Вазнесење - Спасовдан

Вазнесење Господње

 

 

 

 

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Дјеви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну: све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима [1] почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак - ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути: ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате Сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од Оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к Оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.


Свети Владика Николај
 
 
 
 


1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје всех твари. Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес.
XXIX.

 

Нека нам је срећан и Богом благословен данашњи Празник Вазнесења Господњег - Спасовдан!

 

Псалам 135. поју Православни Арапи

 

 

Српско срце Јованово

 

 

 

 

 

 

Ово су моје опроштајне речи

које приносим времену што следи,

можда ће неком рану да залечи

неког ће другог љуто да увреди


Зовем се Јохан, Немац по рођењу,

од оца Ханса и мајке Грете

наша је кућа знана по чувењу,

у раскоши живех к'о једино дете.


Наследих фабрике, силна имања,

непрегледне шуме и бројна стада

радост ми трајаше све до сазнања

да тешка болест мноме влада.


Доктори рекоше да нећу дуго

годину једну ил' можда две

свет ми се сруши, о моја туго,

у једном дану нестаде све.


Рекоше нећу издржат више

најбољи доктори који постоје,

једини лек је, сви се сложише,

да замене другим срце моје.


О, судбо моја, о дивни часи,

најлепши мој животни трене,

када из болнице стигоше гласи,

нашли су доктори срце за мене.


За цену човек тада не хаје,

и не знам да ли за то постоји,

нисам чак пит'о ни ко га даје,

кад живот нови мени предстоји.


Операција прође у најбољем реду

са новим срцем несташе боли,

тек онда схватих, кад скинух беду,

колико се живот цени и воли.

* * *

Недуго затим, кроз ноћи тавне

у сну ми прилазе лица нека

и звона цркве православне,

буди ме њихова тужна јека.


Јасно видим пределе стране,

прелепе шуме и поља плодна,

ливаде и потоке разигране

брдашца блага и винородна.


Видим и двориште између плота,

амбар и шталу, стазу до куће,

старину неку што дуван мота,

док гледа кера и звиждуће.


Старица крхка живину ваби

док баца просо из мале зделе,

а онда журно ка штали граби

да пусти на воду шарено теле.


Прелепа жена, гипка к'о срна,

двориштем хита да ручак стави

за њом вијори коса јој црна

и мало дете очију плави.


О, та ме слика ходила често,

сновима мојим давала срећу,

спавао нисам ал' то је место,

стварало љубав у мени већу.


* * *

А онда дођоше ружни снови,

које не могах да пребродим,

насташе неки предели нови,

којима свезан, у колони ходим.


Угураше нас затим у нека кола,

пут је трајао бескрајно дуго,

уз псовке, претње, тренутке бола,

од звери се нисмо надали друго.


У Жутој кући, у граду Бурељу,

сазнасмо тако је месту име,

у албанском приватном мардељу,

тамничише нас до почетка зиме.


Последња слике које се јежим

беше зелена маска докторска

и лице које видех, док лежим,

како се кези мрцина мрска.


И светло јако, јаче од сунца,

које ми сева мозгом к'о стрела

док ме на живо секу к'о јунца

и крв док шикља, последња врела.


Задње што видех бејаху руке,

шиптарске како дигнуте стоје,

на њима дрхтећ' уз тешке муке

још увек куца - то срце моје.


* * *

Тај урлик страшан што небо пара

враћ'о ме стално из ноћних мора

све сам мислио да сан ме вара

и спас да доноси једино зора.


Кренух на пут, непознат, далек

да нађем извор несаних ноћи,

да решим једном, али за навек,

куд срце вуче - где морам поћи?


Косово беше циљ мога пута

тамо ме поведе душа и тело

кренух к'о путник који не лута

коме је познат и крај и село.


Угледах цркву из снова мојих

пред њом је стража, то ме зачуди,

са војском неку реч прозборих

кажу да чувају цркву од људи


Какви су људи што би да сруше

лепоту ову из средњег века

имају ли они бар мало душе

знају ли каква их судбина чека?


Пред мојим очима пукло село

око њега свуда бодљикава жица

к'о да га нешто за век проклело

и људе у њему згрчених лица.


Гледај, Европо, завриштах тада

погледај, свете, ту правду нашу

докле ће овај народ да страда,

а други и даље оружјем машу.


Изнад те туге, изнад те жице,

осетих поглед који ме тражи

угледах познато дечије лице

које ме ноћу сновима блажи.


И приђе мени кроз жица сплет,

загрли ручицом око врата

то Божје биће, небески цвет,

прозбори нешто: "Тата, тата".


А срце моје к'о лудо скаче,

шавови хоће да попуцају,

шта ли те речи њему значе

да ли се можда препознају?


Нисам ни хтео ал' моје руке

кренуше к њему некако саме

то дете нежно, о моје муке,

беше к'о зрачак из љуте таме.


Жена из снова дојури с врата,

из оног истог дворишта преко,

"Милане, сине, то није тата,

он је на небу негде далеко.


Наш Јован, сине, Косово чува

заједно горе с Лазаром светим

чујем га увек кад ветар дува,

тебе кад гледам њега се сетим."


Стојимо тако, жица нас дели,

а срце спаја љубављу истом,

и свет је застао, управо цели,

заустављен божанском искром.


У повратку мало застах по страни

задивљен, поносан и препун среће,

док Јован и мртав Косово брани,

Србима га нико одузети неће.


Од јуче ја сам Петровић Јанко,

рођењем Немац, Србин по вери,

написах ово јер желим жарко,

истину да сазнају светске звери.


Од стида мало да погну главу,

злочинце казне - добро их знају,

жртвама српским да одају славу,

имена њихова вечно да трају.


Веселин Џелетовић Павлов

 

 

 

Хоћу целу планету плус 5%

* * *

Фармери производе храну, индустрија разна добра итд, а ти само производиш новац. Претпоставимо да у целој у земљи постоје само два произвођача, а да су сви други људи запослени код њих. Ако они онда позајме по 100 $ сваки и плате 90 $ као зараде радника, а за себе оставе 10 $ профита (као њихову плату), то значи да је укупна куповна моћ $ 90 + $ 10 х 2, дакле $ 200. Међутим, да би исплатили тебе, они би морали продавати њихове производе по $ 210. Ако један од њих успе продати све своје производе за $ 105, други човек се може надати да добије само $ 95. Такође, део човекових добара не може ни бити продат, јер више није преостало новца којим би се купили.

Он ти још увек дугује $10 које ти може отплатити једино позајмљујући више. Тај је систем немогућ. Сигурно, требао би издавати $ 105, дакле $ 100 привредницима, а $ 5 самом себи, које ћеш моћи да трошиш. Тада би 105 $ било у оптицају и дуг би могао бити отплаћен. "

Фабијан га је мирно саслушао и на крају је рекао: "Финансијска економија је једна компликована ствар, младићу. За такве су ствари потребне године проучавања. Пусти мене да бринем о тим стварима, а ти се брини о својим. Мораш бити ефикаснији, продуктивнији, економичнији и постаћеш бољи пословни човек. Ја сам увек вољан да помогнем кад се о тим стварима ради. " Човек је отишао неуверен. Било је нешто погрешно у Фабијановој делатности и он је осећао да је Фабијан вешто избегао да одговори на његова питања.

Ипак, већина људи је поштовала Фабијанову реч - "Он је стручњак, а остали сигурно нису у праву. Погледајмо само како нам се земља развила, како нам се производња побољшала - Засигурно напредујемо."

Како би покрили камату на новац којег су позајмили, трговци су били присиљени повeћати своје цене. Радници су се жалили како су им плате превише мале. Послодавци су одбијали давати веће плате тврдећи како би у супротном били упропашћени. Фармери нису могли добити пристојну цену за своје производе. Домаћице су се жалиле како храна постаје све скупља.

И на крају, неки људи су ступили у штрајк, што је до тада била непозната појава. Други су толико осиромашили да им ни пријатељи и родбина нису могли помоћи. Већина њих је заборавила на истинско богатство - плодна тла, велике шуме, минерале и стоку. Могли су мислити само на новац за којег им се чинило да га никад нема довољно. Међутим, они никад нису доводили у питање сам - систем. Веровали су да је њихова Влада та која управља тим системом.

Неколицина је повукла свој новац и оформила 'позајмљивачнице' или 'финансијске' компаније. Тако су могли добити 6% или више, што је било боље од Фабијанових 3%, али могли су позајмити само новац којег су поседовали - нису имали ту чудну моћ да стварају новац из ничега, пишући бројке у књиге.

Ове компаније су помало забрињавале Фабијана и његове пријатеље, па су они брзо направили неколико својих компанија. Углавном су куповали друге, пре него што су оне уопште почеле с радом. За тили час, све финансијске компаније су прешле у њихово власништво или су биле под њиховом контролом.

Економска ситуација постајала је све гора. Радници су били уверени да њихови шефови зарађују превелик профит. Шефови су пак говорили како су им радници лењи и како не испуњавају поштено своје радне обавезе. Сви су пребацивали кривицу на друге. Министри нису знали како да реше тај проблем, а горуће питање је било - како помоћи онима који су били погођени сиромаштвом?!

Тако се почело с програмом социјалне помоћи, а донесени су и закони који налажу људима да им обезбеђују одређени допринос. Ово је разљутило многе људе који су веровали у старомодну идеју како је помоћ суседу један чин добре воље: "Ови закони нису ништа друго до једна озакоњена крађа. Узети нешто од особе против њене воље не разликује се од крађе, без обзира на то каква је позадина тих мера. "

Међутим, сви су се осетили беспомоћнима, а заплашивали су их и затворским казнама уколико би одбили да плате. Ове добротворне шеме донеле су одређена побољшања, али проблем се брзо враћао, те је требало више новца. Цена ових програма је стално расла, баш као и величина владајућих структура.

Већина управника били су искрени људи који су давали све од себе. Није им се свиђала идеја да траже све више и више новца од свог народа, и на крају нису имали другог избора него почети позајмљивати новац од Фабијана и његових пријатеља. Нису имали појма како ће тај новац моћи враћати. Родитељи више нису могли приуштити себи да плаћају учитеље за своју децу. Нису могли плаћати лекаре. А превозници су остајали без посла.

Власт је била присиљена преузимати ове делатности, једну по једну на себе. Учитељи, лекари и многи други постали су државне слуге, тј. службеници. Мало њих је било задовољно својим послом. Добили су примерене плате, али су изгубили свој идентитет. Постали су сићушни шрафови у једној огромној машини.
Није било места за личну иницијативу, а ни неко лично залагање се није признавало, плата им је била ограничена, а напредовало се само у случају пензионисања или смрти њихових претпостављених.

У очају, неки чланови Владе су потражили Фабијанов савет. Сматрали су га врло мудрим, а личио је и на некога ко се разуме у питања новца. Он је саслушао њихове проблеме и на крају им је одговорио: "Многи људи нису у стању сами решавати своје проблеме, па требају неког ко ће их решавати уместо њих. Сигурно се слажете с тим да већина људи има право да буде срећна и осигурана неопходним потрепштинама за живот. Уосталом, једна од наших великих изрека и каже: 'Сви су људи једнаки', зар не?

Једини начин да се ствари ускладе био би да се узме вишак богатства од богатих и да се он уступи сиромашнима. Уведите порески систем. Што више човек има, више ће морати да плати. Сакупљајте порезе од сваке особе зависно од њене радне способности и дајте свакоме према његовој потреби. Школе и болнице би требало бити бесплатне за све оне који не могу себи приуштити да их плате. "

Фабијан им је понудио дугачак говор украшен високим и племенитим идеалима, а на крају је завршио са: "Ох, узгред речено, немојте заборавити да ми дугујете новац. Позајмљујете га већ неко време. Највише што могу учинити да помогнем је да ми платите само камате. Опраштам вам главницу, платите само камате." Отишли су без неке дубље анализе Фабијанове филозофије. Увели су порез на добит - што више зарадиш, већа ти је пореска стопа. Никоме се ово није свиђало, али су плаћали или одлазили у затвор.

Трговци су још једном били присиљени повећати цене, надничари су тражили веће наднице што је натерало многе послодавце да замењују људе машинама. Ово је проузроковало додатну незапосленост и присилило Владу да уведе још више програма за социјалну помоћ. Уведене су тарифе и остала средства заштите како би се очувале неке индустријске бранше, ако ништа, онда бар зато што су обезбеђивале запослење већем броју људи. Неки су се питали да ли је сврха производње - производња добара или производња радних места!?

Како су се ствари погоршавале, испробан је читав један низ разноразних мера попут контроле плата, контроле цена и контроле свега и свачега. Влада је настојала скупити што више новца кроз порезе на продају, порезе на плате, итд. Неко је приметио да између фармеровог жита, па до векне хлеба на домаћиновој трпези, стоји 50 пореза.

Јављали су се 'стручњаци' и неки су били изабрани у Владу, али након сваког годишњег састанка враћали су се не постигавши ништа осим вести да ће порези бити прерасподељени, међутим, у глобалу они су увек расли. Фабијан је захтевао своје паре, а све веће и веће своте пореског новца су биле потребне како би се он исплатио.

Тад је дошло до стварања читавог спектра страначких политика - људи су се почели свађати која група политичара може најбоље решити проблеме. Свађали су се око личности, идеологија, страначких програма, свега осим - истинских проблема. У једном граду је каматни дуг премашио износ пореза који је био прикупљен током последњих годину дана. У целој земљи се сума неплаћеног каматног новца повећавала, а додатна камата се зарачунавала и на неплаћене камате.

Мало по мало, Фабијан и његови пријатељи постајали су власници великог дела стварног богатства земље. Он је тиме добио и већу могућност надзора над људима. Међутим, тај надзор је још увек био непотпун. Знали су да ситуација неће бити сигурна док свака особа не буде стављена под контролу.

Већина оних људи који су се противили систему били су ућуткивани финансијским притисцима или су трпели јавно изругивање. Да би то могли радити, Фабијан и његови пријатељи купили су већину новина, телевизијских и радио станица, а он је пажљиво одабирао људе који ће њима управљати. Многи од тих људи имали су искрену жељу за побољшањем света, али нису били свесни да су искоришћавани. Њихова решења су се увек бавила последицама проблема, а никад узроком.

Постојало је неколико различитих новина - једне за десно крило, друге за лево. Једне за раднике, друге за шефове итд. Није било битно у које се верује све док се нису дотицале истинског проблема.

Фабијанов план се скоро приближио свом потпуном испуњењу. Цела земља му је била дужна. Кроз образовни систем и медије, он је успоставио надзор над људским умовима. Људи су могли веровати само оно што је он од њих тражио.

Кад човек има много више новца него што га може потрошити на своје прохтеве, шта му онда уопште преостаје што би га могло узбудити? За оне са менталитетом владајуће класе, одговор је моћ - сирова моћ над другим људским бићима.
Док су у Влади и медијима били коришћени идеалисти, прави руководиоци које је Фабијан тражио били су они с менталитетом владајуће класе.

Већина златара су постали таквима. Познавали су осећај великог богатства, али их оно више није узбуђивало. Тражили су изазов и узбуђење, а остварење потпуне власти и моћи над људским масама представљало је једну крајње изазовну игру. Они су веровали да су супериорни у односу на друге. "Наше је право и дужност да владамо. Људске масе не знају шта је добро за њих. Оне требају бити окупљене и организоване. Власт је наше право по рођењу."

У целој земљи Фабијан и његови пријатељи поседовали су много банака и кредитних агенција. Истина, биле су приватне и одвојено поседоване. Теоретски, оне су представљале конкуренцију једне другима, али у стварности радиле су врло чврсто и заједнички. Након што су убедили пар министара, основали су једну институцију коју су назвали 'Центар новчаних резерви'. Нису чак ни користили свој новац за то - створили су зајам од дела новца из депозита других људи.

Ова институција је споља давала утисак регулисања финансијских послова од стране Владе, али за дивно чудо, ни једном управнику или државном службенику није никада било дозвољено да постане члан управног одбора.

Влада више није позајмљивала директно од Фабијана, него из 'Центра новчаних резерви'. Гаранцију која се нудила Фабијану у смислу да ће позајмљени новац бити враћен, представљао је процењени износ пореза који ће се прикупити од народа следеће године. Све то је било у складу са Фабијановом намером да отклони сваку сумњу да је он тај који контролише финансије земље, стварајући утисак да се ту ради о Владиној делатности. Међутим, он је иза кулиса и даље све контролисао.

Фабијан је имао толику контролу над Владом, да је она била присиљена да се понаша онако како јој је он налагао, па се тако и хвалисао: "Дајте ми контролу над новцем неке нације и неће ме занимати ко доноси законе." Није било важно која група министара се бирала. Фабијан је имао власт над новцем, жилом куцавицом нације.

Власт је узимала новац, али камата је увек била зарачунавана на сваку позајмицу. Све више и више је издавано на социјалну помоћ и није прошло дуго, а Влада више није била у стању плаћати ни камате, а камоли главницу.

Поред свега тога, ипак је било оних људи који су се још увек питали: "Новац је један систем који је створен од стране човека. Засигурно се може направити таквим да му служи, уместо да њиме влада?" Међутим, таквих је људи било мало, а њихови гласови су се утапали у једној помахниталој трци за непостојећим интересом или каматом.

Администрације и страначке етикете су се стално мењале, али главна политика се настављала, без обзира на то која је власт имала привидну моћ. Сваком годином, Фабијанов крајњи циљ ближио се свом испуњењу. Народна политика није значила ништа, народ је опорезован до крајњих граница, тако да више није могао плаћати. Услови за Фабијанов последњи потез су сазрели.

10% новчаних залиха било је још увек у облику новчаница и кованица. Ово је ваљало укинути на начин који неће побуђивати сумњу. Док су људи користили готовину, слободно су куповали и продавали како су хтели, тако да су још увек имали нешто контроле над својим животима

Међутим, није било увек сигурно носити са собом новчанице и кованице. Чекови нису били прихваћани изван локалних заједница и стога се тражио неки практичнији систем. И гле чуда, Фабијан је опет имао спреман одговор!? Његова је организација издала свима једну малу пластичну картицу на којој је било уписано име особе, њена фотографија и идентификациони број. Кад би та картица била предочена, власник трговине би назвао централни компјутер да провери износ кредита. Уколико је он одговарао, особа је могла куповати шта је хтела до одређеног износа.

Испрва, људима је било дозвољено куповати за мале своте на кредит који је могао бити исплаћен месечно, тако да камате нису биле наплаћиване. Ово је погодовало радницима који су радили за плату, али не и произвођачима и другим предузетницима. Они су морали инсталирати машинерију, производити добра, исплаћивати дохотке итд. Уколико би претерали за који месец, била би им урачуната камата од 1.5% за сваки месец дуга. Та свота је износила 18% годишње.

Предузетници нису имали друге него додати 18% на продајну цену. Ипак, тај додатни новац или кредит (18%) није био позајмљен никоме. У целој земљи, предузетницима је дат немогућ задатак да плаћају $ 118 за сваких $ 100 које су позајмили - тих додатних $ 18 никад није ни било направљено.

Фабијан и његови пријатељи сада су опет повећали свој углед у друштву које их је сада сматрало оличењем успеха и поштовања. Његова предвиђања у финансијама и економији сада су прихватани скоро као верска убеђења.

Под притиском повећаних пореза, многе ситне занатлије и приватни предузетници били су уништени. За различите делатности било је неопходно имати специјалне дозволе, тако да је онима који су преостали, пословање постало веома отежано.
Фабијан је поседовао и управљао свим великим компанијама које су имале на стотине филијала, а које су наизглед биле у међусобној конкуренцији. На крају, сви ривали били су изгурани из пословања као и мали привредници. Били су прогутани од Фабијанових дивовских компанија које су биле под Владином заштитом.

Фабијан је желео да уз помоћ система пластичних картица елиминише новчанице и кованице. План му је био да кад се такав новац скроз повуче из оптицаја, само оне организације и фирме које користе компјутерски финансијски систем моћи ће наставити са пословањем.

Знао је како ће временом неки изгубити своје картице и тако постати неспособни да купују и продају док им се не установи идентитет. Желео је да се донесе закон по којем би свако морао да има истетовиран идентификациони број на руци или челу. Тај би број био видљив само на једном посебном светлу и био би повезан с компјутером. Сваки би компјутер био повезан с једним огромним централним компјутером, како би Фабијан могао знати све о свакоме.

К Р А Ј

Ауторска права: Larry Hannigan 1971, Аустралија

Извор

Преузето

 

Хоћу целу планету плус 5%

 
 
Фабијан је узбуђено увежбаваo свој говор којег је требао сутрадан да одржи пред масом људи. Био је уверен да ће се они окупити. Увек је желео углед и моћ, а сада су се његови снови почели остваривати. Он је био занатлија, израђивао је накит и разне украсе од сребра и злата. Међутим, није био задовољан тиме да ради само да би преживљавао, он је био у потрази за узбуђењима и изазовима.

Људи су генерацијама користили систем робне размене. Човек је издржавао своју породицу обезбеђујући све што јој је потребно или би се специјализовао у одређеној струци. Када би произвео неки вишак, он би га размењиваo са вишковима које су произвели други. Пијачни дан је био увек бучан и прашњав, али људи су се ипак радовали жагору и погађању, а посебно дружењу. Било је то место пуно среће и задовољства, али сада је већ било превише људи и превише свађе. Није више било времена за разговор - тако се и појавила потреба за неким бољим системом.

Људи су углавном били срећни и уживали су у плодовима свога рада. У свакој друштвеној заједници била је формирана једна једноставна Влада са циљем заштите индивидуалних слобода и права, као и осигурања да се нико не присиљава да чини нешто против своје властите воље. То је била једна и једина сврха Владе, док је сваког управника (министра) добровољно подржавала локална заједница која га је изабрала. Међутим, пијачни дан је био једини проблем којег нису могли решити. Вреди ли један нож две корпе кукуруза или не? Вреди ли крава више од кола ... итд. Никоме није падао на памет неки бољи систем трговине. Тада је Фабијан прогласио: "Имам решење за ове проблеме и позивам све на сутрашњи јавни скуп."

Следећег дана дошло је до великог окупљања људи на градском тргу и Фабијан је тамо објаснио све о једном новом систему којег је назвао "новац". Звучало је добро. "Како ћемо започети?" - питали су људи. "Злато од којег сам израђивао украсе и накит је изврстан метал. Не труне, не рђа, а дуго траје. Направићу новчиће од злата, а сваки новчић назваћу долар." Објаснио је све предности тог система и како ће 'новац' бити средство за размену - много боље од робне размене.

Међутим, један од управника је изразио сумњу: "Неки људи би могли ископати злато и направити свој сопствени новац, а то би било врло неправедно". На то је Фабијан спремно узвратио: "Само оне кованице које ће бити одобрене од власти моћи ће се користити, а оне ће имати на себи утиснут посебан жиг."

Ово се учинило разумним и предложено је да сви добију подједнак износ. "Али ја заслужујем више, сви користе моје свеће," огласио се свећар. "Не," ускочио је сточар, "Без хране нема живота", ми сточари требамо добити највише. "И тако је дошло до свађе. Фабијан их је пустио да се свађају неко време, а онда је рекао: "Будући да се не можете сложити, предлажем да свако узме од мене онолики износ колики год жели. Неће бити ограничења, осим ваше способности да ми вратите дуг. Шта више узмете , више ћете морати отплатити у року од годину дана. "А шта ћеш ти добити?", запитали су га људи.

"С обзиром да ја пружам услуге, тј. снабдевам вас новцем, наравно да заслужујем и плату за тај мој посао. Рецимо да за сваких 100 новчића које подигнете, вратите 105 за сваку годину дуга. Тих 5 кованица ће бити моја накнада коју ћемо звати 'каматом'. Ово се чинило као једино решење, а поред тога, 5% је звучало као мала накнада. "Дођите следећег петка, па ћемо почети."

Фабијан није губио време. Израђивао је кованице даноноћно и крајем седмице већ је био спреман. Људи су се окупили испред његове радње и након што су управници прегледали и одобрили кованице, почео је тај нови систем. Неки су позајмили само мало и отишли да га одмах испробају. Новац их је одушевио, те су одмах почели све вредновати у златницима или доларима. Вредност сваке ствари била је названа 'ценом', а цена је зависила од количине рада уложеног у њену производњу. Уколико је нешто изискивало доста рада, цена је била велика, а уколико је изискивало мало труда, цена је била прилично ниска.

У једном граду живео је човек по имену Алан, који је тамо био једини часовничар. Цене његових сатова биле су веома високе, јер су муштерије биле вољне добро платити како би могли да имају један од његових сатова. Тада је други човек почео израђивати сатове и понудио их по нижој цени како би их лакше продао. Алан је био присиљен да снизи своје цене и производити још квалитетније сатове. То је била прва изворна слободна конкуренција.

Исто се десило с градитељима, превозницима, рачуновођама - у ствари са сваком браншом. Муштерије су увек бирале оно што су сматрале да је најбоља погодба - имали су слободу избора. Није било вештачких заштита попут лиценци и тарифа које би спречавале друге људе да улазе у пословне односе. Стандард живота се побољшао, и није прошло дуго а људи су се питали како су пре уопште могли без новца.

Крајем године Фабијан је напустио своју радњу и посетио је све људе који су му дуговали новац. Неки су имали више него што су позајмили од њега, а неки мање, с обзиром да је количина издатог новца била ограничена. Они који су имали више него што су узели, платили су Фабијану 100 кованица плус 5, али су ипак требали позајмити поново, како би наставили. Други су открили по први пут у животу да су дужни. Пре него што би им позајмио још новца, Фабијан би им ставио хипотеку на неки део имовине. Већини људи је оних 5% било тешко за пронаћи.

Нико није схватио да као једна целина, земља никад неће моћи да се отараси дуга све док се сав новац не отплати, па чак ни тада, због оног додатка од 5 на сваких 100, који уопште никада није ни био позајмљен. Нико осим Фабијана није могао видети да је немогуће платити камату с обзиром да тај новац није ни био издат, дакле некоме је морао недостајати.

Истина је да је Фабијан потрошио нешто новца, али он није никако могао потрошити 5% од читаве економије на самог себе. Људи је било на хиљаде, а Фабијан је био само један. Уз то је још увек био богати златар који је зарађивао за један удобан живот. Иза своје трговине Фабијан је имао један трезор и људима се чинило погодним да оставе нешто од својих златника на чување. Он је зарачунавао једну малу накнаду за ту услугу која је зависила од износа и временског периода на којег је новац био депонован. Власницима је давао потврде за њихове уложене износе.

Кад је неко отишао у куповину, није носио са собом хрпу златног новца намењеног трговцу, него само потврду са оноликом вредношћу колико добара је желео купити. Трговци би признавали те потврде као ваљане, те су их прихватали имајући на уму да их могу увек однети код Фабијана и тамо подићи одговарајући износ новца. Потврде су се почеле ширити из руке у руку уместо да се то ради са златом. Људи су имали велико поверење у те потврде - сматрали су их исто вредним као и новац.

Недуго затим, Фабијан је приметио како људи необично ретко подижу своје златне кованице.

Тако је помислио: "Ето, имам толико тог злата, а још увек сам занатлија који тешко ради. То није у реду. Постоје стотине људи који би били срећни да ми плате камату за коришћење овог злата које овде лежи и којег мало ко уопште подиже. Истина, то злато није моје, али се оно налази код мене - а то је оно што је битно. Уопште не требам ни ковати нове новчиће, кад могу користити ове који су положени у мом трезору." Испрва је био врло опрезан, позајмљујући само пар кованица на неко време, уз велику гаранцију да се они врате. Но постепено је постајао све одважнији позајмљујући веће и веће износе.

Једног дана од њега је био затражен велики износ кованица. Фабијан је предложио: "Уместо да носите сав тај новац са собом, могу вам издати једну или више потврда на ваше име за суму новца којег тражите". Клијент се сложио и Фабијан му је издао потврде. Тако је он добио кредит, а и злато је још остало у његовом трезору. Пошто је клијент отишао, Фабијан се задовољно смејао. Могао је задржати свој колач, чак и ако га поједе. Могао је позајмљивати злато, а истовремено га и даље држати у свом трезору.

Пријатељи, странци, па чак и непријатељи требали су финансијска средства како би одржавали своје пословање и све док су имали неку врсту покрића / залоге, могли су позајмљивати колико год би им требало. Једноставним издавањем потврда Фабијан је могао 'позајмљивати' новац другима у вредности неколико пута већој од вредности злата које није било његово, али се налазило у његовој ризници. Све је било безбедно, а проблеми би настали само у случају да се стварни власници појаве и затраже своје злато или код губитка поверења људи.

Он је уредно чувао књигу која му је показивала дугове и кредите сваке особе. Посао позајмљивања новца показао се веома уносним. Његов положај у друштву је растао онолико колико и његово богатство. Постао је значајан човек који се морао поштовати. Кад се о финансијама радило, његова реч се узимала као светиња.

Фабијанова делатност побудила је знатижељу златара из других градова. Тако су се они окупили једног дана и посетили га. Он им је рекао шта ради, али им је посебно нагласио потребу за тајношћу. Ако би се њихов план разоткрио, цела шема би пропала, па су се тако договорили да створе један тајни савез. Сви су се вратили у своје градове и почели радити онако како их је Фабијан подучио.

Људи су сада прихватали потврде вредним попут самог злата, а многе потврде су такође биле депоноване на чување у ризницама, исто као и златне кованице. Кад би једна странка хтела платити другој за одређену робу, једноставно би написала кратко обавештење Фабијану да пренесе новац са његовог рачуна на другу странку. Фабијану је требало само пар минута да пребаци цифру. Овај нови финансијски систем постао је врло популаран, а те потврде су назване - 'чекови'.

Једне ноћи у касне сате, златари су одржали још један тајни састанак и Фабијан им је открио нови план. Наредног дана сазвали су састанак с министрима и Фабијан започе овако: "Потврде које ми издајемо су постале врло популарне. Без сумње, већина вас управника их такође користите, јер их сматрате врло практичним." Министри су потврдили климањем главе питајући се у чему је проблем. "Дакле," наставио је, "неке потврде су кривотворили фалсификатори. То се мора зауставити."

Министри су се уплашили. "Шта можемо учинити?" питали су Фабијана, који им је на то одговорио: "Мој предлог је да би власти требале штампати потврде на посебан папир врло сложеног дизајна, те да свака новчаница буде потписана лично од стране главног гувернера. Ми, златари ћемо са задовољством платити трошкове штампања, јер ће нам то уштедети много времена које користимо пишући потврде. Управници су закључили како је њихов посао да штите људе од фалсификатора и сложили се с тим да штампају новчанице.

"Надаље", додао је Фабијан, "Неки људи су се обогатили ковањем сопственог златног новца. Предлажем да донесете закон да свако ко нађе златно грумење буде обавезан предати га. Наравно, они ће за то бити награђени сертификатима и кованицама."

Замисао је добро звучала и без пуно размишљања одштампан је велик број 'новчаница'. Свака је имала на себи написану вредност - $1, $2, $5, $10 итд. Златари су платили мале трошкове штампања. Новчанице су биле много прикладније за носити и ускоро су постале нашироко прихваћене. Упркос својој популарности, ове нове новчанице и кованице су коришћене тек за 10% трансакција. Статистика је показивала да је чековни систем покривао 90% свих пословних односа.

Тако је започео следећи део плана. До сада, људи су плаћали Фабијану да чува њихов новац. Како би привукао више новца на полагање у своје трезоре, Фабијан је понудио да плаћа 3% камате на њихов новац. Већина људи је веровала како им он позајмљује зараду од оних 5% и како је његов профит 2%. На крају крајева, људи су сматрали како је пуно боље добијати 3%, уместо да плаћају за чување њиховог новца.

Количина уштеђевина је расла у Фабијановој ризници тако да је он сада с тим додатним парама могао другима позајмљивати $200, $300, $400 а понекад и до $900 за сваких $100 у новчаницама и кованицама које су код њега биле депоноване. Морао је бити опрезан да не прекорачи сразмеру од девет на према 1 јер је једна од девет особа захтевала новчанице и кованице за употребу.

Када не би било довољно новца на располагању, људи би постали сумњичави, посебно зато што су им штедне књижице показивале колико новца су поверили на чување. У сваком случају, на 900 $ у књишким цифрама које је Фабијан позајмљивао пишући сам чекове, он је могао тражити до 45 $ у каматама, дакле 5% на 900 $. Када би зајам плус камата били исплаћени - дакле 945 $, 900 $ је бивало отписано с листе дугова, док је Фабијан задржавао 45 $ камате. Он је био прилично вољан платити $3 камате на изворних 100$ који никад нису ни изашли из његовог трезора. Ово би значило да је за сваких $100 који су били код њега депоновани, било могуће извући 42% профита, док је већина људи мислила како он узима само 2%. Остали златари су такође радили исту ствар.

Стварали су новац из ничега потезом оловке, а поред тога су још зарачунавали и камате.

Они истина нису ковали новац, Влада је у ствари штампала новчанице и кованице и давала их златарима да их ови дистрибуирају. Фабијанов једини трошак је била једна мала свота коју је издвајао за штампање новца. Међутим, они су ипак стварали кредитни новац ни из чега у својим књигама, а наплаћивали су камату за њега. Већина људи је веровала да је Влада та која управља залихама новца. Такође су веровали како им Фабијан позајмљује новац који су други поверили, мада је било чудно како то да се ничији депозит није смањивао. Да су сви покушали подићи свој новац одједном, превара би била откривена.

Једног дана, Фабијана је посетио један мудар човек. "Ова камата није у реду. За сваких $100 које издајеш, захтеваш $ 105 за узврат, а оних 5 $ камате не може бити плаћено, јер тај новац ни не постоји.
 
- наставиће се -
 

Љубав

 
 
 
Нисам те видела месец дана равно,
 
и ништа. Сасвим сам чврста духа.
 
Ћутљивија сам можда, лице ми тавно.
 
Живи се, значи, и без ваздуха.
 
 
 
Марија Павликовска Јасножевска
 

"Порука учитеља"

Свети Јован Кронштатски

 

„На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали, да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ Космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.

Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време Вашега покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије! Ми знамо, многи подухвати извршиће се у години 28-31-36. Поздрав Вама, који тражите Свеопште Добро!" (26. с. 237)

Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис „За гроб брата нашега Махатме Лењина". О Лењину у једној од књига „Жива Етика" писало је: „Поштујемо Лењина са свим разумевањем... Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи „бојим се" није било у његовом језику... Рушећи, градио је свест народа" (26, с. 238).

Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у грандиозном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хришћанских — а темељ систему поставио је баш он. Који то „учитељи" у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.

Овим поводом корисно је поменути пророчанство великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: „Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје — крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, и послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама" (29, с. 124)

Садржај „поруке учитеља" наводи на размишљање. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај („На Хималајима ми знамо...") и завршава хвалисањем („Ми смо зауставили у Индији... Шаљемо вам своју помоћ...") Хвале рушење Цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо, и Русији повратимо бившу славу културне земље, и плодове рушења које ми у Русији добро осећамо из горког искуства задњих седамдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је религија „учење о свеобухватности материје". Ова декларација свеобухватности материје јесте порицање постојања нествореног света, самог Господа, нестворене сфере постојања, у којој Бог обитава.

Заиста, „по плодовима њиховим познаћете их" (Мк. 7, 16). И ова порука је „плод" који разобличава агни-јогу, водеће идеје и садржај самог учења.

 

Из књиге "Стаклене очи Индије"

 

 

Свети Јован Кронштатски.ави

 

 

Христос Воскресе!

 

 

 

 

 

БЕСЕДА НА ВАСКРС

 

Јеванђеље о Победиоцу смрти

 

 

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? И друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

Из књиге "Омилије", Светог Владике Николаја

 

 

 

 

Нека су нам свима срећни и Богом благословени Васкршњи Празници!

 

 

 

 

 

Велики Петак

 

 

 

 

О фарбању васкршњих јаја говорили смо на прошлогодишњи Велики Петак. Овог пута ћемо целој тој теми прићи на један сасвим другачији начин, како би се, уједно, заборављеног присетили а опет понешто ново научили.

Представићу вам икону Пресвете Богородице, коју је направила позната украјинска уметница Оксана Макс од разнобојних дрвених васкршњих јаја. Икона се, како пише на сајту Светигора пресс, налази у цркви Свете Софије у Кијеву. Још пише: «На овом јединственом мозаику 9 мјесеци радило је 70 умјетника, међу којима су били студенти локалне умјетничке школе, монахиње и мала дјеца. Икона је 7 метара висока, тежи око 2,5 тоне и процјењена је на 80 000 долара.»

 

Погледајте и слике:

 

 

 


 

 

У наставку поста, са освртом на симболику фарбања васкршњих јаја, постављам житије Свете Мироносице Марије Магдалине Равноапостолне, чији спомен славимо 22. јула по старом или 4. августа по новом календару.

 

 

 

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале (1) у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она.

Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље - седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега - истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.

И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: "Узеше Господа из гроба". Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? - а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. - Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. - И када је Господ ослови по имену рекавши: "Марија!" тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: "Радујте се!" А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: "Не бојте се; идите те јавите браћи мојој". И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: "Христос воскресе!" У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна.

Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. (2) Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром (3) свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.

Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је наређивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, - био је градоначелник у Витанији; - и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.

Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса - Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.

Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).

 

Из "Житија светих за јул", светог Јустина Поповића

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Магдала - град на западној обали Генисаретског Језера, недалеко од градова: Капернаума и Тиверијаде; чувен по изради боја и финих свилених израђевина; сем тога у њему се водила разграната трговина грлица и голубова за жртве очишћења; град врло богат; околина му величанствена и дивна. Сада се то место назива Меџел, и преставља гомилу бедних уџерица.

2. О овим светим младићима види под 4 августом.

3. Царовао од 886 до 912 год.

 

 

О страдањима Христовим

 
 

Стварност васкрсења Христовог, други део

 
 
 
 
СВЕДОК КОЈИ НЕ МОЖЕ ДА ЛАЖЕ

Кад сам ја то изложио једном свом другу који је био судија, и кажем му: "Видиш ли ти, Рајо, да ли је то логично?" "Па јесте логично, али ја још не могу да верујем." "А кад би ти веровао?" "Ја бих веровао кад бих видео сведока који не може да лаже." "Е па добро. Ти си судија. Претпостави да треба на суду, на расправи да утврдиш да ли је Марко убио Јанка. И то не можеш другачије да утврдиш осим уз сведоке. И питаш првог сведока: "Да ли је Марко убио Јанка?", а он каже: "Јесте!" "Хоћеш да се закунеш?" "Нећу!" и хоћеш ли веровати том сведоку? Каже: "Како да му верујем?!" Дође ти други сведок и каже то исто, али каже и "Часна реч". Хоћеш ли њему веровати? "Којешта", каже он, "то се стално употребљава." А дође трећи сведок и каже да је Марко убио Јанка и ти му кажеш да се закуне на Еванђељу и крсту, а он каже "Хоћу!" "Е њему бих могао веровати, мада сумња није искључена, јер има кривоклетника. Ја бих веровао сведоку који би дао живот, главу за сведочанство које износи." Па такве сведоке управо имаш за Васкрсење Христово! То су свих 11 ученика, плус апостол Павле и архиђакон Стефан и мироносице и многи, многи други, знани и незнани који су посведочили животом да су видели васкрслога Христа. Замисли да се нађеш у Палестини и да видиш како јеврејски свештеници прогоне и батинају апостоле претећи им да не смеју говорити о Васкрсењу и о Христу. А они кажу: "Ми не можемо а да не говоримо о ономе што очи наше видеше, уши чуше и рукама нашим опипасмо." И замисли да дође апостол Тома пред тебе и да каже: "Е, мој судијо, твоја сумња је ништа спрам моје. Да ти знаш како сам ја сумњао у Васкрсење Христово; нисам хтео да верујем својим друговима све док нисам очима видео и рукама опипао васкрслог Учитеља. И ту је моја сумња доживела потпуни крах." Шта би ти, судија, тражио више да ти се докаже? Па замисли да пред тебе изиђе апостол Павле, па да ти каже: "Мој, судијо, твоја сумња је кабинетска, теоријска. А ја, ја сам сумњао до крви. Ја сам ишао и гонио хришћане где год их сретнем. И не само где их сретнем, упадао сам у њихове куће да их гоним. И не само то. Кад су они побегли у Дамаск, ја сам тражио папире да идем у Дамаск да их похватам и доведем у Јерусалим на суђење. То је видиш, судијо мој, сумња. Најрадикалнија. Ја сам се насумњао за цео свет. И гле ту пред Дамаском ја сам имао сусрет са васкрслим Христом. Обасјала ме је светлост нека и из те светлости ја чујем глас: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Ја питам: "Ко си ти Господе, да те ја гоним." Ја сам Исус кога ти гониш". И немој ми, судија, причати да је то била халуцинација, то је била стварност, јер од халуцинације се не ослепи. А ја сам ослепео 3 дана док ми васкрсли Христос није послао свог ученика Ананију да ме исцели од тога." Замисли, Рајо, да видиш пред собом како у Риму распињу апостола Петра стрмоглавце. Па да видиш како у Риму секу апостолу Павлу главу, па да видиш како у Јерусалиму мачем убијају апостола Јакова, а апостола Андреја распињу на крсту, па да видиш толике друге мученике. Да ли би то био довољан доказ? Да ли би смео да кажеш да Васкрсење није истинито? А он каже: "Па не бих смео."


АПОСТОЛСКА ВЕРА ЈЕ БИЛА ЗНАЊЕ

Ето видите то су разлози који сведоче Васкрсење Христово. Зато бих ја сада сабрао разлоге. Прво: за стварност васкрсења сведоче веродостојни историјски извори. За стварност васкрсења сведочи јака, непоколебљива вера ученика. Њихова вера није била као наша. Наша је вера - вера. А њихова вера је била знање. Он верује јер зна да је Христос Васкрсао. Ја верујем њему. А он верује својим очима, ушима и рукама. Дакле, апостолска вера у васкрсење била је знање. Као што физичар зна своје експерименте тако су и они знали конкретно и сигурно да је Христос Васкрсао. То је вера. Треће: Случај апостола Павла такође сведочи о Васкрсењу. Јер како би онај младић Савле који је ишао чак у Дамаск да гони хришћане, окренуо се и постао хришћанин и толико много страдао за Христа. У посланици Коринћанима он каже: "Више сам пута био на мору, три пута се лађа разбијала са мном, био сам у затвору." Што би он то све трпео уместо да буде са Јеврејима и да буде "ПЕРСОНА ГРАТАЕ". Случај претварања Савла у Павла је доказ Васкрсења Христовог. И онда, гроб је био празан. Да је гроб био пун, да је Христово тело остало у гробу, још како би радо то искористили јеврејски свештеници па би довели и ученике и народ, којима су ученици проповедали, показали мртво Христово тело и казали: "Што лажете?!" И тиме би хришћанству био крај. Они то нису учинили. Не што се нису сетили. Него што нису могли да учине. Осим тога постоје и индиректни докази за Васкрсење Христово. То су "Дела апостола", чудесна "Дела апостола". Пише у "Делима апостолским" да су једном приликом апостол Петар и апостол Јован ишли у јерусалимски храм на молитву. А тамо је стајао један узет човек, који је просио ту крај храма. И он је очекивао да му они дају коју пару. А Петар каже: "Погледај у мене." Он погледа. "Сребра и злата немам да ти дам, али оно што имам то ти дајем. У име Исуса Христа устани и ходи." И скочи човек као јелен. Ту наочиглед целог Јерусалима. Тако да су сви били задивљени и хвалили Господа. Нешто слично десило се у Листри. Апостол Павле видео је једног узета човека који је од рођења био узет. И рече му: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" Он устаде, а многобошци који су то видели мислили су од апостола Павла и Варнаве да су богови сишли са Олимпа. И њихов жрец довео је јунце и венце да им принесе жртву. Они су имали муке да им докажу да они нису богови већ обични људи, а то што чинимо, чинимо силом васкрслога Господа Исуса Христа. А да тога није било ко би веровао у хришћанство. Нико не би постао хришћанин да апостоли нису учинили извесна чуда. Тако дакле имамо све позитивне доказе и директне и индиректне да је Васкрсење Христово права чињеница. Али шта каже сатанска страна. "Не, васкрсење није никаква чињеница". И сада пошто немам времена да детаљно говорим, ја ћу вам поставити овакву шему. Молим вас пратите ме пажљиво да вас случајно не преварим и будите врло критични.


ИСТИНА - НЕИСТИНА - АПСУРД - ЛАЖ - ЗАБЛУДА - КРАЂА - ЖИВ - АЛАХ


Вест о Васкрсењу Христовом може бити или ИСТИНА или НЕИСТИНА, треће могућности нема, ако неко од вас мисли да има трећа могућност нека ми после предавања напише да се и ја упознам са њом. Ја не видим трећу могућност. Претпоставимо да није истина. Манимо то. То је поповска прича о Васкрсењу. Ако није истина онда је АПСУРД, ЛАЖ или нехотична превара - ЗАБЛУДА.


АПСУРД ?!
Да ли је апсурд? Јеврејски свештеници и многобошци сви су тврдили да је то апсурд. То је нешто што они не могу да замисле. Кад је апостол Павле у Атини на Ареопагу говорио о многобошцима они су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Христово Васкрсење, они почеше звиждати. Када је говорио пред судијом Фестом, он и цар су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Васкрсење Христово Фест каже: "Па ти си , Павле, луд!" Ниси при чистој свести. Многе су те књиге извеле из памети. Откуд то може бити?" Видите за њих је то било апсурд. Исто тако за многе наше безбожнике Васкрсење је апсурд. Није. Јер шта је апсурд. Апсурд је оно што је противно основним логичким законима, што се ни уз најбољу вољу не да замислити као истинито. Кад бисмо ми тврдили да је Христос својом човечанском снагом себе васкрсао, то би био апсурд, јер човечанској природи та могућност није дата. Или када бисмо тврдили да је Христос васкрснуо, а није ни умро, или кад бисмо тврдили да је умро, а није се ни родио. Е то је апсурд. Нико тако шта не тврди. Али чудна је противност природним законима. Природни закони не знају за изузетке. Пре свега, није тачно да не знају, а друго, чудо није порицање природних закона, него се дешава изван појединих природних закона. Јер у природи постоје градације. Имате: општих и посебнијих закона. Најопштији закон у природи је закон узрочности и закон да се слабија сила покорава јачој. Та два закона немају никакав изузетак, нити је могућ изузетак. А чудо има свој узрок. Узрок чуда је Божја сила и Божја воља. А Божја сила је најјача сила у свету. И према томе остале силе (природне), не укидају се, него се само покоравају јачој сили Божијој. Тако што ми певамо у цркви, у стихиру св. Јована Дамаскина: "Тамо где Бог хоће побеђује се дејство природе". И могу да наведем баш тим физичарима пример који наводи један физичар Xорx Токш. Он каже: "Замисли да на овом зиду постоји један жалац са металном шеталицом која се клати. Ако принесеш тој шеталици јак магнет, она ће се прилепити за магнет. Да ли је тиме укинут који механички закон сата? Није. Него су се покорили ти закони сата јачој сили магнета. " Е па тако бива и са чудесима и са Васкрсењем. Дакле, Васкрсење није апсурд, то бришемо.


ЛАЖ?!

Противници кажу: па и није апсурд, али је онда ЛАЖ. Чиста овејана лаж. Ко то тврди? То тврде свештеници јеврејски јер кад су чули од стражара који су били на гробу Христовом шта су видели и шта су доживели, да је Христос васкрснуо они су рекли овако: "О томе немојте никоме говорити. Ми ћемо вам платити. Реците док сте ви спавали, ученици су дошли и украли Његово тело па сада причају да је васкрснуо". Да ли је то могуће? То је очигледна лаж. Пре свега откуд стражар сме на стражи спавати. Друго ако је спавао откуд зна шта се десило, откуд зна ко је украо? Треће зашто би апостоли крили Христово тело кад су Га се одрекли још за живота? Они су могли бити разочарани у Њега па да кажу: "Гле, Он је нас варао три године да је некакав Син Божји Он би устао из гроба." Није њима стало до крађе таквог тела. А четврто: За крађу треба имати храбрости, тамо стоји стража. А они се уплашили пред једном служавком, па откуда им онда храброст да се хватају укоштац са стражарима. Пето: Они су тврдо веровали да је Христос васкрсао, јер су се уверили на основу додира. Они су додирнули Христа, они су видели Христа, они су говорили с Њим, они су јели с Њим. Према томе, они нису могли веровати ако су украли тело. Онај који нешто украде не може веровати да је купио. Кад бих ја узео овај микрофон и стрпао га у џеп и украо га, а казао да сам га купио ја бих могао само лагати. Одбацујемо ову причу о крађи тела.


ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС БИО ЖИВ?!

Али нашао се један рационалист Паулус који каже: "Не, нису ученици ништа слагали, слагао је сам Христос. Он уопште није ни умро на крсту. Он је само обамро. Па су Га сахранили онако обамрлог у хладну гробницу; гробница је била ископана у камену, није то рака већ као нека соба. Ту су Га положили и Он пошто се у хладовини освежио и опоравио изашао из гроба и јавио се ученицима, а они поверовали да је васкрсао и тако је настала прича о Васкрсењу. Е, да видимо колико је то тачно. Јеврејске старешине су једва чекале да им се укаже прилика да већ једном смакну тог Галилејца који им је толико сметао. И сада кад им се била указала прилика, неће они шале ради пустити Њега да оде у гроб жив, него ће се старати да буде заиста мртав. Друго: Спаситељ је висио на крсту. И кад су дошли стражари, јер је Пилат морао по закону, да се увери да је тело заиста мртво, и он је послао капетана и војску да провере. И кад су дошли на Голготу она два разбојника, која су била распета са Христом, још су били живи и војници им пребију голени (ноге) да што пре умру. Кад су дошли до Христа видели су да је Он мртав и нису Му пребили голени, али један од војника или из беса или из предустрожности да би за сваки случај био сигуран он је копљем пробо Христово ребро. И одмах како каже еванђелист Јован који је био ту присутан: "Потече крв и вода." Шта то значи? То је доказ да је заиста био мртав, чак и да није био мртав, умро би од тог убода копљем да је оно додирнуло срце. Али сами крв и вода значе ово: када човек умре дешава се такозвана коагулација крви, крвна зрнца се усире, а крвни серум, блед као каква вода, потече. Јован није био медицинар па да каже како се десила коагулација, већ се изражава народним језиком: "Потече крв и вода." Дакле имамо апсолутни доказ од очевидаца да је Христос заиста био мртав. Е, сад - баш и да није био мртав, да ли се Он за 36 сати, колико је лежао у гробу, могао опоравити толико, да покида оне завоје у које је био увијен? Јер како су Јевреји сахрањивали? Христа су као и сваког човека у јеврејском народу сахранили тиме што су Га увили у велико платно и помазали смирном и алојем. И то се улепило. Увили су Га од врата до ногу као што су некада наше баке увијале бебе. 'Ајде дајте ми таквог човека који може да се искобеља из таквог повоја. Можда ни атлета не би могао, а понајмање измучени Христос, кога су испребијали. Дакле то је немогућност. Друго: претпоставимо да је то био одговор. Како би Он одвалио камен? Јер тај камен је био тежак за Њега онако ослабљеног. А треће: ако је одвалио камен како је могао побећи стражарима који су ту били? Четврто: ако је и побегао стражарима, како је Он могао онако слаб и измучен стићи на толико места у Јерусалиму и Емаусу и на Галилејској гори да се јави и мироносицама, и Марији Магдалини и апостолима и оној двојици ученика који су ишли у Емаус. То је немогуће! И најзад пето: Како би он онако испребијан учинио код својих ученика утисак Васкрсења и Победитеља смрти. Никада их не би могао одушевити да иду у свет да проповедају Васкрсење. Највише што би могао да доживи је да се они сажале на Њега, па да Га питају треба ли Му неки лек. А можда се не би ни сажалили него би рекли: јеси ли Ти тај учитељ што си нама причао да си Син Божији, а гле шта си сад. Дакле, ова хипотеза да је Он жив потпуно је бесмислена и нелогична. И зато је отклањамо, бацамо у контејнер.


"КОРАН" О ХРИСТУ И ВАСКРСЕЊУ
Али још пре Њега појавио се Мухамед и написао Коран. И шта он каже у Корану. У Корану се о Христу говори са великим поштовањем. Коран признаје да Христос није обичан човек, него пророк Божији, Месија, то Коран каже. Међутим, неће да призна Васкрсење. Није га било. Па зашто и како га није било? Каже: није га било, јер није било ни распећа. Нити је Исус распет нити је могао васкрснути. Јер у Корану пише: "Чивути измислише лукавства против Исуса, а Бог их измисли против њих. И заиста Бог је лукавији, вештији." Тако каже Коран. А у 4. глави пише: "Они су измислили против Марије грозну лаж, они говоре: ми смо задали смрт Исусу, Сину Маријином. Нису Га убили, него је Алах подметнуо њима неког другог човека који је био сличан својим сродницима из колевке: "Мир ће Господњи бити на мени у дан у који се родих, у дан у који ћу умрети и у дан у који будем повраћен у живот." Видите ту противречност. Алах чини чудо да беба говори и прича да ће бити сахрањена, тј. умреће и да ће бити враћена у живот, а сада кад је то требало да се оствари каже да није било ни Васкрсења ни распећа. Алах се надмудривао са Јеврејима па био лукавији. То је бесмислица. Осим тога, што је најважније - откуд Мухамед зна шта се десило. Па он је живео 600 година после Васкрсења и распећа. И живео је на 1000 километара од Јерусалима. А еванђелист Јован био је под крстом и видео Христа распетог и прободеног. И видео Христа васкрслог. Па коме више веровати: очевицу или не очевицу. Који је тај судија који би више веровао неочевицу него очевицу. Значи и то бацимо у контејнер. Према томе, вест о Васкрсењу није лаж.


ХАЛУЦИНАЦИЈА?!

А да ли је ЗАБЛУДА - случајна омашка чула? То тврде рационалисти. Ренан, Егал, Штраус: "Ученици су веровали да ће Христос васкрснути и очекивали то Васкрсење и у томе очекивању они су доживели халуцинацију - да виде васкрслог Исуса и кад су доживели ту халуцинацију они су поверовали да је то стварно Васкрсење." Ето то је цела њихова прича. Да ли је то тачно? Халуцинација постоји. То је истина, али се тешко дешава халуцинација свих чула. Може да буде халуцинација ока (фатаморгана), ува да нам се нешто причује, а нема ништа стварно, али да се деси халуцинација и ока, и ува и чула пипања, и то не само код једног човека него и код читаве групе апостола, и то не једанпут него 40 дана е, то се не дешава. То није халуцинација. Зар је могуће претпоставити да они 40 дана доживљавају халуцинације и да нико не оде до гроба да провери шта је са њим, има ли ту штогод? То је апсурдна тврдња. Осим тога, гроб Христов остао је празан. Ако је оно била халуцинација откуда је гроб празан. Осим тога, како та халуцинација објашњава преображај Савла у Павла. И онда још једна чињеница: апостоли уопште нису у почетку веровали у Христово Васкрсење пре него што им се јавио. Кад су мироносице дошле са гроба и јавиле апостолима шта су виделе и да су среле Спаситеља, њима су се њихове речи учиниле као лаж. Мислили су да оне бунцају којешта. Па кад им се Христос јавио, тако пише у Јеванђељу, они нису веровали. И Спаситељ каже: "Зашто сумња улази у срца ваша? Ево погледајте ме, опипајте, додирните и видите да сам ја лично, јер дух, привиђење, нема тело и кости као што ја имам. Имате ли шта за јело?" не зато што је био гладан него да им докаже стварност свога присуства. И они Му дадоше печене рибе и мед и саће. И поједе ту пред њима. А Томи каже: "Ево метни прст у моја ребра и не буди неверан него веран." Дакле ту нема приче о некаквој халуцинацији. И онда још нешто. Они нису били припремљени за халуцинацију. У Јеванђељу пише како су после Васкрсења једне ноћи, седморица апостола ишли на Генисаретско језеро да лове рибу. И целу ноћ пробдели без икаква успеха, ниједну рибу нису уловили. Пред зору кад су се приближили обали видеше једну фигуру што стоји на обали. И кад су боље погледали Јован каже: "Па то је Господ!" И Петар кад је сазнао да је то Господ препојаса се пешкиром пошто је ловио рибу и био го и дође пешке, јер је био плићак. И пита их та фигура коју су видели: "Имате ли шта за јело?" А они кажу: "Сву ноћ смо ловили, а нисмо ништа уловили." "Баците мрежу са десне стране." И они баце и улове велики лов, великих риба - 153; чак су и пребројали. Па молим вас, ако су апостоли били под халуцинацијом, тобож веровали без разлога, нису и рибе биле под халуцинацијом. Зато и ово одбацујемо без милости.

Према томе, ако Васкрсење није ни апсурд, ни лаж, ни заблуда онда вест о Васкрсењу није НЕИСТИНА. А ако није неистина шта може бити друго, само и једино: ИСТИНА. И зато ми хришћани можемо бити захвални овим антихристима што су изложили своје лажи и тиме су нехотично поставили један такозвани апагогички - логички доказ о Христовом Васкрсењу. Нека им је хвала, а ја вама захваљујем на великом стрпљењу и поздрављам вас са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

(Лазар Милин)

 

 

Стварност васкрсења Христовог

 

 

 

 

ВАСКРСЕЊЕ: ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА


Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XIX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.


ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА


Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било, оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо corpus delicti. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.

Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде коју су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.


ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИЦИ


Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим. То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином." "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

 

- крај првог дела -

 

 

 

Врбица и Цвети

 

 

 

 

Беседа 1. на Цвети (1)

1965. године у манастиру Ћелије

 

 

Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.

Данас ми славимо - кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали - поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт... Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти. (2) Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.

А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега - зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим (3). Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава (4). Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: "Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев." (5) Шта се десило?

 

Вербное воскресенье
 

 

Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди (6). Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем. (7)

Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио (8). Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију (9). То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим (10). ... (11) Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: "Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће". А тада Господ рече: "Лазар пријатељ наш, умре". Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему (12).

И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: "Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро". А Он благо рече: "Брат ће твој устати". Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: "Који верује у мене, ако и умре живеће". И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети, ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово ? "Да, Господе! - рече Марта - верујем". Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: "Господе, да си ти био овде брат мој не би умро". И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу (13).

Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: "А где сте га сахранили?" Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: "Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили". Онда јој Он благо рече: "Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?" Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: "Лазаре! изађи напоље!" И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо. (14) Народ који је био и гледао то.

 

 

 

Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!" И устаде девојка (15). Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. "Момче, теби говорим, устани!" (16) И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.

Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма "Опште васкрсење" (17). Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.

Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.

О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот." (18) Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: "Верујеш ли у то?" Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?"

Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком (19) за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето - то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!

Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти - Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила? (20) Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт - смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.

Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења (21). Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.

 

 

 

И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо - кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети - ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.

Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: "Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу" (22). Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти... И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? - Ништа, ни у једном од људских светова.

Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник - Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.

Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.

Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.

Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: "Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев (23), Господ Христос." То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 12,1-18

2. Тако се зове једно дело о. Јустина (Битољ 1932). - Прим. уредн.

3. Јн. 12,14-15; Д. Ап. 7,49

4. Јн. 12,13

5. Јн. 12,13

6. Јн. 11,43-44

7. Јн. 12,17-18

8. Јн. 11,3

9. Јн. 11,5

10. Јн. 11,6

11. Пар речи нечујне на магнетофону. - Прим. препис

12. Јн. 11,10-15

13. Јн. 11,28-36

14. Јн. 11,39-45

15. Лк. 8,54-55

16. Лк. 7,14-15

17. Тропар празника Цвети. - Прим, уредн.

18. Јн. 11,25

19. Можда: новином, или: новом науком. - Прим. уредн.

20. 1 Кор. 15,55

21. 1 Јн. 5,4

22. Фил. 4,4

23. Јн. 12,13

 

 

Законодавац и Закон

 

 

 

 

"У Библији се говори само о једном законодавцу и о

једном закону, и то о Богу и о моралном закону."

"Нити је ко други могао бити законодавац осим Бића

савршене свести и савести (светости), нити је коме

другом могао бити дат закон у овоме свету осим

човеку који је као свесно и савесно (свето) биће

најближи Богу, жива икона Божја." - Номологија

 

 

 

 

 

ЗАШТО БИБЛИЈА НЕ ГОВОРИ О ПРИРОДНОМ ЗАКОНУ

 

 

1. Добро заморени и ознојени од дуга пута седоше путовођ и путник покрај језера да се одморе. Па кад заситише очи гледањем плаветнила језерског, ишараног белим галебима, и кад окрепише душе ћутањем, упита путник путовођу:

2. Реци ми, путовођо мој, зашто се у Светој Књизи Божјој не спомиње никакав природни закон? Слушао сам пажљиво све што си ми уз пут говорио, и зачудио сам се како да ја то до сад нисам приметио. Толико сам читао Свету Књигу но нисам могао приметити нити до данас слутити, да се у њој не спомињу природни закони, о којима два континента без престанка брује. Реци ми дакле, зашто се у Библији не спомиње оно о чему наши учени савременици највише говоре?

3. Путовођ: Због тога што и не постоји.

4. Путник: Да ли си ти добро чуо моје питање, и да ли ја добро чујем твој одговор? Јер твој одговор личи ми на шалу. Истина, уморним путницима на овом знојном путу живота приличи шала, ради душевног одмора. Али ја сам сасвим озбиљно ставио моје питање: Због чега Библија не говори ни речи о природним законима?

5. Путовођ: Ја сам, драги мој сапутниче, са пуном збиљом примио твоје питање и са истом збиљом дао свој одговор. Библија не говори о природним законима због тога што и не постоје никакви природни закони.

6. Путник: То ме изненађује до највише мере. Зар цео свет признаје природне законе, а ти мене сад учиш да ти закони не постоје! Како ћемо нас двојица стати против целог света?

7. Путовођ: Рећи ћу то доцније како не стоји да баш цео свет признаје природне законе него само један део света, а сад ћу ја тебе да упитам: баш и да цео свет признаје једну неистину за истину, хоћемо ли се ја и ти уплашити света? Некада су постојала свега два човека у целоме свету који су признавали једног истинитог Бога, Аврам и Лот, па се нису уплашили од мрака незнабожачког, у који је сав свет био завијен. Да ли ћемо се дакле нас двојица уплашити од усамљености са Истином насупрот великој војсци велике Неистине?

8. Путник: Морам признати, да ме подилази језа од помисли да се морам одвојити од толиких векова времена и читавих поколења људских, и од својих школа, и од учитеља који су ме учили, и од свих досадашњих оквира мојих мишљења и убеђења.

9. Путовођ: Све то или је прошло или ће проћи те немаш разлога за језу. Не стоји ли написано: да времена већ неће бити? (Откров. 10, 6). А за људе и људска поколења ниси ли читао, да су као трава, као цвет пољски што прецветава? Не стоји боље ни са твојом школом, ни са учитељима, ни теоријама, ни мишљењима људским. Све или је прошло или ће проћи, само ће истина објављена у Светој Књизи Божијој остати на век века. И ето у тој вечној Књизи не спомињу се природни закони. А не спомињу се због тога што и не постоје. Јер немогуће је и замислити, да природни закони не би били споменути у Библији, у којој су и далеко ситније ствари споменуте, када би ти закони заиста постојали.

10. Путник: Ипак морам рећи, да моје сумње остају неразвејане твојим тврђењима. Ја непоколебљиво верујем Библији. То је Божја Књига, Божје Откровење истине људима. И гле, у тој Књизи над књигама, с краја у крај, говори се о закону. Је ли, дакле, могуће, да се у целој Библији нигде и ни у једном случају, где се говори о закону, не мисли на природни закон?

11. Путовођ: Јесте, могуће је. Чим је факт, онда је могуће. Кроз сву ту велику Књигу Божју скроз говори се о закону - и ни о чем се тако много не говори као о закону - али нигде и ни на једном месту не мисли се на природни закон. Устајмо и хајдемо; морамо журити.

 

 

 

НЕМОГУЋНОСТ ПРИРОДНИХ ЗАКОНА

 

 

1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.

2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.

3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.

4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.

5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.

6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.

7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.

8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.

9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.

10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?

11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.

12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.

 

"Номологија", Свети владика Николај

 

 

 

 

 

"Вером живимо, а не гледањем"

 

 

 

 

Физичар

 

Професоре, ја сам физичар. Бавим се једном егзактном науком заснованом на експериментима, на математици и на појавама и предметима који се могу видети и опипати, мерити и описивати. То су за мене докази, то је за мене наука. Много је паметна и оправдана изрека коју често употребљавају опрезни људи: „Верујем само у оно што видим“. А ви нам овде говорите о нечему, или некоме, што нико није видео, нити видети може, нити схватити може, јер и сами теолози врло радо наглашавају да је Бог невидљив, недостижан, несхватљив. О каквим доказима онда ту може бити реч? Уосталом, чак и Свето Писмо каже да „Бога нико никад није видео“, (Јн.1,18) и чак да „Бога човек не може видети и остати жив“ (2.Мој. 33,20), и да „Бог живи у светлости којој се не може приступити“ (1.Тим.6,16). Према томе, без обзира на Кантову критику, сама теологија и Библија – а камоли физика! – разрешавају ме обавезе да се бавим тако штурим и јаловим послом као што је доказивање Божје егзистенције.

 

А ако се Божје постојање може сигурно доказати, као што физичар доказује своје тезе, зашто онда уопште да верујем да Бог постоји, и да тиме само ограничавам своју личну слободу да живим како хоћу, радим шта хоћу, не бојећи се никаквог невидљивог, а „свевидећег“ жандарма који ће контролисати сваки мој поступак, сваку мисао и сваку жељу, спремајући ми вечну казну?

 

Професор

 

Покренуо си многе проблеме, како научне, тако и личне, а и стручне. Пре свега, запрепашћен сам твојим одушевљењем за паролу: „Верујем само у оно што видим“. Сигурно си за моменат заборавио да човек има, осим чула вида, још четири чула. Верујеш ли и њима? Ослонити се само на чуло вида да би спасао своју атеистичку веру, то значи ослонити се на једно корисно, али уједно и врло лажљиво чуло. То значи веровати да се сунце окрене око земље у току 24 часа; да се тамо негде на хоризонту небо састаје са земљом; да сунце није веће од каквог повећег балона; да се железничке шине тамо негде у даљини састају – јер све нам то очи непрестано и свакодневно сведоче, иако знамо да то није тако. Дакле, једна перманентна лаж, верује ноторном лажљивцу, па још само њему!

 

Осим тога, веровати само у оно што се оком види, то значи оспоравати многе научне тезе саме физике. Можеш ли без микроскопа видети молекуле и атоме? Можеш ли очима икако видети кохезију, атхезију, магнетизам, гравитацију? Можеш ли их ухватити и на кантару измерити, можеш ли да одбацујеш целокупну историју човечанства, јер је ниси видео нити је можеш видети? Значи ли то, даље, да не верујеш да имаш мозак у глави, јер нити си га видео, нити га уопште видети можеш. Ти, као физичар, свакако знаш и математику. Да ли си већ некад видео, и да ли можеш видети имагинарну јединицу, „i“?

 

Свакако си чуо за философа Протагору. Он је био емпиричар, то јест, тврдио је као и ти, да је чулно сазнање, то јест оно сазнање које добијамо кроз чула, једини извор и једино мерило истине. На то је Платон одговорио: ако су чула једино мерило и извор истине, онда би смо могли сазнати истину од свиње и жабе, па не морамо ићи да питамо Протагору. [2] Шта би ти одговорио Платону на његову увредљиву критику принципа „верујем само у оно што видим“, или мало ширу: верујем само у оно што могу чулима проверити?

 

Ти, изгледа ми, превиђаш чињеницу да осим онога што можемо видети очима и проверити пипањем има још далеко више ствари у науци и приватном животу које сазнајемо разумом и вером, то јест поверењем у проверена документа и веродостојне изворе. Ево ти најобичнијих примера. Ти „знаш“ да се молекул воде састоји из два атома водоника и једног атома кисеоника (Н2О). А никад ниси баш ти лично извршио хемијску анализу воде. Како онда „знаш“ да је састав воде Н2О? Верујеш уџбенику хемије и стручњаку који је ту анализу извршио. И таква вера нас прати кроз целу науку, макар била у питању и сама физика, јер њене експерименте врше само врхунски физичари. Остали људи им верују. Неоспорно је истинита тврдња психофизичара Густава Фехнера: „Одузми науци веру, нестаће и ње саме“. [3]

 

Ти твој атеизам засниваш на принципу да верујеш само у оно што видиш, или само у оно што можеш експериментом да докажеш.

 

Не само наука и физика, него и практичан свакидашњи живот заснован је далеко више на вери, него на виђењу и експерименту. Ти верујеш оцу и мајци да си њихов природни син, иако не можеш рећи да си то видео. Верујеш лекару да ти је преписао лек који ће те излечити. Верујеш да ти је име Часлав. Седаш у воз или у авион и верујеш да ћеш стићи куд си наумио. И тако у недоглед. Тачно је рекао апостол Павле: „Вером живимо, а не гледањем“ (2.Кор.5,7).

 

Има још једна чињеница коју превиђаш. Наиме, велики број физичара, и то најпознатијих, одбацује атеизам и изјашњавају се као религиозни. Треба ли споменути бар неке? Ампер, Бекерел, Волта, Галвани, Бојл, Галилеј, Едисон, Маркони, Њутн, Ом, Паскал, Рентген, Пупин, и још многи други. Макс Планк завршава једно своје предавање у Берлину о односу науке и религије, па каже: „Оне имају једну исту паролу: Напред ка Богу!“ [4] А Ајнштајн каже да су у данашње материјалистичко доба велики научници најдубље религиозни људи. [5] Ако су те две изјаве тачне, онда твој атеизам, ослоњен на принцип „верујем у оно што видим“, или само у оно што могу да измерим, опишем и сазнам му просторни облик, димензије, тежину и боју, немају никакву подршку баш у самој физици. Сама физика то демантује.

 

Ако ти мислиш да вера у Бога треба да буде оправдана и доказана једино каквим физичко-хемијским експериментом или каквом математичком формулом – што заиста није могуће – онда си дужан и да свој атеизам оправдаш и докажеш тим средствима. Јеси ли спреман да то учиниш? Да ли икоји физичар може то да учини? Покажи, дакле, такав експеримент или такву математичку формулу из којих стопроцентном научном нужношћу следи да Бог не постоји!

 

Најзад, ти твој атеизам покушаваш да оправдаш страхом од Бога као „невидљивог жандарма“, који вреба свако твоје дело, реч и мисао, да би те могао казнити. Тај покушај је неоправдан, јер се заснива на личном ћефу, а не на неким доказима, понајмање физичким. Јер, да би се ослободио тога страха и живео без икаквих обзира на морал, ти мораш претходно себе физичким доказима уверити да Бог не постоји, нити да може постојати, а не можеш тек онако једноставно рећи: Боже, нема Те, јер хоћу да радим шта ми је воља и не трпим да ме Ти на сваком кораку шпијунираш и контролишеш. А таквих доказа немаш ни ти, нити ико на свету.

 

Из књиге «Бог постоји!», др Лазара Милина

 

 

 

 

 

Напомене:

[2] Stjepan Zimmermann, Obća noetika, Beograd, 1926. str. 206. Ceo citat glasi: „ Kad bi Protagorino senzualitičko shvatanje bilo ispravno, morali bismo kod svinje, majmuna i žabe naći upravo takvo saznanje kao kod Protagore“.

[3] Др Лазар Милин, наведено дело, стр. 52.

[4] Hubert Muschalek, Gottbekentisse moderner Naturforscher, Berlin, 1960. str. 80-84.