Феминисти у православљу
Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи.
Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.
Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу. Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.
У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви.
Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: - Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.
Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо - век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.
Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?
Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.
Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму, десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.
Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.
Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.
Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу - Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: - Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: - Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8280.mitropolit-fotije---feministi-u-pravoslavlju.html
Профанарска теологија
"Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."
За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве
Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.
Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:
„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“
Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.
На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:
„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“
На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:
Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.
Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске… Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.
Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг
Видовдан.инфо
Мрачна будућност писања
Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.
Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).
Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.
Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.
Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).
Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“
Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.
Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.
Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.
Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…
Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html
Верујемо ли сви у истог Бога
Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».
Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери.
Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмемо скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу.
И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије.
Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему.
Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не?
Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати.
Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца.
Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења.
Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати.
Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају.
Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког.
Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе.
Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља.
Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима.
Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове.
Митрополит Калушки и Боровски Климент
српска.православие.ру
О неједнакости међу људима
О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.
Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.
Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.
Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.
Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.
Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.
Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.
Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.
На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.
За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.
Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.
На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.
Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).
А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.
Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.
На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…
Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.
Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.
Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.
Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.
У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.
Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.
И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.
Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.
У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…
Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.
Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.
У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.
Из књиге: Владика Данило Крстић
Светлосник Божије лепоте – списи, беседе, разговори
Објављено у издању ИИУ ”Светигора” 2015. године
https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/
Наши теолози ослобођења
У ова наша последња времена, однекуд и изненада се код нас појавише - теолози ослобођења. Они из Латинске Америке?
Не, наши, са којима смо до јуче из исте здјеле јели. Када неки од њих одоше у бјели свијет, вратише се другачији, либерално оријентисани. Шта им је то либерално? Док ми то разумесмо да је то нешто слободарско, да неће да робују форми него да теже суштини... У традицији виде много митологије, Косово итд. У Светом писму кажу има много неразумљивих и нелогичних места. Зато они користе демитологизовано Свето писмо из библијско-критичке школе Бултмана и научника протестантско-католичке теологије. Једноставно, они открише нешто у белом свету што ми нисмо, иако смо понеки и били тамо, у том белом свету. И сада се чудом чудимо шта видимо и чујемо од њих. Интересантно је да они та своја сазнања имају потребу да објаве нашој широкој јавности, као да желе рећи: Морамо им говорити, да овај народ не би и даље остао слеп код очију и глух код ушију.
Колико ми о теологији ослобођења знамо јесте да је она настала после Другог Ватиканског концила, 1961/65. и да је то нешто везано за Католичку цркву и борбу у Латинској Америци за права сиромаха и бескућника. Теологија ослобођења има за циљ да потлачене и обесправљене у неком друштву ослободи. То је нека врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолозима ослобођења нису стране ни револуције ни обојене револуције, ни преврати ни пучеви у држави, а све са циљем да би обесправљене ослободили (у Латинској Америци су то сиромаси, у другим државама то могу бити радници, сељаци или студенти, роднњо угрожене популације, или пак оне са посебним сексуалним оријентацијама, тј, било коју друштвену групу коју они могу сматрати угроженом). У ослобађању друштва и државе, као и верских заједница, или неких других чинилаца у друштву, они се држе провереног правила, да циљ оправдава средство, и стога немају никакву моралну дилему да ли је то што раде исправно. Све оне, било у држави или Цркви, који не разумеју њихову мисију теологије ослобођења - сматрају да их све треба на улици сменити и себе или друге теологе ослобођења на њихова места поставити, док коначно читаво то друштво не изведу из тунела и мрака на светлост либерализма и слободе.
Кад сам разговорао са нашим верницима, људима из Цркве, неки ме упиташе: Кога ће они код нас да ослобађају? Био сам затечен, нисам имао у први мах шта да кажем, али као што то и њихово опредељење каже - они су ту да ослобађају све и сваког ко то прихвата, било да су то људи из државе, било из Цркве. Нашим теолозима ослобођења колико видимо не одговарају ни једни ни други, нису по њиховој мери. По њима, у држави нема довољно слободе, а у Цркви можда још и мање. Нико се не бори за угрожене и потлачене, а у сваком друштву их има. Значи да код нас нема довољно социјалне осетљивости у друштву, а они су ту да нам на то указују и да нас све опомињу.
