[ Генерална ] 05 Јул, 2009 14:39

Вид от монастыря Григориат. 

У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: "Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла".
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Када су изразили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
"Испричаћу вам о једном догађају и то ће, уједно, бити одговор на вашу забринутост. Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема обилну и укусну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су одавно већ навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег "кова" и јео је, како ми кажемо, "док не пукне", тако да на столу није ништа преостало. Пио је много воде, и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све остале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
"Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!"
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
"Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!"
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
"Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!"
"Не", били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Кад је свануло, воденичар је изашао и рекао:
"Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!"
"Није пукао", зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
"Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?"
"Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио? Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!"
Тада му се обратио и метеоролог:
"Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам могао ни помислити да ће ноћас падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак и био сасвим сигуран у то?
"Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!"
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, и ако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
"Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ док смо вечерали, петао је запевао три пут, и тад је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут било је већ шест сати ујутро!"
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
"Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?"
Тако су се њих тројица вратили у Европу."
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи. Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ станицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, и ако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!

Старац Пајсије Светогорац, "Чувајте душу"

Преузето са: http://www.bogotrazitelj-srb.org/

п.с.: Слика са нета.

 

[ Генерална ] 27 Јун, 2009 23:44

Заклетва Милоша Обилића вече пред Бој на Косову Пољу

СВЕТИ КРАЉ НЕЋЕ ДА НАПУСТИ МАНАСТИР

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог Краља пренесу у Софију, и тако да му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28.јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог Краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог Краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао у чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог Краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима:

- Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је манастир и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра и купу Краљевића Марка.

Објашење симболике слике „Косовка девојка“

Аутор: пуковник Раде Рајић, Објављено: 12. 09. 2008.

Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. Симболика ове слике је јединствена и посебно значајна за објашњење њене поруке и мисије официрског кора.

Она се може суштински и у целини објаснити и разумети уколико се то врши са аспекта култа и духа витешке, односно војничке части. Та симболика се огледа у следећим садржајима, детаљима и заветним порукама слике.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Како је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње и наше војске. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби. Мач је један од главних симбола витешке части. Како је његов мач положен и без каније, он представља уједно о Божији мач, Мач Божиле правде.

Косовка Девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част је сачувана - јер је девојка, Она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки златни појас који је он добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је такође симбол витешке части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује верност носиоца „венчањем“ за његову витешку част.С друге стране, златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла, представља њено признање свом витезу. Вино, поред хришћанске симболике, има и ону другу: Она му на јединствен начин наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету и узувишену службу и отаџбинску мисију.

Да би се истакла симболика достојанства, части и високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Такав је и бодеж који се налази у канији на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства и части, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић се везује за грб Немањића и његове двоглаве Орлове. Како је орао царска птица, он се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез заветне и моћне Немањичке традиције. Име Павле је хришћанско. Како по тумачењу Патријарха српског др Гаврила, апостол Свети Петар симболично представља камен вере (Петар – камен), тако апостол Павле симолично представља осветљен пут хришћанског учења. По томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног витеза српске војске“.

У духу наведене симблике која је заветно дата сликом Косовка Девојка, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране.

Овакав појас у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање. По том основу професионални официри су ПО ЗАВЕТУ ЈЕДИНИ ЗАКЛЕТИ ЧУВАРИ, БРАНИОЦИ И ЗАШТИТНИЦИ ДРЖАВЕ, НАЦИЈЕ И ОТАЏБИНЕ.

Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије, има право да добије само свршени питомац Војне академије - будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци. У официрској ешарпи је представљен ОТАЏБИНСКИ ИДЕАЛ ОФИЦИРСКЕ СЛУЖБЕ.

Уз све наведено, имајући у виду ову изузетну и специфично важну државну службу, мора се за сваки случај поставити једно изузетно важно питање: Шта ако наши српски професионални официри не осећају, или из било ког разлога одступају од заветне мисије своје узвишене службе? Одговор је следећи: Како се овакав поступак и однос официра са аспекта њихове части може тумачити и као издаја, онда се из народа ствара посебан слој људи који ту функцију по историјском и неписаном праву и одговорности преузимају, док се неуспостави нови официрски кор достојан своје службе и отаџбинског идеала у Српству.

http://www.dverisrpske.com/tekst/14201

 

 

 

[ Генерална ] 16 Јун, 2009 18:34
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 14 Јун, 2009 12:50

 

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима.


Љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно судити.

Зато, кад посматраш што или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш,
него га незаинтересовано посматрај самим умом.

 

Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро.


Но ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно судити.

 

Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари.


То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује док се сасвим не помрачи.

 

И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету.

 

Тако, ето, бива када човек не зауздава себе него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли.

 

Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму,
из погрешке у погрешку.


Зато, чувај се од љубави или мржње према било чему пре но што успеш да то темељно упознаш при светлости разума, Светог Писма, благодати, молитве и помоћи свог духовног оца, како не би погрешио и сматрао добро за зло, а зло за добро, као што у већини случајева бива.

 

Никодим Агиорит
(Невидљива борба)
 
* * *
 
"Како да вам испричам причу о устима пуним земље?
 
О дечјим устима пуним земље, јер нема хлеба. Да, добро сте прочитали: уста пуна земље.
 
Девојчица Анђела Гарчић (1,5) из села Могила, Косовско Поморавље, јела је земљу кад сам ушла у двориште уочи Васкрса, у суботу 18. априла 2009. године.
 
Навикнута на бацање и непотребно западњачко трошење, на трен сам помислила да је дете јело чоколаду.
 
"Не, земљу је јело, од глад" - рекла је мајка Доста.
 
Немо сам гледала у петоро деце Гарчића која су била боса, гладна, уплашена. Није било жагора, смеха играња.
 
Празан стомак се не смеје и не радује. Нема безбрижности.
 
Ово детињство не познаје чоколаду..."
 
Радмила Мићић
 
* * *
 
Како је пред нама почетак Апостолског поста, ево поука Светог угодника Божијег како да се духовно уздижемо, а ево и једног одломка из потресног чланка жене која је донела помоћ на Космет о Васкрсу, на кога треба да обратимо пажњу. Будемо ли водили рачуна једни о другима, о својим најближима,  како онима у кући, комшилуку, родбини, не сумњајмо да ће помоћ стићи и до мале Анђеле и сваке Анђеле и сваког Божијег чеда на земљи. Затварајмо уста, али отворимо срца, руке и дланове, свако према моћи коју нам Господ даје.
 
Нека је срећан и Богом благословен почетак Апостолског поста! Амин.
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 09 Јун, 2009 14:48
 
 
 
 
 
 
http://www.grafamania.net/clipart/images/69456-zabavnye-zverjushki.html
 
[ Генерална ] 08 Јун, 2009 19:43

Мироточива икона Старца Тадеја


Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, хајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.

 

У породици

 


Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат. У своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан, да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао, због тога што сам свога оца мислима вређао, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак човек, невероватан добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Ми смо мушкарци већином на мајке, док су женска деца на оца. Људи не знају зашто то тако бива, да се у једној породици рађају девојке, а у другој мушка деца. Људи то не знају, немају појма, а Господ нам је показао како то и због чега. То много зависи од крвне слике родитеља. Ако су им крвне слике сличне, бивају деца и женска и мушка, али ако је мајчина крвна слика јача, онда се мушкарци рађају, а ако је очева крвна слика јача, рађају се женска деца. То се може на много места видети. То се исто може видети и преко пчела. Пчелари добро знају да се матица једном у животу пари са другом. Која угине након парења, и она у себи носи јаја. Докле год у себи има семе и једне и друге стране, рађа и радилице и трутове. Након две године пчелар мора да је одстрани, јер носи само трутовска јаја, само мушкарце, нема радилице. Видите, на много места Господ нам открива зашто се рађају и мушка и женска деца. Бог нам све открива, али потребно је мало размишљања, јер много је што тајно и ми не умемо да схватимо. Од наших мисли бива добро или зло, мир или дисхармонија у породици, и они који су побожни желе увек да буду добри и мирни. Они се труде, али бриге земаљске често пута оптерећују човека. Господ је све наше бриге узео на себе, јер ми себи помоћи не можемо, већ само компликујемо ствари.

 

Када би се народ покајао, не би овако страдао...

 


Ми сада у нашој земљи, па и у свету, беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља.Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо. Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

* * *

Икона Старца Тадеја, која се налази у кући благочестиве породице, замироточила је недуго након његовог блаженог уснућа (13.04.2003.г.).

 

[ Генерална ] 07 Јун, 2009 18:42

Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек, шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човекова.
Данашњи Велики Празник казује нам ту тајну. Нама је Господ, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу. Ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.
На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васкрсе и Вознесе на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, и моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом свакога човека.
Ми идемо, галопирамо ка гробу. Је л` то завршетак нашег живота? Да ли је црвињак завршетак човековог бића? Ако је то тако, онда се Бог подсмевао човеку када га је створио као човека.

Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! И показао којим ће путем ићи моје тело и твоје тело, и свачије људско тело.
И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице, шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и у Духу Светоме“, како вели Свети Апостол. У Сили и у Духу Светоме.
Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају, кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо, да проповедају Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи уопште не могу никада чинити без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог Великог и Славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа! То значи, да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Нису се они плашили никога у овоме свету. Цела Римска империја ондашња, цела царевина Римска устала је на њих. Они су постали буктиње, које су незнабошци спаљивали. Но триста и тринаест година стално је гоњено Христово име и Христови следбеници. И ко је победио? Да ли оружје Римске империје? Не, не, не! Победило је дванаест простих рибара Галилејских. Чиме? Силом Христовом! Исцељивали су болне, васкрсавали мртве, чинили безбројна чудеса, изгонили ђаволе. Свет је био запрепашћен и запањен, гонили су их, приморавали да се одрекну тога. Не! Нико се од њих није одрекао Господа Христа, сви су с радошћу ишли на смрт, ишли су у погибију за Пресветог Господа Исуса.
Тако је било у прво време Хришћанства, тако је остало и у сва времена. Тако је и данас. Колико данас гоне нас Хришћане, са свих страна? Одузимају се деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче Правди Божијој, Истини Божијој. Милиони, милиони Хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони! То што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Исуса. Али је свет онда био мањи. А данас четири милијарде људи, и милиони нових мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Христово име кроз свет, Име Спаситеља, и данас дању та иста Сила делује међу нама.
Погледајте на Српске Светиње, о којима пишу гадости ових дана, о светим моштима наших великих Светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дању дешавају се Еванђелска чудеса. Ко је тај Србин који то не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од њега Славног и Дивног Светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски! Земља Српска пуна  Светих моштију чудотворних. Јеванђелска чудеса дешавају се и данас, која су се дешавала за време Господа Христа и Светих Апостола, и кроз целу историју.
Зато, ми Хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу, а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики Светитељ Свети Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима Хришћана у четвртоме веку, он им вели: Знајте да ми Хришћани имамо оружје сигурне победе, а то, то је смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни Живот, пред нама је отворено Царство Небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, мушице! Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме.
Да, ми смо позвани као Хришћани, да себе усавршавамо Духом Светим, Духом Који је у Цркви Христовој, Духом Који је Апостоле начинио Мученицима, и све безбројне мученике, и безбројне милиона Исповедника Господа Христа, и данас и јуче и вавек. Шта треба да радимо са својим духом, са својом душом? Оно што су радили Свети Апостоли са душама свих верних. Испунимо себе вером у Господа Христа, вером непоколебљивом, испунимо себе љубављу према Господу Христу и према браћи својој, испунимо себе молитвом, постом, свима Еванђелским врлинама. И тако ми стичемо Духа Светог, тако ми узрастамо дух свој, душу своју онебесујемо, чинимо је бесмртном и вечном, уносимо Духа Светога у њу.
Јер шта је циљ нашег живота? Циљ нашег живота - да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овоме свету. А то се стиче, браћо моја, никако друкче него помоћу молитве, помоћу поста, милостиње, милосрђа и свих осталих Јеванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а кад Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола и од свакога греха. Зато, ви чујете на Светој Литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. Смрћу нашом, ако треба.
Нека би Благи Господ на данашњи Дан свима нама дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је данас рођена Црква Христова, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога Хришћанина, свих Хришћана уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско.
Данас, данас је, како се вели у дивним црквеним песмама, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овоме свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни. Зато не престајмо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа, тог Јединог Победитеља греха и смрти и ђавола и Њему се клањати и  живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин.

