Све у причама бива

 

О прошлости и будућности.

Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.

Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.

Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.

Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизрециво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.

Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене цивилизације је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.

Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је савршенство чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле слободе, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - слободом, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије с људским лицем и није прихватио култ слободе, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изградњи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: Распни, распни Га!

Престоница новог света неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом центру ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: Господе, ја верујем у Тебе! Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

О прошлости.

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

Одломак из књиге "Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

Иначе, целу књигу, у којој овај Богу знани духоносни старац, који је преживео руске логоре, приповеда историју на до сада непознат начин, о ономе што је било, што јесте и што би могло да се догоди, можете прочитати овде:

"Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

 

 

 

 

 

КАДА се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са мном сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените, девице, носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама". [1] Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега [2] који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу. При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. [3] При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, [4] псалтире, [5] кимвале [6] и гусле, [7] и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: [8] "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову.[9] - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће.[10] - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12). У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. [11] Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој. Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. [12] Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свепрослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, [13] говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих! И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света. Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, [14] куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, [15] где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама. Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога. Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимски, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, [16] имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. [17] Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, [18] који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење. Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна". Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну". Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан. Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!" To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом. Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. [19] Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин.

НАПОМЕНЕ: 1. Стихира празника на великом Вечерњу. 2. Ковчег, кивот - дрвени сандук, споља окован златом. У њему се налажаху: таблице завета, мана и жезал Аронов. Он је био праобраз Божје Матере, због чега се Света Дјева и назива Кивотом или Ковчегом. 3. Стихира празника на великом Вечерњу. 4. Орган - свештени инструмент, вероватно налик на свиралу. 5. Псалтир - гудачки инструмент, попут харфе. Првенствено, свирањем на њему праћено је певање свештених песама. 6. Кимвал - музички инструмент; састоји се из два широка метална круга, који, када се ударају један о други, производе громки звук. 7. Гусле - инструмент са жицама, имао облик троугаоника. 8. Кондак - свештена песма која укратко изражава суштину празника. 9. Стихира на великом Вечерњу. 10. Канон, песма 4. 11. Под Великим Архијерејем који је прошао небеса подразумева се Господ Исус Христос (Јевр. 4, 14). 12. Тих петнаест степеница налазило се при улазу у светилиште, куда нико није могао улазити осим свештеника и првосвештеника. При узлажењу, свештеници су на свакој степеници певали по псалам; и то петнаест псалмова: од 119 до 133 псалма. Зато се ови псалмови називају "степенишни псалмови". 13. Светиња над Светињама - најважнији и најсветији део храма. У њега је могао улазити једино првосвештеник, и то само једанпут у години. 14. Јевр. 9, 3-5. 15. То јест између притвора, где су свештеници приносили жртве и унаоколо кога су биле одаје за становање свештеника, и светилишта. 16. Храм Соломонов је разрушио Навуходоносор, цар Вавилонски; нови храм подигао је Зоровавељ, 52 године после разрушења. 17. Живео у првом веку после Христа. 18. Назореји: давали завет Богу не ступати у брак, уздржавати се од употребе вина и свих осталих алкохолних напитака, и не шишати косу. Обично је назорејски завет даван на извесно време, и то добровољно, са разних разлога: понекад су родитељи давали завет назорејски за своју децу: и управо у таквим случајевима када они нису имали деце а желели су да их добију од Бога. 19. У то време сваки је желео да има потомство, да би се спомен о њему што дуже очувао на земљи, и да би, ако не он сам, онда његови потомци могли постати учесници у царству очекиваног Месије - Избавитеља.

Наравоученије: Уколико вам неко пружа одговор који је различит од онога који очекујете, немојте мислити да је он погрешан. Могуће је да вам се углови посматрања не подударају. Саслушајте пажљиво и покушајте да разумете, али без предубеђења.

 

На изгубљеним

страницама времена

мене више нема

и залуду је

времена нова губити

тражећи ме

где ме није.

Исписано,

путује са мном

ал` се прелистава

другачије.

 

 

 

 

Хвала, Лаки, за видео.

 

 

 

 

 

 

 

 

аутор: причалица

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

* * *

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

* * *

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

* * *

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

* * *

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

* * *

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...

 

* * *

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

* * *

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

* * *

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

* * *

- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...

И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну.
Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!“

Патријарх српски Павле