Што се тиче Цркве, ту су по правилу најдобронамернији критичари - од Синода преко Сабора до патријарха. Просто као да се питају: А ко ове људе постави на ова значајна места у Цркви, а ту смо требали бити ми - либерали, ми који све људе волимо и са свим религијама се молимо, ми који не робујемо нацијама ни српској митологији, Косову и Јадовну, ми који имамо осећај за прослављање празника других народа, и зато не треба да им славље реметимо помињањем Јасеновца. Наша мисија је месијанска. Ми желимо помоћи и Цркви и држави, свима, да се извуку из тих окова неслободе и конзервативизма (Црква), а Држава - недемократичности и властољубља. Много тога и више од наведенога, ови људи говоре, а већина их је завршила Православни богословски факултет, међутим ипак сматрају да жене могу бити рукополагане за свештенике. Такође сматрају да нам не требају ти канони који забрањују молитву са неправославнима, него да се можемо молити чак и са другим религијама, јер и они су људи који Бога траже. И много тога они уче, а већином супротно ономе што смо ми у своје време учили и научили студирајући на теолошким факултетима широм православног света.
Закључио бих ово кратко излагање речима Светог старца Порфирија Капсокаливита које нам је наш старац и владика често говорио, а односило се на речи Светог старца: Пазите ко вам долази да предаје на Богословски факултет, јер је за вас и вашу Цркву Богословски факултет веома значајан. Ваши свештеници треба да буду православни теолози и да као прави православни пастири ваш народ васпитавају и уче вери. Уколико не буде тако, ви сте у опасности да читаву Србију преплаве разни лажни учитељи и гуруи са Истока. Зато још једном кажем, морате пазити ко вам долази за предаваче и професоре на ваш Православни богословски факултет и да ли се на њему заиста изучава предањско и оптно богословље Православне цркве.
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8095.mitropolit-fotije---nasi-teolozi-oslobodenja-autorski-tekst-za-vecernje-novosti.html
У веку нихилизма
У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.
Људи се не могу разумети. Они су или слепи и „не знају шта раде“, или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу… При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне – као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед...
(Архимандрит Софроније Сахаров)
Нова унија
Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија - најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.
Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: - Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела - Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.
Од тада, па ево већ хиљаду година, Рим у црквеном смислу иде својим путем, нажалост путем силе и моћи, уподобљавајући се више традицији Римске империје него Ране Цркве. Одмах после црквене схизме 1054. године, римокатолички Запад, предвођен Римским папом, напушта своје јеванђелске символе, Крст и Јеванђеље и узима штит и мач у руке и креће у освајање остатка света. Папа покрећући наводно борбу против Ислама успут је нападао све православне земље које су му се нашле на путу: Далмацију, Србију и Грчку. Западни крсташи су у тим православним земљама такве злочине и богохулна дела учинили, какве Турци нису учинили за 500 година владавине на овим просторима.
Источно хришћанство је такође ишло својим путем - путем проповеди Светог Јеванђеља, путем чувања православне вере и учења која су потврђена Саборима и светим Оцима. То је била и остала битна карактеристика православног Хришћанства уопште. Оно што ће бити велико искушење за Источно Хришћанство јесу, са једне стране Крсташки ратови (12-14 в.) које је папа повео наводно против Ислама у Светој Земљи. Међутим, на том освајачком путу су крсташи, као што смо већ рекли, опустошили и разрушили многе православне светиње и читаве градове, највише Солун а потом и сам Цариград. Познато је да су се римокатолици у то време руководили језуитским принципом - Циљ оправдава средство. Отуда њихова добра намера да ослободе Свету Земљу, оправдавала је све њихове злочине према православним народима које су тада учинили, што је небивала пракса и логика у читавој историји Хришћанства. Али кад се изгуби благодат људи се почињу руководити телесним умом и оно што им јуче није било могуће, данас им постаје могуће. Папски Крсташки ратови су у многоме ослабили Византију, која ће касније тако ослабљена постати лак плен турским освајањима, што ће бити крунисано коначним падом Цариграда 1453. године. Од тада, у грчком народу влада сећање да су Латини срушили Византију и предали је Турцима.
Турци су освојили најпре Грке, а потом и остале балканске народе, и као што је познато, овим нашим просторима су владали скоро 500 година. Да напоменемо да је наш велики архијереј, правник и историчар др Никодим Милаш, у својој књизи Православна Далмација, говори о страдању православних хришћана у Далмацији, Приморју па све до Солуна, баш у време крсташких ратова. Идући путем Via Egnatia ( Игњатијев пут који је повезивао Римске провинције Илирик, Македонију, Тракију са Константинопољем), они су за собом пустош остављали, већину православних цркава порушили, опљачкали и православне хришћане протерали са тих простора. То ће у многоме допринети да распарчано Византијско Царство Турци Османлије без много тешкоћа заузму.
