Зашто си дошао...?

Нестеренко Василий Игоревич - Рождество

И шта би било ако би сада поново дошао на земљу Син Божји? Али не као на Судњи дан, већ смирен, као што је дошао први пут, као дете. Да ли би Му се поклонили садашњи владари света? Да ли би они који су окусили материјална богатства могли да их се одрекну ради обећане истине? Шта би Сину Божјем рекла већина људи који живе у трећем миленијуму, ако би Он поново тихо, готово бешумно, крочио на земљу...?

„Зашто си дошао да нам сметаш?“

„Како то да се Свевишњи и Пречисти и Пресвети Бог меша у ратове, питају неки? То питају они који кажу, да верују у Бога а одричу Му сваку активну улогу у животу људи и народа, и стављају Га у улогу посматрача људских дела и послова. Није ли такав Бог идол? И таква вера бесмислица? Свакоме домаћину дозвољено је да се меша у послове свога дома, само се то право одриче Створитељу света! Прав је народ кад верује, да се Бог меша активно и у обичне свакодневне послове људи. Такву су веру имали и сви пророци, и сви апостоли, и сви светитељи. Тим више је прав народ, заједно са пророцима, апостолима и светитељима, прав је у веровању свом, да је Бог посреди у великим и судбоносним збивањима у свету и у животу људи. Од ове се стварности не може побећи; њу народ пипа и чувствује својом непомраченом душом; јер њу дан дану јавља и ноћ ноћи казује.

На смешно питање: како то да Бог милости и љубави попушта на људе такве страхоте као што су ратови? може се одговорити озбиљним питањем: како то да људи, којима је Бог јасно открио Своју вољу и Свој закон, могу без стида и покајања неограничено вређати Бога и газити Божји закон? Господ Бог је милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином (Мојс. 34,6). Идући рат као и прошли, већ је заслужен од људи. И да није Божје милости и љубави, тај би рат био букнуо. Ваистину, да није Божје милости и љубави, по гресима хришћана мач се не би никако ни спуштао у корице. И ово мало мира и одаха што сада имамо, није због људске памети ни културе него због Божје милости и љубави. Да, и због страха Божјег и молитава оних побожних и добрих људи, без којих није ниједан народ у Европи и Америци.

Има ли, дакле, спасења народима Европе и Америке? Наравно да има. Али питање је, хоће ли га они прихватити? Може ли Етиопљанин промијенити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? питао је негда пророк Божји народ Израиљски пред пропаст (Јер. 13, 23). Све може, ако људи хоће. И бели људи могу променити дух свој, исправити мисли своје, укротити жеље своје за ништавилом, и управити се добром циљу за Оним који је рекао: Ја сам пут. Може, ако хоће. Но, да ли хоће? Од обронка пропасти до спасења и сигурности само је један корак. Хоће ли се бели људи тргнути назад само за један корак од ужасне пропасти, над којом лебде? На то питање Бог чека одговор; чека се брижно очинском љубављу. И ако се сваки дан даје Богу негативан одговор, ипак Бог чека по милости и љубави Својој; чека, не би ли из кога год народа и са кога год краја света чуо позитиван одговор, те да би отклонио катастрофу.

Просипају се многе речи о разоружању. Али како ће се разоружати грехом наоружани, грехом обремењени? Грех улева страх, грех кује оружје, грех спрема рат. Да није овог проклетог страха?! Али њега мора бити све докле греха буде. Хтели не хтели грешници се морају оружати. Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.

Циљ мира! Што и о том нико не говори пред Богом и људима? Гле, то је врло важан предмет разговора. Ради чега траже људи мир, генерале? Упитајте их, и збунићете их. И кад се поврате од забуне, одговориће Вам једни: ради културе, други: ради економског напретка, трећи: ради очувања творевина људских, четврти: ради државе, пети: ради сигурности личног живота! Галиматијас! Зато гласовите речи нашега времена о разоружању и миру звуче као лажно злато. Јер људи не знају циљ мира, који траже. Они који га данас највише траже траже га ради комотнијег и безбрижнијег поклоњења својим идолима. Нашто нам такав мир? У рату није било толико самоубистава, колико их има у садашњем миру. Да ли властела европска и американска траже мир из страха од Бога и ради славе Божје, или пак ради спокојнијег прежимања неправде? Ако је ово последње, као што изгледа да јесте, онда није чудо, ако им се да рат место мира. Кад се родио Кнез Мира, над Витлејемом су певали хорови ангела: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима. Слављење Бога долази, дакле, на прво место, и њиме се условљава прави мир и добра воља. Кад би људи искали мир ради славе Божје, добили би га несумњиво, и тај мир не би се више одузео од њих. Но чујете ли Ви ма с које стране завет оних који мир ишту, да ће мир употребити на славу Божју и на поправку свога карактера? А завет је неопходно потребан ради правог мира и трајног мира. Нека садашњи миротворци тачно определе циљ миру, да чује небо и земља, и брзо ћемо знати, колико је рат удаљен од нас.“

Свети Владика Николај, „Рат и Библија“

Песак живота

Архиепископ и хирург

Кружи Русијом необична прича: каже, да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и јодом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог...

"Сумњамо у то", кажу једни. "Тако је било", тврде други. Једни кажу: "Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали". А други им одговарају: "Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ". "Професор - епископ? Не, то није могуће", говоре искусни људи. "Дешава се, одговарају им не мање упућени. Тај професор - епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира".

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства - панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је претпоставити, да је професор - епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао профсора:
- Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?
- Ја режем људе у име њиховог спасења - одговорио је свештеник - а у чије име их ви режете?
- Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?
- Не, нисам Га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига "Огледи из гнојне хирургије", која је доживела три издања (1934, '46, '56 г.). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља "За херојски рад у Великом Отаџбинском рату" (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу "Огледи из гнојне хирургије", и "Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симтеропољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: "Жетве је много а делатника мало" (Мт. 9, 37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: "Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19, 21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји уздрхтао је и узвикнуо: "О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!". Он тада није могао ни замислити, да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран, да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.

"Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу "Огледи из гнојне хирургије", која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. "И тада, на моје изненађење - пише он - у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: "Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа. Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: "Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс.112, 9). Те речи псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-тих година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: "Докторе, ви треба да будете свештеник". Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи "Огледи из гнојне хирургије", но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: "То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону".

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46.-то годишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла "црна врана" (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу "Огледи из гнојне хирургије". На насловном листу је написао: "Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки".

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У "столипинском" затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар - 46 година - али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовест су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у "органима" власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но "органи" нису жалили снаге и средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли, да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио, да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби, где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком...

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је "до крвавог зноја", и говорио: "Душа је моја жалосна до смрти..." (Мт. 26, 38 ). И управо нам је Он рекао: "Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи, и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио, да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. "Милосрдни отац наш - пише свети Антоније Велики - када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих".

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: "Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи." После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јенисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалских села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И "власти" и "органи" схватили су, да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божјој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: "Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука".

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ниједан храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом "За херојски труд у Великом Отаџбинском рату". Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је, да је заволео страдање, које тако чудесно очишћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу, шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: "Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен...". Изгубљен? Величанствен, увек смирени професор буквално се продерао: "Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!"

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право и на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: “Најважније у животу је - увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало”.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. "Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу" - говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На Дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године, архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке, и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: "Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. "Ми сахрањујемо свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877. - 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука,

професор хирургије

Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост.

Из часописа "Православни пут"

О лечењу и лекарима

Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи, физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар. Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!

Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара, ако нема потпуне вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства. (Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе. Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав организам).

Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар благодати, а не резултат специјалног учења, тренирања, или коришћења неког система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив, греховне страсти се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру, прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише лажни исцелитељ.

Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно. Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не изражава само личну тачку гледишта.

Из књиге "Терапија душе"

Владимир Константиновић Невјарович

Старац

Стар сам, слаб сам, изнемог`о,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд .

Заман, што ме разговара
Прошлих дана спомен знан:
Мене мучи и обара
Неодољив неки сан -
Свршено је... Поглед тужан
Укочено на свет сја:
Видим да већ није нужан
Нит' ко мени - ни ком ја.
 
Стар сам, слаб сам, изнемог`о,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд -
Ал' ме ипак радост нека
Утешити лепо зна:
Много милих мене чека
У држави вечног сна...

Војислав Илић

Ноћас у подне

 

 

 

Зрно части

Танаско Рајић - Петар Раносовић (1858-1918)

Зрно части

Што год нам чините

заборавити нећемо

вратићемо

не колико будемо хтели

него колико будемо могли

Дужни остати нећемо

сачекајте уздарје

све ћемо дати без задршке

Изузев зрна части

то вам бацати нећемо

не би га ни препознали у гомили

не знате ви шта је то

цену нема

за продају није

Када бисте нам и то

окрњили

остао би само

рез туге неизрециве

Србијо, господарице

Сити

а гладни тебе

насрћу

Хтели би да им погача будеш

а они

да ломе

распарчавају

колико коме треба

У својој безумној доколици

тебе

сатиру

сагињу

Кривицу намећу

удељују тражење спаса

само од неба

О, могу ли те

незасити

прогутати целу

а да им залогај не запре

Слуте ли

да би се и они

у хаосу могли наћи

у предворју

отворених рака

под покровом презира

Знају ли

Господарице

да си у склоништу духа

кроз векове

као бедем сама

поносно опстајала

неуништива

Завет старог Призренца

Икону славску под пазухо

кандило запалите

Родослов деци у повојак

колевку тканицом прекријте

Дуката ниске понесите

јелеке пригрните

Пред полазак

троножац уз огњиште

прислоните

Кућна врата оставите

и прозорче отворено

ласта да улети

настани гнездо

сачува дом

Ја остајем

гробове да чувам

Упамтите

Родослов деци у повојак задените

а прозорче

разданак

нек чека

Милка Ђуретић

Молитва за Косово - Зага Жегарац

Сузе Мајке Божје

 

 

Радост, пропаст туге

Бол, брига, стрепња, трагедија душе резултати су пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. „Испарења“ ега рађају бригу у души, док је природно стање човека радост, јер је Бог радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.

Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.

Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог. Ако је неко човек овога света и упућен је на привремено, радује се страстима, пролазноме и узалудном, он можда и има неку насладу, неко задовољство, али у ствари, ако мало обратимо пажњу, видећемо да у његовом животу има невоља и брига, као што и Свето Писмо каже: „Невоља и туга на душу свакога човека који чини зло.“ [Рим.2,9] Није могуће да тамо где се преступа заповест Божија има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божијег постоји брига.

Радост је нешто ретко, али то не значи и да је она нешто велико: она је природна, као што је и природно да човек гледа. Неко ко је слеп могао би да каже: „О! Ти видиш?“ Тако, када је неко радостан, остали се чуде и питају: „Радостан си?“ – јер су, одрекавши се Бога у свом свакодневном животу, навикли на јад, лаж, грех, на тмине подсвести људског бића. Према томе, радост није нешто ново. Она је један елемент који нам помаже у духовном животу.

Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски

 Асим Сарван - Светла, светлости

О посту и благочашћу

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15).

А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божије (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима багодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

Старац Пајсије Светогорац

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак

Великог Васкршњег поста.

Амин.

Боже дај.

Гвадалахара "Молитва"

Молитва Светом Сави

Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи. Ти, који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с љубављу певају:

Свети Caвo Србе воли, За Србе се Богу моли, Српском роду даје крила, Српску децу благосиља.

Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже. Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.

Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.

Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети, родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и умножи.

Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.

Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ, потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и умножи.

Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин!

Свети Николај Жички и Охридски

У Бечу 27. јануара 1945.

Нека нам је срећан Савиндан,

онима који се уче и онима који их уче нека је срећна Школска слава!

Немој се љутити на мене

Срећна Нова!

Српској мајци

Marina Koloeridi

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!

Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”

Драге мајке,

честитам вам данашњи Празник Материце

желећи вам свако добро од Господа.

Златна песма мајке Ангелине

Предзнање и предодређење