Долична употреба гнева
Јуродиви и цар
Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.
- Откуда идеш, старче? – упита га цар.
- Из пакла.
- Шта си радио тамо?
- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи становници да ми уделе коју варницу.
- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.
- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.
- Али... како то може бити?!
- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.
*јуродиви – „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.
Патријарх у анегдотама
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.
Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.
* * *
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.
- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!
То је био његов једини коментар.
Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...
Патријарх Павле
„Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.“
"Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута."
„Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења.
Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!“
Дрво
Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.
Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.
А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.
Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.
Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.
Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.
Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.
Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.
Оскар Фрајзингер, С оне стране мисли
Одраз у зајам
слика са нета
Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:
- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.
И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.
- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.
- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.
А трговац му објасни:
- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.
Просјакиња (други део)
Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:
- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?
- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.
Мајка се за тренутак замисли, па рече:
- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?
Петар мирно кимну главом у знак одобравања.
Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.
- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.
Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.
Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.
Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.
- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.
- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.
У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:
- Нема на чему, мајко!
Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.
Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.
А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.
- К Р А Ј -
аутор: причалица
Просјакиња
Била је веома чест гост улица и свима добро позната. У својој старој и изношеној одећи, која је висила са ње због њене, не толико ситне, колико изгладнеле грађе, просила је од људи било какав посао, а уколико га не би било, онда се задовољавала и кором хлеба.
Постоје људи који се питају зашто Бог допушта да људи просе, али има и оних који одговор знају. Ови први се, унеколико, задовољавају својом осудом Бога, док други с вером у Њега хрле да се са просјацима сретну. Јер, истине ради, ни ови богати ни сиромашни се не могу једни без других спашавати.
Знао је то, у теорији, и Петар, ученик четвртог разреда основне школе, јер је то учио на часу веронауке. Па ипак, никако му није било јасно како то да од свих кућа ова просјакиња има највише посла баш у њиховој. И то би можда још некако и поднео, да га није, онако у пролазу, умела да оном својом рапавом и жуљевитом руком додирне по глави; чак и пред његовим другарима, који су је неретко знали исмејавати, гледајући на њу као на слушкињу.
Његовој мајци, која је била добра хришћанка, његово понашање није могло да промакне. Стога, кад год би га видела намргођеног због додира просјакиње, кротко би му прилазила, молећи га да не буде дрвеног срца, додајући:
- Шта би било да је у Пинокију остало дрвено срце? Он би занавек остао лутак у туђим рукама.
Овим и другим појашњењима, којих је мудра мајка имала за безмало сваку прилику и неприлику, успевала је да отера од њега те облаке смутње, којих у њеној близини као да није смело да буде. Затим би, као крилима ношен, одлазио на своја дечачка послушања, било да су се она односила на школу, кућу или игру. Све их је обављао у складу са својим могућностима, а на радост свих који су будно мотрили на његово одрастање.
Једино што су облаци, као вуци, кидисали на јагњад која би се с времена на време удаљила од стада и пастира.
На путу до школе Петар је са својим вршњацима пролазио поред куће у којој је становала просјакиња. Поприлично стара зграда којој је недостајала рука каквог вештог и умешног мајстора, налазила се покрај самог гробља, због чега је била повод многих разговора својственим дечијим маштањима. Још кад се настава одвијала у поподневним часовима, са трајањем до касног поднева и раног повечерја, деца би се често устављала у њеној близини, да из прикрајка мотре на просјакињу, за коју полако почеше да износе глас како је вештица која једе децу.
Премда се ова нова игра баш и није допала Петру, он се, скривајући се од мајке, прикључи овим несташлуцима, уздајући се да би му они могли помоћи да просјакињу, најзад, удаљи од њихове куће. Није желео да и даље на својој глави трпи њене руке, за које је говорио да су прљаве. А и ко зна да то можда није и истина – то да је вештица, јер је жена доста времена проводила на гробљу, носећи и размештајући свеће и цвеће. Његова је мајка добра домаћица која не излази превише из куће, да би знала оно што други знају и говоре. А кад говоре, ту мора да буде и истине; не могу деца да измисле овакве ствари тек онако, из чиста мира.
Тако је Петар убеђивао самог себе да чини праву ствар. И у договору са другарима, искрадоше се једне вечери те одоше до куће ове просјакиње да виде шта она ради кад град спава. Ех, кад би им се посрећило, мислио је Петар у себи, док је извиривао на њен прозор иза којег је догоревала свећа, па да може с поносом да стане пред своју мајку и стави јој до знања како их је све спасао од демонских сила. А како он има одличну оцену из веронауке, то он врло добро зна да је вештичарење завера против Бога.
Но док су се гурали у жељи да свако задовољи своју радозналост, неко од деце се спотаче преко нечије ноге, те паде на канту у близини прозора, која бучно тресну о под, што просјакињу прену те она изађе у двориште да види шта прави буку. Стигла је таман кад се дечак, који се спотакао, придигао и дао у бекство, остављајући на тлу Петра, кога је у паду оборио и коме не пође за руком да утекне. Просјакиња му приђе и збуњеног израза на лицу га упита:
- Петре, сине, шта је ово било...?!
Петар, који се сав тресао од страха али и беса покушавајући да јој се отме из руку које није могао да гледа, не могаше да се суздржи већ гласно изрази свој презир:
- Нисам ти ја никакав син, вештичаро! Пусти ме! Не можеш ми ништа! Јеси ли чула: ништа!...
Као да ју је струја ударила, тако су његове речи деловале на њу, те га брзо ослободи свог додира. А док је гледала с тугом како бежи од ње, она подиже руке и стојећи тако сама у ноћи, прекри очи и поче тужно да јеца и грца од бола који јој раздираше срце.
- наставиће се -
аутор: причалица
Сејач среће
слика са нета
Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.
- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.
- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.
Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.
И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.
- Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада
нећете уловити.
- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.
Насмешивши се, старац је тихо рекао:
- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву
среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.
Срећа се узима раширених руку.
Чудо рађања
Механизам рађања животиња и човека је изразито сврховит, као и исхрана фетуса у утроби мајке. Ту су технички проблеми просто генијално решени.
Све хранљиве материје и кисеоник прима фетус из материне крви. Али како? Из постељице води посебна вена (пупчана врпца) у доњу вену фетуса. Тако оксигенована крв (крв која је снабдевена кисеоником) долази у десну преткомору фетусовог срца. Из ње кроз један посебан отвор звани „форамен овале“ пролази у леву преткомору, па одатле у леву комору срца. Стискањем фетусовог срца та крв одлази из леве коморе у аорту, па из ње кроз артерије у главу и остале делове тела.
Када крв која је отишла у главу преда фетусу кисеоник, она постаје „редукована“ (без кисеоника), враћа се у десну комору срца, одакле је плућна артерија поведе према плућима, али плућа још не раде, него специјални крвни суд, такозвани Боталов канал, одводи је у аорту, па кроз артерије одлази у постељицу.
У целом овом врло сложеном механизму, који је очигледно формиран да обезбеди снабдевање фетуса кисеоником, изразито су целисходне три чињенице, које омогућују то снабдевање.
Пре свега, онај отвор, звани „форамен овале“ постоји само док се дете не роди и док не почне да дише на плућа. Чим се дете роди, „форамен овале“ се одмах затвара, да се у новорођеном организму не би венска крв помешала са артеријском. Фетусу је тај отвор био неопходан, а детету би био штетан.
Друго, само код фетуса постоји крвни суд такозвани Боталов канал, да би се кроз њега редукована крв враћала из главе у аорту и даље. Код новорођенчета тај орган ишчезне.
Треће, најцелисходније је место где ће се редукована крв вратити у аорту. То се место налази иза места где се Боталов канал са редукованом крвљу улива у аорту, а тек пошто се из аорте претходно одвоје артерије које воде оксигеновану крв у главу фетуса. [64] Да је другачије, фетусова глава не би добила довољно кисеоника.
Овде је целисходност толико очигледна, да се не може порећи ни из ината. А не може се та целисходност приписати ни фетусу ни његовим родитељима.
Хелоувин (Ноћ вештица)
Ово je тежак задатак који доводи до извесне напетости онда када схватимо да има популарних организација и активности у којима ми не можемо да учествујемо. Мада ће наше школе, организације наших локалних заједница, и сви видови забаве на телевизији, радију, и у штампи учествовати у прослави Хелоувина и од тога имати користи, православним хришћанима није могуће да учествују у овом догађају ни на какав начин. Разлог је једноставан - верност Богу и светој хришћанској вери.
Хелоувин има корене у паганству и још увек је облик идолопоклонства у коме је сатана, анђео смрти, предмет обожавања. Као што нам je познато, сам темељ наше свете Цркве се гради на крви мученика који су одбили и под претњом казнама и окрутног страдања и смрти да обожавају, поштују, или се на било који начин поклоне идолима који су анђели сатане. Због оданости исказане кроз послушност и саме жртве светих мученика, Бог je наградио Своју Свету Цркву обиљем благодати, а број хришћана се свакога дана увећавао, баш у време када се могло очекивати да ће претња прогоном угасити пламен вере. Али, супротно схватању овог света, смерна оданост и послушност Богу су баш тајна нашег живота у Христу, кроз Кога нам се даје истинити духовни мир, љубав и радост, и учешће у чудесним делима Његовог Светог Духа.
Стога нас Света Црква позива на оданост нашим окретањем од неистина ка Истини и вечном животу. Што се тиче нашег одбијања да учествујемо у паганској светковини Хелоувин, нашу веру ће оснажити сазнање о духовној опасности и историји ове антихришћанске светковине. Светковина Хелоувин је почела у пре-хришћанском добу међу келтским народима Велике Британије, Ирске и северне Француске. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Стога се почетак “нове године” слави у јесен (имеђу 31. октобра и првог дана новембра), када почиње, како су веровали, период хладноће, мрака, труљења и смрти. Извесно божанство које су они звали Самаин (Самхајн), било је, по веровању Келта, господар смрти, и управо су ово божанство славили на cвojoj новогодишњој светковини.
Постојали су, с православног гледишта, многа демонска веровања и обичаји повезани са овом светковином, који су, касније ћемо јасно видети, остали и до данас. У ноћи новогодишње светковине, друиди, који су били жреци келтског култа, упућивали су народ да погасе сва огњишта и светла. На само вече светковине паљена je огромна ломача од храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. На овој су ватри гореле жртве у виду усева, животиња па чак и људских бића, као понуде да би се умилостивио и приволео Самаин, господар смрти. Веровало се и да Самаин, задовољан њиховим обредним понудама, дозвољава душама мртвих да дођу у своје домове на овај дан у празничну посету.
Управо из овог веровања је настао обичај тумарања по ноћној тмини у костимима духова, вештица, баука, вила и демона, јер су живи улазили у дружења и општење са мртвима помоћу онога што је било, и још увек јесте, ритуални чин имитације, преко костима и тумарања по мрклој ноћи, баш као што се верује да душе мртвих лутају. И дијалог “превара или чашћење” (“trick or treat”) је неодољив део овог система веровања и обичаја. Веровало се да душе мртвих које су ушле у свет таме, трулежи и смрти, и стога у присној, ропској вези са Самаином, господаром смрти, током своје празничне посете живима пате због огромне глади.
Из овога је настало данашње упражњавање прошње, кoje је било ритуална имитација онога за шта су Келти веровали да су активности душа мртвих док су у својој празничној посети. У вези са овим још једно тумачење да, уколико се душе мртвих и њихових имитатора не умилостиве “чашћењем”, то јест понудама, тада ће се гнев и љутња Самаина, чији су гласници и слуге постале те душе и њихови имитатори, појавити кроз некакав низ превара или клетви. С гледишта Православља, учествовање у овим активностима на било који начин је грех, јер je идолопоклоничко, права издаја нашег Бога и наше свете вере. Јер ако учествујемо у ритуалној активности опонашања мртвих облачећи њихову одору или тумарајући по мраку, или просећи са њима, ми смо онда добровољно ступили у дружбу са “мртвима” (злим дусима), чији господар није, како су Келти веровали, Самаин, већ сатана. Нечастиви који стоји насупрот Богу.
Затим, уколико прихватимо дијалог “превара или чашћење”, ми наше понуде не дајемо невиној деци, већ заправо Самаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, тумарајући по ноћној тмини. Има и других обичаја везаних за празник Хелоувин којих се мора клонити. Као што je горе поменуто, у ноћи келтске новогодишње светковине, друидски жреци су давали упутства својим верницима да погасе огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би дали своје понуде и одали пошту господару смрти. Управо због тога што је ово била света ватра, од ње је требало узети пламен за расвету у Новој години и њоме поново упалити огњиште. Из овога je настао обичај прављења фењера у облику главе - “фењер Џек” (у САД “тикванка”; у ранијим временима коришћено je друго поврће), који је био ножем обликован као лобања мртваца и користио се да пренесе нову светлост и ватру до сваког дома у коме се преко ноћи тај фењер остављао да гори.
