[ Генерална ] 19 Децембар, 2009 17:17

Но завидљиви зли враг, који никада не престаје ратовати против слугу Божјих, не подносећи цветање побожности међу људима, подиже гоњење Цркве Христове преко незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. [5] У то време од ових царева изиђе наређење по целој царевини: да се хришћани имају одрицати Христа и клањати се идолима; оне који се томе наређењу не покоравају - приморавати на то оковима, тамницом, тешким мукама, најзад смртном казном. Та злосилна олуја, стварана љубитељима мрачног безбожја, ускоро захвати и град Мири. А блажени Николај, руководилац свих хришћана у том граду, слободно и неустрашиво проповедаше Христову веру, и беше готов пострадати за Христа.

Проповедање вере 

Због тога он би ухваћен од незнабожних мучитеља и посађен у тамницу са многим хришћанима. У тамници он проведе не мало времена, подносећи многа зла, трпећи глад и жеђ и тескобу тамничку. Своје сасужње он храњаше речју Божјом и појаше слатким водама побожности; појачавајући у њима веру у Христа Бога, утврђујући их на неразрушивом темељу, он их убећиваше да буду чврсти у исповедању Христа и да свесрдно страдају за истину. Затим хришћанима поново би дарована слобода, и благочешће сину као сунце после тамних облака, и наступи као нека тиха прехладица после олује. Јер Христос Господ човекољубиво погледа на Своје достојање, уништи власт незнабожаца, збаци с царског престола Диоклецијана и Максимијана и разори силу ревнитеља безбожног незнабожја. Јављењем Крста Свога цару Константину Великом, коме уручи Римску државу, Господ Бог "подиже рог спасења" људима Својим. [6] Цар Константин, познавши Јединога Бога и положивши сву наду на Њега, силом Часнога Крста победи све непријатеље своје, и наредивши да се идолски храмови поруше а хришћанске цркве успоставе, он развеја празне наде својих претходника. Он пусти на слободу из тамнице све Христа ради затворене, и одаде им велике похвале као храбрим војницима. И исповедници Христови враћаху се сваки у своје отачаство. Тада и град Мири поново прими свога пастира, великога архијереја Николаја, по намери мученика, и без крви овенчаника. Имајући у себи благодат Божију, свети Николај, као и раније, исцељиваше страсти и болести код људи, не само верних него и неверних. Због велике благодати Божје што обитаваше у њему, сви му се дивљаху, и слављаху га, и веома љубљаху: јер он сијаше чистотом срца, и беше украшен свима даровима Божјим, служећи Господу своме у светињи и правди.

 

У то време још бејаше много незнабожачких идолишта, за које незнабожни људи беху привезани демонском љубављу, те многи житељи и града Мири пропадаху. Архијереј пак Бога Вишњега, запаљен ревношћу по Богу, прође сва та места, рушећи идолишта и у прах их претварајући, и стадо своје очишћујући од демонских поганштина. Тако ратујући против злих духова, свети Николај дође и у храм Артемиде, [7] који беше огроман и богато украшен, демонима пријатно обиталиште. Свети Николај сруши до темеља тај храм, високу граћевину сравни са земљом, а сам темељ раскопа и развеја по ваздуху, окомивши се више на демоне неголи на сам храм. Зли пак дуси, не могући поднети долазак угодника Божјег, силно запомагаху и бежаху из својих обиталишта, прогоњени оружјем молитава непобедивог војника Христовог, светитеља Николаја. Благоверни цар Константин, желећи утвдити Христову веру, нареди да се у граду Никеји одржи Васељенски сабор. Свети Оци се сабраше, право учење вере изложише, а Аријеву јерес и самог злоумног јеретика Арија проклеше. Исповедивши да је Син Савечан Оцу и да Сину и Оцу припада једнака част, свети Оци васпоставише мир у светој Божанственој апостолској Цркви. На том Сабору међу 318 светих Отаца бејаше и свети Николај. Он јуначки стајаше против безбожног учења Аријевог и заједно са светим Оцима Сабора утврди и предаде свима догмате православне вере. О светом Николају инок Студитског манастира Јован повестује ово: Понесен божанском ревношћу, као други пророк Илија, он усред Сабора посрами јеретика Арија не само речју него и делом, ударивши га по образу. Због тога свети Оци Сабора узнегодоваше против светитеља, и решише да га за тако дрско дело лише архијерејског чина. Али сам Господ наш Исус Христос и Преблагословена Мати Његова, гледајући с неба на подвиг светитеља Николаја, одобрише његов смели поступак и похвалише његову божанску ревност. Јер неки од светих Отаца Саборских имадоше онакво исто виђење каквог се и сам светитељ удостоји још пре свога постављења за архијереја. Они видеше да с једне стране светитеља стоји сам Господ Христос са Еванђељем, а с друге - Пречиста Дјева Богородица са омофором, и враћају и дају светитељу знаке његовог чина, који су му били одузети. И познавши по томе да је та светитељева смелост била угодна Богу, Оци Сабора престадоше прекоравати светитеља и указаше му поштовање као великом угоднику Божјем.

 

Вративши се са Сабора к своме стаду, свети Николај му донесе мир и благослов. Својим медоточивим устима он предаде свему народу здраво учење, сасече у корену нездраво и туђе учење, а окореле и упорне у злоћи јеретике он изобличи и прогна из Христовога стада. Као што мудар земљоделац очишћује све што се налази на гумну, сабирајући добро зрневље а одбацујући кукољ, тако благоразумни делатељ на гумну Христовом, свети Николај, пуњаше духовну житницу добрим плодовима, а кукољ јеретичке заблуде он развејаваше и далеко од пшенице Господње одбациваше. Зато света Црква и назива њега лопатом, која развејава кукољна учења Аријева. И беше он заиста светлост свету и со земљи, јер и живљење његово беше светло и реч његова сољу мудрости зачињена. И добри пастир овај имађаше велико старање о стаду своме у свима његовим невољама, хранећи га не само духовном пашом, него бринући се и о телесној храни његовој. Једном у Ликијској нахији беше велика глад, и град Мири силно оскудеваше у храни, и људи се много мучаху због тога. Сажаљевајући јадне људе умируће од глади, архијереј Божји се ноћу у сну јави једноме трговцу који се налажаше у Италији и који тек што беше натоварио своју лађу житом, и намеравао да отплови на другу страну, даде му три златника као капару и нареди му да са лађом отплови у град Мири и тамо прода жито. Пробудивши се из сна и нашавши у руци три златника, трговац се запрепасти, дивећи се сну, праћеном чудесном појавом златника. Због таквог чуда трговац се не оглуши о наређење светитеља, већ отпутова у град Мири и распрода жито тамошњим житељима. При томе он не сакри од њих и јављење светог Николаја њему у сну. Нашавши такво избављење од глади и слушајући трговчево казивање, грађани узношаху Богу благодарност и хвалу, и величаху свог чудесног хранитеља, великог архијереја Николаја. У то време настаде побуна у великој Фригији. Сазнавши за то, цар Константин посла три војводе са подручном им војском, да умире побуну . То беху војводе: Непотијан, Урс и Ерпилион. Они веома хитно отпловише из Цариграда, и зауставише се у једном пристаништу Ликијске епархије, које се зваше Адриатска обала. Ту беше град. Пошто им силна бура морска не даваше да продуже пловидбу, то они стадоше чекати у том пристаништу да се пролепша време. За време тог задржавања неки војници, излазећи на обалу ради куповања потребних ствари, много штошта узимаху силом. Пошто се то дешавало често, житељи града се озлоједише, и на месту званом Плакомата почеше између њих и војника бивати расправе, свађе и туче. Дознавши о томе, свети Николај не би лењ допутовати на ту обалу и у тај град, да умири те међусобице. На глас о светитељевом доласку, сви грађани заједно с војводама изађоше светитељу у сусрет и поклонише му се. Светитељ упита војводе, откуда и куда иду. Они му казаше да су од цара упућени у Фригију, да угуше тамошњу побуну. Светитељ им саветова да своје војнике држе у послушности и да им не дозвољавају чинити људима зла. После тога он позва војводе у град и срдачно их угости. Војводе, казнивши међу војницима кривце, утишаше немир, и удостојише се благослова од светог Николаја.

 

Док се ово збивало, дођоше из града Мири неки грађани, ојађени и плачни. И припавши к ногама светитељу, мољаху га да заштити невино осуђене, причајући му са сузама да у његовом одсуству игемон Евстатије, подкупљен од завидљивих и злих људи, осуди на смрт три човека из њиховог града, који ни у чему нису криви. Због тога сав наш град, - говораху они -, тугује и плаче, и очекује твој повратак, владико. Јер да си ти био с нама, игемон се не би усудио да донесе такву неправедну пресуду. Чувши то архијереј Божји, душа му се испуни тугом, и он у пратњи војвода одмах крену на пут. Стигавши у место звано "Лав", светитељ срете неке путнике и упита их, знају ли они што о три човека осуђена на смрт. Они му одговорише: Ми их остависмо на пољу Кастора и Полукса где их вуцијаху на погубљење. - Тада свети Николај пође брже, журећи да предупреди погубљење невиних људи. Стигавши на место казне, он угледа мноштво народа који се ту слегао. А три осуђена мужа, са рукама наопачке везаним и са лицима покривеним, већ се беху нагнули к земљи и обнажене вратове опружили, очекујући ударац мача. Светитељ виде да је џелат, свиреп и бесан, већ извукао мач свој. Призор беше ужасан и болан за све. Тада светитељ Христов, спојивши с кротошћу јарост, слободно прође кроз народ, без икаквог страха и бојазни истрже мач из руку џелата, баци га на земљу, па онда ослободи од уза три осуђена мужа. Све то он уради са великом неустрашивошћу, и нико се не усуди да га заустави, јер реч његова беше са влашћу и делање његово са Божанском силом: бејаше он велики пред Богом и свима људима. А три мужа, избављени од смрти, видевши себе неочекивано враћене са ивице смрти к животу, проливаху од радости топле сузе и добродушно уздисаху; а сав присутни народ одаваше благодарност своме светитељу. Стиже тамо и игемон Евстатије, и хтеде да приступи к угоднику Божјем. Али угодник Божји не хте ни да га погледа. А кад овај припаде к ногама светитељевим, светитељ га одгурну. Призивајући на њега освету Божију, свети Николај му прећаше мукама овога света због злоупотребљавања власти, и изјави да ће га тужити цару. Изобличаван својом савешћу и уплашен претњама светитељевим, игемон са сузама мољаше за милост. Кајући се за своју неправду и желећи измирење са великим оцем Николајем, он сваљиваше кривицу на градске старешине Симонида и Евдоксија. Но лаж се није могла сакрити, јер је светитељ насигурно знао да је игемон, подкупљен златом, осудио невине људе на смрт. Игемон дуго и дуго мољаше Христовог угодника да му опрости, и тек када игемон са великим смирењем и многим сузама исповеди да је оно његов грех а не кога другог, угодник Христов му подари опроштај. Видећи све то, три војводе што дођоше са светитељем дивљаху се ревности и благости великог архијереја Божјег. Затим, удостојивши се светих молитава његових и узевши од њега благослов за свој пут, они отпутоваше у Фригију да изврше царево наређење. Дошавши на место побуне, они брзо угушише побуну потпуно. И пошто извршише поверени им од цара посао, вратише се с радошћу у Византију. Цар и све велможе одадоше им велику хвалу и част, и удостојише се учешћа у царском савету.

 

Али зли људи, завидећи таквој слави ових војвода, кренуше у злобу и мржњу против њих. И сковавши зао план противу њих, они одоше управитељу града Евлавију, и оклеветаше их говорећи: Војводе не саветују мудро, нити ће се добрим завршити њихов савет, јер, како смо чули, они уводе новотарије и кују зло против цара. - Рекавши то противу њих, они дадоше много злата епарху, да га придобију на своју страну. Епарх достави ту клевету цару. Чувши то, цар без икаквог ислеђења нареди да те три војводе посаде у тамницу, бојећи се да они не побегну тајно и изврше своју злу намеру. И војводе тамноваху, не знајући због чега су бачени у тамницу, свесни да нису низашта криви. Након мало времена клеветници се стадоше прибојавати да се не обелодани њихова клевета и злоба, па се на њих сручи њихово зло. Због тога они одоше к епарху и усрдно га молише, да не оставља тако дуго у животу оне војводе него да их што пре осуди на смрт. Уплетен у мрежу златољубља, епарх се одмах даде на посао, да ствар приведе крају. Он се сместа упути цару и, као весник зла, предстаде му лица невесела и погледа тужна. Уједно с тим он је желео да покаже како се веома брине о царевом животу и како му је свесрдно одан. Трудећи се да у цара изазове гнев против невиних војвода, он стаде говорити цару ласкаво и лукаво, тврдећи: "Царе, ниједан од закључаних у тамници не жели да се покаје. Сви су они упорни у својој злој намери, и не престају плести замке против тебе. Стога нареди да их без одлагања уморе, да они не би предухитрили нас и извршили своју злу намеру". Узнемирен оваквим речима, цар одмах осуди војводе на смрт. Али пошто беше вече, то извршење казне би одложено за сутрадан. О томе сазнаде тамнички стражар; и пошто насамо проли много суза због страхоте која прети невиним војводама, он оде к њима и рече им: Боље би ми било да се нисам упознао с вама и уживао у пријатном разговору с вама и заједничкој трпези, јер бих лако поднео растанак с вама, и не бих толико патио душом због страхоте која иде на вас. Сутра ћемо се растати, авај мени! последњим и горким растанком, и ја више нећу угледати мила ми лица ваша нити чути глас ваш, јер је цар наредио да вас погубе. Оставите ми завештање шта да се уради с вашим имањем, док има времена и док вас смрт није омела да изразите своју вољу. Ове речи стражар изговори јецајући. А војводе, знајући да ништа нису згрешили цару и да не заслужују смрт, раздреше хаљине своје и стадоше чупати косу своју, говорећи: Који враг позавиде нашем животу? Зашто смо ми осуђени на смрт као злочинци? Шта то урадисмо због чега заслужујемо смрт? - И призиваху они поименце своје сроднике и пријатеље, узимајући Бога за сведока, да они никакво зло учинили нису. И плакаху горко. Но један од њих, по имену Непотијан, сети се светог Николаја како се он показа у граду Мири брзи славни помоћник и благи заштитник избавивши она три мужа од смрти. Поразговоривши о томе међу собом, војводе се стадоше молити овако: Боже Николајев, Ти си избавио три мужа од неправедне смрти, погледај сада и на нас, јер нам међу људима нема помоћника. Ето, снашла нас је велика несрећа, и нема никога који би нас избавио од напасти. Ево и глас наш издаде нас пре изласка из тела душа наших, и језик нам се суши сагореван огњем муке наше, те нисмо у стању ни молитву да Ти упутимо. Нека нам милосрђе Твоје, Господе, брзо похита у помоћ, и отми нас из руку оних који ишту душе наше. Сутра хоће да нас погубе; пожури нам у помоћ и избави од смрти нас невине! Бог који пажљиво слуша молитве оних који Му се моле и који Га се боје, посла осуђенима у помоћ светог угодника Свог, великог архијереја Николаја. Те ноћи у сну стаде пред цара светитељ Христов и рече му: "Устани брзо и пусти из тамнице три војводе: они су оклеветани и страдају невини". - И светитељ подробно објасни цару целу ствар, па додаде: "Ако ме не послушаш и њих не пустиш, ја ћу изазвати против тебе побуну, сличну оној у Фригији, и ти ћеш погинути злом смрћу". - Зачуђен таквом смелошћу, цар стаде размишљати како се овај човек усуди ноћу у невреме ући у унутрашња одељења палате, и упита га: Ко си, да смеш такве претње упућивати нама и нашој држави? - Овај одговори: Име ми је Николај, архијереј сам Мирске митрополије. - Цар се натушти, и уставши стаде размишљати шта значи ово виђење. Међутим, те исте ноћи светитељ се јави у сну и епарху Евлавију, и рече му за осуђене војводе оно што и цару. Тргнувши се из сна, Евлавије се уплаши. И док размишљаше о овом виђењу, к њему дође посланик од цара и исприча му све што цар у сну виде. Епарх журно оде к цару и обавести га о свом виђењу, и обојица се чуђаху том необичном подједнаком виђењу.

Избављење окованог 

И цар нареди да одмах доведу преда њ војводе из тамнице, и рече им: Каквим то враџбинама наведосте на нас такве снове? Појављени муж силно се гњевљаше и прећаше нам, да ће ускоро изазвати побуну противу нас. Војводе ништа не знајући, у недоумици згледаху се међу собом и питаху да ли ко од њих што зна. Али ниједан ништа не знађаше; и они благо гледаху један другога. Приметивши то, цар пређе у кротост, и рече им: Не бојте се никаквог зла, кажите истину. - Онда они са сузама и ридањем одговорише: Царе, ми не знамо никакве враџбине, нити смишљасмо какво зло против твоје државе, сведок нам је сам Свевидећи Господ. Ако пак није тако, и ти дознаш о нама нешто рђаво, онда немој имати никакве милости према нама, и немој поштедети не само нас тројицу него и сав род наш. Ми се од отаца наших научисмо да цара поштујемо и да му изнад свега будемо верни. Стога и сада ми верно чувамо твој живот, и као што је својствено нашем чину, ми одлучно извршисмо поверене нам тобом задатке. Свесрдно служећи теби, ми угушисмо побуну у Фригији, прекратисмо међусобно непријатељевање, и своју храброст довољно показасмо делима, као што ће то посведочити они којима је то добро познато. Твоја држава нас је раније обасула почастима, а сада си с јарошћу устао против нас и немилосрдно нас осудио на насилничку смрт. Тако дакле, царе, ми сматрамо да страдамо једино због нашег усрђа к теби, због њега смо осуђени, и уместо славе и почасти које смо се надали добити, нас постиже страх смрти. Ове речи тронуше цара, и он се раскаја за свој непромишљени поступак. Јер он уздрхта од суда Божјег и постиде се царске порфире, видећи да он, законодавац другима, доноси безаконе одлуке. И сада он милостивно гледаше на осуђене, и кротко разговараше с њима. А војводе, с умилењем гледајући у цара, изненада угледаше светог Николаја где седи поред цара и знацима им обећава опроштај. А ово нико други не виђаше већ само ове три војводе. Тада војводе, испунивши се смелости, стадоше громко говорити: Боже Николајев, ти си у граду Мири избавио негда три мужа од неправедне смрти, избави и нас слуге Твоје из ове опасности! - Цар им прекину молитву и упита их: Ко је тај Николај, и какве је то мужеве спасао? Испричајте ми о томе. Непотијан исприча цару све редом. Тада цар, познавши да је свети Николај велики угодник Божји, удиви се његовој неустрашивости и великој ревности за оне којима је неправда учињена, ослободи ове војводе и рече им: Живот вам дарујем не ја него велики служитељ Господњи Николај, кога ви призивасте у помоћ. Идите дакле к њему и изразите му благодарност. А реците му и од мене ово: "Ето, ја испуних твоје наређење; стога се, Христов угодниче, не гневи на мене". Рекавши то, цар уручи војводама златно Еванђеље, златну кадионицу украшену драгим камењем, и два светњака, и нареди им да све то предаду Мирској цркви. И тако три војводе, чудесно спасени, одмах кренуше на пут. Стигавши у Мири, они беху веома радосни и весели што се удостојише поново видети светитеља. И од све душе они одадоше благодарност светоме Николају за његову чудесну помоћ. И певаху хвалу: Господе, Господе! Ко је као ти, који избављаш страдалца од онога који га кињи (Псал. 34, 10). И раздадоше они богату милостињу ништима и убогима, и срећно се вратише дома. Таква су дела Божија, којима Господ узвелича угодника Свог. Слава о њима, као на крилима, разнесе се на све стране, за морем, и по свој васељени, тако да не беше места где нису знали за велика и дивна чудеса великог архијереја Николаја, која он чињаше благодаћу, дарованом му од Свемогућег Господа.

 

Једном путници, путујући лађом из Египта у Ликијску покрајину, обретоше се у великој олуји у бури: ветар им покида једра, лађа се тресијаше од страхотних удара валова, и сви очајаваху за свој живот. Но када се опоменуше великог архијереја Николаја, кога они никада не беху видели већ само чули за њега да је брзи помоћник свима који га призивају у невољама, они му се обратише молитвом и стадоше га призивати у помоћ. Светитељ им се одмах јави, уђе у лађу и рече: "Ви ме позвасте, и ево ја вам дођох у помоћ; не бојте се!" - И сви видеше да он узе крму и стаде управљати лађом. Затим запрети ветровима и мору, као некада Господ наш Исус Христос, [8] који је рекао: "Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити". [9]

 

Избављење на мору 

Тако верни слуга Господњи заповедаше мору и ветровима, и они га слушаху. После тога путници при благопријатном ветру приспеше у град Мири. И изишавши из лађе они одоше у град да виде онога који их избави од опасности. Угледавши светитеља где иде у цркву, они познадоше свога добротвора, па похиташе и припадоше к ногама његовим, одајући му благодарност. А дивни Николај их не само избави од опасности и смрти телесне, него се побрину и за њихово душевно спасење. Јер он, будући прозорљив, угледа у њима својим духовним очима, грех блудочинитељ који човека одбацује далеко од Бога и одвраћа га од држања заповести Божјих, и рече им: Молим вас, чеда, поразмислите у себи и исправите срца ваша и мисли за угађање Богу. Јер, макар се и ми сакрили од многих људи и сматрали себе добрима, но од Бога се не може ништа сакрити. Стога се постарајте свим срцем да сачувате светост душе и чистоту тела. Јер божанствени апостол Павле каже: Ви сте храм Божји; ако поквари ко храм Божји, поквариће њега Бог (1 Кор. 3, 16. 17). Поучивши те људе душекорисним речима, светитељ их отпусти с миром. Јер светитељ по нарави беше као чедољубив отац, и лице му сијаше Божанском благодаћу, као у ангела Божија. И излажаше од лица његова, као од лица Мојсијева, нека пресјајна луча, и велика корист биваше свима видети га. Јер свакоме, обузетоме каквом било страшћу или муком душевном, беше довољно да само погледа на светитеља, па је одмах добијао потребну утеху; и свакоме, ко би поразговарао с њим, бивало је на велики успех у добру. И не само хришћани него и неверни, када су имали прилике чути слатке и медене речи светитељеве, испуњаваху се умилењем и ступаху на стазу спасења, одбацујући издавна укорењену злоћу неверја и примајући у срце праву реч истине. Велики угодник Божји поживе много година у граду Мири, сијајући божанским красотама, по речима Божанскога Писма: као звезда јутарња усред облака, као месец пун у данима својим, као сунце које сија на храм Бога Вишњега, као крин крај извора воде, и као скупоцено миро које омиомирује све (Ис. Сирах. 50, 6. 7. 8).

 

Достигавши дубоку старост, светитељ исплати општи дуг људској природи, пошто претходно мало одболова телом, добро заврши временски живот, и са радошћу и псалмопојањем пређе у нестарив и блажени живот, провођен од светих анђела и сусретан од сабора светаца. На његов погреб сабраше се епископи Ликијске области са свим клиром и монасима, и безбројно мноштво народа из свих градова. И чеоно тело светитељево би с чешћу положено у саборној цркви Мирске митрополије у шести дан месеца децембра. И биваху многа чудеса од светих моштију угодника Божјег. Јер његове мошти точаху миомирисно и целебно миро, којим се болесници помазиваху и здравље добијаху. Са тог разлога ка гробу његовом притицаху људи са свих крајева земље, иштући исцељења болестима својим, и добијаху га. Јер тим светим миром исцељиваху се све болести, не само телесне него и духовне, и прогоњаху се зли дуси. Јер се светитељ не само за живота свога него и по престављењу своме окомљиваше на демоне и побеђиваше их, као што их и сада побеђује. Неки богобојажљиви људи који живљаху крај ушћа реке Танаиса, чувши за мироточиве и целебне мошти светитеља Христова Николаја које почивају у Ликијском граду Мири, договорише се да морем отпутују тамо ради поклоњења светим моштима. Али зли дух, кога раније свети Николај прогна из Артемидина идолишта, видевши да се лађа спрема да отплови к овом великом оцу, а киван на њега што му разруши храм и прогна га отуда, спреми осветнички план: да спречи ове људе од намераваног пута, и тиме их лиши светиње. Стога се он претвори у жену, са судом у рукама, пуним јелеја, и рече тим људима: Желела бих да овај суд однесем на светитељев гроб, али се веома бојим путовати морем, јер је опасно за слабу и болесну од стомака жену отиснути се на толики пут морем. Зато вас молим, узмите овај суд, однесите га на светитељев гроб, и налијте јелеј у кандило. Са тим речима демон предаде богољупцима у руке суд. Не зна се са каквим је демонским враџбинама био помешан тај јелеј, али је несумњиво био намењен да нашкоди путницима и да их погуби. Они пак, не знајући убитачно дејство тога јелеја, изађоше у сусрет молби и узеше тај суд. И отиснувши се од обале, они сав тај дан пловише благополучно. Али сутрадан изјутра дуну ветар северац и поче правити тешкоће њиховој пловидби. Пловећи много дана и ноћи са великим тешкоћама и патећи се, они изгубише стрпљење због дуготрајне буре и решише да се врате натраг. И када они већ стадоше окретати лађу у правцу свога завичаја, пред њима се појави свети Николај у малом чамцу и рече им: "Куда путујете, луди? Зашто напуштате пут који сте предузели, и враћате се назад? У вашим је рукама утишати буру и осигурати лађи удобну пловидбу. Јер вас у пловидби ометају ђавоље сплетке, пошто вам тај суд даде не жена него ђаво. Стога баците суд у море, и одмах ће ваша пловидба постати благополучна". Чувши то, људи бацише ђавољи суд у море, и из њега тог часа сукну црни дим и пламен, и ваздух се испуни силним смрадом, а море се раседе, вода узавре и усклокота из дубине, и водене капље беху као огњене варнице. Људе на лађи спопаде ужасан страх, и они стадоше запомагати од страха, но појавивши им се помоћник наложи им да буду храбри и да се не боје, утиша море, и избавивши путнике од страха устроји им безбедну пловидбу у Ликију. Јер тог часа на њих дуну неки прохладан и миомирисан ветар, и они радосни допловише срећно до жељенога града. И поклонивши се мироточивим моштима брзог помоћника и заштитника свог, они узнеше благодарност свемоћноме Богу, и одслужише молепствије великоме Оцу Николају. После тога они се вратише у своју земљу, причајући свуда и свима шта им се догоди на путу. Многа велика и преславна чудеса сатвори на земљи и на мору овај велики угодник Божји: помажући у невољама, спасавајући од потопљења, износећи из дубине морске на копно, отржући људе из ропства и преносећи их њиховим кућама, избављајући од окова и тамнице, заштићујући од посечења мачем, ослобађајући од смрти, дајући многа исцељења многима, слепима прогледање, хромима ход, глувима слух, немима говор. Он обогати многе који се паћаху у убоштву и пуком сиромаштву, он даваше гладнима храну, и бејаше свима у свакој невољи готов помоћник, усрдни заступник, брзи бранитељ и заштитник. И сада он тако исто помаже свима који га призивају и избавља од невоља. Немогуће је избројати чудеса његова, као што је немогуће и описати их сва подробно. Великог чудотворца овог зна и исток и запад; и сви крајеви земље знају чудотворства његова. Стога нека се због њега слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, и Свето име Његово нека је хваљено устима свих вавек. Амин.

 

Из "Житија светих за децембар", Свети Јустин Ћелијски

 

НАПОМЕНЕ: 5. Цареви Диоклецијан и Максимијан (од 284-305. године) беху савладари: први цароваше на Истоку, други на Западу. Гоњење устројено Диоклецијаном беше изузетно свирепо. Оно је почело у граду Никомидији где на први дан Ускрса би спаљено у храму двадесет хиљада хришћана. 6. Сравни: Лк. 1, 69. 7. Артемида, или Дијана, позната грчка богиња; сматрана покровитељком шума и лова. 8. Мт. 8, 26. 9. Јн. 14, 12.

 

Нека је срећан и Богом благословен Празник светог Николаја свима који празнују, а свечарима срећна и Богом благословена Крсна слава.

 

 

[ Генерална ] 18 Децембар, 2009 18:22

кликни на икону

 

СВЕТИТЕЉА Христовог Николаја, великог Чудотворца, брзог помоћника и изврсног посредника пред Богом, одгаји земља Ликијска. Он се родио у граду Патари. [1] Родитељи његови, Теофан и Нона, беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати. Овај благословени пар, за свој богоугодни живот, многе милостиње и велике врлине, удостојио се као свети корен, произвести свети огранак и као дрво усађено крај потока донесе род свој у време своје. [2] Када се роди ово благословено дете, наденуше му име Николај, што значи: победитељ народа. И он се, по благослову Божјем заиста показа победитељ зла, на добро целоме свету. Мати његова Нона, чим њега роди, одмах се ослободи болова, и од тога времена она све до смрти своје остаде нероткиња. Тиме сама природа као да сведочаше да ова жена не може родити другог таквог сина: Николај је имао бити први и последњи. Још у утроби матере своје освећен богонадахнутом благодаћу, он чим поче живети - поче и Бога побожно поштовати, чим поче сисати - поче и чудеса творити, чим поче јести - поче и постити се, јер он по рођењу свом, још у купељи крштења стајаше три сата на ногама својим сам, ни од кога придржаван, одајући тим стајањем поштовање Пресветој Тројици, Које је он доцније имао бити велики служитељ и предстојатељ. У њему се могаше распознати будући чудотворац и по начину на који се прихватао материних груди: сисао је не као остала деца из обеју материних дојки, већ само из десне, означавајући тиме да ће стајати с десне стране Господу заједно са праведницима. Исто тако он се поче показивати и изванредан постник, јер средом и петком сисаше само једанпут, и то увече, по завршетку од стране родитеља уобичајеног молитвеног правила вечерњег. Томе се његови родитељи веома чуђаху, и предвиђаху да ће њихов син касније у животу свом бити строги испосник. Навикнувши још од повоја на такво уздржање, блажени Николај целог живота свог провођаше у строгом посту сваку среду и петак.

 

Растући са годинама, дете уједно растијаше и разумом, и усавршаваше се у врлинама, којима га учаху његови побожни родитељи. И бејаше он као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности. Када дође време, Николај би дат да учи Свето Писмо. Природном бистрином свога ума и руководством Светога Духа он за кратко време стече велику мудрост, и у књижном учењу показа толики напредак колики беше потребан доброме крманошу Христове лађе и искусном пастиру словесних оваца. Поставши савршен у речи и учењу, он се показа савршен и у самом животу. Он се на све могуће начине склањаше од сујетних пријатеља и празних разговора, избегаваше разговор са женама, па се чак чуваше и да погледа у њих. Неговаше он у себи истинску целомудреност, чистим умом свагда созерцавајући Господа и усрдно посећујући свету цркву, и тако следећи Псалмопевцу који каже: Волим бити у дому Бога мога (Псал. 83, 11). Много пута провођаше он у цркви по читаве дане и ноћи у богомисленој молитви и читању божанствених књига, учећи се духовном знању, богатећи себе божанском благодаћу Светога Духа и спремајући себе за достојно обиталиште Његово по речима Светога Писма: Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама (1 Кор. 3, 16). И дух Божји стварно живљаше у овом врлинском и чистом младићу; и он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи. У њему се не примећиваху никакве навике, својствене младости; напротив, држањем својим он личаше на старца, због чега га сви уважаваху и дивљаху му се. Јер стар човек, ако има младићке поступке, служи на подсмех свима; али, ако младић има држање старца, њему се сви с поштовањем диве. Неприлична је у старости младост, но дивна је и достојна поштовања у младости старост. Стриц блаженог Николаја беше епископ града Патаре, и зваше се Николај. Његово име и би дато младоме Николају. Стриц епископ, видећи да његов братанац напредује у врлинском животу и свом душом се клони света, саветова његовим родитељима да свога сина даду на службу Богу. Они послушаше савет и дароваше Господу чедо своје, које сами беху примили од Њега као дар. Јер у древним књигама повестује се о њима да су били бездетни, и већ се нису надали да ће имати деце, али многим молитвама и сузама и милостињама измолише себи од Бога сина, и сада не пожалише принети га на дар Дародавцу. Епископ, примивши овог младог старца који имађаше "седину мудрости и узраст старости, живот беспрекоран" (Прем. Сол. 4, 9), узведе га у презвитерски чин. Када он рукополагаше блаженог Николаја за свештеника, то он, напунивши се Светога Духа, обрати се народу у цркви и пророкова говорећи: "Ево, браћо, видим ново сунце које се рађа над земљом и јавља собом милостиву утеху ојађенима. О, благо ономе стаду које се удостоји имати њега за свога пастира. Јер он ће добро пасти душе заблуделих, и прехраниће их на паши побожности, и биће усрдни помоћник онима што су у невољама и опасностима". - Ово пророчанство се доцније стварно испуни, као што ће се видети из даљег повествовања. Примивши свештенички чин, свети Николај додавши труд труду, бдећи и пребивајући у непрестаној молитви и посту, и стараше се у смртном телу свом подражавати Бестелесне Небеске Силе. Тако водећи равноангелни живот, и из дана у дан све више процветавајући лепотом душевном, он се показа потпуно достојан да управља Црквом. У то време његов стриц епископ Николај, намисливши да путује у Палестину да се поклони тамошњим светим местима, повери управљање Црквом своме братанцу, овом јереју Божјем, светом Николају. Заступајући свога стрица, свети Николај се о свима црквеним пословима стараше као и сам епископ, стриц његов. У то време родитељи се његови преселише у вечни живот. Свети Николај, наследивши њихово имање, стаде га раздавати потребитима. Јер он не хајаше за пролазно богатство, нити се брињаше да га увећа; напротив, одрекавши се свих жеља овога света, он се свим бићем стараше да себе преда Јединоме Богу, и вапијаше к Њему: К теби, Господе, подижем душу своју. Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој. Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 24, 1); 142, 10; 21, 11). - И беше рука његова пружена к потребитима, и изливаше на њих пребогату милостињу, као река обилна водом. Ево једно од многих милосрдних дела његових.

 

У граду Патри живљаше неки човек, знатан и богат, који касније веома осиромаши, и постаде убог, јер је живот овога века непостојан. Тај човек имађаше три кћери, које беху веома лепе. А када оскудица постаде тако велика да нису имали ни шта јести нити се у што оденути, он намисли да због страшне немаштине кућу претвори у блудилиште и кћери своје у блуднице, да би на тај начин стекао средства за набавку хране и одеће себи и кћерима. О, јада! На како недоличне помисли наводи пуко сиромаштво! Привикавајући себе на ову ђавољу замисао, овај човек хтеде да своју злу намеру приведе у дело. Међутим, Свеблаги Господ, који не жели гледати да човек пропада и човекољубиво нам помаже у невољама, стави мисао добру у срце угоднику Свом, светом јереју Николају, и тајним надахнућем посла га у помоћ к човеку који душом пропадаше, да га утеши у сиромаштини и предупреди од пада у грех. Свети Николај, чувши за крајњу беду тога човека и Божјим откривењем дознавши за његову злу намеру, осети дубоко сажаљење према њему и реши да својом добротворном руком извуче њега заједно са кћерима из беде и греха као из огња. Ипак он не хте да отиде и јавно учини добро томе човеку, него намисли да му обилну милостињу да тајно. Свети Николај поступи тако са два разлога. Први разлог: да би сам избегао сујетну славу људску, држећи се речи Еванђелских: Пазите да милостињу своју не чините пред људима (Мт. 6, 1); други разлог: да не би постидео тога човека, који је некада био богат па запао у велику сиромаштину. Јер свети Николај је знао како је тешка милостиња ономе који је из богатства и славе запао у убоштво, пошто га она подсећа на раније благостање. Зато свети Николај реши да поступи по речи Христовој: да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Он је толико избегавао славу људску, да је се старао сакрити себе и од онога коме чини добро.

Тајна помоћ 

Стога он узе велику кесу злата, оде к дому тога човека, убаци кроз прозорчић кесу унутра, па се брзо врати дома. Сутрадан изјутра тај човек устаде, и нашавши кесу одвеза је. А кад угледа злато у њој он се запрепасти, и просто не могаше да верује да је то стварно злато, пошто ниоткуда не очекиваше он такво доброчинство. Затим, пипајући и разгледајући златнике он се увери да је то заиста злато. Обрадован и задивљен, он од радости плакаше, и дуго размишљаше ко би то могао бити што му учини овакво доброчинство; али ништа не могаше смислити. Стога, приписавши то промислу Божјем, он непрестано благодараше у души свога добротвора, узносећи хвалу Господу који се брине о свима. После тога он удаде своју најстарију кћер, давши јој као мираз злато које он доби на чудесан начин. Свети Николај сазнаде о томе, и би му мило што овај човек поступи по његовој жељи; и заволе га и реши да такву милост учини и другој кћери, са жељом да законитим браком сачува и њу од греха. Стога, спремивши и другу кесу злата, равну првој, он ноћу, да нико не види, убаци ту кесу кроз исти прозорчић у дом онога човека. А када овај убога човек изјутра устаде, опет нађе кесу са златом. И поново се стаде чудити томе. И павши ничице на земљу, он говораше обливајући се сузама: "Боже и љубитељу милости, Стројитељу нашег спасења, Ти си ме најпре искупио крвљу Својом, а сада дом мој и децу моју избављаш златом из вражијих замки. Сам ми покажи слугу милосрдне воље твоје и човекољубиве доброте Твоје. Покажи ми тог земног ангела који нас чува од греховне погибли, да бих сазнао ко нас то извлачи из убитачне немаштине и избавља од злих замисли и намера. Јер ево, Господе, по милости Твојој, коју ми тајно чини дарежљива рука непознатог ми угодника Твог, ја могу и другу кћер удати по закону, и тако избећи замке ђавола, који је хтео да поганом зарадом увећа, и без тога, велику погибао моју". Помоливши се тако Господу и заблагодаривши Његовој доброти, човек тај удаде и другу кћер своју. Уздајући се у Бога, он гајаше у себи чврсту наду, да ће Он и трећу кћер његову збринути и дати јој законског супруга, опет му пославши потребно злато руком тајног добротвора. И отац, да би сазнао ко му и откуда доноси злато, не спаваше ноћу, него стражаше, еда би се удостојио видети свога добротвора. И гле, не прође много времена и очекивани се добротвор појави. Христов угодник Николај и по трећи пут дође тихо, и зауставивши се на уобичајеном месту убаци кроз исти прозор онаку исту кесу злата, и одмах похита натраг дому своме. Чувши звекет злата убаченог кроз прозорчић, отац трију девојака, потрча што је брже могао за угодником Божјим. Сустигавши га и познавши га, - јер светитељ беше познат по врлинама својим и по знатности порекла свог, - он паде к ногама његовим, целивајући их, и називајући светитеља избавитељем, помоћником и спасиоцем душа које су биле на ивици пропасти. Притом рече и ово: "Да ме велики у милости Господ није твојим милосрђем подигао, одавно бих ја кукавни отац заједно са својим кћерима пропао у огњу Содомском. Сада пак ми смо тобом спасени и од ужасног пада у грех избављени". То и много сличних речи са сузама говораше он светитељу. Светитељ га једва подиже са земље, и закле га многим заклетвама да док је жив никоме не каже шта је с њим било. Још му светитељ рече многе поуке корисне по душу, па га отпусти кући његовој. Од многих дела милосрђа угодника Божјег ми испричасмо само једно, да би се сазнало колико он беше милостив према сиротињи. Нама би недостало времена када бисмо подробно говорили о томе колико је он био милосрдан према невољнима, колико је гладних нахранио, колико нагих оденуо, колико њих од поверилаца откупио. После тога преподобни отац Николај изволи кренути у Палестину, да тамо види и поклони се оним светим местима где је Господ Бог наш Исус Христос ходио Својим пречистим ногама.

 

Када лађа пловљаше према Египту и путници не знађаху шта ће их снаћи, свети Николај који се налазио међу њима провиде да ће убрзо настати бура и олуја и обавести о томе своје сапутнике, рекавши им да је он видео ђавола где уђе у лађу, са жељом да потопи лађу и све путнике на њој. И тог часа изненада се небо покри облацима, смрачи се, и подиже се страховита бура на мору. Путници се силно уплашише очекујући смрт, и мољаху светог оца Николаја да им помогне да не изгину на пучини морској; и говораху: Ако нам ти, свече Божји, не помогнеш молитвама својим к Богу, ми ћемо потонути и изгинути. - Наредивши им да буду храбри, и да сву наду положе на Бога, и да без икакве сумње очекују брзо избављење, светитељ се стаде усрдно молити Господу. И море се одмах укроти, и настаде тишина велика, и свеопшта жалост претвори се у радост. Обрадовани путници одадоше благодарност Богу и Његовом угоднику, светом оцу Николају; и двоструко се дивљаху: и његовом проречењу буре и избављењу од опасности. После тога један морнар попе се на катарку да тамо нешто уреди, али се при спуштању омаче са велике висине, паде насред лађе, и тако се разби да одмах издахну. А свети Николај, и без позива готов на помоћ, васкрсе га својом молитвом, и подиже га из мртвих као из сна, и предаде га живог морнарима. После тога, разапевши сва једра, они уз подесан ветар благополучно наставише своје путовање и спокојно пристадоше уз обалу Александрије. Ту угодник Божји свети Николај исцели многе болеснике и бесомученике, и утеши уцвељене, па продужи пут свој у Палестину.

 

Стигавши у свети град Јерусалим, свети Николај узиђе на Голготу, где Христос Бог наш изврши спасење роду људском раширивши на крсту пречисте руке Своје. Ту угодник Божји изли топле молитве из срца горећег љубављу, узносећи благодарност Спаситељу нашем. Обиђе он и сва света места, свуда творећи усрдно поклоњење. И када ноћу он хтеде да уђе у свету цркву, [3] закључана црквена врата сама се отворише, пружајући неометан улаз ономе коме и небеска врата беху отворена. Пошто проведе у Јерусалиму доста времена, свети Николај се спремаше да иде у пустињу, али би задржан Божанским гласом с неба који му саветоваше да се врати у своје отачаство. Јер Господ Бог, који све уређује на корист нашу, не хте да остане у пустињи под поклопцем светилник који Он уготови да светли на светњаку Ликијске митрополије. Нашавши лађу, угодник Божји уговори с морнарима да га они превезу у његово отачаство. Међутим они намислише да га преваре, и управише своју лађу не у правцу Ликије већ на другу страну. Када испловише из пристаништа, свети Николај примети да лађа не плови пут његова отачаства, па припаде к ногама морнара и мољаше их да лађу скрену пут Ликије. Али они не обратише никакву пажњу на његову молбу већ продужише у истом правцу, не знајући да Бог неће оставити свога угодника у муци. И одједанпут дуну неки силовит ветар, окрену лађу на другу страну и брзо је понесе пут Ликије, претећи злим морнарима коначном пропашћу. И тако ношен Божанском силом по мору, свети Николај стиже у своје отачаство. Незлобив, он никакво зло не учини овим злонамерним непријатељима својим: он нити се разгњеви на њих, нити им рече какву прекорну реч, него их с благословом отпусти у њихов завичај. Сам пак он оде у манастир, основан његовим стрицем Патарским епископом, и назван Свети Сион. Ту свој братији свети Никола би веома мио сабрат. Примивши га с великом љубављу као ангела Божја, они се наслађиваху његовим богонадахнутим речима, и назидаваху се равноангелиим животом његовим, и угледаху се на дивне навике његове, којима украси Бог дивног слугу свог.

 

Нашавши себи у овом манастиру безмолвно живљење, усамљеничко молитвено тихо пристаниште за богоразмишљање, свети Никола се надаше да остало време живота свога проведе ту безизлазно. Али Бог му указиваше други пут, јер није хтео да тако богата ризница врлина, којом се имао обогатити свет, остане закључана и сакривена у манастиру, као благо закопано у земљу, него да та ризница буде отворена свима и да се њеним блатом обавља духовна трговина која стиче многе душе. И гле, једном светитељ, стојећи на молитви, чу глас с висине: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од мене увенчан". Чувши овај глас Николај се запрепасти, и стаде размишљати о томе шта хоће и шта тражи од њега овај глас. И поново чу глас који говораше: "Николаје, није овде она њива на којој ти имаш донети плод који ја очекујем, него се окрени к људима и иди у свет, да се прослави у теби име Моје". Тада светом Николају би јасно да Господ захтева од њега, да остави подвиг безмолвија = подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, и да иде служити спасењу људи. И стаде светитељ размишљати на коју страну да крене: да ли у постојбину своју, град Патару, или у неко друго место. И избегавајући сујетну славу људску у средини својих суграђана, познаника, и бојећи је се, он донесе одлуку да отпутује у други град где га нико не познаје.

 

У тој истој Ликијској нахији бејаше чувени град Мире, [4] метропола целе Ликије. У тај град и оде свети Николај, вођен Божјим промислом. Тамо га нико не познаваше; и пребиваше он у том граду као просјак, немајући где главе склонити. Једино у дому Господњем нахођаше он себи уточиште, имајући у Богу једино пристаниште. У то време престави се архијереј тога града Јован, архиепископ и првопрестолник све Ликијске земље. Стога се у Мири сабраше сви епископи Ликије, да за упражњени престо изаберу достојнога мужа. Много угледних и благоразумних људи беше као кандидата за архиепископски престо. Пошто при избору беше великих несугласица, то неки, покренути божанском ревношћу, изјавише ово: Избор епископа за овај престо није ствар људи већ ствар промисла Божјег. Стога треба да се дамо на молитву, да би сам Господ показао ко је достојан примити такав чин и бити пастир целе Ликије. Овај предлог наиђе на свеопште одобравање, и сви се предадоше усрдној молитви и посту. А Господ, испуњујући вољу оних који Га се боје и услишујући молитву њихову, откри Своју благу вољу најстаријем епископу на следећи начин. Када овај епископ стајаше на молитви, њему се јави Лучезаран Муж и нареди му да ноћу отиде и стане крај црквених врата и мотри ко ће пре свих ући у цркву. "Тај и јесте, - рече Лучезарни Муж, - мој изабраник; примите га с чешћу и поставите за архиепископа; њему је име Николај". О овом божанском виђењу свом епископ обавести остале епископе. А они, чувши то, удвостручише своје молитве. Епископ пак који се удостоји овог откривења, стаде на месту које му би указано у виђењу, и чекаше жељенога мужа. А када настаде време за јутарње богослужење, свети Николај покренут Духом дође цркви пре свих, јер у њега беше обичај: устајати у поноћ на молитву и пре других долазити цркви на јутарње богослужење. Чим светитељ уђе у притвор, епископ, удостојеник онога виђења, заустави га, и упита га: Чедо, како ти је име? - Свети Николај ћуташе. Епископ га поново упита то исто. Светитељ му кротко и тихо одговори: Име ми је Николај; слуга сам светиње твоје, владико. Благочестиви епископ, чувши тако кротке и смирене речи, познаде како по самом имену - Николај, - казаном му у виђењу, тако и по смерности и кротком одговору, да је то тај муж кога хоће Бог за првопрестолника Мирске цркве. Јер је он знао из Светога Писма да Господ погледа на кроткога и ћутљивога и на онога, који дрхће од Његових речи. И обрадова се епископ великом радошћу, као да је добио неку тајну ризницу. И одмах узевши светог Николаја за руку он му рече: "Чедо, хајде са мном". - И с чешћу га доведе к епископима. А они, испунивши се божанствене сладости и духовне утехе што нађоше самим Богом указаног мужа, одведоше га у цркву. Глас о томе се врло брзо пронесе на све стране, и брже од птица стече се цркви огромно мноштво народа. Епископ, удостојеник виђења, обраћајући се свима, громким гласом рече: "Примите, браћо, свога пастира, кога вам помаза Дух Свети и коме Он повери бригу о душама вашим. Њега постави не скупштина људска већ сам Бог. Ето, сада имамо онога кога желесмо, и нађосмо и примисмо онога кога тражасмо. Под његовом управом и руководством ми се нећемо лишити наде да радосно предстанемо Богу у дан Његова јављења и откривења". Сав народ узношаше благодарност Богу и радоваше се неисказаном радошћу. А свети Николај дуго одбијаше да прими епископски чин. Најзад, уступајући усрдним молбама сабора епископа и свега народа, он ступи на архијерејски престо и против своје воље. На то би он побуђен и Божанственим виђењем које он имаде пред смрт архиепископа Јована.

Чудесно виђење 

О томе виђењу патријарх Цариградски свети Методије казује ово: "Једне ноћи свети Николај виде Спаситеља нашег у слави где стоји близу њега и даје му Еванђеље, украшено златом и бисерјем. Са друге пак своје стране свети Николај угледа Пресвету Богородицу која му на рамена ставља омофор. Неколико дана после тога виђења престави се архиепископ Мирски Јован, и Николај би постављен за архиепископа тога града". Сећајући се тога виђења, и видећи у њему очигледно благоволење Божије, и не желећи да се оглуши о молбе сабора, свети Николај прими паству. Сабор епископа са свим црквеним клиром изврши посвећење његово, и радосно одпразноваше веселећи се поводом Богоданог им пастира, светитеља Христовог Николаја. На тај начин Црква Божија прими јарки светилник који не остаде под поклопцем, него си постављен на долично архијерејско и пастирско место.

 

Блистајући на овом месту, свети Николај правилно управљаше речју истине, и мудро учаше своју паству светој вери и животу по светој вери. У почетку свога пастирствовања угодник Божји овако говораше себи: "Николаје, овај чин и ово место захтевају од тебе, да ти више не живиш себи већ другима". - Желећи пак да своје словесне овце научи врлинама, он више не скриваше, као раније, своје живљење у врлинама. Јер раније он провођаше свој живот тајно служећи Богу, који једини и знађаше његове подвиге. Но сада, на положају архијереја, живот његов постаде јаван свима, не из сујете пред људима већ ради њихове користи и увећања славе Божије, да се испуни оно што је речено у Еванђељу: Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Свети Николај беше стаду своме огледало свих добрих дела и, по речима светог апостола: пример вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тм. 4, 12). Он беше по нарави кротак и незлобив, духом смирен, отресајући се сваког охољења. Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече. Сав пак дан он провођаше у делима доличним његовом чину, саслушавајући молбе и потребе оних који му долажаху. Врата његовог дома беху отворена свима: јер он беше добар и према свима и веома приступачан свима, отац сиротама, милостиви даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима, и велики добротвор свима. Као помоћнике себи у црквеном управљању он изабра два врлинска и благоразумна саветника, почаствована презвитерским чином. То беху два у целој Грчкој позната мужа: Павле Родоски и Теодор Аскалонски. Тако светитељ Николај дивно пасијаше поверено му стадо словесник оваца Христових.

 

- први део -

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Патара - приморски трговачки град у Малоазијској покрајини Ликији; основан од Феничана; сада у рушевинама. 2. Сравни: Псал. 1, 3. 3. То је била малена црква на Сионској гори, једина у то време у целом граду Јерусалиму, насељеном незнабошцима. По предању: та црква је била саграђена у оном дому где је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Причешћа, и где је био силазак Светога Духа на апостоле. 4. Мире (код Турака Дембре) - главни град древне Ликије, близу мора, на реци Андрак, на чијем је ушћу пристаниште Андриаке.
 
[ Генерална ] 12 Децембар, 2009 18:34
 
[ Генерална ] 10 Децембар, 2009 19:53

RICHARD

 

LUDOVIK

VAN EYCK

VINCENT

GOGEN

VELOTROOB

VELOZYABR

VENUS

HENRY VIII

 

 

СЕНСАЦИОННАЯ НАХОДКА В ЗАМКЕ ШАТО-ГАЙАР.

Преузето

 

 

[ Генерална ] 07 Децембар, 2009 18:55

 

 

На језеру прве капи кише,
Пљусак, па сунце опет точи.  
Сјај у мени невидљиво пише,  
Лепоту од које заболе очи.

Као да споро умор и прах -
Котрљају се водом златна зрна.  
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.


Јовица Ђурђић

 

 

[ Генерална ] 06 Децембар, 2009 20:15
 

О прошлости и будућности.

Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.

Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.

Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.

Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизрециво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.

Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене цивилизације је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.

Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је савршенство чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле слободе, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - слободом, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије с људским лицем и није прихватио култ слободе, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изградњи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: Распни, распни Га!

Престоница новог света неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом центру ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: Господе, ја верујем у Тебе! Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

О прошлости.

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

Одломак из књиге "Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

Иначе, целу књигу, у којој овај Богу знани духоносни старац, који је преживео руске логоре, приповеда историју на до сада непознат начин, о ономе што је било, што јесте и што би могло да се догоди, можете прочитати овде:

"Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

 
[ Генерална ] 04 Децембар, 2009 16:56

 

 

КАДА се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са мном сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените, девице, носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама". [1] Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега [2] који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу. При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. [3] При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, [4] псалтире, [5] кимвале [6] и гусле, [7] и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: [8] "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову.[9] - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће.[10] - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12). У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. [11] Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој. Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. [12] Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свепрослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, [13] говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих! И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света. Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, [14] куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, [15] где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама. Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога. Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимски, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, [16] имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. [17] Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, [18] који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење. Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна". Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну". Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан. Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!" To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом. Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. [19] Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин.


НАПОМЕНЕ: 1. Стихира празника на великом Вечерњу. 2. Ковчег, кивот - дрвени сандук, споља окован златом. У њему се налажаху: таблице завета, мана и жезал Аронов. Он је био праобраз Божје Матере, због чега се Света Дјева и назива Кивотом или Ковчегом. 3. Стихира празника на великом Вечерњу. 4. Орган - свештени инструмент, вероватно налик на свиралу. 5. Псалтир - гудачки инструмент, попут харфе. Првенствено, свирањем на њему праћено је певање свештених песама. 6. Кимвал - музички инструмент; састоји се из два широка метална круга, који, када се ударају један о други, производе громки звук. 7. Гусле - инструмент са жицама, имао облик троугаоника. 8. Кондак - свештена песма која укратко изражава суштину празника. 9. Стихира на великом Вечерњу. 10. Канон, песма 4. 11. Под Великим Архијерејем који је прошао небеса подразумева се Господ Исус Христос (Јевр. 4, 14). 12. Тих петнаест степеница налазило се при улазу у светилиште, куда нико није могао улазити осим свештеника и првосвештеника. При узлажењу, свештеници су на свакој степеници певали по псалам; и то петнаест псалмова: од 119 до 133 псалма. Зато се ови псалмови називају "степенишни псалмови". 13. Светиња над Светињама - најважнији и најсветији део храма. У њега је могао улазити једино првосвештеник, и то само једанпут у години. 14. Јевр. 9, 3-5. 15. То јест између притвора, где су свештеници приносили жртве и унаоколо кога су биле одаје за становање свештеника, и светилишта. 16. Храм Соломонов је разрушио Навуходоносор, цар Вавилонски; нови храм подигао је Зоровавељ, 52 године после разрушења. 17. Живео у првом веку после Христа. 18. Назореји: давали завет Богу не ступати у брак, уздржавати се од употребе вина и свих осталих алкохолних напитака, и не шишати косу. Обично је назорејски завет даван на извесно време, и то добровољно, са разних разлога: понекад су родитељи давали завет назорејски за своју децу: и управо у таквим случајевима када они нису имали деце а желели су да их добију од Бога. 19. У то време сваки је желео да има потомство, да би се спомен о њему што дуже очувао на земљи, и да би, ако не он сам, онда његови потомци могли постати учесници у царству очекиваног Месије - Избавитеља.

 

Из "Житија светих за новембар" - Свети Јустин Ћелијски

* * *

Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник Ваведења Пресвете Богородице, а братству манастира Хиландара нека је срећна и Богом благословена храмовна слава!

У Хиландарској Ризници са оцем Доситејем 1/8

 

 

[ Генерална ] 29 Новембар, 2009 21:42
 
 
 
[ Генерална ] 25 Новембар, 2009 21:38
...Wordless... J. Nan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 22 Новембар, 2009 16:41
 
 
Раздражљивост је урођено својство срца и дата нам је, без сумње, на корист а не на штету, као што се и огњем ми можемо или користити или га злоупотребљавати. «Како ћемо, дакле, избећи штету коју нам причињава наша гневљивост?»,- пита Василије Велики и одговара: «Тако што ћемо саветовати нашој раздражљивости да не иде испред мисли. Опходимо се са њом као са коњем који нам је дат на управљање и који треба да се као уздом покорава разуму, и никада да не преступа своју меру него да иде тамо где му разум укаже. Раздражљива сила душе нам је подесна за многа дела врлине ако личи на војника који је положио оружје пред војсковођу са спремношћу да пружи помоћ тамо где је потребно. Тада она сарађује са разумом против греха. Јер, раздражљивост је душевни нерв који саопштава души силу за дивне подухвате. И ако се када деси да је душа раслабљена сластољубљем, онда је гнев кали као што се гвожђе кали потапањем, те она од слабе и веома разнежене постаје храбра и одлучна. Ако ти ниси гневан на лукавог, немогуће ти је да га мрзиш како би требало. Сматрам да је са равном ревношћу потребно и врлину волети и грех мрзети. За то је веома корисна раздражљивост кад она следи за разумом као пас за коњем, и остаје кротка и послушна према добронамернима и брзо долази на позив разума, док, напротив, постаје свирепа од туђег гласа и погледа, макар туђинци и изгледали дружељубиви. На тај начин гнев, привођен у дејство по потреби, доводи до храбрости, трпљења и уздржања, а ако делује супротно здравом разуму, онда се преображава у беснило.»

Из књиге "Православље као правоживље"
 
 
[ Генерална ] 18 Новембар, 2009 19:08

 

 

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

* * *

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

* * *

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

* * *

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

* * *

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

* * *

Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

* * *

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...
 
* * *

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

* * *

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

* * *

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

* * *

Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.

- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...

 

 

[ Генерална ] 15 Новембар, 2009 15:45

 

 

„Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.“

 

"Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута."

 

„Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења.

И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну.
Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!“

 

Патријарх српски Павле
 
Бог да му душу прости и подари Царство Небеско.
Вјечнаја памјат.
 
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 01 Новембар, 2009 16:58
слика са нета
 
... У животињском свету и човечјем телу целисходност је још очигледнија. Ту су заиста примењени сви технички принципи за изградњу животињских тела који су примењени и у људској техници за изградњу појединих техничких апарата, од обичне полуге и чакље, чак до авиона, подморница и радара. Та целисходност се опажа већ од самог зачетка ембриона. Оплођено јаје одмах излучи опну, и његове ћелије почну да се деле, формирајући постепено ткива и органе сходно плану дотичног бића. На костима ће се формирати шупљине за жиле које ће кост хранити и за живце који ће инервирати поједине органе: очи, нос итд. Ако постоји план, а очигледно да постоји, свакако мора постојати и Планер.

Механизам рађања животиња и човека је изразито сврховит, као и исхрана фетуса у утроби мајке. Ту су технички проблеми просто генијално решени.

Све хранљиве материје и кисеоник прима фетус из материне крви. Али како? Из постељице води посебна вена (пупчана врпца) у доњу вену фетуса. Тако оксигенована крв (крв која је снабдевена кисеоником) долази у десну преткомору фетусовог срца. Из ње кроз један посебан отвор звани „форамен овале“ пролази у леву преткомору, па одатле у леву комору срца. Стискањем фетусовог срца та крв одлази из леве коморе у аорту, па из ње кроз артерије у главу и остале делове тела.

Када крв која је отишла у главу преда фетусу кисеоник, она постаје „редукована“ (без кисеоника), враћа се у десну комору срца, одакле је плућна артерија поведе према плућима, али плућа још не раде, него специјални крвни суд, такозвани Боталов канал, одводи је у аорту, па кроз артерије одлази у постељицу.

У целом овом врло сложеном механизму, који је очигледно формиран да обезбеди снабдевање фетуса кисеоником, изразито су целисходне три чињенице, које омогућују то снабдевање.

Пре свега, онај отвор, звани „форамен овале“ постоји само док се дете не роди и док не почне да дише на плућа. Чим се дете роди, „форамен овале“ се одмах затвара, да се у новорођеном организму не би венска крв помешала са артеријском. Фетусу је тај отвор био неопходан, а детету би био штетан.

Друго, само код фетуса постоји крвни суд такозвани Боталов канал, да би се кроз њега редукована крв враћала из главе у аорту и даље. Код новорођенчета тај орган ишчезне.

Треће, најцелисходније је место где ће се редукована крв вратити у аорту. То се место налази иза места где се Боталов канал са редукованом крвљу улива у аорту, а тек пошто се из аорте претходно одвоје артерије које воде оксигеновану крв у главу фетуса. [64] Да је другачије, фетусова глава не би добила довољно кисеоника.   

Овде је целисходност толико очигледна, да се не може порећи ни из ината. А не може се та целисходност приписати ни фетусу ни његовим родитељима.
 
Напомена:
[64] A.C.Gyuton, Medicinska fiziologija (udžbenik) str. 1057. Др Лазар Милин, Апологетика, књ. III стр. 277.

Из књиге, "Бог постоји!", др Лазар Милин
 
Чудо рађања.ави
 
[ Генерална ] 30 Октобар, 2009 18:26
 
Не можемо служити и Господару живота и господару таме
 
Сад је доба године када се секуларно друштво у коме живимо припрема за празник Хелоувин (Ноћ вештица). Пошто смо већина нас или однедавно православни или одскора познајемо наше Православље, апсолутно је неопходно да пажљиво размотримо сваки вид нашег учешћа у овом свету - у његовим активностима, празницима, удружењима - како бисмо размотрили јесу ли у складу или не са нашом светом православном вером.
 
Ово je тежак задатак који доводи до извесне напетости онда када схватимо да има популарних организација и активности у којима ми не можемо да учествујемо. Мада ће наше школе, организације наших локалних заједница, и сви видови забаве на телевизији, радију, и у штампи учествовати у прослави Хелоувина и од тога имати користи, православним хришћанима није могуће да учествују у овом догађају ни на какав начин. Разлог је једноставан - верност Богу и светој хришћанској вери.

Хелоувин има корене у паганству и још увек је облик идолопоклонства у коме је сатана, анђео смрти, предмет обожавања. Као што нам je познато, сам темељ наше свете Цркве се гради на крви мученика који су одбили и под претњом казнама и окрутног страдања и смрти да обожавају, поштују, или се на било који начин поклоне идолима који су анђели сатане. Због оданости исказане кроз послушност и саме жртве светих мученика, Бог je наградио Своју Свету Цркву обиљем благодати, а број хришћана се свакога дана увећавао, баш у време када се могло очекивати да ће претња прогоном угасити пламен вере. Али, супротно схватању овог света, смерна оданост и послушност Богу су баш тајна нашег живота у Христу, кроз Кога нам се даје истинити духовни мир, љубав и радост, и учешће у чудесним делима Његовог Светог Духа.

Стога нас Света Црква позива на оданост нашим окретањем од неистина ка Истини и вечном животу. Што се тиче нашег одбијања да учествујемо у паганској светковини Хелоувин, нашу веру ће оснажити сазнање о духовној опасности и историји ове антихришћанске светковине. Светковина Хелоувин је почела у пре-хришћанском добу међу келтским народима Велике Британије, Ирске и северне Француске. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Стога се почетак “нове године” слави у јесен (имеђу 31. октобра и првог дана новембра), када почиње, како су веровали, период хладноће, мрака, труљења и смрти. Извесно божанство које су они звали Самаин (Самхајн), било је, по веровању Келта, господар смрти, и управо су ово божанство славили на cвojoj новогодишњој светковини.

Постојали су, с православног гледишта, многа демонска веровања и обичаји повезани са овом светковином, који су, касније ћемо јасно видети, остали и до данас. У ноћи новогодишње светковине, друиди, који су били жреци келтског култа, упућивали су народ да погасе сва огњишта и светла. На само вече светковине паљена je огромна ломача од храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. На овој су ватри гореле жртве у виду усева, животиња па чак и људских бића, као понуде да би се умилостивио и приволео Самаин, господар смрти. Веровало се и да Самаин, задовољан њиховим обредним понудама, дозвољава душама мртвих да дођу у своје домове на овај дан у празничну посету.

Управо из овог веровања је настао обичај тумарања по ноћној тмини у костимима духова, вештица, баука, вила и демона, јер су живи улазили у дружења и општење са мртвима помоћу онога што је било, и још увек јесте, ритуални чин имитације, преко костима и тумарања по мрклој ноћи, баш као што се верује да душе мртвих лутају. И дијалог “превара или чашћење” (“trick or treat”) је неодољив део овог система веровања и обичаја. Веровало се да душе мртвих које су ушле у свет таме, трулежи и смрти, и стога у присној, ропској вези са Самаином, господаром смрти, током своје празничне посете живима пате због огромне глади.

Из овога је настало данашње упражњавање прошње, кoje је било ритуална имитација онога за шта су Келти веровали да су активности душа мртвих док су у својој празничној посети. У вези са овим још једно тумачење да, уколико се душе мртвих и њихових имитатора не умилостиве “чашћењем”, то јест понудама, тада ће се гнев и љутња Самаина, чији су гласници и слуге постале те душе и њихови имитатори, појавити кроз некакав низ превара или клетви. С гледишта Православља, учествовање у овим активностима на било који начин је грех, јер je идолопоклоничко, права издаја нашег Бога и наше свете вере. Јер ако учествујемо у ритуалној активности опонашања мртвих облачећи њихову одору или тумарајући по мраку, или просећи са њима, ми смо онда добровољно ступили у дружбу са “мртвима” (злим дусима), чији господар није, како су Келти веровали, Самаин, већ сатана. Нечастиви који стоји насупрот Богу.

Затим, уколико прихватимо дијалог “превара или чашћење”, ми наше понуде не дајемо невиној деци, већ заправо Самаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, тумарајући по ноћној тмини. Има и других обичаја везаних за празник Хелоувин којих се мора клонити. Као што je горе поменуто, у ноћи келтске новогодишње светковине, друидски жреци су давали упутства својим верницима да погасе огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би дали своје понуде и одали пошту господару смрти. Управо због тога што је ово била света ватра, од ње је требало узети пламен за расвету у Новој години и њоме поново упалити огњиште. Из овога je настао обичај прављења фењера у облику главе - “фењер Џек” (у САД “тикванка”; у ранијим временима коришћено je друго поврће), који је био ножем обликован као лобања мртваца и користио се да пренесе нову светлост и ватру до сваког дома у коме се преко ноћи тај фењер остављао да гори.

Чак и само коришћење “фењер Џека” садржи учешће у овој паганској светковини мртвих која слави келтског бога Самаина. Православци не смеју ни на какав начин да учествују у таквим стварима, већ треба да пале свеће и кандила пред иконом Господа, Majкe Божје и светаца. У древном келтском обреду и прорицање je било повезано са том светковином. Пошто би се ватра угасила, друиди би истражили остатке жртвених дарова како би предвидели, као што су веровали да је могуће, догађаје у наступајућој години. Од тог времена светковина Хелоувин је била ноћ учешћа у свим врстама врачања, предвиђања будућности, прорицања, игара на срећу, а у каснијем, средњовековном добу, обожавања сатане и црне магије.

У време ране келтске Цркве, кoja je била снажно православна, Свети Оци су покушали да ову новогодишњу паганску светковину, кoja je славила господара смрти, упуте у супротном правцу, увођењем празника Свих Светих на исти дан (на Истоку, празних Свих Светих се слави прве недеље после Духова). Као што је обичај Цркве налагао, православни верници су одлазили на вечерње, а ујутру на Свето Причешће. Управо се из овога развила реч Хелоувин. Ова реч има корен у старо-енглеском изразу "All Hallow’s Even”, то јест вече сећања на све оне који су заблистали као свеци, “хеловин”. Људи који су остали пагани и стога анти-хришћани и чији je паганизам постао дубоко испреплетен са окултизмом, сатанизмом и магијом, реаговали су на покушај Цркве да истисне њихову светковину додатним настојањима да светкују Самаина (сатану).

У раном средњем веку, хелоувин је постао врхунска и централна светковина окултизма, један ноћ и један дан у току којих су упражњавани магија, поклонство демонима и сатанизам свих врста. Многи од ових обичаја укључивали су скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета су настали као изругивање црквеног поштовања светих моштију; крадене су свете ствари, као што су крстови и хостије, па коришћене на изопачене и богохулне начине. Обичај прошења од куће до куће je постао систем за малтретирање хришћана jep они, по свом веровању, не могу да учествују у пружању понуда онима који служе господару смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину празником Свих Светих није успео.

Сличан светковини Хелоувин у древној Русији је био Нави Дењ (стара словенска реч за мртви je била “нав”), који се још звао и Радињица и празновао се у пролеће. Да би потиснула ову светковину, Источна Црква је oвaj празник повезала са Васкрсом и одредила да се празник слави у уторак Томине недеље (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радињица, од руске речи “радост”, због радости Васкрсења Господњег и васкрсења из мртвих целог човечанства Благодаћу Господа Исуса Христа. Постепено je Радињица свој значај предала Васкрсу и постала мање популарна светковина, али су многи мрачни и пагански обичаји и навике неких старих светковина руског паганизма остали (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) све до почетка нашег века.

Сада су се они изгубили за сва времена, али су атеистичке власти покушавале да их оживе. Можемо да се сетимо и примера још једног “безазленог” празника - 1. Maja, проглашеног за “међународни дан рада”. То је било једноставно поново давање имена веома старој сатанској светковини Валпургијиној ноћи (ноћ између 30. априла и 1. Maja) - велики годишњи вештичији Сабат за време кога се сви учесници уједињују у “братство сатане”. Ови савремени обичаји Ноћи вештица имају корене у паганизму, идолатрији, и обожавању сатане. Како је онда нешто што је тако очигледно супротно светој Православној вери стекло присталице међу хришћанима? Одговор на питање је: равнодушје и немар, који су духовни корени атеизма и окретања леђа Богу. У данашњем друштву стално нас приморавају да не обраћамо пажњу на духовне корене секуларних обичаја под изговором да су они само спољашњи, да су слатки, забавни, смешни и безопасни. Иза таквог става налази се догма безбожништва, која пориче постојање и Бога и сатане, и зато закључује да су овакве делатности, упркос томе што имају незнабожачко и идолопоклоничко порекло, безопасне и лишене последица.

Света Црква мора да устане против тога, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и у шта верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Њега. Стога, обичаји за Ноћ вештица нису невине шале које немају везе са духовним светом. То су заправо демонски обреди, као што нам показује изучавање њиховог порекла. Зли дуси заиста постоје. Христос је дошао у свет да уништи онога који има силу смрти, то јест ђавола (Јов 2. 12).

За нас је најважније, да као хришћани, схватимо да je наш највећи непријатељ Зли, који надахњује појединце и народе да греше против човечности, и ко их спречава да дођу до познања истине. Док не схватимо да нам је сатана непријатељ, неће бити наде за наше духовно напредовање. “Јер не ратујемо против крви и тјела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесију” (Еф. 6, 12).

Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова; чујемо за сатанистичке мисе које се одржавају у Ноћи вештица; свуда сатана гледа да обмане што више невиних људи. Новински киосци су пуни листова који пропагирају спиритизам, натприродне појаве, “пророштва” и друге демонске појаве. Нема сумње да је Свети Јован Кронштатски, по Божјем промислу, као свети исцелитељ душа и тела, одређен да се слави баш онда када и Ноћ вештица, дан посвећен разоритељу, кваритељу и обмањивачу човечанства. Бог нам је у Светом Јовану Кронштатском дао снажан противотров и оружје против замки сатаниних, и ми треба њиме да се, као нajвећим даром, служимо јер је “ваистину диван Бог у светима Својим”.
 
Епископ Руске Заграничне Цркве Кирил
 
Извор
 
[ Генерална ] 29 Октобар, 2009 18:18

Уколико још увек има оних који сумњају да љубав чини чуда, нека погледају овај клип.

Место догађања је Њујорк, а тамошња телевизија је ово јавно приказала.

Како је све почело? Он је кренуо на састанак са девојком... потом се догодило ово: