховог најближег окружења: људи из породице, рођаци, пријатељи, неко из вртића или из школе. Они уживају поверење детета и његових родитеља, јер веома често особа која злоставља дете „уопште не личи на злостављача.“

   Тешко је дати тачне податке о стварним размерама насиља које трпе деца у нашој земљи. Прецизних обједињених података нема, јер установе, које се баве овим проблемом, користе различите параметре за његово регистровање, па зато и нема јединствене базе података у овој области. Постојећи подаци показују да су сви видови насиља над децом (физичко, психичко и сексуално) у порасту.

   Злостављач представља проблем и за дете и за околину, али и он сам има проблем, и то двоструки: како да престане са злостављањем и како да прикрије то што чини. Зато је важно да учитељ, а и друштвене службе, препознају знаке било ког облика насиља над дететом. То је истовремено и законска и морална обавеза.

   Који су најчешћи облици насиља над дететом?

   Злостављање и злоупотреба деце јесте све оно што појединци, институције или процеси чине или не чине, а што директно или индиректно шкоди деци или оштећује изгледе на њихов безбедан и здрав развој.

   1. Физичко злостављање

   2. Психичко злостављање

   3. Сексуална злоупотреба

   4. Занемаривање

   5. Безбедност на интернету

ФИЗИЧКО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Физичко насиље над дететом подразумева намерно наношење повреда или озледа применом физичке силе, уз помоћ неког предмета, или без њега што угрожава здравље или живот детета.

   Физичком насиљу обично претходи психичко насиље па су ова два вида насиља међусобно условљени и обично се јављају заједно. Најчешћи видови физичког насиља су: ударање рукама и ногама, чупање косе, увртање делова тела и лица, ударање каишем, штапом, палицом и сличним предметима, повреде оштрим и тупим предметима, опекотине, насилно урањање главе у воду, везивање, закључавање или затварање у мрачну просторију, лишавање хране, одеће и обуће, излагање непогодним климатским условима, онемогућавање лечења детета.

ПСИХИЧКО (ЕМОЦИОНАЛНО) ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Психичко злостављање дефинисано је као психичко насиље над децом и састоји се у актима пропуштања или чињења, који се, на основу стандарда и стручњака, сматрају психолошки штетним. Починиоци ових аката су појединци, појединачно или колективно, који на основу карактеристика (узраста, статуса, знања, организационе форме) поседују посебну моћ, која чини децу рањивом. Ови акти пре или касније утичу на понашање, сазнајно, осећајно или физичко функционисање детета. Примери психичког насиља укључују акте одбацивања, терорисања, изоловања, експлоатације и емоционалног лишавања. Неки од ових облика се прожимају и тешко их је стриктно одвојити једне од других, али сви, у суштини, имају потребу за апсолутном контролом над дететом.

СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Сексуално злостављање деце сматра се најтежим обликом злостављања. Под сексуалним насиљем у ширем смислу подразумева се сваки вид вербалног, гестовног или физичког контакта са сексуалним садржајем најмање две особе било ког пола. Од сексуалних порука, ласцивних речи, прича и сексуалних понуда, до наглашеног показивања сексуалних симбола, додиривања, покушаја или остваривања сексуалног односа и силовања и ако је то резултат невољног, нежељеног и неприхваћеног става било ког од учесника у овим односима, када су у питању одрасле или малолетне особе.

   Сексуално насиље у ужем смислу означава сваки вид задовољавања сексуалних потреба и нагона применом физичке, психичке или неке друге силе или надмоћи.

   Посебно тежак облик сексуалног насиља је укључивање у сексуалне активности зависног, развојно незрелог детета, што оно не може разумети, на шта не може дати зрели пристанак. Сексуална злоупотреба не мора почети физичким присиљавањем. Увод у насиље може бити задиркивање, голицање, љубљење, које постаје сувише интимно, али жртва нема прави однос према томе шта јој се дешава. Сексуално злостављање могу бити и сексуалне радње у које дете није укључено, односно ако је присиљено да гледа оно што не би требало да види. То се дешава ако су родитељи егзибиционисти или чак присиљавају своје дете да гледа и слуша њихов сексуални чин.

ЗАНЕМАРИВАЊЕ ДЕЦЕ

   Занемаривање деце представља изостанак активности родитеља које би задовољиле дететове основне потребе. Изостанак ових активности излаже дете ризику од оштећења. Основне физичке потребе су храна, кров над главом, одећа, здравствена брига, заштита и хигијена. У елементарне психолошке потребе спадају потреба за сигурношћу, прихватањем, поштовањем, љубављу. Врло често у породици долази до одређених облика занемаривања ако економска и социјална ситуација није погодна, услед прераног родитељства, лоше материјалне ситуације, психолошке незрелости, родитеља, могућих душевних обољења мајке, депресивности, психотичности, алкохолизма и сл. И у релативно нормалним условима могућа је појава неког облика занемаривања, можда не континуирано, већ периодично. Обзиром на то који аспект бриге и неге је изостао, занемаривање делимо на медицинско (здравствено), физичко и емоционално.

БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ НА ИНТЕРНЕТУ

   У последње време се за све више ствари ослањамо на Интернет, који нам пружа бесконачне могућности за комуникацију, информисање, забаву... Шта значи бити одговоран корисник Интернета? Пре свега, то подразумева сазнања о основама рада на Интернету, као и акције које могу да доведу у нежељену ситуцаију, које су потенцијалне последице тих акција; које су безбедне акције. Безбедне акције подразумевају одговарајући антивирус програм, контролу електронске поште, одабир места на која ће се одлазити на Интернету, заштиту података о себи, јер подаци који се једном нађу на Интернету веома тешко ће се уклонити.

   У Србији нема истраживања колико деца користе Интернет. Искуства Европске уније показују да 90% деце то чини свакодневно. Једна трећина деце која користе Интернет доживи неку врсту Интернет злостављања. Иако је код нас тај проценат мањи, неопходно је децу заштитити од неких садржаја и негативних коришћења Интернета.

   Основни проблем је што деца често остављају на Интернету личне податке или фотографије који могу бити злоупотребљени. Веома је важно да родитељи знају шта им деца раде када су на Интернету, да имају контролу зашто су на Интернету, да имају контролу зашто, у којим ситуацијама и коме њихова деца остављају податке. Међутим, родитељи врло често знају о новој технологији мање од своје деце. Заштита деце на Интернету подразумева едукацију родитеља и учитеља, односно наставника о опасностима које деци прете са Интернета. Родитељи често нису свесни опасности по њихово дете док „безбедно“ седи у својој соби и не слуте које садржаје на Интернету њихово дете у том тренутку посећује. „Лутање“ Интернетом је попут лутања улицама непознатог града, где се никада не зна шта се може догодити подједнако добро и лоше.

   Безбедност деце на Интернету подразумева борбу против дечје порнографије, расизма, говора мржње, радне дискриминације и залагање за заштиту приватности на Интернету.

   Не постоји апсолутно сигурна заштита детета на Интернету, али постоје програми. Већина програма је бесплатна и може се наћи најједноставнијом google претрагом. Ови програми могу да прате активност детета и да му забране приступ ка нежељеним садржајима. Постоји и велик број провајдера, који у склопу својих пакета нуде одређену могућност блокаде недозвољеног материјала на рачунару које дете користи. Ови програми се базирају на бирању листе са нежељеним садржајем, на основу чега софтвер даље забрањује приступ одређеном сајту и ограничава слање личних података са рачунара на мрежу. Још један од корисних начина да заштитите дете је да тачно знате шта оно ради на Интернету. За ту сврху постоје софтвери који раде у позадини (корисник рачунара не зна да се прате његове активности) и бележе активности на мрежи. Најбоље је да родитељ разговара са дететом и да види која су његова интересовања и какав утисак Интернет оставља на њега. Интернет не би требало да замени пријатеље и игру, па се зато треба потрудити да дете користи Интернет у едукативне и практичне сврхе, а не само за забаву. Родитељи треба да прате садржаје које дете користи и да блокирају нежељене садржаје.

* * *

Ово је одломак из дипломског рада који сам куцала за студенткињу, која је исти одбранила са чистом десетком, дао Бог. У прилогу додајем и један видео клип у коме су инсерти из једног од најпотреснијих филмова које сам имала прилике да гледам у свом животу. Снимљен је према истинитом догађају, а наслов филма је "Аурора". Замолила бих све оне са слабијим стомаком и срцем да пажљиво размисле о томе да ли ће клип погледати или не. 

Лептир и ткач

Лептир и ткач

Летео је лептир мали

са листа на цвет,

дивио се шаренилу,

што га има свет.

Пењао се у висине,

мерио је дан.

Под окриљем сјајних зрака,

живео је сан.

И занесен стиже лептир

до дрвета два,

залети се, хтеде проћи,

ал` да видиш зла!

Танка мрежа тврђом ткана

саплете му лет,

а по једној танкој нити

ткач приступи клет.

Гледаше се они тако,

свак` за своју ћар,

један наду ишчекив`о

други вид`о дар.

Нит преоте меру дану,

да их услужи;

лептирићу живот скрати,

ткачу продужи.

аутор: причалица

Јеванђеље о Крсту

Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.

Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.

У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.

Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.

О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.

Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?

Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране трња на мекој трави умре од жећи?

Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему.

Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га узели и они који су смртно болесни.

Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и призива жедне ка извору живе воде. Могуће је - довикује Он, Ја сам прошао по најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!

Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.

Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко жели да се спасе смрти.

Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење, наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.

Крст Твој Христе, иако је као вештаствена стварност видљив, али је одевен божанском силом; притом јављајући се свету као вештаствена стварност, он мислено чудотвори наше спасење; клањајући се њему; ми Те славимо, Спасе.

Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује његово сјајно дејство. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех, и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби - олицетворена лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.

Крстом Твојим Христе, постаде једно стадо од Анђела и људи, и једна Црква — και μία 'Εκκλησία; небо и земља весели се; Господе, слава Теби.

Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас.

Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се разапе - да више не би смо служили греху (Рим. 6, 6). Крст је тежак староме, телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).

Али дође Амалик да се бије с Израиљем у Рафидину.
А Мојсије рече Исусу: Избери нам људе, те изађи и биј се с Амаликом; а ја ћу сутра стати на врх брда са штапом Божјим у руци.
И учини Исус како му рече Мојсије, и поби се с Амаликом; а Мојсије и Арон и Ор изађоше на врх брда.
И докле Мојсије држаше у вис руке своје, побеђиваху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надвлађиваху Амаличани.
Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше пода њ, те седе; а Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге, и не клонуше му руке до захода сунчаног.
И разби Исус Амалика и народ његов оштрим мачем.
Потом рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти да ћу сасвим истребити спомен Амаликов испод неба.
Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2.Мој.17;8-15

Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу, храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање дана.

Вера јесте велика вера која може сваку бригу да положи на Бога, коју апостол назива темељем, Лествичник мајком безмолвија, а свети Исаак вером сагледавања и вратима тајни. Онај ко је има потпуно је безбрижан, као и сви свети, који су и сама имена имали саобразна (својим врлинама), као (уосталом) и древни праведници. Петар, на пр. (има име) тврдоће, Павле покоја, Јаков борца (пошто је изгазио велијара (тј. ђавола)). Стефан, опет, има име неувенљивог венца, Атанасије бесмртности, Василије царства, а Григорије бдења у мудрости, тј. богословљу, Златоусти - многоценог злата и многожељене благодати, а Исаак - опраштања. Просто речено, и у Староме и у Новоме (Завету) имена су саобразна (врлини човека). И Адам је назван према четири стране (света): Јер А има од истока (Ανατολή), Д од запада (Δύσις), А од севера (Άρχτος), и М
од југа (Μεσημβρία). Свети Петар Дамаскин, "Подсетник пустињског трезвоумља"

Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима, и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.

Нека нам је свима срећан и Богом благословен Крстовдан!

Амин!

Боже дај!

Верујућа докторка

(слика са нета)

Мој брат од тетке испричао ми је следеће:

Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође кући - што из болнице, што са рехабилитације.

После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке; пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.

Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.

Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!

У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући. Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно њен син помера руку и ногу...

Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај изненадио видећи је хришћанком.

Посета Владичице

 

Пресвета Богородице спаси нас!

Срећан нам и Богом благословен Празник Рођења

Пресвете Богородице, Мала Госпојина!

Чудо св. Јована Шангајског

Шта рећи? (2)

Паунов плес

 

 

 

 

Твоје "ја"

Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.

И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:

- Ко си ти?

И зачу одговор:

- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.

Мали дечак

Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак. А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.

Онда је погледао свој цвет.

Више му се свиђао његов цвет.

Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин. Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика и величина.

Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.

А онда је погледао своју.

Његова му се више допадала.

Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине, и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица. А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.

И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:

Љубав

ТВ коментар

Људи су жедни једноставности

Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви?“ Неко говори сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. „Шта радиш тамо?“, пита га неко. „Ићи ћу код оца Пајсија“, каже. „А, шта ти је то што нисиш?“ „То сам обукао да му тако укажем поштовање“. Е, где смо стигли!

Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. „Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...“. И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што „тако треба“. Некада млади говоре: „Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!“ И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицемерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања (према људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски кловн.

Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер, ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мантију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

Желео бих

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.

Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.

Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.

Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.

Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.

Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.

Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.

- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.

Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.

- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.

- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.

Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.

аутор: причалица