Период Османског ропства је свакако један од најмрачнијих периода у историји нашег српског народа. Чим поменемо Турке, то нас асоцира на ропство, на данак у крви, отимање и одвођење српске деце у Турску, да би се касније вратили као јаничари и војници и борили се против свог сопственог народа.
Црквени живот у Србији и у српским земљама у том периоду био је сведен на минимум, а то се односи на градитељство и црквену просвету. Турски дугогодишњи зулум био је разлог да ће се у Србији покренути Први српски устанак 1804. под Карађорђем, кад је и започела Српска револуција (1804-1835) које је завршена доношењем нашег првог Сретенског Устава 1835. године. Убрзо после пропасти Хаџи-Проданове буне под Милошем Обреновићем започео је 1815. године Други српски устанак. Ти устанци нису донели пуно резултата и угушени су, али је у народу покренут српски слободарски дух и жеља да се српски народ коначно ослободи дугогодишњег турског јарма и ропства.
Вратимо се сад на најављену Унију између Рима и Цариграда, Рима и Новог Рима, која ће почети Пасхалном унијом од ове, 2025. године. Пасхална унија значи следеће: да ће од ове године па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.
Друга ствар која се најављује ове 2025. године јесте теолошки симпосион, који ће бити одржан на јесен у Риму, а који има за тему - Место и улога Римског папе у Првом миленијуму Хришћанства. За тај симпосион су се већ пријавили теолози, како католички тако и православни, али и из других конфесија. Оно што је за нас битније од тог самог симпосиона, је чињеница да ће током његовог трајања Urbi et Orbi (граду и свету) бити обзнањено даље кретање и правац којим ће ићи Унија између Рима и Цариграда. Та Унија ће бити остваривана у фазама, о чему се у јавности засад мало зна. Оно што је познато је да ће коначни циљ бити - потпуно уједињење две Цркве, латинске и грчке. Круна тога уједињења ће бити заједничко служење свете Литургије и заједничко Причешће (interkomunio). Док до тога потпуног уједињења не дође, препоручиваће се верницима једне и друге конфесије, да се могу причешћивати једни код других. По неким претпоставкама за потпуно уједињење у црквеном смислу Рима и Цариграда биће потребно 5-10 година, а по некима и више. Међутим главним актерима и заговорницима Уније то неће ни бити толико важно. За њих је важно да је та Унија започела и да неће стати док се у потпуности не оствари.
Када дође до потпуног јединства Латина и Грка и буде васпостављена тзв. древна Пентархија коју су, као што је познато чиниле: Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим, у свим црквеним и јавним гласилима биће обзнањено да је васпостављена првобитна Црква из Првог миленијума, заједничког неподељеног Хришћанства. Све хришћанске конфесије биће позване да се прикључе тој, наводно древној Апостолској Цркви, која се већ сада у медијима назива - Црква Мира. Сви они, односно, све Цркве које буду изван те заједнице биће окарактерисане и сматране да су у некој врсти нејединства и раскола у односу на нову Унију.
Што се тиче свих других Православних цркава изван тзв. грчког корпуса: Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Словачке, Пољске, Финске, Македонске и Руске Цркве, оне ће морати саме да се определе и заузму став према новој - старој Цркви, Унији између Рима и Цариграда. Могуће да неке Цркве пристану уз њих, а неке не. Што се пак Српске Цркве тиче, мораћемо и ми на Сабору и Синоду донети наше званично гледиште и став о новој црквеној реалности, о новој заједници Рима и Цариграда. Како ће то све заједно изгледати, шта ће и како ће се збивати, то сада никоме у потпуности није јасно. Што се тиче нас Срба, ми смо у историји морали често да се опредељујемо, почевши од Косовске битке, (1389) па сада ево до ове најављене црквене Уније између Грка и Латина. Често нам у животу ствари изгледају компликоване и тешко решиве, али су у основи једноставне. Отуда сматрамо да ми Срби немамо куд него да останемо верни својој традицији, Православљу и Светосављу. Ми треба да останемо самостална Српска Црква, што већ јесмо од 1219. године, када је Свети Сава добио самосталност Српске Цркве. Ми морамо остати оно што јесмо, што смо вековима били. То је наш завет и дуг према нашој вери, историји, традицији и култури. Ми смо део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, верни Саборима и светим Оцима, верни своме устројству - Пећкој Патријаршији, то јест својој Српској Православној Цркви. Она је наш народ водила у тешким и злим временима, па се надамо да ће наш народ и јерархија остати верни својој Светосавској Православној Цркви.
У јавности се пронео глас, а тиче се највеће Руске Православне Цркве, која ће по својој сили и моћи свакако остати изван тих нових црквеник уједињења и Уније. Ова Унија која се наговештава није засноване на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве. Она је пре плод заједничких политичких интереса, доказ силе и земаљске моћи. То све нема ослонца у вери и јеванђелском, православном учењу Сабора и светих Отаца. Та Унија је заснована на хуманистичким и земаљским интересима.
Постоји још нешто што бисмо морали рећи, а то је да постоји оправдана сумња да се нова Црква Мира, Унија Рима и Цариграда, припрема да осуди Руску Православну Цркву за неку врсту етнофилетизма - служење Руском свету, односно служење више нацији него вери, што је апсурдно и неистинито. Али ће они на овај начин покушати да искомпромитују Руску Цркву пред другим Православним Црквама и пред читавим светом.
Све ово што поменусмо у овом кратком обраћању има првенствено за циљ да колико-толико информишемо нашу црквену и ширу јавност о предстојећим догађајима унутар Хришћанства, између римокатолицизма и православља. Неки већ најављену Унију са одушевљењем очекују. Они ће у овој Новој Цркви видети остварење својих екуменистичких тежњи и либералне теологије, која је већ увелико узела маха, поготово на Западу, јер се потпуно примерила вери у човека, а не Богочовека Христа. Други су, посебно православни, много опрезнији и покушавају најављену хришћанску Унију да посматрају кроз призму светоотачког учења и Предања Православне Цркве. Једно је сигурно, да је јако тешко доћи до информација о овом догађају, јер се информације о настанку Уније скривају од очију јавности. Разумљиво је зашто. Творци овог кристалног дворца не желе да чују ни један приговор и благодатну реч која би ту грађевину могла уздрмати па можда чак и срушити. Сетимо се само шта је Римски папа рекао када је чуо да Свети Марко Ефески није Флорентинску Унију потписао. Папа је тада рекао: - Ако Марко Ефески није потписао, ништа урадили нисмо. Због тога се све око ове Уније скрива и прикрива. А Господ нам у Јеванђељу рече, да је све што је радио, радио јавно, јер је било намењено спасењу свих људи и читавога света.
На крају можемо рећи: - Ко има очи нека види и ко има уши нека чује.
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7814.mitropolit-fotije---nova-unija.html
Колико српских душа кошта грам њемачког литијума?
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)
Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?
Зато ово није текст о „екологији“. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.
Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил““, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.
Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?
Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?
Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?
Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.
Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.
Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.
Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?
Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.
Још је говорио Христос: „Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“. (Матеј 18,7)
Извор
Достојевски о комунизму
Зашто треба читати Достојевског
Достојевски ме је задивио. Никада нисам читао некога ко је тако озбиљно пришао питањима морала. Погледајте, на пример, "Злочин и казну". То је књига коју посебно препоручујем. Достојевски је прави пример истинског интелектуалца. У том роману главни лик је Раскољников, који је универзитетски студент. Његов живот је тежак; живи у Санкт Петербургу без новца, у малој плеснивој соби, где је одећа побацана по кревету и на којој спава, док због немаштине умире од глади јер има само хлеб за јести. Он је студент права. У то време, 1917., Сант Петербург је био тешко место за живот. И напола изгладнео, напола у делиријуму, он је пун идеалистичких идеја, будући да је један од првих Руса атеиста. Русија је била средњевековно друштво све до 1900. Раскољников себе сматра веома образованим момком и надасве паметним. Он то и јесте, али је то памет ароганције не мудрости. Јер он има 21 годину и шта можеш да знаш са толико лета? Истовремено је презрив спрам других због тога што себе сматра паметнијим.
Живи у ужасном стану и за станодавца има ужасну жену. И ту је Достојевски генијалан. Јер и читалац осећа гнушање спрам ње. Она је гнусна, има гомилу апартмана, наплаћује превише, мучи своје станаре, собе су прљаве, не издаје никакав намештај, сабира новац који не троши, те и сама живи у сиромаштву, прљавштина је свуда, окрутна је. Сем тога, има и нећаку која није нешто бистра, и коју третира као слушкињу. Раскољников ту добија писмо од мајке, у којем га она обавештава да му се сестра удаје за богатог момка из љубави, што ће решити све његове новчане проблеме. Али он чита између редова и њуши пацова који ће његовој сестри и мајци да загорча живот. И то још више продубљује његов очај и ми то можемо чак и да разумемо. Тако он гладује, препун идеја које су ничеовске и атеистичке, и које су тако силно удариле Русију изводећи је из апсолутно православне државности у невероватно скептично друштво и то у само једној генерацији. То је разбило друштво у комадиће. Због тога им се комунизам и учинио тако атрактивним.
Раскољников тако рационалистички приступа идејама у којима нема моралне хијерархије и олако долази до закључка како су људи без морала, у суштини кукавице, што је ничеизам. Већина оног што називамо моралношћу, није то већ страх да чинимо шта желимо. И лицемеришемо са оним што не можемо да добијемо да је то, ето, неморално. Ниче, заправо, говори да су одређене моралности замаскирани страх, што је нешто друго. Раскољников о томе размишља и сматра да би он могао постати добар правник, који би помагао сиромашним људима и "није добро да ја сад лутам скапавајући од глади, а да се моја сестра буквално проституише, док је моја станарка огавна, стара, већ на издисају, са парама и која рођаку третира као слушкиње" . И то је универзална идеја која се и данас провлачи у сличним дешавањима. То је аргумент човека од сламе, болесне свести. Јер када желите да дођете до циља, без обзира да ли сте левица или десница, ви треба аргументе да изведете до усијања и да са једним доказом минирате дискусију супротне стране и поентирате. Кад Достојевски пошаље две идеје у рат он их генијално отелотвори у најјаче карактере које може да осмисли, као што је случај у "Браћи Карамазови", Аљоши и Ивану...
*
Комунисти су са три посто успели да сруше православну Русију. Елџибитизам и џендеризам су, такође, продукт комунизма. И они са три посто разбијају свет.
Најтраженији српски артикал - деца
Издаја деце
"Треба да прочитате "Књигу о паклу", Дантеову. То вам је приказ пута у пакао. На дно воде наслаге проблема,а за Дантеа је највећи проблем издаја. Зашто? Ако нас двоје ступимо у однос, то значи да га градимо на поверењу. Издаја је оно што ће тај однос уништити. Зато је све до дна Дантеовог пакла испуњено издајама. И најгоре од свих је сексуално злостављање деце. Сексуални предатор педофил је онај који навлачи на себе маску чувара, а у ствари је - вук.
И ти сад имаш четири године, а дотакао си само дно пакла. Ти си разбијен на комаде. Како да се од тога опоравиш?
Ту мора доћи до рашчлањивања добра и зла, а то је религијско питање. И исцелење може да дође само кроз истину, љубав, веру, наду.. .
Имате пример филма "Апокалипса данас", заправо документарца о самом снимању филма, где су се глумци, у току снимања, дотакли тог дна пакла и завршили су трагично. "
Где су
Данка Илић, њени родитељи и мала Карина (са каталошког сајта за продају деце, која личи на Данку)?
Детектив Браца Здравковић
Бивши начелник Одсека у МУП Србије
За размишљање
Дошло је време да не дозвољавају да зло
назовеш злом, јер можеш повредити осећања злима а данас се осећања
сматрају вреднијим и од истине и од доброте.
Више се цени кукавичко ћутање него храбра одбрана моралних вредности.
Многи
не прихватају већи ауторитет од себе самих и своје умишљене величине.
Смирење је за њих слабост, а послушање - увреда интегритета и слободе.
Охола
дрскост се све више сматра слободом мишљења, док се свака слобода
мишљења противна идеологији већине назива бахатошћу и увредом нечијих
права.
Најгрешнији највише познају своја права, и
само придодају и смишљају нова, упоредо другима одређујући обавезе.
Вербално, психолошко и интернет насиље олако називају одбраном јер врло
лако од неистомишљеника створе непријатеље саме истине. Болест не смеш
ословити болешћу јер су лекари посустали пред актуелним идеологијама и
одрекли се својих дијагноза.
Дошло је време - а
траје оно дуго, чини се, одувек - време бесловесне руље која ће узети
камен у руке само зато што су најгласнији одлучили да је то исправно
учинити. И бациће тај камен куд други желе, онако силно како други желе,
убеђујући себе у своју правичност и слободу избора. Жртве тада немају
лице које они виде или познају, жртве су тада само мете које су нацртали
они што их хране страхом, обећавајући им прихваћеност и топлину крда. И
пљунуће и увредити, повредити и можда убити, не би ли себи доказали и
руљи показали како су вредни поштовања већине.
Сачувај
нас, Боже, самопроглашених бораца за права, оних који ратују за
апстрактне идеје и за велике речи чија ситна значења не докучују, али их
свакако ватрено заступају. Отклони од нас и ову, ни нову, ни
оригиналну, демонску превару навођења на пут у пакао који је поплочан
привидно добрим намерама. Неко би рекао да су "лајкови" једина новина,
но подизали су и спуштали палац и у аренама, док су хришћане бацали
лавовима, док су аплаудирали пајацима, сакралним проституткама и
професионалним убицама.
О, како људи силно желе да
их други виде као добре, саучесне, дивне, као бранитеље слабих и
потлачених! Толико, да се ни не замарају питањима ко је заиста кривац, а
ко праведник, ко потребит, а ко манипулатор! Дајте им згодно оправдање
да конкретне особе омаловаже, а збирне именице и неопипљиве идеје
идолатризују - дајте им и гледајте како се претварају у звери. Човеку је
лакше да мишљење већине учини божанством и улије се у њега, бришући све
што би и могло бити само њему својствено. Лакше је, но мислити својом
главом, ценити вечност више него тренутак, личност више него пропаганду,
док си утемељен у Богу. А Бог је Онај Који Јесте, не прилагођава се
преовлађујућем тренду и моди.
Рекао је Он давних дана светом пророку Исаији:
"Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине, и грех као ужем колским.
Тешко
онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а
од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.
Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни." (Иса. 5)
Ми,
хришћани, тражимо прво Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33),
сведочимо Јеванђеље целом свету (Мк. 16, 15), живимо као верујући - ма
какаве околности биле (1. Кор. 7, 17), прихватајући и носећи једне друге
у љубави (Еф. 4, 2), јер смо призвани на светост (2.Тим. 1, 10) . Иако
повређени туђим схватањима и понашањем, поручено нам је: "Ништа не
чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један
другога већим од себе." (Филип. 2, 3). Своје идеје и делања не равнамо
толико овосветским "нормалностима", већ их усмеравамо ка Царству
небеском. "И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте
обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и
савршена воља Божија." (Рим. 12, 2). Имамо одговорност да и речима и
делима будемо сведоци Радосне Вести: "Но Господа Бога освећујте у срцима
својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који
тражи од вас разлог ваше наде." (1. Пт. 3, 15).
Имамо
призив да будемо светло свету. "Мрзећи зло држите се добра." (Рим. 12,
9) "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим." (Рим. 12, 21)
"Сви
који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и
опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у
томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио."
(2. Тим. 3, 12 - 14)
Са фејс профила: Марко Радаковић
Да ли у основном закону има места за Бога
Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност
и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта
онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема
на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш
веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не
објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину
ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује
се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље).
И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде
поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају
с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или
Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава
крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске
подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине
либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције.
Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто.
У
Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна
прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато,
дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе
здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе.
Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што
су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“,
„крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели
су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан
човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог
постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и
бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква
је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у
књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и
приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји
сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза
блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба
да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада
смирено стати на своје место.
И
ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да
судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног.
Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како
ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном
простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то
без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како?
Подићи
натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио
Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали.
Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа
стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст
узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који
крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори
толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и
традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту
улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима
празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења.
Неко
ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла,
бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно
„за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим
са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају
да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су
људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка
инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто
друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и
верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне
душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно
мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година
владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених
судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини
било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео.
Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш
народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је
понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“,
репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод
делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И
ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали
они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа
Сведржитеља.
Притом се
сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми
Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим
земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана
данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне
Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и
добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“
написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у
украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог
народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на
памет да оспорава очигледну ствар.
Да,
неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се
подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И
већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу.
И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити
скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на
то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И
они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је
њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко
уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним
симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се
тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога
деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини
воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом.
Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава.
Подигните
више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и
људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У
супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто
зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично
бити криви за такво стање ствари.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић