кликни на икону

 

СВЕТИТЕЉА Христовог Николаја, великог Чудотворца, брзог помоћника и изврсног посредника пред Богом, одгаји земља Ликијска. Он се родио у граду Патари. [1] Родитељи његови, Теофан и Нона, беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати. Овај благословени пар, за свој богоугодни живот, многе милостиње и велике врлине, удостојио се као свети корен, произвести свети огранак и као дрво усађено крај потока донесе род свој у време своје. [2] Када се роди ово благословено дете, наденуше му име Николај, што значи: победитељ народа. И он се, по благослову Божјем заиста показа победитељ зла, на добро целоме свету. Мати његова Нона, чим њега роди, одмах се ослободи болова, и од тога времена она све до смрти своје остаде нероткиња. Тиме сама природа као да сведочаше да ова жена не може родити другог таквог сина: Николај је имао бити први и последњи. Још у утроби матере своје освећен богонадахнутом благодаћу, он чим поче живети - поче и Бога побожно поштовати, чим поче сисати - поче и чудеса творити, чим поче јести - поче и постити се, јер он по рођењу свом, још у купељи крштења стајаше три сата на ногама својим сам, ни од кога придржаван, одајући тим стајањем поштовање Пресветој Тројици, Које је он доцније имао бити велики служитељ и предстојатељ. У њему се могаше распознати будући чудотворац и по начину на који се прихватао материних груди: сисао је не као остала деца из обеју материних дојки, већ само из десне, означавајући тиме да ће стајати с десне стране Господу заједно са праведницима. Исто тако он се поче показивати и изванредан постник, јер средом и петком сисаше само једанпут, и то увече, по завршетку од стране родитеља уобичајеног молитвеног правила вечерњег. Томе се његови родитељи веома чуђаху, и предвиђаху да ће њихов син касније у животу свом бити строги испосник. Навикнувши још од повоја на такво уздржање, блажени Николај целог живота свог провођаше у строгом посту сваку среду и петак.

 

Растући са годинама, дете уједно растијаше и разумом, и усавршаваше се у врлинама, којима га учаху његови побожни родитељи. И бејаше он као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности. Када дође време, Николај би дат да учи Свето Писмо. Природном бистрином свога ума и руководством Светога Духа он за кратко време стече велику мудрост, и у књижном учењу показа толики напредак колики беше потребан доброме крманошу Христове лађе и искусном пастиру словесних оваца. Поставши савршен у речи и учењу, он се показа савршен и у самом животу. Он се на све могуће начине склањаше од сујетних пријатеља и празних разговора, избегаваше разговор са женама, па се чак чуваше и да погледа у њих. Неговаше он у себи истинску целомудреност, чистим умом свагда созерцавајући Господа и усрдно посећујући свету цркву, и тако следећи Псалмопевцу који каже: Волим бити у дому Бога мога (Псал. 83, 11). Много пута провођаше он у цркви по читаве дане и ноћи у богомисленој молитви и читању божанствених књига, учећи се духовном знању, богатећи себе божанском благодаћу Светога Духа и спремајући себе за достојно обиталиште Његово по речима Светога Писма: Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама (1 Кор. 3, 16). И дух Божји стварно живљаше у овом врлинском и чистом младићу; и он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи. У њему се не примећиваху никакве навике, својствене младости; напротив, држањем својим он личаше на старца, због чега га сви уважаваху и дивљаху му се. Јер стар човек, ако има младићке поступке, служи на подсмех свима; али, ако младић има држање старца, њему се сви с поштовањем диве. Неприлична је у старости младост, но дивна је и достојна поштовања у младости старост. Стриц блаженог Николаја беше епископ града Патаре, и зваше се Николај. Његово име и би дато младоме Николају. Стриц епископ, видећи да његов братанац напредује у врлинском животу и свом душом се клони света, саветова његовим родитељима да свога сина даду на службу Богу. Они послушаше савет и дароваше Господу чедо своје, које сами беху примили од Њега као дар. Јер у древним књигама повестује се о њима да су били бездетни, и већ се нису надали да ће имати деце, али многим молитвама и сузама и милостињама измолише себи од Бога сина, и сада не пожалише принети га на дар Дародавцу. Епископ, примивши овог младог старца који имађаше "седину мудрости и узраст старости, живот беспрекоран" (Прем. Сол. 4, 9), узведе га у презвитерски чин. Када он рукополагаше блаженог Николаја за свештеника, то он, напунивши се Светога Духа, обрати се народу у цркви и пророкова говорећи: "Ево, браћо, видим ново сунце које се рађа над земљом и јавља собом милостиву утеху ојађенима. О, благо ономе стаду које се удостоји имати њега за свога пастира. Јер он ће добро пасти душе заблуделих, и прехраниће их на паши побожности, и биће усрдни помоћник онима што су у невољама и опасностима". - Ово пророчанство се доцније стварно испуни, као што ће се видети из даљег повествовања. Примивши свештенички чин, свети Николај додавши труд труду, бдећи и пребивајући у непрестаној молитви и посту, и стараше се у смртном телу свом подражавати Бестелесне Небеске Силе. Тако водећи равноангелни живот, и из дана у дан све више процветавајући лепотом душевном, он се показа потпуно достојан да управља Црквом. У то време његов стриц епископ Николај, намисливши да путује у Палестину да се поклони тамошњим светим местима, повери управљање Црквом своме братанцу, овом јереју Божјем, светом Николају. Заступајући свога стрица, свети Николај се о свима црквеним пословима стараше као и сам епископ, стриц његов. У то време родитељи се његови преселише у вечни живот. Свети Николај, наследивши њихово имање, стаде га раздавати потребитима. Јер он не хајаше за пролазно богатство, нити се брињаше да га увећа; напротив, одрекавши се свих жеља овога света, он се свим бићем стараше да себе преда Јединоме Богу, и вапијаше к Њему: К теби, Господе, подижем душу своју. Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој. Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 24, 1); 142, 10; 21, 11). - И беше рука његова пружена к потребитима, и изливаше на њих пребогату милостињу, као река обилна водом. Ево једно од многих милосрдних дела његових.

 

У граду Патри живљаше неки човек, знатан и богат, који касније веома осиромаши, и постаде убог, јер је живот овога века непостојан. Тај човек имађаше три кћери, које беху веома лепе. А када оскудица постаде тако велика да нису имали ни шта јести нити се у што оденути, он намисли да због страшне немаштине кућу претвори у блудилиште и кћери своје у блуднице, да би на тај начин стекао средства за набавку хране и одеће себи и кћерима. О, јада! На како недоличне помисли наводи пуко сиромаштво! Привикавајући себе на ову ђавољу замисао, овај човек хтеде да своју злу намеру приведе у дело. Међутим, Свеблаги Господ, који не жели гледати да човек пропада и човекољубиво нам помаже у невољама, стави мисао добру у срце угоднику Свом, светом јереју Николају, и тајним надахнућем посла га у помоћ к човеку који душом пропадаше, да га утеши у сиромаштини и предупреди од пада у грех. Свети Николај, чувши за крајњу беду тога човека и Божјим откривењем дознавши за његову злу намеру, осети дубоко сажаљење према њему и реши да својом добротворном руком извуче њега заједно са кћерима из беде и греха као из огња. Ипак он не хте да отиде и јавно учини добро томе човеку, него намисли да му обилну милостињу да тајно. Свети Николај поступи тако са два разлога. Први разлог: да би сам избегао сујетну славу људску, држећи се речи Еванђелских: Пазите да милостињу своју не чините пред људима (Мт. 6, 1); други разлог: да не би постидео тога човека, који је некада био богат па запао у велику сиромаштину. Јер свети Николај је знао како је тешка милостиња ономе који је из богатства и славе запао у убоштво, пошто га она подсећа на раније благостање. Зато свети Николај реши да поступи по речи Христовој: да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Он је толико избегавао славу људску, да је се старао сакрити себе и од онога коме чини добро.

Тајна помоћ 

Стога он узе велику кесу злата, оде к дому тога човека, убаци кроз прозорчић кесу унутра, па се брзо врати дома. Сутрадан изјутра тај човек устаде, и нашавши кесу одвеза је. А кад угледа злато у њој он се запрепасти, и просто не могаше да верује да је то стварно злато, пошто ниоткуда не очекиваше он такво доброчинство. Затим, пипајући и разгледајући златнике он се увери да је то заиста злато. Обрадован и задивљен, он од радости плакаше, и дуго размишљаше ко би то могао бити што му учини овакво доброчинство; али ништа не могаше смислити. Стога, приписавши то промислу Божјем, он непрестано благодараше у души свога добротвора, узносећи хвалу Господу који се брине о свима. После тога он удаде своју најстарију кћер, давши јој као мираз злато које он доби на чудесан начин. Свети Николај сазнаде о томе, и би му мило што овај човек поступи по његовој жељи; и заволе га и реши да такву милост учини и другој кћери, са жељом да законитим браком сачува и њу од греха. Стога, спремивши и другу кесу злата, равну првој, он ноћу, да нико не види, убаци ту кесу кроз исти прозорчић у дом онога човека. А када овај убога човек изјутра устаде, опет нађе кесу са златом. И поново се стаде чудити томе. И павши ничице на земљу, он говораше обливајући се сузама: "Боже и љубитељу милости, Стројитељу нашег спасења, Ти си ме најпре искупио крвљу Својом, а сада дом мој и децу моју избављаш златом из вражијих замки. Сам ми покажи слугу милосрдне воље твоје и човекољубиве доброте Твоје. Покажи ми тог земног ангела који нас чува од греховне погибли, да бих сазнао ко нас то извлачи из убитачне немаштине и избавља од злих замисли и намера. Јер ево, Господе, по милости Твојој, коју ми тајно чини дарежљива рука непознатог ми угодника Твог, ја могу и другу кћер удати по закону, и тако избећи замке ђавола, који је хтео да поганом зарадом увећа, и без тога, велику погибао моју". Помоливши се тако Господу и заблагодаривши Његовој доброти, човек тај удаде и другу кћер своју. Уздајући се у Бога, он гајаше у себи чврсту наду, да ће Он и трећу кћер његову збринути и дати јој законског супруга, опет му пославши потребно злато руком тајног добротвора. И отац, да би сазнао ко му и откуда доноси злато, не спаваше ноћу, него стражаше, еда би се удостојио видети свога добротвора. И гле, не прође много времена и очекивани се добротвор појави. Христов угодник Николај и по трећи пут дође тихо, и зауставивши се на уобичајеном месту убаци кроз исти прозор онаку исту кесу злата, и одмах похита натраг дому своме. Чувши звекет злата убаченог кроз прозорчић, отац трију девојака, потрча што је брже могао за угодником Божјим. Сустигавши га и познавши га, - јер светитељ беше познат по врлинама својим и по знатности порекла свог, - он паде к ногама његовим, целивајући их, и називајући светитеља избавитељем, помоћником и спасиоцем душа које су биле на ивици пропасти. Притом рече и ово: "Да ме велики у милости Господ није твојим милосрђем подигао, одавно бих ја кукавни отац заједно са својим кћерима пропао у огњу Содомском. Сада пак ми смо тобом спасени и од ужасног пада у грех избављени". То и много сличних речи са сузама говораше он светитељу. Светитељ га једва подиже са земље, и закле га многим заклетвама да док је жив никоме не каже шта је с њим било. Још му светитељ рече многе поуке корисне по душу, па га отпусти кући његовој. Од многих дела милосрђа угодника Божјег ми испричасмо само једно, да би се сазнало колико он беше милостив према сиротињи. Нама би недостало времена када бисмо подробно говорили о томе колико је он био милосрдан према невољнима, колико је гладних нахранио, колико нагих оденуо, колико њих од поверилаца откупио. После тога преподобни отац Николај изволи кренути у Палестину, да тамо види и поклони се оним светим местима где је Господ Бог наш Исус Христос ходио Својим пречистим ногама.

 

Када лађа пловљаше према Египту и путници не знађаху шта ће их снаћи, свети Николај који се налазио међу њима провиде да ће убрзо настати бура и олуја и обавести о томе своје сапутнике, рекавши им да је он видео ђавола где уђе у лађу, са жељом да потопи лађу и све путнике на њој. И тог часа изненада се небо покри облацима, смрачи се, и подиже се страховита бура на мору. Путници се силно уплашише очекујући смрт, и мољаху светог оца Николаја да им помогне да не изгину на пучини морској; и говораху: Ако нам ти, свече Божји, не помогнеш молитвама својим к Богу, ми ћемо потонути и изгинути. - Наредивши им да буду храбри, и да сву наду положе на Бога, и да без икакве сумње очекују брзо избављење, светитељ се стаде усрдно молити Господу. И море се одмах укроти, и настаде тишина велика, и свеопшта жалост претвори се у радост. Обрадовани путници одадоше благодарност Богу и Његовом угоднику, светом оцу Николају; и двоструко се дивљаху: и његовом проречењу буре и избављењу од опасности. После тога један морнар попе се на катарку да тамо нешто уреди, али се при спуштању омаче са велике висине, паде насред лађе, и тако се разби да одмах издахну. А свети Николај, и без позива готов на помоћ, васкрсе га својом молитвом, и подиже га из мртвих као из сна, и предаде га живог морнарима. После тога, разапевши сва једра, они уз подесан ветар благополучно наставише своје путовање и спокојно пристадоше уз обалу Александрије. Ту угодник Божји свети Николај исцели многе болеснике и бесомученике, и утеши уцвељене, па продужи пут свој у Палестину.

 

Стигавши у свети град Јерусалим, свети Николај узиђе на Голготу, где Христос Бог наш изврши спасење роду људском раширивши на крсту пречисте руке Своје. Ту угодник Божји изли топле молитве из срца горећег љубављу, узносећи благодарност Спаситељу нашем. Обиђе он и сва света места, свуда творећи усрдно поклоњење. И када ноћу он хтеде да уђе у свету цркву, [3] закључана црквена врата сама се отворише, пружајући неометан улаз ономе коме и небеска врата беху отворена. Пошто проведе у Јерусалиму доста времена, свети Николај се спремаше да иде у пустињу, али би задржан Божанским гласом с неба који му саветоваше да се врати у своје отачаство. Јер Господ Бог, који све уређује на корист нашу, не хте да остане у пустињи под поклопцем светилник који Он уготови да светли на светњаку Ликијске митрополије. Нашавши лађу, угодник Божји уговори с морнарима да га они превезу у његово отачаство. Међутим они намислише да га преваре, и управише своју лађу не у правцу Ликије већ на другу страну. Када испловише из пристаништа, свети Николај примети да лађа не плови пут његова отачаства, па припаде к ногама морнара и мољаше их да лађу скрену пут Ликије. Али они не обратише никакву пажњу на његову молбу већ продужише у истом правцу, не знајући да Бог неће оставити свога угодника у муци. И одједанпут дуну неки силовит ветар, окрену лађу на другу страну и брзо је понесе пут Ликије, претећи злим морнарима коначном пропашћу. И тако ношен Божанском силом по мору, свети Николај стиже у своје отачаство. Незлобив, он никакво зло не учини овим злонамерним непријатељима својим: он нити се разгњеви на њих, нити им рече какву прекорну реч, него их с благословом отпусти у њихов завичај. Сам пак он оде у манастир, основан његовим стрицем Патарским епископом, и назван Свети Сион. Ту свој братији свети Никола би веома мио сабрат. Примивши га с великом љубављу као ангела Божја, они се наслађиваху његовим богонадахнутим речима, и назидаваху се равноангелиим животом његовим, и угледаху се на дивне навике његове, којима украси Бог дивног слугу свог.

 

Нашавши себи у овом манастиру безмолвно живљење, усамљеничко молитвено тихо пристаниште за богоразмишљање, свети Никола се надаше да остало време живота свога проведе ту безизлазно. Али Бог му указиваше други пут, јер није хтео да тако богата ризница врлина, којом се имао обогатити свет, остане закључана и сакривена у манастиру, као благо закопано у земљу, него да та ризница буде отворена свима и да се њеним блатом обавља духовна трговина која стиче многе душе. И гле, једном светитељ, стојећи на молитви, чу глас с висине: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од мене увенчан". Чувши овај глас Николај се запрепасти, и стаде размишљати о томе шта хоће и шта тражи од њега овај глас. И поново чу глас који говораше: "Николаје, није овде она њива на којој ти имаш донети плод који ја очекујем, него се окрени к људима и иди у свет, да се прослави у теби име Моје". Тада светом Николају би јасно да Господ захтева од њега, да остави подвиг безмолвија = подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, и да иде служити спасењу људи. И стаде светитељ размишљати на коју страну да крене: да ли у постојбину своју, град Патару, или у неко друго место. И избегавајући сујетну славу људску у средини својих суграђана, познаника, и бојећи је се, он донесе одлуку да отпутује у други град где га нико не познаје.

 

У тој истој Ликијској нахији бејаше чувени град Мире, [4] метропола целе Ликије. У тај град и оде свети Николај, вођен Божјим промислом. Тамо га нико не познаваше; и пребиваше он у том граду као просјак, немајући где главе склонити. Једино у дому Господњем нахођаше он себи уточиште, имајући у Богу једино пристаниште. У то време престави се архијереј тога града Јован, архиепископ и првопрестолник све Ликијске земље. Стога се у Мири сабраше сви епископи Ликије, да за упражњени престо изаберу достојнога мужа. Много угледних и благоразумних људи беше као кандидата за архиепископски престо. Пошто при избору беше великих несугласица, то неки, покренути божанском ревношћу, изјавише ово: Избор епископа за овај престо није ствар људи већ ствар промисла Божјег. Стога треба да се дамо на молитву, да би сам Господ показао ко је достојан примити такав чин и бити пастир целе Ликије. Овај предлог наиђе на свеопште одобравање, и сви се предадоше усрдној молитви и посту. А Господ, испуњујући вољу оних који Га се боје и услишујући молитву њихову, откри Своју благу вољу најстаријем епископу на следећи начин. Када овај епископ стајаше на молитви, њему се јави Лучезаран Муж и нареди му да ноћу отиде и стане крај црквених врата и мотри ко ће пре свих ући у цркву. "Тај и јесте, - рече Лучезарни Муж, - мој изабраник; примите га с чешћу и поставите за архиепископа; њему је име Николај". О овом божанском виђењу свом епископ обавести остале епископе. А они, чувши то, удвостручише своје молитве. Епископ пак који се удостоји овог откривења, стаде на месту које му би указано у виђењу, и чекаше жељенога мужа. А када настаде време за јутарње богослужење, свети Николај покренут Духом дође цркви пре свих, јер у њега беше обичај: устајати у поноћ на молитву и пре других долазити цркви на јутарње богослужење. Чим светитељ уђе у притвор, епископ, удостојеник онога виђења, заустави га, и упита га: Чедо, како ти је име? - Свети Николај ћуташе. Епископ га поново упита то исто. Светитељ му кротко и тихо одговори: Име ми је Николај; слуга сам светиње твоје, владико. Благочестиви епископ, чувши тако кротке и смирене речи, познаде како по самом имену - Николај, - казаном му у виђењу, тако и по смерности и кротком одговору, да је то тај муж кога хоће Бог за првопрестолника Мирске цркве. Јер је он знао из Светога Писма да Господ погледа на кроткога и ћутљивога и на онога, који дрхће од Његових речи. И обрадова се епископ великом радошћу, као да је добио неку тајну ризницу. И одмах узевши светог Николаја за руку он му рече: "Чедо, хајде са мном". - И с чешћу га доведе к епископима. А они, испунивши се божанствене сладости и духовне утехе што нађоше самим Богом указаног мужа, одведоше га у цркву. Глас о томе се врло брзо пронесе на све стране, и брже од птица стече се цркви огромно мноштво народа. Епископ, удостојеник виђења, обраћајући се свима, громким гласом рече: "Примите, браћо, свога пастира, кога вам помаза Дух Свети и коме Он повери бригу о душама вашим. Њега постави не скупштина људска већ сам Бог. Ето, сада имамо онога кога желесмо, и нађосмо и примисмо онога кога тражасмо. Под његовом управом и руководством ми се нећемо лишити наде да радосно предстанемо Богу у дан Његова јављења и откривења". Сав народ узношаше благодарност Богу и радоваше се неисказаном радошћу. А свети Николај дуго одбијаше да прими епископски чин. Најзад, уступајући усрдним молбама сабора епископа и свега народа, он ступи на архијерејски престо и против своје воље. На то би он побуђен и Божанственим виђењем које он имаде пред смрт архиепископа Јована.

Чудесно виђење 

О томе виђењу патријарх Цариградски свети Методије казује ово: "Једне ноћи свети Николај виде Спаситеља нашег у слави где стоји близу њега и даје му Еванђеље, украшено златом и бисерјем. Са друге пак своје стране свети Николај угледа Пресвету Богородицу која му на рамена ставља омофор. Неколико дана после тога виђења престави се архиепископ Мирски Јован, и Николај би постављен за архиепископа тога града". Сећајући се тога виђења, и видећи у њему очигледно благоволење Божије, и не желећи да се оглуши о молбе сабора, свети Николај прими паству. Сабор епископа са свим црквеним клиром изврши посвећење његово, и радосно одпразноваше веселећи се поводом Богоданог им пастира, светитеља Христовог Николаја. На тај начин Црква Божија прими јарки светилник који не остаде под поклопцем, него си постављен на долично архијерејско и пастирско место.

 

Блистајући на овом месту, свети Николај правилно управљаше речју истине, и мудро учаше своју паству светој вери и животу по светој вери. У почетку свога пастирствовања угодник Божји овако говораше себи: "Николаје, овај чин и ово место захтевају од тебе, да ти више не живиш себи већ другима". - Желећи пак да своје словесне овце научи врлинама, он више не скриваше, као раније, своје живљење у врлинама. Јер раније он провођаше свој живот тајно служећи Богу, који једини и знађаше његове подвиге. Но сада, на положају архијереја, живот његов постаде јаван свима, не из сујете пред људима већ ради њихове користи и увећања славе Божије, да се испуни оно што је речено у Еванђељу: Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Свети Николај беше стаду своме огледало свих добрих дела и, по речима светог апостола: пример вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тм. 4, 12). Он беше по нарави кротак и незлобив, духом смирен, отресајући се сваког охољења. Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече. Сав пак дан он провођаше у делима доличним његовом чину, саслушавајући молбе и потребе оних који му долажаху. Врата његовог дома беху отворена свима: јер он беше добар и према свима и веома приступачан свима, отац сиротама, милостиви даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима, и велики добротвор свима. Као помоћнике себи у црквеном управљању он изабра два врлинска и благоразумна саветника, почаствована презвитерским чином. То беху два у целој Грчкој позната мужа: Павле Родоски и Теодор Аскалонски. Тако светитељ Николај дивно пасијаше поверено му стадо словесник оваца Христових.

 

- први део -

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Патара - приморски трговачки град у Малоазијској покрајини Ликији; основан од Феничана; сада у рушевинама. 2. Сравни: Псал. 1, 3. 3. То је била малена црква на Сионској гори, једина у то време у целом граду Јерусалиму, насељеном незнабошцима. По предању: та црква је била саграђена у оном дому где је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Причешћа, и где је био силазак Светога Духа на апостоле. 4. Мире (код Турака Дембре) - главни град древне Ликије, близу мора, на реци Андрак, на чијем је ушћу пристаниште Андриаке.