Све у причама бива

Жена обучена у сунце

„И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши
гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо
и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега.“
(1.Књ.Сам.16,23)
„И знак велики показа се на небу: жена обучена у
сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави
њезиној вијенац од дванаест звијезда.“ (Отк.12,1)

По причама оних који је познају и одлазе код ње, кажу да је стигла са дугом. Није причљива, али све што каже права је мудрост, и пада на душу као капи кише на усахлу земљу. Сва је искићена туђим даровима и поклонима благодарности, али и поред тога њена скромност и смирење немају премца. Многима је и мајка и сестра и пријатељ. Врата њеног дома ни за кога нису затворена. Вечито будна, прима намернике у свако доба, било дана или ноћи. Као добра домаћица, свакоме нађе место за столом и послужење од кога крепи и душу и тело. Исто тако њој долазе и они болесни и са ранама и за сваког она има времена, лепу реч и лек; али и она сама иде многима у посету. Да је то тачно, рећи ће вам чак и они завидни, који су у сусрету са њом остајали поражени њеном лепотом и добротом, и, одбацујући своје рухо, узимали оно којим их је она даривала.

Много је прича и немогуће би било све их испричати, али је међу њима једна посебно драга, која је на чудесан начин дошла и до нас.

Наиме, у нашој непосредној близини, у времену прошлом, живео је човек до кога су непрестано долазиле вести о свечудесности ове Жене обучене у сунце. Но како је он био силно богат, великог имања и са небројено слугу који опслуживаху њега, жену и сина, то он реши да јој забрани пролаз кроз његов крај. Љубоморан на своју власт, он није хтео ни са ким да је дели. Али кад он изађе пред људе са овом забраном, изненада, са различитих страна, дотрчаше три човека са вестима:

- Господару, јавор који си посадио кад ти се син родио распуче се на пола! – говорио је први.

- Господару, јаре твоје најмилије загрцну се и угину!- задихано ће други.

- Господару, коњ твој највернији спотаче се на ливади, трчећи, и сломи ноге, те му морасмо муке прекратити! – изјави трећи.

А богаташ, како која вест пристизаше, све више поче да сумња како је за све одговорна Жена обучена у сунце. Још кад из правца куће угледа и четвртог човека како трчи, он му, не чекајући, потрча у сусрет, стрепњом се наоружавши.

- Господару, ваш син... – избезумљено викаше четврти човек још издалека.

- Шта: мој син... ?!? Говори, несрећниче... шта ми је са сином? – стаде га дрмусати богаташ, кад овај пристиже.

- Ваш син, господару, пао је... у постељу... Доктор га прегледа...

- То је сигурно дело Жене обучене у сунце! Нема сумње, дознала је да није пожељна овде, и сада ми се жели осветити – говорио је богаташ себи у браду, журно идући кући.. – Али неће бити како ти хоћеш!

И пун беса и ината, од бола који га изједаше у души, покупи на кола оно дрво, угинуло јаре и усмрћеног коња, те, понесавши то, упути се до места на коме пребиваше Жена обучена у сунце.

Кад је стигао пред њен дом, он је ни не погледа, већ испразнивши кола пред њеним прагом, дрско јој добаци:

- Ово су дарови које си сама изабрала, дрзнице! Срећом те се на време упознасмо, а сад - да те моје очи никад више не виде!

Али Жена обучена у сунце само оћута уз уздах, и тек погледом потражи очи богаташа. Но то не би овом по вољи, те он, избегавши га, седе на кола и одјури кући своме болесном детету.

Жена обучена у сунце се окрену ка баченој пошиљци, а затим одвоји два комада дрвета, одера с јарета кожу а са усмрћеног коња, златним маказама, одсече гриву. Од првог парчета направила је кутију са дршком, док је други комад савила у лук; јарећу је кожу уштавила и њоме обложила кутију; од гриве је направила две струне: једну је поставила преко кутије па све до почетка дршке, а другом је спојила крајеве оног савијеног лука. Кад је завршила, окачила је готову справу на зид.

Ушавши у кућу, богаташ затече жену како, сва уплакана, бди над болесним сином. Доктор је био немоћан, јер такву бољетицу до тада није видео. Оно што је било до њега, он је урадио, али им је пажљиво саопштио да га само чудо може спасити.

Дечаков отац, гушећи у себи сузе, све више потхрањиваше своју мржњу према Жени обученој у сунце, коју ни једног тренутка није испуштао из мисли, кривећи је за све. Најзад, не издржавши, он сав тај презир истресе и пред своју жену, поверивши јој се. Али што је он више насртао погрдним речима на Жену обучену у сунце и устрајавао у својој обести, увиде дечакова мајка да њихов синчић постаје све болеснији. Но, не налазећи храбрости да на ово укаже свом мужу, то и она, упавши у бригу, поче да побољева, док се најзад, и сама не разболи.

Несрећни богаташ, који је својим богатством могао да купи све, само не и здравље и живот својих најмилијих, немоћно паде на колена пред болесничким креветима. Туга, која му раздираше груди, заплака крвавим сузама бола. И држећи руку вољене жене у својој руци, он једнако понављаше:

- Зашто? О, зашто...!?

Његова супруга, с болом уздахнувши, цимну руку која је држаше и он се полако придиже, приближивши ухо њеним уснама.

- Жена обучена у сунце... ће помоћи... – прошапта ова једва чујно.

О, лудости, мишљаше човек! Зар она која му је све ово приредила? Али немајући куд, он погази понос и наредивши да му оседлају најбржег коња, пође да проси милост од Жене обучене у сунце.
 
- Узми ме за роба! – рече, павши пред њом на колена. - Учинићу све што желиш, само дођи и одагнај зло из моје куће!

- Ја га нисам ни довела, те га не могу ни терати – сасвим смирено изјави Жена обучена у сунце. – А због његовог присуства, не могу ни да ти дођем у посету. Ти си тај који га је звао; ти га и терај!

Њене речи га затекоше неспремног.

- Како...?! Зар ја...?! Како је то могуће?!?...

- Поверовао си свему што ти је рекло о мени... и сад си му слуга.

- Али, о коме причаш...?! – чудио се човек, не знајући више куд ће са самим собом ни како. - И како да непожељног госта истерам, о, Жено обучена у сунце, говори... помагај, молим ти се!

- Сачекај... – рече она и ушавши у кућу, изнесе пред њега ону обешену справу. – Узми ово!

- Шта је то?

 

 

- То су гусле. И кад дођеш кући, седи и свирај.

- Али... али... ја не умем...!

И Жена обучена у сунце му показа како да свира. И не само то, већ му даде и Песмарицу из које ће да пева.

- Ово ће отерати наметљивца. Иди сад...!

Човек јој заблагодари сузних очију и седавши на коња трком похита кући.

Кад је стигао, син и жена беху готово на умору. Часа не часећи, он привуче столицу, стави справу међу колена и поче гудалом да превлачи преко струне, а све певајући из књиге. Одједном се са тела сина и жене поче некакав црн облак подизати, који се сав на сумпор смрадни осећаше. Видећи ово, човек запе још силније и јаче да свира, а облак поче да се одмиче од њих, док га свирка сасвим не одува. А кад коначно нестаде, два болесника устадоше, обоје румени и ведри, пуни живота.

Скочивши једни другима у загрљај, сво троје се, заједно са слугама, стадоше веселити. У том се врата широм отворише, а с поља невиђена светлост испуни целу собу, тако да не могаху гледати. Чудећи се шта би то могло да буде, богаташ и сви остали изађоше у двориште, где стајаше Жена обучена у сунце, сва у раскоши, лепотом сијајући. Паднувши пред њом ничице, богаташ јој поче ноге целивати и богзнакако захваљивати.

- Устани, домаћине! – рече му Жена обучена у сунце, подижући га. Ево ме у гостима, јер си ме звао.

- Да, Доброчинитељко моја највећа, јесам и од мене данас нема на целом свету срећнијег човека – збораше пресрећни човек. - Како да ти се икад одужим за сву доброту коју си ми учинила, мени грешнику, који се на тебе гадом бацаше?

- Ја не потребујем ништа твоје, и сем тебе - мени друго не треба. Ако желиш, ти буди пријатељ код мене за трпезом, а ја ћу обедовати код тебе - са твојом породицом.

Жена и син стадоше уз њега, па и сви остали, радосно прихватајући. Затим објавише славље у целом крају, на коме се договорише да на најлепшем месту подигну Жени обученој у сунце дом. Јер свима тако приону за срце, да се не хтедоше од ње раздвајати. У то име овај богаташ подиже гусле, али тек што пође гудалом да превуче преко њих, он се окрену Жени обученој у сунце, те упита:

- Реци, каквом песмом је најбоље да увеличамо ово славље?

- Оном која се пева кад се освећује дом* – сва блистајући, рече Жена обучена у сунце.

И од тог доба, па све до данас, у тим се крајевима непрестано чује гусала звук, а земља се ова Србинова зове. А ту где оне поју, и где се људи својих предака присећају - наздрављајући вечности, тамо и Жена обучена у сунце с њима за столом седи.

Напомена:
*Псалам 30

аутор: причалица

 

п.с.: Захваљујем се драгој професорки Виолети на стручној помоћи при писању ове приче.

п.с.2: Слике су са нета.

 

 

 

наставак...

Издвојивши лисичине снове за крај, окренух смером ка вуку. Он је, од свих, имао најнемирније снове. Сваки делић његовог маштања, преиспитивао је претходни, а све у потрази за најбољом тактиком једног истог подухвата.

Након што се дочепао свог плена, јагњета, преостало му је да пређе пут до шуме, а да га чобан, са његовим псима, не примети. Чак се и у сну осећало како му се тло под ногама тресе, док им је победоносно измицао, журећи своме одредишту.

Размишљајући како да се поставим спрам његовог сна, у коме је тако маштовито себе доживљавао као великог ратника, без много двоумљења одлучих се за најбоље и, уједно, најпростије решење: да глумим самог себе! Заструјавши силно, стадох насупрот његовим корацима, успоравајући их, да бих омогућио оним чобанима са шарпланинцима да га уоче. Како сам се надао, тако се и десило. Изненадна паника, која проради у срцу овог јунака, преобрати га у ловину, за којом поче трчати и старо и младо. Вук је, дахћући, покушавао да одлепи слепљене и једва помичне ноге од тла, не би ли им утекао, али потера је била све бржа и све ближа. Кад га скоро достигоше, ја напустих сан, остављајући вуку да га сам доврши. Та, на крају крајева, његов је и био.

Коначно кренух ка сновиђењу које ме је највише занимало. Преда мном је лежала лисица, равномерно дишући. Полако јој се примићући, ја сам овде, због целокупне досадашње историје између нас двоје, сва своја чула подигао до крајњег степена невидљивости. Још кад свему додах лијину тренутну важност у новонасталим дешавањима и доказе на које бих, елем, могао да налетим у истраживању, мислим да је збир разлога био више него довољан за овакву једну преопрезност. И тако, не правећи ни сенку, пажљиво се провлачих покрај сваке њене длачице.

Савладавши цео лавиринт осетљивих станица, најзад се нађох на жељеном месту. Изузев самог садржаја, њен сан се није разликовао од остала три: и он је био пун похлепе, самодопадљивости, лукавства и томе слично. Другим речима, свега оног чега би се паметан постидео. Затекао сам је пред вратима кокошињца. Управо је била бацила око на једну крупну кокош. Али, да би свој наум спровела до краја, морала је, по изласку из кокошињца, да избегне сусрет са дворишном куцом. И ево шта је министарка смислила: да акцију започне, баш са њим! Наиме, лукаво кренувши супротним смером, она, машући репом, покуша да наведе дворишног чувара да је прати - што овај и учини. Затим се сакри у посебну рупу, пред којом остави њега да лаје, а сама пође ка излазу са друге стране, који је водио на споредни пут до кокошињца. Наравно, у међувремену су се куци придружили и укућани, остављајући јој тако на милост и немилост незаштићену кокош.

Увукавши се дубље у њену оставу са глумцима-статистима, наишао сам на преко потребан лик и извукавши га, пожурих до кокошињца. Кад се његова врата отворише и лисица, сва усхићена скочи унутра, ја јој брже-боље потурих у наручје тог новог глумца – сову! Њен скок се у трену заустави, чинећи да „виси“ у ваздуху... Била је у толикој мери збуњена, да збуњенија није могла бити. По мени, био је то, ипак, знак да сам дотакао неки живац, који је у себи носио знаке живота.

Напустио сам је у том и таквом расположењу, а по њеном уранку се могло приметити да је оно и даље држи. Храна јој, очигледно, није пријала. Али тако је то са пријатељима: они и нису храна за стомак, већ за душу. Јела су за стомак, али од њега стомаци отежају; пријатељи су за вечност, да се уз њих расте.

Аларм за некакву опасност је у толикој мери бубњао кроз њену савест, да је допирао чак до мене... А ја јој баш и нисам био близу. И тад је уследило нешто крајње неочекивано: први пут ме потражи погледом, па још каквим - препуним молбе! Дакако, мислио сам, после свих ноћас изведених представа, чини се, ветре, да је и на тебе дошао ред да се изненадиш. И не само да се изненадих, већ се и одушевих! Наравно, сад више нисам морао да јој помажем тек совине жеље ради, јер, угледавши је тако рањиву, под плаштом грубе одбојности, би ми драго што, о чуда, наиђох на нежно и осетљиво срце.

- наставиће се -

аутор: причалица

Глава осма

Ово сакупљање лековитог биља послужило ми је као савршен изговор за посету све и једног члана одбора. Али морам да нагласим да сам дуго премишљао да ли да то урадим или не. На крају сам се утешио мишљу да ја, у ствари, испуњавајући поверени ми задатак, на овај начин, заправо, успоравам њихово време кретања, уједно га продужујући сови за њено темељно истраживање. И не само то! Такође сам, поигравајући се, успео да провучем по коју дугину нит кроз њихове црно-беле снове, направивши од њих ноћне море... У сваком случају нешто на шта они нису навикли.

Прва ми је на дохвату стајала змија. Претворивши се у најтању иглу, увукох се кроз њено сићушно уво и полако се пробих до најскривенијих одаја злобе у њеној глави. Од тог сусрета се умало не почех трести. Срећом, брзо се прекорех и тихо наставих проматрати. Али трен пре него што заузех стални положај, погледом потражих њену савест. Та једва да је била жива испод свег оног црнила на које сам, пролазећи, наилазио! И да зло буде још веће, њиме је наоштрила сва своја чула.

С прва само немо посматрах ток њеног сна. Морам признати да се нисам нимало изненадио оним што видех: шта би друго она могла сањати већ своју надалеко чувену „абракадабра“ игру, уз неизбежну партнерску помоћ - жабе. Стајале су једна спрам друге на удаљености од неких тридесетак снених центиметара, када јој змија погледом прикова поглед. И ту отпоче игра лелујавих очију, чији ритам је жаба пратила уз музику коју је сама производила, болно јечећи.

Да бих могао у тачно одређено време да изведем акцију, коју сам у међувремену осмислио, и сам сам морао да се љуљам, вребајући тренутак када ће лија да палацне својим језиком. Све троје, у стању напетости, ишчекивасмо час обрачуна. Сва моја мисао била је усредсређена искључиво на змијине очи; измаштану жабу избацих из видокруга. Један,... бројао сам полако, два... триии... и... сад!

Кад змија покрену главу, испружајући свој отровни језик, тог истог трена - заправо, секунд брже од тога, уклоних жабу у страну, а овај, немајући где да се заустави, излете дуже већ што треба и ишчаши се, остављајући јој бол у замену. Ситуација је било толико смешна, али се ја, услед присуства огромног незадовољства које је претило да је пробуди из сна, не усудих смејати, већ брзом брзином изјурих напоље. Моје је гостовање сад ионако било сувишно, а за наставак забаве оставих јој сасвим довољно материјала...

Покупивши узбране травке, ја пређох у сан назови мајке. Њено сањарење почело је причом из најранијег периода детињства. Затекао сам је још у љусци од јајета, наравно, подметнутог у туђе гнездо. Морам признати да сам се добро помучио, док га нисам препознао, јер су се јаја тешко могла разликовати. Нема шта; својски се потрудила - баш као да је јава, а не сан!

Уставивиши се на самој ивици гнезда, ослушкивах кљуцање преваранта. На уснама ми је лебдео благи осмејах због управо смишљеног плана. По томе како је насрнула на љуску, било је сасвим јасно да јој се журило. Како и не би, кад ју је, већ по самом изласку, очекивао највећи део посла. Наиме, познато је да кукавица није биће друштвено, а о родбинским односима да се и не говори. Њен животни мото је „све себи“, тако да о подели гнезда, родитељске пажње, хране са другима - ма то била и рођена браћа и сестре, није било говора. Стога је она била дужна себи и свом урођеном „моту“, да што пре изађе, како би сва остала јаја, или птиће, поизбацивала из гнезда. И ту ће је чекати изненађење које сам јој припремио.

Угледавши њен кљун како се помаља, схватих да је време деловања пристигло. Јаја, која је она замислила у гнезду, ја сам заменио - нојевим! Учинак који је произвео на тек испилиту кукавицу, био је већи од замишљеног. Такав израз запрепашћења нисам до тада имао прилике да видим. Али ни све друго, јер сам је, по завршетку свог дела, одмах напустио.

- наставиће се -

аутор: причалица

п.с.: Слике су преузете са нета.

Сањала сам сан

Шта радите када схватите да ваш живот пролази мимо вас? Кад сте својим неживљењем умртвили своје снове и своја хтења и своја надања? Када се препознате у „Јадницима“ и речима песме из истоименог мјузикла?

I Dreamed A Dream

There was a time when men were kind,
And their voices were soft,
And their words inviting.
There was a time when love was blind,
And the world was a song,
And the song was exciting.
There was a time when it all went wrong...

I dreamed a dream in days gone by,
When hope was high and life worth living.
I dreamed that love would never die,
I dreamed that God would be forgiving.
Then I was young and unafraid,
And dreams were made and used and wasted.
There was no ransom to be paid,
No song unsung, no wine untasted.

But the tigers come at night,
With their voices soft as thunder,
As they tear your hope apart,
And they turn your dream to shame.

He slept a summer by my side,
He filled my days with endless wonder...
He took my childhood in his stride,
But he was gone when autumn came!

And still I dream he'll come to me,
That we will live the years together,
But there are dreams that cannot be,
And there are storms we cannot weather

I had a dream my life would be
So different from this hell I'm living,
So different now from what it seemed...
Now life has killed the dream I dreamed...
The dream I dreamed

Управо то се догодило једној, свету непознатој, жени из Глазгова. И шта је та непозната жена урадила? Научила је песму и пожелела је да буде нова Елена Пејџ, уметница која је овом песмом прославила и мјузикл и себе и песму саму. Овако је то она певала:

Али ми пратимо пут непознате жене, која, вођена песмом, сакупља последње преостале мрвице одважности и пријављује се као учесник у шоу-програму „Британија има таленат“. Њен први наступ, сусрет са публиком и члановима стручног жирија изгледа овако (молим вас да обратите пажњу на њихова лица):

(У случају да јутјубе не дозволи гледање на блогу, молим вас да се кликом

пребаците на њихов званични сајт)

Тигрови нису дуго чекали. Након овог њеног наступа уследила су невероватна дешавања, која су испомерала многе животе, међу првима живот саме Сузане Бојл. Али, срећом, она се није дала. Напротив, изашла им је свима у сусрет, како другачије, него песмом.

А сви који су били уз њу, сада са нестрпљењем чекају њен ЦД.

Бајке се, ипак, обистињују, зар не?

п.с.: Слике су са нета.

Зидање куле Вавилонске

Зидање куле вавилонске - Прва Књига Мојсијева, глава 11, 1-9
Силазак Духа Светог на Апостоле – Педесетница – Дела Апостолска, глава 2.

Из књиге "Старац Порфирије Кавсокаливит"

(само кратко да напоменем да је Старац Порфирије био телесно слеп)

Записи на песку

Победник Украјине у одабиру најталената 2009. године. Предивно!

Мале балерине

 

 

 

Мрав

Једном давно, живео је срећан и вредан Мрав, који је сваког дана долазио први на посао. Био је вредан. Весео. Једном речју, био је срећан док је радио. Певушио је веселе песмице, а резултати његовог рада су били одлични.

Слушајући песму Мрава, господин Стршљен, директор фирме, закључио је да се мрав превише забавља а премало ради, јер нема право усмерење и шефа који би га контролисао. Зато је запослио Бубамару, која је имала велико искуство са управљањем.

Прва брига Бубамаре била је да организује евиденцију долазака и одлазака мрава на посао (односно са посла). У ту сврху, успоставила је систем пријемних и одлазних докумената. Са временом, број докумената се повећавао и због повећаног обима посла
око папира морали су да запосле неког ко би припремао папире и извештаје.

Запослили су Паука, који је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива.

А Мрав? Мрав је и даље радио као и пре.

Извештаји које је достављала Бубамара су били изванредни. Директор Стршљен је био одушевљен извештајима које је добијао од Бубамаре и ускоро је почео да захтева: упоредне студије са графиконима, анализе трендова развоја, итд. Да би се задовољио директоров захтев, било је нужно да се запосли Хрчак, који би био директна помоћ директору. Њему су одмах купили нов рачунар са штампачем.

Срећни и вредни Мрав је и даље радио као и пре. Једино се пожалио да би му било лакше ако би имао неки рачунар. Нису му одобрили. Ово је било први пут да се Мрав на нешто пожалио и директор Стршљен је одмах схватио да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно место шефа службе који би надзирао срећног и вредног Мрава.

На ново радно место је запослио Цврчка. Он је одмах по свом доласку заменио целокупни намештај у својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним ЛЦД екраном.

Број рачунара је нарастао и морао је да се купи и инсталира и мрежни сервер. Нови шеф службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био његов помоћник у предходној фирми). И тако је запослио Стеницу.

У исто време Мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван. Опет је тражио рачунар. Опет му нису одобрили.

Ситуација са Мравом, забринула је Цврчка и он је закључио да мора да наручи студију о задовољству запослених у фирми. Упознао је са тим директора Стршљена, који је схватио Цврчково објашњење и одобрио ангажовања агенције за те потребе.

Скупа студија је урађена и Цврчак је почео да примењује предложене мотивационе методе. Свуда је окачио мотивационе плакате. Водио је Бубамару, Паука, Хрчка и Стеницу на мотивационе тренинге у позната летовалиста итд...

Мрав је и даље, али невољно, радио. Читао је мотивационе поруке на плакатима и никако није могао да нађе надређене кад су му требали. Једноставно, или нису били ту или нису имали времена за њега.

И тако је време текло.

Директор Стршљен је и даље добијао редовно своје перфектне извештаје, али су они почели да показују да фирма није више тако рентабилна као пре. То га је дубоко забринуло и морао је да реагује. Унајмио је најелитнијег консултанта, госпођу Сову. Совин задатак је био да изврши потпуну анализу организације и пословања фирме и да
предложи решења да би фирма пословала рентабилно.

Након три месеца, Госпођа Сова је директору предала следећи извештај: "У фирми је превише запослених!"

Директор Стршљен је одушевљено прихватио стручну анализу и одмах отпустио:

МРАВА.



Наравоученије:

Ако на сваки начин желиш да си Мрав, оснуј своју фирму и тако нећеш морати да радиш за Стршљена, Бубамару, Паука, Хрчка, Цврчка, Стеницу и Сову. Али тада нећеш моћи да радиш ни као Мрав. Јер, да би одржао фирму, мораш да се дружиш са Стршљеновима, Бубамарама, Пауцима, Хрчцима, Цврчцима, Стеницама и Совама.


Наравоученије 2:

Нажалост, цела прича је утемељена на универзитетским научним истраживањима која кажу да већина људи тежи ка паразитском животу.

наставак...

... Сада је остало на лисици да својим предлогом заокружи читав план.

- Узимам на себе следећу одговорност: да будем та која ће да привуче човекову пажњу, те да на тај начин омогућим вама несметан пролаз.

- Како то мислиш да изведеш? – просикта змија радознало.

- Потражићу место где су смештене кокошке – образлагала је лисица, којој, на сам помен живине, црева почеше да се покрећу у скоро заборављеном ритму, док јој на уста пође вода.

За реч се поново јави кукавица.

- Дакле, наш план је више него јасан... – говорила је кукавица, све крилима покушавајући да га исцрта у зраку. – Лисица ће заузети кокошињац, ја ћу обавестити змију о кретању породице и извидићу положај најважнијег члана, кога ће, потом, ова преузети и удаљити од осталих. Држаћемо га у затвореништву неколико дана, а затим ћемо га спровести до куће најбољег им породичног пријатеља, о коме ћемо се већ обавестити преко вивка.

Овим је прва тачка састанка била завршена, што је поздрављено са одушевљењем. А док их је оно држало, лисица, брже-боље, изнесе пред одбор и другу тачку.

- Потребно је да донесемо и одлуку о томе ко ће бити заменик на трону, док лавић не порасте довољно да може понети на својим леђима бригу о краљевству.

- Мишљења сам да би то питање требало оставити отвореним до даљњег – с приметним поносом у гласу, а због свог учешћа у овом несвакидашњем догађају, надовезао се вук на лијину причу. – За сада је спашавање части краљевске породице наш најважнији задатак.

Како више није било заједничких тачака око којих би ова група разговарала, то се она брзо разиђе: неки на одмор, а неки, опет, потражише друге живуљке, које упознаше са донетим планом, рачунајући да би им њихова помоћ, у одређеним деловима акције, била више него добродошла. Кад је и то било обављено, и оне се препустише, заједно са осталима – изузев оних на стражи – царству снова.

Тада сам поново добио прилику да се приближим „министарки“, како бих јој још једном извидао рану. Знаци промене били су уочљиви и, некада велика нагоретина, узмицала је пред новим крзном, које је попримало некадашњи сјај.

Међутим, док сам се бавио видарством, наједном ми једна идеја навре у главу. Уколико се желим назвати сведоком овог историјског догађаја, то је моја дужност да будем упознат са што више чињеница. Зашто онда не бих, мислио сам ја, направио такав један подвиг и завирио у снове ова четири мрачна ума, што сковаше овај грозоморни план? Ако ни због чега другог, а оно бар да пробам изнаћи бар неку олакшавајућу околност у њихову корист; нема сумње, требаће им сасвим извесно.

- наставиће се -

п.с.: Слика је позајмљена са нета.

Гнев и смирење

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.

Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.

- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.

- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.

- Ја ћу да надгледам.

И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше да разилазе.

Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.

- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гнев на њега.

- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.

Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.

аутор: причалица

Разумно дете

слика са нета

Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:

- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?

- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.

- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?

- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.

- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?

- Да тата, - одговори дете.

- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?

-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.

Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

савремена руска прича 

Из књиге "Духовне поуке" Светог Владике Николаја

Краљ и пастор

слика са нета

Пруски краљ Фридрих, одушевљен философијом рационализма и натуралиста, посумњао је у божанственост хришћанства. Позва дворског свештеника и рече му:

- Хоћу да ми укратко, без дугог излагања, докажеш да је хришћанство божанског порекла. Али, сасвим кратко, у две-три реченице.

- Јевреји, Величанство! – одговори пастор.

- Шта Јевреји? Како Јевреји? – упита краљ.

- Све што су јеврејски пророци прорекли за Христа, испунило се на Њему. А све што је Христос прорекао за Јевреје и Јерусалим, испунило се на њима. А истинито пророчанство потиче од Бога.

Краљ је био задовољан.

Глава седма

Лисици је требало прилично времена да примети совин нестанак. Али чим се то десило, у тренутку је осетила губитак, са свим пратећим елементима бола, који је истом претворила у отровну стрелу мржње испаљену ка мени. Није ми требало посебно цртати како бих разумео да то значи да, кад већ нема ње, то ни моје друштво није пожељно – што никад није ни било.

Но нисам се превише обазирао на њено негодовање. Уосталом, ја сам сад био на задатку који није захтевао да нас двоје пријатељујемо. Суштина нашег односа требала је да буде превентивног карактера и то углавном кад нисмо морали да се гледамо очи у очи. То значи да су се ти сусрети могли одвијати тек након што би лисица пала у сан; једино тако сам јој се могао приближити, без бојазни да ће ме отерати или на неки други начин изразити своје незадовољство.

Моје тајно видарство састојало се у одувавању честица прашине, које би се током дана залепиле на изранављена места. Потом бих јој ране опрао у јутарњој роси и на њих бих наслагао претходно убрано лековито биље: кантарион, боквицу и још неке траве. Тако превијена рана имала је за циљ брже зарастање.

Што се, пак, лијиног личног залагања тиче – сова је имала право. Она је у толикој мери била преокупирана својим учешћем у ковању планова за освету, да је на реп скоро заборавила. Мада, кад боље размислим о тим данима, не могу а да не мислим да га је помало и свесно занемаривала, како би тиме додатно јачала своју огорченост.

Као прва ставка у подухвату који им је предстојао, на дневни ред је стављена тачка о изгласавању одбора који ће руководити операцијом.

Да сам, као што нисам, имао и један прамен косе, чини ми се да би се накострешио од језе која ме је подишла. У какво се само легло зла лисица завукла!? И сова сама би се згранула да зна.

Поред лисице која је, као што рекох, постављена за министра рата - да са тог места руководи целом операцијом - налазила се још и змија, као њен главни заменик, кукавица, као главни обавештајац и вук, као главнокомандујући над овом армадом гневних. Након изгласавања овог и оваквог одбора, приступило се расправи о плану којим је требало осветити краља.

- Моје је мишљење око за око! – без имало околишања, палацајући отровним језиком, свој предлог је изнела змија.

- И то, али и нанети материјалну штету! – повлађиваше јој вук.

- Нисам противна – умеша се и кукавица – само се мислим сад нешто: како би било добро да све то уредимо тако као да је за све крив неки други човек. То би освету учинило још већом, а последице би донеле небројене повољности у нашу корист, уз тако мало труда. Ха, шта кажете на то?!

Кад су предлози саслушани и кад је утврђена сагласност, лисица им се обрати:

- Сад нам само преостаје да донети план разрадимо до детаља...

Сваки члан одбора се дубоко замисли над својом визијом освете, тек гримасом изражавајући ужас који је жудео за ослобођењем. Прва која се пробуди из кошмара, да би своју претњу објавила свету, била је змија.

- Ево мог плана: како је човек крив за погибију нашег краља, то значи да би освету требало извршити на њему лично!

- То би могао да буде превелик залогај за нас, што би довело до тога да останемо кратких рукава. То исто можемо учинити и на мање захтеван, али подједнако, ако не и бољи, начин, тако што би своју освету преусмерили на оно што човек воли више од себе самог, а то је његова породица – говорила је кукавица, познатија као „мајка, поштедите ме обавезе“.

- Али, заборављате најважнију чињеницу, због које би цео план могао да пропадне – изјави наједном вук.

Лисица, змија и кукавица се нађоше у чуду.

- Нико од вас није мислио на лавицу и младог лавића. Зар не знате да је лавица дужна да спаси живот човеку који јој је убио мужјака? Стога неко мора да пази да се то не догоди – објашњавао је вук звани „храброст“, додајући, - а тај неко предлажем да будем ја.

И овај предлог би потврђен уз сагласност свих чланова одбора.

- наставиће се -

п.с.: Све слике су искључиво са нета.

наставак...

Иако безуспешно ловећи њене мисли, ипак сам и сам делио бригу која јој се читала на лицу. Да им је број био и половичан, могло би се посумњати у причу, јер ми је било добро познато то обавештавање на даљину. Већина извиђача, не сви – част појединцима – волела је да у добијену вест дода и свој печат, па се не ретко дешавало да се ситно - беспотребно укрупни, а крупно - уситни. Несумњиво, мора бити да је и сова била упозната са тим, те отуд и тај њен забринути израз.

Прелетох погледом околину, не бих ли, гдегод, уочио лисицу, кад имах шта и да видим: она за бригу једноставно није имала времена! Отворених чула упијала је сваку реч, свако слово, сваки покрет чак! А тек како се очима исколачи, кад чу наставак вивкове приче.

- Има нешто што свакако морате да знате...

Гомила утихну и сви се нагнуше у његовом смеру, како би га што јасније чули.

- Дужан сам вам изнети целу истину...

- Говори! Говори! – повикаше они најнестрпљивији, због чега их неки и прекорише.

- Лава је убио човек! – изрече вивак заверенички, не скривајући у гласу осећај личног задовољства.

Ко ђуле топовско да је испалио, е тако је то пукло! И прва која се на његов удар огласила била је – лисица.

- Ха! Човек кажеш! Тачно сам осећала, ево... ево свраб ме неки напао, као да сам предосећала шта ћеш нам рећи.

О, не, помислио сам у себи, опет се враћамо унатраг? За који секунд лисица ће, сасвим извесно, прозвати и мене, а како је сова прилично одсутна мислима, најбоље ће бити да се не јављам. О, колико сам се само молио да сова преузме ствар у своје руке. Но моја молитва као да не стизаше на своје одредиште.

Зато лија није губила време; а и некако се стицао утисак да све више преузимаше совину позицију.

- Хајде, сад казуј све по реду и немој да те се мора молити!  - обрати се вивку готово заповеднички.

По осмејку који је потом уследио, видело се да јој заповедање годи.

- Ево овако... – послушно се вивак одазва. - Преносим поруку у целости: краља су убили усред оазе, у тренутку док се играо са својим сином. Затим га је човек, који га је и убио – отео!

Животиње су све гласније и гласније почеле изражавати незадовољство. Свакако, имале су довољно разлога за то - уколико се претпостави да је истина оно што је вивак говорио. Само што сам ја, из ко зна којих тадашњих разлога, више бринуо о совином ћутању, које се, истина, с времена на време, знало огласити понеким хуком. И обузет тиме, ја стадох ловити њене мисли. Међутим, бука која је из часа у час јачала, ометала је мој наум, те ми брзо одвуче пажњу на дешавања која прерастаху у праву правцату драму.

- Мислим да су ствари више него јасне, драги моји...! – говорила је лисица, која се у међувремену успела на неки повећи камен.

Затим, упутивши један брз поглед ка сови, на који није добила никакав одговор - чак ни пошто је, након ове њене опаске, уследио загушљив тајац у шуми - она грчевито настави са започетом мисли.

Али, срећом, ја јесам. Био је то тренутак када сам успео да пресретнем једну од њених мисли због којих је утонула у дубоко размишљање. Наиме, копкало ју је: Зашто би неко прво убио краља, а потом га још и отео? И даље је била неповерљива према извештавању, кога је упоредила са игром „глувих телефона“. Али, да ли је стигла до било каквог одговора, е то већ нисам стигао да дознам, јер ми лисичино напречац надошло самопоуздање, којим се бахато разметала, није то дозволило.

- Дакле, као што се да приметити, стање је очајно, кад, ево, ни сама премудрост не може да нађе решење – просто није могла а да не прозове сову. - Уосталом, ово што се догодило и није у њеном домену деловања. Јер од тренутка кад се један стуб узвисио над другим, тако што му је стао на главу, укопавши га, то и правда, да би одржала тасове у истој равни, мора да прибегне мачу! Рат нам је објављен, рат објављујемо!!!

- Тако је! Рат! Рат!... – проносио се глас шумом, састављен од вике, рике, цике и дреке.

- Јесмо ли сви једномислећи у томе? Да вас чујем! – лукаво севајући очима продера се лисица.

- Јесмо! – викнуше живуљке сложно у глас, да се сва гнезда на гранама протресоше.

Овај урлик освете најзад прену сову из размишљања, али - прекасно да би могао усталасану масу да врати у мирно корито. Њени повици за мир и мирно разговарање, попут каменчића, не нађоше места на запењеној води, већ једнако пропадаху до самог дна, забијајући се тупо у дубоки глиб. Још и више кад се шумом пронесе глас:

- Лисицу за министра рата!

- За министра! Лисицу за министра! – понављало се из сваког грла, попут еха.

Авај, био је то тек почетак! Опасност се захуктавала са сваким новим повиком. А на њено чело стављена је лисица којој се клицало; она сама горела је од заноса који је пламтео у њој.

Али, за дивно чудо, сова и ја, (понајпре ја), остадосмо поштеђени, јер животиње, окруживши лисицу, направише неку врсту ваљка, који одвуче ове повике у небеске висине, тако да ништа реметилачко не уђе у наше уши. Како то допринесе томе да се мој слух отвори, ја чух сову како ме дозива и говори:

„Ветре, знам да ме чујеш... Ја настављам пут; немој ме следити, јер си овде потребнији. Пази на нашу пријатељицу, којој ће ускоро бити потребан ослонац. Видај јој ране, јер, у својој лудости, она сама неће обраћати довољно пажње на њих, што би јој касније могло донети још више проблема. Знам да ћеш ме у свему послушати и ја слободно могу да кренем ка извору ових тајновитости. Дај оно најбоље од себе! А и Небо ће помоћи. Видимо се ускоро!“

Затим прхну у ноћ и нестаде у мраку.

Премда неспреман и више него изненађен овим што чух, ипак у трену одлучих да јој будем послушан, кад је већ и сама знала да хоћу. Стога и ја њој упутих мисао, иако сам знао да је не може чути – не још, али једног дана хоће засигурно. Биле су то речи: „Једва чекам!“, које ни изречене, ни записане, нису имале снагу колико осећај што се родио са њима.

- наставиће се -

Безбедност деце

   Услови у којима дете расте одражавају се на његов развој и прате највећи део његовог живота.

   Како заштитити децу од злостављања и занемаривања?

   У више од 50 % случајева, злостављачи деце су њима познате особе! То су особе из њиховог најближег окружења: људи из породице, рођаци, пријатељи, неко из вртића или из школе. Они уживају поверење детета и његових родитеља, јер веома често особа која злоставља дете „уопште не личи на злостављача.“

   Тешко је дати тачне податке о стварним размерама насиља које трпе деца у нашој земљи. Прецизних обједињених података нема, јер установе, које се баве овим проблемом, користе различите параметре за његово регистровање, па зато и нема јединствене базе података у овој области. Постојећи подаци показују да су сви видови насиља над децом (физичко, психичко и сексуално) у порасту.

   Злостављач представља проблем и за дете и за околину, али и он сам има проблем, и то двоструки: како да престане са злостављањем и како да прикрије то што чини. Зато је важно да учитељ, а и друштвене службе, препознају знаке било ког облика насиља над дететом. То је истовремено и законска и морална обавеза.

   Који су најчешћи облици насиља над дететом?

   Злостављање и злоупотреба деце јесте све оно што појединци, институције или процеси чине или не чине, а што директно или индиректно шкоди деци или оштећује изгледе на њихов безбедан и здрав развој.

   1. Физичко злостављање

   2. Психичко злостављање

   3. Сексуална злоупотреба

   4. Занемаривање

   5. Безбедност на интернету

ФИЗИЧКО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Физичко насиље над дететом подразумева намерно наношење повреда или озледа применом физичке силе, уз помоћ неког предмета, или без њега што угрожава здравље или живот детета.

   Физичком насиљу обично претходи психичко насиље па су ова два вида насиља међусобно условљени и обично се јављају заједно. Најчешћи видови физичког насиља су: ударање рукама и ногама, чупање косе, увртање делова тела и лица, ударање каишем, штапом, палицом и сличним предметима, повреде оштрим и тупим предметима, опекотине, насилно урањање главе у воду, везивање, закључавање или затварање у мрачну просторију, лишавање хране, одеће и обуће, излагање непогодним климатским условима, онемогућавање лечења детета.

ПСИХИЧКО (ЕМОЦИОНАЛНО) ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Психичко злостављање дефинисано је као психичко насиље над децом и састоји се у актима пропуштања или чињења, који се, на основу стандарда и стручњака, сматрају психолошки штетним. Починиоци ових аката су појединци, појединачно или колективно, који на основу карактеристика (узраста, статуса, знања, организационе форме) поседују посебну моћ, која чини децу рањивом. Ови акти пре или касније утичу на понашање, сазнајно, осећајно или физичко функционисање детета. Примери психичког насиља укључују акте одбацивања, терорисања, изоловања, експлоатације и емоционалног лишавања. Неки од ових облика се прожимају и тешко их је стриктно одвојити једне од других, али сви, у суштини, имају потребу за апсолутном контролом над дететом.

СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

   Сексуално злостављање деце сматра се најтежим обликом злостављања. Под сексуалним насиљем у ширем смислу подразумева се сваки вид вербалног, гестовног или физичког контакта са сексуалним садржајем најмање две особе било ког пола. Од сексуалних порука, ласцивних речи, прича и сексуалних понуда, до наглашеног показивања сексуалних симбола, додиривања, покушаја или остваривања сексуалног односа и силовања и ако је то резултат невољног, нежељеног и неприхваћеног става било ког од учесника у овим односима, када су у питању одрасле или малолетне особе.

   Сексуално насиље у ужем смислу означава сваки вид задовољавања сексуалних потреба и нагона применом физичке, психичке или неке друге силе или надмоћи.

   Посебно тежак облик сексуалног насиља је укључивање у сексуалне активности зависног, развојно незрелог детета, што оно не може разумети, на шта не може дати зрели пристанак. Сексуална злоупотреба не мора почети физичким присиљавањем. Увод у насиље може бити задиркивање, голицање, љубљење, које постаје сувише интимно, али жртва нема прави однос према томе шта јој се дешава. Сексуално злостављање могу бити и сексуалне радње у које дете није укључено, односно ако је присиљено да гледа оно што не би требало да види. То се дешава ако су родитељи егзибиционисти или чак присиљавају своје дете да гледа и слуша њихов сексуални чин.

ЗАНЕМАРИВАЊЕ ДЕЦЕ

   Занемаривање деце представља изостанак активности родитеља које би задовољиле дететове основне потребе. Изостанак ових активности излаже дете ризику од оштећења. Основне физичке потребе су храна, кров над главом, одећа, здравствена брига, заштита и хигијена. У елементарне психолошке потребе спадају потреба за сигурношћу, прихватањем, поштовањем, љубављу. Врло често у породици долази до одређених облика занемаривања ако економска и социјална ситуација није погодна, услед прераног родитељства, лоше материјалне ситуације, психолошке незрелости, родитеља, могућих душевних обољења мајке, депресивности, психотичности, алкохолизма и сл. И у релативно нормалним условима могућа је појава неког облика занемаривања, можда не континуирано, већ периодично. Обзиром на то који аспект бриге и неге је изостао, занемаривање делимо на медицинско (здравствено), физичко и емоционално.

БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ НА ИНТЕРНЕТУ

   У последње време се за све више ствари ослањамо на Интернет, који нам пружа бесконачне могућности за комуникацију, информисање, забаву... Шта значи бити одговоран корисник Интернета? Пре свега, то подразумева сазнања о основама рада на Интернету, као и акције које могу да доведу у нежељену ситуцаију, које су потенцијалне последице тих акција; које су безбедне акције. Безбедне акције подразумевају одговарајући антивирус програм, контролу електронске поште, одабир места на која ће се одлазити на Интернету, заштиту података о себи, јер подаци који се једном нађу на Интернету веома тешко ће се уклонити.

   У Србији нема истраживања колико деца користе Интернет. Искуства Европске уније показују да 90% деце то чини свакодневно. Једна трећина деце која користе Интернет доживи неку врсту Интернет злостављања. Иако је код нас тај проценат мањи, неопходно је децу заштитити од неких садржаја и негативних коришћења Интернета.

   Основни проблем је што деца често остављају на Интернету личне податке или фотографије који могу бити злоупотребљени. Веома је важно да родитељи знају шта им деца раде када су на Интернету, да имају контролу зашто су на Интернету, да имају контролу зашто, у којим ситуацијама и коме њихова деца остављају податке. Међутим, родитељи врло често знају о новој технологији мање од своје деце. Заштита деце на Интернету подразумева едукацију родитеља и учитеља, односно наставника о опасностима које деци прете са Интернета. Родитељи често нису свесни опасности по њихово дете док „безбедно“ седи у својој соби и не слуте које садржаје на Интернету њихово дете у том тренутку посећује. „Лутање“ Интернетом је попут лутања улицама непознатог града, где се никада не зна шта се може догодити подједнако добро и лоше.

   Безбедност деце на Интернету подразумева борбу против дечје порнографије, расизма, говора мржње, радне дискриминације и залагање за заштиту приватности на Интернету.

   Не постоји апсолутно сигурна заштита детета на Интернету, али постоје програми. Већина програма је бесплатна и може се наћи најједноставнијом google претрагом. Ови програми могу да прате активност детета и да му забране приступ ка нежељеним садржајима. Постоји и велик број провајдера, који у склопу својих пакета нуде одређену могућност блокаде недозвољеног материјала на рачунару које дете користи. Ови програми се базирају на бирању листе са нежељеним садржајем, на основу чега софтвер даље забрањује приступ одређеном сајту и ограничава слање личних података са рачунара на мрежу. Још један од корисних начина да заштитите дете је да тачно знате шта оно ради на Интернету. За ту сврху постоје софтвери који раде у позадини (корисник рачунара не зна да се прате његове активности) и бележе активности на мрежи. Најбоље је да родитељ разговара са дететом и да види која су његова интересовања и какав утисак Интернет оставља на њега. Интернет не би требало да замени пријатеље и игру, па се зато треба потрудити да дете користи Интернет у едукативне и практичне сврхе, а не само за забаву. Родитељи треба да прате садржаје које дете користи и да блокирају нежељене садржаје.

* * *

Ово је одломак из дипломског рада који сам куцала за студенткињу, која је исти одбранила са чистом десетком, дао Бог. У прилогу додајем и један видео клип у коме су инсерти из једног од најпотреснијих филмова које сам имала прилике да гледам у свом животу. Снимљен је према истинитом догађају, а наслов филма је "Аурора". Замолила бих све оне са слабијим стомаком и срцем да пажљиво размисле о томе да ли ће клип погледати или не.