Чак и само коришћење “фењер Џека” садржи учешће у овој паганској светковини мртвих која слави келтског бога Самаина. Православци не смеју ни на какав начин да учествују у таквим стварима, већ треба да пале свеће и кандила пред иконом Господа, Majкe Божје и светаца. У древном келтском обреду и прорицање je било повезано са том светковином. Пошто би се ватра угасила, друиди би истражили остатке жртвених дарова како би предвидели, као што су веровали да је могуће, догађаје у наступајућој години. Од тог времена светковина Хелоувин је била ноћ учешћа у свим врстама врачања, предвиђања будућности, прорицања, игара на срећу, а у каснијем, средњовековном добу, обожавања сатане и црне магије.
У време ране келтске Цркве, кoja je била снажно православна, Свети Оци су покушали да ову новогодишњу паганску светковину, кoja je славила господара смрти, упуте у супротном правцу, увођењем празника Свих Светих на исти дан (на Истоку, празних Свих Светих се слави прве недеље после Духова). Као што је обичај Цркве налагао, православни верници су одлазили на вечерње, а ујутру на Свето Причешће. Управо се из овога развила реч Хелоувин. Ова реч има корен у старо-енглеском изразу "All Hallow’s Even”, то јест вече сећања на све оне који су заблистали као свеци, “хеловин”. Људи који су остали пагани и стога анти-хришћани и чији je паганизам постао дубоко испреплетен са окултизмом, сатанизмом и магијом, реаговали су на покушај Цркве да истисне њихову светковину додатним настојањима да светкују Самаина (сатану).
У раном средњем веку, хелоувин је постао врхунска и централна светковина окултизма, један ноћ и један дан у току којих су упражњавани магија, поклонство демонима и сатанизам свих врста. Многи од ових обичаја укључивали су скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета су настали као изругивање црквеног поштовања светих моштију; крадене су свете ствари, као што су крстови и хостије, па коришћене на изопачене и богохулне начине. Обичај прошења од куће до куће je постао систем за малтретирање хришћана jep они, по свом веровању, не могу да учествују у пружању понуда онима који служе господару смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину празником Свих Светих није успео.
Сличан светковини Хелоувин у древној Русији је био Нави Дењ (стара словенска реч за мртви je била “нав”), који се још звао и Радињица и празновао се у пролеће. Да би потиснула ову светковину, Источна Црква је oвaj празник повезала са Васкрсом и одредила да се празник слави у уторак Томине недеље (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радињица, од руске речи “радост”, због радости Васкрсења Господњег и васкрсења из мртвих целог човечанства Благодаћу Господа Исуса Христа. Постепено je Радињица свој значај предала Васкрсу и постала мање популарна светковина, али су многи мрачни и пагански обичаји и навике неких старих светковина руског паганизма остали (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) све до почетка нашег века.
Сада су се они изгубили за сва времена, али су атеистичке власти покушавале да их оживе. Можемо да се сетимо и примера још једног “безазленог” празника - 1. Maja, проглашеног за “међународни дан рада”. То је било једноставно поново давање имена веома старој сатанској светковини Валпургијиној ноћи (ноћ између 30. априла и 1. Maja) - велики годишњи вештичији Сабат за време кога се сви учесници уједињују у “братство сатане”. Ови савремени обичаји Ноћи вештица имају корене у паганизму, идолатрији, и обожавању сатане. Како је онда нешто што је тако очигледно супротно светој Православној вери стекло присталице међу хришћанима? Одговор на питање је: равнодушје и немар, који су духовни корени атеизма и окретања леђа Богу. У данашњем друштву стално нас приморавају да не обраћамо пажњу на духовне корене секуларних обичаја под изговором да су они само спољашњи, да су слатки, забавни, смешни и безопасни. Иза таквог става налази се догма безбожништва, која пориче постојање и Бога и сатане, и зато закључује да су овакве делатности, упркос томе што имају незнабожачко и идолопоклоничко порекло, безопасне и лишене последица.
Света Црква мора да устане против тога, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и у шта верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Њега. Стога, обичаји за Ноћ вештица нису невине шале које немају везе са духовним светом. То су заправо демонски обреди, као што нам показује изучавање њиховог порекла. Зли дуси заиста постоје. Христос је дошао у свет да уништи онога који има силу смрти, то јест ђавола (Јов 2. 12).
За нас је најважније, да као хришћани, схватимо да je наш највећи непријатељ Зли, који надахњује појединце и народе да греше против човечности, и ко их спречава да дођу до познања истине. Док не схватимо да нам је сатана непријатељ, неће бити наде за наше духовно напредовање. “Јер не ратујемо против крви и тјела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесију” (Еф. 6, 12).
Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова; чујемо за сатанистичке мисе које се одржавају у Ноћи вештица; свуда сатана гледа да обмане што више невиних људи. Новински киосци су пуни листова који пропагирају спиритизам, натприродне појаве, “пророштва” и друге демонске појаве. Нема сумње да је Свети Јован Кронштатски, по Божјем промислу, као свети исцелитељ душа и тела, одређен да се слави баш онда када и Ноћ вештица, дан посвећен разоритељу, кваритељу и обмањивачу човечанства. Бог нам је у Светом Јовану Кронштатском дао снажан противотров и оружје против замки сатаниних, и ми треба њиме да се, као нajвећим даром, служимо јер је “ваистину диван Бог у светима Својим”.
Шта рећи? (3)
Уколико још увек има оних који сумњају да љубав чини чуда, нека погледају овај клип.
Место догађања је Њујорк, а тамошња телевизија је ово јавно приказала.
Како је све почело? Он је кренуо на састанак са девојком... потом се догодило ово:
Света Петка
Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у
граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда.
Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по
заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима.
Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они
васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу.
Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви,
чу речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе
и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко
урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од
мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а
сама обуче његове дроњке. Када дође кући и родитељи је угледаше у
дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да више то не чини.
На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не
може живети. Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан
савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља,
замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би
изабран за епископа Мадитског. Као епископ се прослави врлинама и
борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у
саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.
По
смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа
ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она
постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва
горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго
остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет
и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их,
она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од
њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући
своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим
местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској
пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и
Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој
количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од
мраза, она упираше очи само ка Јединоме Богу, Који смирене срцем
може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све
трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева
у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и
колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне
борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није
потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и
знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога
света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на
будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој,
тражим", говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи
из Песме над песмама: "Покажи ми се ти кога љуби моја душа" (1, 6). Њена
главна и непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с
мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас
Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она
пашташе и говораше: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?" (Пс. 41,
3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави
враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима
заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на
свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста
Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9) и
Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину
кидаше све ђавоље замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској
природи својој, стече мушки разум и победи ђавола као Давид Голијата.
Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде
возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: "Цару ће
омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и
Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света
Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи
по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к
небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к
њој рече:
"Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Удубивши
се у смисао овог виђења, преподобна разуме да је то наређење од Бога. И
радоваше се што ће се ускоро разрешити тела, али туговаше сшо ће се
растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к
Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но покоравајући
се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у
свети град Цариград, она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако
посети и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, и поклонивши се
чудотворној икони Богоматере отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она
проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота,
него проводећи све време у труду, посту и молитви. А када дође време
њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав
свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од
стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем
гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
Бог,
хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много
година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати
Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању
неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког
морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леса
стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим
путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога
би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају
дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по
промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се
томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и
не схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било
свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они
поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па
отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки
Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши
пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а
около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и
он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а
један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му:
"Георгије, зашто тако омаловажисте тело
преподобне Параскеве и
погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и
положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на
земљи." Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје
мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога
леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада
живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна
благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше
свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама
похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим
страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом
благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних
апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху
се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи
прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници
добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере
наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином
крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши
да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из власти крсташа. И када
цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне
Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше
да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима,
да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише
свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући
нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све
драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете
Параскеве беху пренете у Валахију (Влашку), у Видину на Дунаву. А када
Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице
Милице код султана Бајазита ове свете мошти беху пренесене у Србију, у
Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке, која до
данас постоји (у Калемегданској тврђави); у њој се налази и извор Св.
Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе
често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње
благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II,
заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе
их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многа
многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати
Параскева слављаше не само међу хришћанима, него и међу муслиманима.
Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну
силу светих моштију свете Параскеве не прошири међу њима, а и због
молбе и заузимања хришћана, предадоше ове свете мошти цариградским
хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске,
добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у
Патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно
пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпомаже Господ,
прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави
светитељку Своју, Он стави у срце цариградском патријарху Партенију
мисао да изађе у сусрет жељи молдавског господара. Тада патријарх,
уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих
патријараха, посла чесне мошти преподобне матере наше Параскеве
благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.
Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије,
свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14.
октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно
прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
Нека је срећан и Богом благословен Празник Свете Петке!