Обичаји за Божић
Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.
И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири, који „чуваху ноћу стражу код стада својега“ (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ (Лк.2,10-12), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.
Временом у нашем народу развио се читав култ везан, како за Бадњак тако и за Бадње вече. Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан, изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат а толико велики да га може на рамену донети до куће), обред сечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече церић, храстић тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..."
До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже:
„Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.
Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос — новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда, јер је осигурана невином крвљу (вино) Његовом, која ће се у своје време пролити на Голготи. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан и смирну, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш..." „квоче" и „пијуче". Тамо где Божићни тропар не знају само се „квоче" и „пијуче". Квоче Бадњачар: „кво", „кво", „кво", а пијучу деца: „пију", „пију", „пију" и тако из одељења у одељење.
И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним смирном и тамјаном просут новац сребрни (звечећи) и златни. Ораси пак у сва четири угла гостинске собе симболички представљају Свету Тројицу, која влада васионом светом од Истока до Запада и од Севера до Југа. Она се човечанству јавила потпуно, очигледно и јасно Рођењем Господа Исуса Христа. Његовим крштењем на реци Јордану, када ми празнујемо Богојављење — потпуно јављање Бога људима, као Света Тројица, а нарочито Христовом науком у којој апостолима, пред само своје славно вазнесење на небо, оставља аманет: „Идите, дакле, и научите их да држе све што сам вам заповедио" (Мт 28,19—20). Дакле, не у име моје, у име Оца или у име Духа него у име Свете Тројице. Света Тројица влада васионим светом и све што год бива у њему од Оца кроз Сина у Духу Светом, бива Светом Тројицом, која је по суштини једини Бог, али Три различите Личности нераздељиве. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.
За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду за Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи а не сече. Од јела, на софри, или пак, на самом поду, поврх сламе, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу („Оче наш“) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:
„Помози Боже и у добри час...", „У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...", „За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...", „За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину..) (Види о томе: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, М. Шуковић, стр.127, Београд 1972. г.).
И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.
Погача Бадњачка (хлеб) симболише самог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).
Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, преко кога су и наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС (IХОУС) а то је скуп иницијала Исуса Христа Божјег Сина: I = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС = РИБА значи: Исус Христос Божји Син. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, у страху од многобожаца, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави". То симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.
Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске; човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.
Мед - производ најчистијег створења под небом - пчеле, најслађа материја замаљска, симболише сладост вечнога живота под окриљем Тросунчаног Бога, који нам је осигурао Спаситељ наш Господ Исус Христос најпре својим рођењем, у пећини витлејемској.
Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. То је, у ствари, дебела провлака и обично је намотана у клупче те има облик лопте, круга са кога се развија онолико колико је потребно док сагорева за време Бадњачке вечере и Божићњег ручка. Свећа својом светлошћу симболички представља Божанство, које је без почетка и краја (круг, лопта, клупче). Сам Господ Исус Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).
После вечере спава се на слами а изјутра рано, по распореду, једни у цркви (у храму) у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у штали код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника".
„Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!" итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу (види: „Народни обичаји... код Срба" ) Милана Т. Вуковића, стр. 88—89, Београд, 1972).
Када се, дакле, домаћин врати из цркве, на Божић, честита свима празник са: „Христос се роди!" на шта му сви одговарају „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому. Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш..." пререже Божићни колач а онда узме „чесницу" подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи и да по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан — за војника, на пример). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.
На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић, бата..." и пева „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."
То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице најбрижљивије припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Божић родио, који треба и најодабранијим јелом и пићем и да се прослави.
Глава и плећка Божићњара не једу се на Божић, већ се чувају за Нову годину, која се у народу зове, Мали Божић или Василица.
Повест о Божићу (3)
ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА
КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца, [25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, то јест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост. [26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32). Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница.
Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије. Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне.
Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".
О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему? Древни пак грчки историчар Никифор [27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.
А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју". Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле [28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.
Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим, стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: „Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га“. Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).
Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, то јест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже.
Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву. Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, то јест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "Ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају". Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем. Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан, [29] па онда у Келн, [30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.
Из "Житија светих за децембар", Светог Јустина Поповића
НАПОМЕНЕ: 25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи. 26. Тумачење на пророка Исаију. 27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве". 28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета. 29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије. 30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.
Оци или Очеви
МОЈ ОТАЦ КАДА САМ ИМАО
4 године
Мој тата може све!
5 година
Мој тата зна пуно тога.
6 година
Мој тата је паметнији од твог тате.
8 година
Мој тата не зна баш све.
10 година
Време у коме је мој тата одрастао
било је другачије.
12 година
Па добро сад!
Природно, мој тата не зна баш све с тим у вези.
Стар је да би се сећао свог детињства.
14 година
Не обраћај пажњу на мог оца.
Он је тако старомодан.
21 година
Он? Боже мој, тотално му је прошао
рок употребе!
25 година
Тата зна понешто о томе, а то је због тога
што има нешто мало искуства.
30 година
Можда да питамо тату шта би
нам он саветовао.
35 година
Нећу учинити ништа а да се
претходно не договорим са татом.
40 година
Питам се како је тата излазио на крај са тим.
Био је тако мудар и пун искуства.
50 година
Дао бих све само да ми је мој тата сад овде
па да ме саветује у вези са свим.
Велика је штета што нисам више ценио
његову мудрост.
Могао сам много тога да научим од њега.
- Ann Landers -
ОЦИ или ОЧЕВИ
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.
Драге тате,
Нека вам је срећан и Богом благословен данашњи Празник – Оци или Очеви!
Повест о Божићу (2)
После тога изиђе заповест од ћесара Августа [12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1.Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожедни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2.Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем.
Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра. Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку“. [13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме". [14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! Јер ко зна мајку која је родила без мужа?" [15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца". [16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала". [17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна". [18] Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство.
Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле. Свети свештеномученик Зинон епископ [19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог. [20]
После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона, [21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар? [22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо. [23]
А уз јасле беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу.
А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роди Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати; тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену; [24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.
Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15). Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба.
Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га, они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављања ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20). Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
- Други део -
НАПОМЕНЕ: 12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем. 13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице. 14. Реч на Рођење Христово. 15. Стихира на стиховње, Глас 2. 16. Реч на Христово Рождество. 17. Догматик другога гласа. 18. Догматик петога гласа. 19. Спомен његов празнује се 12. априла. 20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог". 21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла. 22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8. 23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9. 24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.
Повест о Божићу
ПОВЕСТ О РОЂЕЊУ ГОСПОДА БОГА
и
СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА [1]
РОБЕЊЕ Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског [2] и светог Епифанија Кипарског, [3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14). О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: "Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила, [4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима". [5] И свети Василије Велики вели: "Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија". [6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: "Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, то јест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка.
Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса". Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме, [7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? Ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту. Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски, [8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање - срамоту, за радост - тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим? [9] - И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: "Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој".
Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, - о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. - И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства. Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, то јест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: "Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје". Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: "обручница је твоја жена, а не неког другог мужа". О томе блажени Теофилакт каже: "Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак". Тако расуђује и свети Василије Велики: "Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота". Речи ангела Јосифу: "не бој се узети Марије жене своје", по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: "прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу"; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. "Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога". А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. - Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: "Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових".
Јосиф, пробудивши се од сна, учини као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој. "И не знађаше за њу док не роди" (Мт. 1, 25), то јест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: "док не роди", треба имати на уму да у Светом Писму израз "док" обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: "Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ - Син само дотле седети с десне стране Господа - Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пошто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: "не знађаше за њу док не роди". Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туђе Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи "док" свети Теофилакт пише овако: "Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода на земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: "док не роди", то јест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?"
Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве. Прича се и ово: [10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође - пошто се ангео већ беше јавио Јосифу - кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: "Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита". Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: "Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? - А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. - Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? - Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима. [11] - Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. - И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.
- Први део -
Зимска прича
Излазим напоље и као сваки добар домаћин вучем за собом лопату. Меркам тротоар: докле је моје, а одакле је комшијско, постављам невидљиву границу и крећем да чистим снег. Чек`! Још мало провере... Ипак се померам још метар напред. Да, одавде је моје. И, што бих ја чистио туђе....?
Чујем комшијску капију. Излази комшија; и он за собом вуче лопату. На његово кратко: „Добро јутро!“, одговарам „истом мером“. Зауставља се на једно метар од мене. Чистим, и прву линију без снега остављам као под конац. Испод ока гледам комшију. Видим и он нешто мери, завиркује и нишани. Напокон, и он нађе неку своју невидљиву границу. Снажним ударцем лопатом о снег даје ми до знања да је "граница" баш ту - метар и по од мене. Не хајем много за његов гест. Нисам ни ја од “јуче“ па да не знам где је "граница". Видим, и он ставља прву линију под конац.
Окрећемо један другом леђа и крећемо свако ка свом делу! Сваким кораком све смо даље и даље. Само су лопате причале.
По завршеном послу, на улазним вратима сударам се са ћеркицом добро обученом за први снег.
- Тата, идем напоље да се играм... Опааааа! Ал’ је нападаоооо!
Улазим, размичем завесу и кроз прозор гледам онај “ничији“ бели део тротоара оивичен "границом" црног асфалта. Не, ја га нећу чистити! Случајно погледах у комшијин прозор; тамо се завеса врати на своје место. Вратих и ја моју!
- Прелепоооо! - излете реч усхићења комшији и мени у исто време. Као по неком договору.
- Хвала вам што сте оставили овај део неочишћен – рече моја Милица.
- Хвала вам што сте мислили на нас – рече комшијин Урош.
Комшија и ја се ни не погледасмо. Можда од срамоте... Можда због новог најављеног снега и нових „граница“... Можда и због зима које ће нас тек задесити.
Или због наше паметне деце.
Зато, пустимо нашу децу да се играју без “наших граница”!!!
аутор: Сомии
Ову предивну истиниту причу написао је члан форума Творац града, Сомии, кога сам замолила, на радост моју а надам се и вашу, драги причољупци, да је објавим на блогу, што је он, више него вољно, прихватио. У додатку је, испод приче, написао и ово:
„Ову сам причицу написао прошле године. Актери ове приче овогодишњи велики снег дочекаше прављењем заједничког Снешка Белића. Причу сам показао комшији. Само се насмејао и бацио ми “коску”. Можда у мојој причи постоји макар мала поента.“
Материце
Колика је љубав мајке Божије
Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.
Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!
Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.
Крвоточива икона Мајке Божије Казанске - Кувеждин (Срем)
фото: Даниела Олуић
После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња ... (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра... Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.“
Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.
МАТЕРИЦЕ
Свим мајкама и женама нека је срећан и Богом благословен данашњи Празник – МАТЕРИЦЕ!
Празне шкољке
Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:
- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...
- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.
- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.
- Шта ти то толико смета код њега?
- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...
Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.
Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.
- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...
Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.
Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.
Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:
- Оче, шта ми је чинити?
Старац, претходно мало поћутавши, рече:
- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.
- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.
- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.
- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!
И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.
- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.
- Не разумем, Старче...
Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:
- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.
аутор: причалица
Срби у Африци
Причу
о српском огњишту на афричком тлу започињем анегдотом о једном нашем броду у
афричким водама који се изненада, усред орканске олује, нашао у великим
невољама. Капетан брода, Србин, искусан поморац, знајући да је лука спаса
далеко, одлучи да брод приближи дивљој обали, да се ту укотви и у заветрини
сачека смирење олује. Како се брод приближавао обали, тако су мештани, у
хиљадама, трчали да би га изблиза видели. И ту се, стварно, каже та анегдота,
догодило чудо: међу толиким црнцима био је и један белац! Капетан брода,
изненађен и обрадован, нестрпљив да одгонетне ко је једини белац међу
многобројним црнцима, упита га на енглеском језику:
- "Ко си, брате?"
- "СРБИН!", одговори белац на чистом српском језику и лупи се шаком у
груди, "Србенда, бре, од пете до главе".
- "А има ли овде још Срба?", пита даље капетан, сада на српском,
изненађен овим сусретом.
- "Има још један, Бог га убио, али ја с њим не говорим!", допиру до
капетана речи овог "јуначког" Србина...
Врт
Цео свој живот проживели су баба и деда у слози, љубави и разумевању,
срећни и задовољни. Израз тог малог склада током целог живота као да је
тумачило нешто што ћемо назвати „вртом“.
Сваког пролећа су
баба и деда заједнички обрађивали њихов врт, а онда заједнички уживали
у лепоти његових боја и богатству плодова. Тако је било и прошлог
пролећа.
Као и обично, у том врту све је било посађено и засађено на време.
И
једног дана баба је кренула да обиђе врт. Веома се зачудила када је
запазила да је један комадић земље остао необрађен. То се ретко
догађало, али пала јој је на ум лепа мисао:
- „Мој деда воли
црни лук. Посадићу овде црни лук и нећу му рећи. Како ће се само
изненадити када буде ускоро угледао млади лук“.
Нешто касније, деда је одлучио да прошета вртом. И он се зачудио када је угледао незасађену леју.
-
„Стварно смо остарили“ – закључио је деда и одмах одлучио: „Посадићу
овде цвеће, моја баба ужива у њему и обрадоваће се када га буде
угледала.“
Оно што су одлучили то су и учинили. Баба је
посадила црни лук, а деда цвеће. Наредних дана и једно и друго су
крадом одлазили у врт и чували своју леју. Баба је „плевила“ све што
није било лук а деда све што није изгледало као цвеће.
Наравно, није тешко погодити шта је остало. Остала је празна леја.
Дешава ли се у вашем „врту“ нешто необично?
