Недеља, Септембар 19, 2010
О неосуђивању
Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ће тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.
Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.
Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и "доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.
Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:
"Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!
Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!
Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.
И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.
Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!
Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!
Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."
После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.
Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.
Довели су је пред Господа и упитали Га:
"Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.
Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: "А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.
М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.
А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.
Ш /алум/ се криво заклео.
Е /лед/ је ударио свога родитеља.
А /мариах/ приграбио имање удовичко.
М /ерари/ је учинио содомски грех.
Ј /оел/ се клањао идолима.
То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: "А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.
Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.
Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: "Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."
Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.
Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма - грешница и Безгрешни, које су старешине биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: "Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: "Ниједан, Господе."
Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговорити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.
На крају је рекао Господ: "Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."
Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...
Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!
Из књиге „Монах Калист“
Čista i puna srca te pozdravljam.
*Јован с.с.
Једнако искреним покретом срца поздрављам и ја тебе, Јово.***
*сањарења
Наравно, кад је овај монах био духовно чедо светог Владике Николаја. Поздрав.***
Uh, zasto na mom casu sve veloke lekcije?
:(
Veliko pozdravce.
:))
*Талас
Што се буниш, кад си таман толики да је можеш понети, хе, хе. Осим тога, недеља је дан, дао Бог, за духовни садржај, па ето. Бистро, пријатељу!***
*Мира куглоф
Јер каквим судом судимо, онаквим ће нам се судити. Велики поздрав и теби, и љубац, Мирче драго!***
Knjigu sam procitala, nisam spavala celu noc dok je nisam zavrsila, divno da si me podsetila veceras da je potrazim ponovo...dobar si deo izabrala...
*Теа
Књига којој се човек враћа, јер увек има шта да каже и не подлеже зубу времена. Грлим те!***
Sve što postaviš slično je ovoj priči.Tera te da misliš, ne samo o pročitanom ,već da tražiš sebe u toj priči, da za tren prođeš kroz život, da shvatiš koliko si još grešan, koliko još mnogo treba da radiš na sebi da bi dozvolio da govoriš o svojoj čistoti u svakom pogledu.
Ako priča govori o gordosti onih koji su odabrali poziv kojim bi služili za primer drugima koji žele slediti Božji put,šta reći o nama kojima je slavoljublje,samoljublje i srebroljublje još uvek "primat". Samo ti piši mila moja, jer teško se odreći gore rečenog, pa nam je potreban svakodnevni podsetnik.
*Даца
У томе и јесте лепота и драж корисног и поучног штива, нарочито духовног - тера те да мислиш и стражиш над самим собом. Јер пречег и кориснијег посла за наше спасење нема. А највећа борба и највећи насртаји су управо на пастире, па је стога и разумљиво оно што Свети Оци говоре: да највише демона има при манастирима, будући да смо ми, који смо у свету, далеко више у њиховој власти. Но, чак и ако то јесте не само видљиво већ и осетно, наду никада не треба губити, пре свега јер су Богу милији они који се за светост боре, насрћући на своју гордост и ломећи је, неголи они који добише дар смирености. Дакле, у бој, у бој, у бој, устани Православче мој! Љубим.***
eh, kad bi svi prvo svoje dvorište pomeli...
Prijatno!