 

 

Ава Јустин
Беседа на Педесетницу 1977. г
 
 
http://www.for-foto.ru/
[ Генерална ] 03 Јун, 2009 12:15
КАКО ЈЕ ФИЗИЧАР ПРОНАШАО ВЕЗУ ИЗМЕЂУ СВЕТЕ ВОДЕ, РЕЧИ И ТАВОРСКЕ СВЕТЛОСТИ

 

 

Већ више од једне деценије петроградски инжењер-електрофизичар, Ангелина Доминиковна Малаховска, члан Савеза «Православни научници Русије», изучава својства, рекло би се, ненаучних појава: силу крсног знака и Божије Речи, исцелитељска својства свете воде и др. У преписци са нашом редакцијом научница је приметила да се многи православни односе опрезно према њеном раду, али постоје и они који га подржавају. Резултат њених истраживања је књига «О тајни свете воде», која је у малом тиражу изашла недавно из штампе, а рецензију је урадио предавач Санкт-Петербуршке Духовне академије, кандидат богословских наука о.Кирил (Зинковски). По његовом мишљењу, «давно познате чињенице из црквене праксе налазе у датом раду научно-експерименталну потврду», и та истраживања «могу да постану ново сведочанство истинитости Јеванђеља и Православља у нашем веку маловерја и сумњи».

 

Књигу која је стигла у нашу редакцију смо у Москви показали председнику експертне групе за опис чудесних појава, П.В.Флоренском. «То није ништа ново», - одговорио је професор, - «што Малаховска пише, да, после чина освећења, вода мења своју физичку густину. О томе је писао још мој деда (о.Павле Флоренски – уред.)...»

 

Међутим, рад А.Д.Малаховске је јединствен и у њему има много нових чињеница. Научно истраживање је, по идеји, требало да «скине покров тајновитости» са чуда, и да га претвори у у обичну чињеницу научног експеримента. Али све се десило потпуно супротно. Резултати су толико поразни, да сама физичарка признаје: нама остаје само да осећамо страхопоштовање пред Божијим деловањем у нашој грешној природи. Наводимо њена сведочанства.

 

Из Јеванђеља знамо да је Господ Својом силом исцељивао болесне у тренутку, при чему је исцељивао и такве болести које су неизлечиве и до дан-данас: губу, поседнутост, слепоћу од рођења, потпуну парализу итд. А да не говоримо већ о томе, да је васкрсавао из мртвих. И ево већ више од 2000 година се настављају слична чуда исцељења болесних, који се с вером у Бога обраћају ка Тајнама Православне Цркве, ка исцелитељској, благодатној сили њених чудотворних икона, светих моштију, свете воде. На моје очи се од 13 болесних поклоника у Почајевску Лавру 12 (!) вратило здраво. Знам то и из личног искуства: после неуспешних покушаја «лечења» код секташа и «исцелитеља», вративши се у крило Православне Цркве, избавила сам се од многих болести и пронашла здравље и душевни мир.

 

Као научник, заинтересовала сам се тиме како се то дешава, а посебно како на црквене тајне реагује вода, која сачињава 70% и више процената нашег организма. У анализама узорака невске воде, које су урађене у лабораторијама Санкт-Петербуршког «Водоканала», се показало да у њој нема ни милионити део трагова сребра. Међутим после освећења та иста вода се не квари и постаје исцелитељска, убијајући бактерије. Ја сам покушала да проверим дејство молитве «Оче наш» и православног крсног знака на патогене бактерије. За истраживање су узети узорци вода из различитих водених извора: бунара, река, језера, које су садржале цревни бацил, златну стафилококу и друге бактерије. Показало се да, уколико се прочита молитва «Оче наш» и узорак осени крсним знаком (када су прсти скупљени по православном), количина штетних бактерија се смањивала за 7, 10, 100 и чак и више од 1000 пута! Урађено је више десетина провера уз учешће православних људи, и у свим експериментима је утврђена иста особина.

 

Разумевање и осмишљавање те чињенице је постало могуће после истраживања оптичких својстава воде, а пре свега њене оптичке густине. Истраживања су вршена у лабораторији медицинско-биолошких технологија «НИИ индустријске и морске медицине». У низу експеримената, који су вршени током две године, истраживане су оптичке густине следећих вода:

 

- света вода Малог освећења;
- вода из водовода узета на дан Богојављења;
- Крстовданска вода из цркве, освећена на Празник Богојављења;
- Света вода из реке Јордан (Јерусалим);
- Света вода из различитих светих извора Русије и Украјине.

 

Поред тога, истраживано је дејство молитве и крсног знака на обичну воду из водовода (воду су осењивали мирјани и свештеници). Такође је истраживана динамика промене оптичке густине воде од тренутка узимања узорка. У основи методе спектроскопије, као што је познато, је особина атома хемијских елемената да апсорбују светлост одређене таласне дужине. Анализа резултата мерења је показала задивљујућу ствар: после освећења од стране јереја обична вода из водовода задобија НОВА ОПТИЧКА СВОЈСТВА – значајно (ради једноставности објашњења не наводимо цифре и формуле – уред.) се повећава њена оптичка густина! То значи следеће: као прво, речи молитве су адекватне дејству не звучних таласних дужина, као при обичном говору, већ светлосних! А светлост се простире милион пута брже него звук. Друго, до данас се сматрало (закон Ламберта – Бугера – Бера) да су промене оптичке густине раствора повезане само са конкретном променом јонско-молекулског састава раствора, то јест са променом концентрације раствора. Међутим, дејство речи молитве има потпуно други механизам деловања, јер нико хемијским путем није мењао почетни састав узетог узорка водоводске воде. Значи, управо Божија благодат, призвана у речима молитве, је изменила оптичку густину воде. При чину освећења се могу чути посебне речи: «...Приђите, примите сви Духа Премудрости, Духа Разума, Духа страха Божијег, ХРИСТА КОЈИ НАМ СЕ ЈАВЉА». Те речи садрже у себи веома дубоки смисао: оне означавају ОДЗИВ ЖИВОГ ГОСПОДА КАО ОДГОВОР на молитвену прозбу свештеника – то јест Господ нам каже: «ПРИМИТЕ ХРИСТА КОЈИ ВАМ СЕ ЈАВЉА». У том тајанственом, мистичном тренутку, Господ се невидљиво за наше очи ЈАВЉА СИЛАСКОМ СВЕТОГ ДУХА НА ВОДУ, дајући тој води мољену исцелитељску силу за душу и тело. И вода се одмах «одазива» - повећава се њена оптичка густина у ултравиолетној спректралној области. Она као да се «испуњава» светлошћу. Људско око наравно не може да ухвати те исцелитељске промене структуре воде. Али инструмент (спектрограф) даје објективну оцену те појаве и неоповргнут доказ силаска благодати Духа Светога на воду која се освећује.

 

На основу резултата експеримената је формиран график, са кога се види, да су вредности оптичке густине воде из реке Јордан, где се крстио Господ наш Исус Христос пре више од 2000 година, практично ИСТОВЕТНЕ са вредностима оптичке густине свете крстовданске воде из цркве, освећене на Богојављење. Јордан и Нева имају различите географске положаје, различит састав земљишта, различиту климу, па самим тим и различиту густину воде, али једном годишње – на празник Богојављења – њихови оптички параметри се скоро у потпуности поклапају!

 

Промена оптичке густине Свете воде (Крстовданске и воде узете из реке Јордан) у зависности од времена чувања узорка


1 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 05.10.2001. године

2 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 27.05.2003., 11.12.2003. године

3, 4 – Света вода из реке Јордан, датум експеримента 27.05.2003., 11.12.2003.

5 – обична водоводска вода, пре освећења


Оптика има везе са светлошћу. Сам Христос каже у Новом Завету: «Ја Сам Светлост свету» (Јн. 8, 12). Још су древни богослови-исихисти испољавали интересовање за природу Божанске нематеријалне Таворске светлости, коју је Господ показао ученицима на гори Тавор. Они су Га видели у «виду злата, које је испунило простор». Сваке године на православни Васкрс силази Благодатни Огањ у Храму поред Гроба Господњег – и то је такође светлост! И Васкрсење Господа нашега Исуса Христа се такође десило у озарењу посебне светлости, које је оставило Његов фотографски отисак на Туринској плаштаници – погребној одежди.

 

И више од тога – само стварање материје је повезано са посебном «светлошћу», о којој се говори у Библији. Бог је створио «светлост» први дан, што указује на њено «фундаментлано» место у јерархији живота. И то није била обична сунчева светлост – јер су сунце и остале звезде створене тек четвртог дана. Није случајно светлост на славјанском «свет», то није само светлост, већ и «земља», цела «васељена». Није ли то због тога што је све око нас прожето исконском, Таворском светлошћу преображења?

 

Светлост је животворна и исцелитељска, а посебно њена ултравиолетна зрачења. Научници (немачки физичар Ритер) су то открили тек 1841 године, и то хемијском методом. Ускоро су открили бактерицидно дејство тог зрачења, које се примењује и до дан-данас на поликлиникама при «загревању», у домаћим лампама итд. То је обично ултравиолетно зрачење. Али ако се говори о Таворској светлости, онда њено дејство може да буде чудотворно. Нису узалуд аскете-исихисти, изнуравајући се у пустињама и скоро ничим се не хранећи живели 80, 90 и чак и више од 100 година. Њихова тела су се већ за живота толико преображавала, да су потом постајала нетрулежне мошти. А по њиховим молитвама, структура вода у тим областима, где су они живели, се толико мењала, да природна изворска вода чак и после неколико векова даје исцелитељску снагу онима, који са вером прилазе да се поклоне светом угоднику.

 

Из наведених истраживања се види да вода, светлост и реч молитве могу међусобно да делују. И у основи свега је Реч. Њом је створен свет («у почетку беше Реч, и Реч беше у Бога»), и њом се уз Божију помоћ настављају чуда на земљи.

 

Преузето са: http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1224
превод са руског др Радмила Максимовић
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kako_je_fiziar_pronaao_vezu_izmedju_svete_vode_rei_i_tavorske_svetlosti/

Нек нам је свима срећан и Богом благословен Празник Светог цара Константина и Јелене. Амин. Боже дај.

[ Генерална ] 29 Мај, 2009 20:31

У чему се састоји срећа човекова?

 

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

 

 

Кошуља срећног човека

 

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

 

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

 

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

 

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

 

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

 

 

Правила за срећу

 

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

 

 

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

 

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

 

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

 

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

 

 

Најдрагоценије

 

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

 

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

 

* * *

 

Дакле, био је ово мој осврт на задату тему. Надам се да нисам промашила и да ме Грлица неће надледати, хе, хе, а ни Домаћица варјачити (мада није да не би требало, хе, хе). Знам да бих сад требала да прозовем нове играче, али мислим да су се сви који се одазивају већ уписали, а ја добрано касним, тако да не бих никог именовала. Но то не значи да добровољци не треба да се одазивају. Уколико их има - само напред!

 

Све вас поздравља ваша Причалица!
[ Генерална ] 28 Мај, 2009 18:25

 

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.


Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Из књиге "Охридски Пролог" Светог Владике Николаја Велимировића

Народе Православни, драга браћо и сестре, Београђани, Бањалучани, Чачани и сви људи добре воље, нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник и Слава. Живели на многаја љета, да да Бог, воља Његова да буде као што и јесте. Амин.

 

[ Генерална ] 24 Мај, 2009 22:16
 
[ Генерална ] 21 Мај, 2009 18:35
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
http://www.grafamania.net/clipart/images/68331-still-lifes-works-by-luiza-gelts.html
 
 
 
[ Генерална ] 17 Мај, 2009 20:31

RapidShare
http://rapidshare.com/files/3526812/BoC.part01.rar.html
http://rapidshare.com/files/3525337/BoC.part02.rar.html
http://rapidshare.com/files/3523778/BoC.part03.rar.html
http://rapidshare.com/files/3522084/BoC.part04.rar.html
http://rapidshare.com/files/3520406/BoC.part05.rar.html
http://rapidshare.com/files/3518583/BoC.part06.rar.html
http://rapidshare.com/files/3516731/BoC.part07.rar.html
http://rapidshare.com/files/3514335/BoC.part08.rar.html
http://rapidshare.com/files/3512056/BoC.part09.rar.html
http://rapidshare.com/files/3508803/BoC.part10.rar.html

Лозинка: Chernobyl

Превод:

http://rapidshare.com/files/179906508/Chernobyl_accident_-_BBC_Documentary.avi

 

Чернобилски баћушка

 

"Имамо чак и црне роде…" 30.01.2003.

 

Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да, угледавши га, нисам одмах схватио: да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.

- Желите ли чај? Имам и меда.

- Како да не - са задовољством је одговорио.

Схватио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе. После чаја је започео наш разговор.

- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! А још свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, наш град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.

- Одакле су избеглице?

- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. Град Брагин је 35км удаљен од реактора. Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам.  И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нарочито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.

- Да ли има много сахрана?

- У последње време - да.   Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба. Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. Ослонац је један - Господ наш Исус Христос. Господ је то дозволио. Значи, то све треба победити. Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.

Многима је после Причешћа било боље, лакше.

- А како ви, као свештеник, објашњавате чернобилску катастрофу?

- То је допуштење Господње. Господ наређује, али Он и милује, спасава. Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите.   Знамо да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.

Једном су ме позвали на митинг: «Умирите их, баћушка.» Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли. А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.

- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?

- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.  

- Реците нам, оче Дионисије, о деци која се овде рађају.

- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причешћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.

- Да ли су код вас научници много радили?

- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје. Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.

Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне, парохијани су питали: "Баћушка, зашто сте тако весели?" Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."

Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: «Господ је са мном."  Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.  

- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?

- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данашњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен. Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо пећно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.

- Оче Дионисије, како ви све то савлађујете?

- Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.  

26. априла сваке године је помен.

Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати, она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несретни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.

- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?

- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.  

- Какво је здравље мештана?

- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали. Имали смо молебане, Акатисте. Људи су се исповедали, прићешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима. На пример, једном дечаку, Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву.   Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса... Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.

Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.

Данас сам с таквим узбуђењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.

- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?

- Страшно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње… Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. Да, тад су зли духови веома страшни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт… Није једноставно причати о томе. И не треба причати.

- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?

- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање.  Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву. Дошао сам до ње заједно са војском. Они су почели да мере радијацију а затим да говоре: "Баћушка, иза ограде тог храма уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". О томе су писале и новине.

- Да ли је било самоубистава због психичких преживљавања?

- Бивало је и таквих случајева. Али смо ми у Цркви одвраћали људе од те пагубе. Рећи ћу још ово: чернобилско искушење нас је оснажило, и као у рату, победили смо с Господом Богом.

 Алексей Пряшников,

"Русский Дом"

 

http://society.pravda.ru/society/2003/8/26/80/6332_Dionisiy.html

 

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/cernobil.html

 

 

 

 

[ Генерална ] 16 Мај, 2009 22:32

http://www.grafamania.net/art_images/54347-fotograf-zena-holloway-podvodnaja-smka.html

 

[ Генерална ] 12 Мај, 2009 14:46

У неком селу у новопазарском Санџаку, живео је човјек по имену Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма ког од његових сељака: «Има ли у Шибрака какав недостатак?» - свако би вам одговорио: «Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!»


Шибрак је одувјек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће, и пашњака, и стоке, и шуме, и новаца, заштићених од сувишка рода родних година. Рано се оженио дјевојком у свему према себи. Задуго нису имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака не бијаше надалеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божји шти је боље могао, сеоски свештеник, човек неук и припрост, али пун страха Божјег, поучаваше народ да се угледа на Шибрака, којега је Бог наградио.


Али је срећа човјекова ћидљива и превртљива те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замјени сестра њена – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво; на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу. Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године узалуд над болесником изређаше и врачаре, и хоџе са записима, па и учени лекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити с мишљу да ће им смрт уграбити јединца. А и несрећни младић који није имао болова, него је чилио и венуо, поче желети смрт.


И тако срећни човјек, коме су многи завидјели, постаде тако јадан, да се нико не би мјењао с његовим удесом!

 

Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је на пречац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацјело све би то лакше подносио, него што бијаше гледати где му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: «Бог сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном.»


А свештеник говораше Јовану:


- А ко то зна, брате? Можда те Господ само куша као оног праведног Јова, па ће се све добро свршити.


Тако је вријеме протијецало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио.

 

 


Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину:


- Де, Јоване сине, послушај један мој савјет. Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци, и да је силном свијету светац помогао. Пости свијету неко време па иди са вером и понизношћу!


Јован послуша и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику.


Тако прође још шест мјесеци.


Једном предвече, бјеше претпошљедње недјеље Великога поста – Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од пролетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зеленеле од младих бујних усјева. Шибрак, поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти, и онако у мислима и доколици ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај надомак његове куће раван је као длан, готово без и једног дрвета, јер је ту земља веома родна и сва обрађена. Али на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег. И баш Шибрак поче да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрми и просу се благи дажд. Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов рај.
Како ли се зачуди кад под дрветом затече неког свештеника!

 

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе заподјену разговор о времену:


- Ево Божјег дара! – рече.


- Јест, потврди свештеник... – прољетна је кишица Божји дар.


Шибраку се учини да глас непознатога човјека не излази из његова грла, него да допире однекуда са стране из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је црна брадица ретка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника након неколико недјеља пошто је сахрањен.


- Путник ли си? – запита Шибрак мало као у страху.
- Путник сам - одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
- У Митровицу?
- У Митровицу! – потврди онај.
- Ако милујеш можеш свратити к мени, у моју кућу – на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде.
- Не могу брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату.


Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтеде поставити путнику питање: ко је, шта је, одакле је, куд иде, итд., као што је то већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некако велико бреме на срцу, зато узе говорити о себи, о своме злом удесу; исприча намјернику како му се син разболио, шта је све радио око њега и како је ишао Светом Василију Острошком, али узалуд! И заврши:


- Био је силан свијет, јер, као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац неће чинити чуда...


Након подужег ћутања намјерник ће Јовану:


- Свеци не могу помоћи што неће и измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни, него реци ти мени: дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?


- Дијелим, заиста, колико могу.
- Дајеш ли толико да и сам осетиш или дајеш од свога сувишка? – пита даље свештеник.
- Право да кажем, дајем од сувишка – рече Јован.
- То је оно што сам слутио и што не ваља – настави свештеник као из још веће даљине. – од сутра ради другачије. Намењуј, али не као до сада, него како ћу те ја саветовати, ако ћеш ме послушати.
- Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свога оца. Само говори – убрза Шибрак устајући.

Ноге су му клецале. А свештеник из мрака, а поступно као удаљујући се, започе:


- Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сутра изабери онога за кога мислиш да има највећу потребу, и ту потребу одмах намири. Али запамти добро да нико не дозна за то твоје добро дјело, нико, ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: «Да не зна твоја љевица шта чини твоја десница.» Изазови само онога коме си то добро дјело наменио, па га закуни да то никоме не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана за непознато доброчинство, почеће помагати.


- Хоћу, учинићу тако! – рече скрушено Јован.


Па онда - настави већ невидљиви и готово нечујни човјек, - таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце, да не зажалиш, јер срце човјечје сувише приања за земаљска блага.


- Хоћу, све ћу тако радити!
- Још нешто. Твој младић лежи у кући?
- у кући.
- Од сутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека седи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећићу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!


И ишчезне чудни путник.


Како се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.


Сутрадан зором устаде Шибрак и узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу коме бјеше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:


- Ево ти да купиш вола. Али те прелињем свијем што ти је најсветије, да о томе никоме не говориш. Не би ти било благословено ако ме одаш. Јер знај да је ово намјена. Моли се Богу за мога Миленка!


Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цео дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.


То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.


И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да његов мили болник помало снажи.


Али истом кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад виде да лице његове Станије постаје све брижније и да она као одгађа нека питања што је муче, истом се онда увјери да је и његову јединцу знатно боље.


Након три мјесеца Миленко се тако опоравио да је могао сједети и помало ходати, а након још толико времена устаде и поче радити, те се отац и мати почеше озбиљно договарати којом да га ожене.


Наврши се година, Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је овај необичан свештеник Божји човек, који је у животу, или то бјеше Божји човјек који је нарочито дошао са онога свијета да му помогне.


Кад дође на ред онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи неки његов пријатељ којега они не знају.


Али не дође нико.


Те ноћи Шибрак усни истога свештеника, на истоме мјесту, али свештеник бјеше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној необичној свјетлости.


Утвара рече Шибраку благо:


- Приступи, синко! Ја сам Василије Острошки!


И ишчезну као првога пута.

Симо Матавуљ
 
 
Свети Василије Острошки - Литија и чудо са коњем.ави
(У позадини се чује песма Светог владике Николаја, "Небеска литургија", у извођењу о.Воје Билбије)
 
 
Чуда Светог Василија, о.Јоил, игуман манастира Острог и чувар кивота Свечевог