Све у причама бива

Под влашћу манијака

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.

Под влашћу манијака

...

Манијак је позван, зато је и дошао

26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину. А шта се догодило шест година раније, 2001. године? Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља... Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.

Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије. После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ. Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!" А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака. Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима. А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?

У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена. Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..." Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?" На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1

...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.

Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО

Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".

Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?... На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2

1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. На пример, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. На пример, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.

2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...

3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.

Кандидат психологије, ХОЛМОГОРОВА В.М.

Институт психологије Руске академије наука, Шеф катедре биологије МИПКРО, доктор биологије СЕДОВ А.Е., Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.

Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор.

- Ни од ког.

Ни одрасли не треба да гледају?

- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...

То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.

Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.

... У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.

Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"

Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу. Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се. Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.

Склањајте шибице од деце

Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести). Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати. И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.

Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.

Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије). Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.

На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт. Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!"

У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња. У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.

- наставиће се -

Под влашћу манијака

Александар Минкин - Први део

Почињемо публиковање сензационалног истраживања

Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.

Шта се дешава? Најезда педофила

"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".

Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.

Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.

Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).

Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као  када возачу наплатиш казну без признанице.

Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.

Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не  желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.

А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).

А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.

* * *

Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила дечакове родитеље.

Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.

Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.

А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!

Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају - број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.

Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).

У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.

* * *

Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити. Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални. То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохолИли показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.

Неко уствари пушта тигрове из кавеза.

* * *

Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери. То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).

И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.

Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.

Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.

Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).

Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...

- наставиће се -

Кефалонијске змије

(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)

У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.

Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.

За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.

“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”

Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.

Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.

Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/

Рецепт за лепоту

Често проглашавана најлепшом женом света, Одри Хепберн је имала јединствени рецепт за лепоту, који најбоље осликава њен став према животу, слави и лепоти:

• За привлачне усне – увек изговарајте речи пуне љубазности.

• За лепе очи – тражите доброту у људима.

• За витку фигуру – делите своју храну с гладнима.

• За лепу косу – допустите да је барем једном дневно помази дечја рука.

• За усправно држање – ходајте свесни да никад нисте сами.

Принц Растко

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости.". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, иако им Бог испуни жељу после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо.

Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету.". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. (1) Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му додели неколико племићских синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни по неке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим, никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пријем био је довољан прекор за њих.

(Рука Светог Саве, манастир Свете Тројице, Пљевља)

Уместо да троши време на сујетне разоноде, он је читао озбиљне списе са пергамента, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац Конфучије рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити." Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је био увек спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.

Спознавање сопственог идентитета

(Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад)

Пред напад на Југославију 1941. године, генерал Александер фон Лер, командант Јужног фронта, добио је од Хитлера лично наређење у коме је, између осталог, стајало: „Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и жичког владику Николаја Велимировића, калуђере и калуђерице српских манастира“. Три и по века раније, Синан-паша спаљује мошти Светог Саве на Врачару. Поред афективног демонстрирања моћи над потчињеним, а непокорним робљем, ова и оваква предузимања имају за циљ ударање у виталну тачку свих облика људске заједнице, од породице до народа: њено духовно вођство. Делотворност тактике коју је још старозаветни пророк препознао и описао речима: „Удари пастира и овце ће се разбећи“ (Захарија,13, 7) до сада је безброј пута потврђена на овим просторима.

Стари Завет, посматран са историографског аспекта, као повест Израиља, сведочи о законитости у смењивању периода благостања и страдања. Прво је увек бивало по Божјој вољи, а друго по Његовом допуштењу. Напредак једног народа долази као последица његовог живота у складу са Божјим моралним законом, а стагнацији и пропадању увек претходи морално посрнуће. Будућност народа може се поуздано предвидети из стања његове елите. Ако је врх народа недорастао својој улози, ако крем (државни, духовни, интелектуални), сметне са ума да, уз привилегије које такав статус носи, иде и много веће бреме обавеза према народу, онда се том народу сигурно не пише добро. Старо педагошко начело вели да је пример увек делотворнији од речи, те стога на бољу будућност могу да рачунају само они народи чији челници су спремни да све своје потенцијале заиста, а не само на речима, ставе у службу опште добробити.

Није случајно што је најславнији период српске историје заснован на темељу који је поставио Свети Сава, духовник, дипломата и просветитељ коме српски народ дугује спознавање сопственог идентитета. Још мање је случајно што је тај период трајао онолико кратко и окончао се падом у петовековно ропство. „Бог се драги на Србе разљути“, јер „наши цари закон (Божји) погазише... за правило лудост изабраше!“, ламентира Његошево коло, оглашавајући, у име читавог српског народа, да национална трагедија нипошто није плод пуког случаја. Баш као ни Синан-пашин гнев према светитељским моштима: завојевач је непогрешиво препознао дух Светосавља као највећу препреку остварењу својих амбиција.

У посттурском раздобљу српске историје успони су били крхки и краткотрајни, нешто попут пауза између падова. Данас нам је овако како нам је. Зашто? Уместо одговора послужиће још једно поређење са старозаветним Израиљем, чијим челницима свети Јован Крститељ вели: „Не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Мт 3, 9). Примењено на наше околности: дивно је што имамо Светога Саву, али уместо пуког хвалисања славним духовним родоначелником, требало би да се запитамо колико збиља водимо рачуна о грађевини којој је он поставио темељ.

Јесмо ли достојни настављачи његовог дела?

аутор: Миодраг М. Поповић, Православље број 931-932

Грбава Јула

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Kasijana/Nikolaj0904.htm

Славуји су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.

Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.

Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:

- Ко је?

- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.

Калистрат се прекрсти и отвори врата.

Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.

- Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.

Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:

- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?

- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.

Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:

- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.

- Али кћери моја, поче Калистрат... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?

Одговори жена јаросно:

- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.

И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:

- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.

Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:

- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.

Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:

- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.

Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.

- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.

Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.

Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.

- Ви журите, оче? упита девојка.

- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.

- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија. Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.

- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?

- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају.

- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то преда мном, старим слугом Божијим.

- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.

Поклони се и изиђе.

Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.

Други део

...

Познати руски научник-професор Β. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, овако се изразио у вези са тим проблемом: "Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и изванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу."

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара - вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи ο времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се "хипотетички календар будућности најпре замишља као... Јулијански календар". Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за земљу основним астрономским величинама - тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим "терапеутским ефектом".

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи - прим. прев.) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеница да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала - и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је "човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство".

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време - такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити ο црквеном Јулијанском календару као ο икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара - то је покушај светотатственог оскврњења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небеског Царства у царство мрака.

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи - чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

Људмила Перепелшна

(преузето са www.pravoslavlje.net)

Драга браћо и сестре, нека нам је свима срећно и Богом благословено 2009-то лето Господње. Амин. Боже дај.

Заблуда новог календара

(Обрезање Господње - Нова година)

Питање ο Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита ο фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квазинаучној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду, посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја ο годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала примером Јулијанског календара. Притом је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док је сидеричка (звездана) година - на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански - космоцентричан.

Што се тиче астрономске тачности, ο којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25.765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато се сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару.

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? "Све се објашњава веома прозаично" - каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми - "папа Григорије XIII и његово календарско окружење били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње - довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја."

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) - дали негативан одговор ο учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит - математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње "откриће" подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи ο томе да је тадашња григоријанска реформа "носила провинцијско и жалосно обележје".

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. Α затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао "ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616. г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне "Светом Писму". Коперникова књига "О кретању небеских сфера", у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године "да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине".

Све наведене чињенице дају основа да се говори ο ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била "покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи".

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво "научно". Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорија XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере "захвата" такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао "против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом".

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује ο њеној непогрешивости и пожељности. "Није у сили Бог него у истини" - говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање "исправљеног јулијанског календара" од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица.

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана - васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања ο којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа - Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, на пример, 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) ο Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: "Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји... ο светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства".

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који - упркос многим притисцима - одбијају да прихвате нови стил.

- крај првог дела -

Христос се роди

Христос се роди!, дечице моја,
Христос се роди!, будући свете,
Роди с' у доба гоњења сами';
А где се роди? - на простој слами,
И Христос прво био је дете.

Свакога года, а усред зиме,
Засија звезда врх нашег стана,
Над сваким селом, над сваким градом,
И срећни с хвалом, патници с надом
Негују спомен овога дана.

Народи с' разни сећају Спаса,
Језиком својим хвале Му поје;
Разне су песме, разне су славе -
а ми у духу Светога Саве
Кличемо данас: "Рождество Твоје!"

Христос се роди!, дечице моја,
И Христос прво био је дете.
А дете ово чекаху муке,
Чекаху патње од сваке руке -
Тако се само стиже до мете.

Дивно је вече бадњега сјаја
Које нам данас срца отвара,
Од сваког двора, зграде огромне,
Од сваке ниске колибе скромне;
Све саме храме Божије ствара.

А знате л' само шта јоште бива
Топлотом ових часова лепи'?
У доброј деци савест се буди,
Христов им пример провеје груди,
- У доброј деци снага се крепи.

Сете се стазе Божија Сина,
И завере се ходити њоме,
Не бојати се никаквих мука,
Већ бити чувар и десна рука
Роду свом, многопатноме...

И благо роду где тако бива:
Он неће бити к'о сува грана;
Већ је у цвету његова снага
- Христос се роди!, дечице драга,
Соколи сиви будућих дана...

Јован Јовановић Змај

Божић, Божић...

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

О томе да је неистина да се не слажу Јеванђеља о племену Исуса Христа

Јеванђелисти Матеј и Лука дају нам родослов Христа на различите начине, те не мали број верујућих сматра да они противрече један другом; и многи, не знајући истину, из све снаге настоје да разумеју та места. Навешћемо казивање о томе које је до нас дошло кроз писање Аристида, где већ поменути Африкан пише о сагласју јеванђеоских родослова. Оповргнувши мишљења других као погрешна, он овим речима казује о историји за коју је чуо: „Имена поколења у Израиљу наведена су или по природи или по закону; по природи  када је постојало прејемство законитих синова, а по закону када по смрти бездетног брата, његов брат своме детету даје име умрлога оца. Тада још не беше јасне наде у васкрсење, и будуће обећање сматрали су изводљивим ако би име умрлога давали детету, сматрајући да ће то име на тај начин бити сачувано заувек. Зато међу онима који су поменути у родослову, неки су били законити наследници својих очева по природи, док су други били рођени од једних отаца, а носили су имена других. Такође помињу и стварне очеве и оне који им беху као очеви, и на тај начин, ни једно ни друго Јеванђеље не греше, наводећи имена и по природи и по закону. Потомци Соломона и Натана преплећу се међу собом управо због постојања бездетних људи као и других бракова, те је и једне и друге могуће сматрати за децу наведених родитеља (очева). Обе повести су потпуно правилне, и долазе до Јосифа правим путем мада он понекад изгледа веома кривудаво.

Да би речено било још јасније, поменућу и о томе како је настала та збрка. Набрајајући од Давида преко Соломона, на трећем месту од краја помиње се Матан, који је родио Јакова, оца Јосифовог. Сагласно Луки, после Натана, сина Давидовог, трећи од краја беше Мелхије, чији је син Илија, отац Јосифов. Пошто смо ми себи за циљ поставили да изложимо Јосифов родослов, то је потребно указати зашто се његовим оцем називају два човека: Јаков, потомак Соломона, и Илија  потомак Натана; на који начин они, Јаков и Илија, беху браћа, и очеви њихови Матан и Мелхије, потичући из различитих родова, јесу Јосифове деде. Матан и Мелхиј женили су се један за другим женом, и родише једноутробну браћу, јер закон није забрањивао неудатој жени, било да је она удова или разведена, да се удаје за другога. Од Еође (а тако се по предању звала та жена) прво је Матан, који је потицао из рода Соломоновог, с њоме родио Јакова. Када је Матан умро, тада је Мелехије, који је био из рода Натановог, оженио ту удовицу и са њоме доби сина Илију. На тај начин показали смо да су Јаков и Илија, и ако припадају различитом роду, ипак једноутробна браћа (браћа по мајци). Илија је умро немајући деце, а Јаков се ожени његовом удовицом, и са њоме доби сина Јосифа (а то је већ треће поколење), који је био његов син по природи (и по Писму: „Јаков роди Јосифа"), а по закону Илијин син, јер је Јаков, брат његов, наставио његову лозу (породицу). Због тога се не може одбацивати родослов који њега помиње. Јеванђелиста Матеј наглашава: „Јаков роди Јосифа", а Лука казује да је он био син Јосифов, Илије, Мелхије. Немогуће је јасније назначити рођење по закону, и Лука, говорећи о подобним рођењима, ипак избегава реч „родио", мада у свом набрајању долази до Адама и Бога.

Све то није без доказа и није произвољно. Родственици Спаситеља по телу саопштише нам, да ли ради прослављања себе или ради поуке, али у сваком случају истиниту историју: када су идумејски разбојници ушли у Аскалон, град у Палестини, они заједно са осталим пленом из Аполоновог храма (који беше близу градских зидина), поведоше и Антипатра, сина неког јеродула Ирода; и пошто жрец није могао дати одређени откуп за сина, то је Антипатар остао са разбојницима и био васпитан по обичајима Идумејаца. Касније се он допао Хиркану, првосвештенику Јудеје. Послат неким послом у Помпеју од Хиркана, он је измолио за њега царску власт коју је имао његов брат Аристовул. Антипатар је имао среће јер га прогласише за епимелета Палестине. После његове смрти (а њега су лукаво убили из зависти због положаја који је наследио његов син Ирод, кога су касније, по декрету Сената, Антоније и Август поставили за цара Јудеје), синови његови, Ирод и остали, посташе тетрарси. То су догађаји о којима се говори и у историји Грка.

До тада су и архиве чувале родослове, како оне јеврејске, тако и прозелита, као на пример Ахиора Амонићанина и Руте Моавћанке, а такође и оних који су дошли из Египта и сродили се са Јеврејима. Ирод, који није имао ништа заједничко са Израиљцима, због свога ниског порекла, наредио је да буду спаљени сви родослови, мислећи да ће на тај начин успети да покаже како је познат; али, никаквом наредбом се не може свој род приписати патријарсима, прозелитима или хиорима странцима који су се помешали са Јеврејима. И само је неколицина, који су сачували спомен о своме роду, имали сећање о свом пореклу, поново записавши и запамтивши имена предака. Они су се често гордили тиме што су сачували спомен на своје порекло, а међу њима био је и већ поменути деспосин, кога тако називају због рода са Спаситељем. Урођеници јудејских места Назарета и Кохобе, иако расути по осталим крајевима, саставили су родослове и то на основу „Књиге Дана", онако како су могли.

Овако или некако другачије, али боље објашњење, како по мени, тако и по мишљењу сваког благоразумног човека, не може да се нађе. Управо тога треба и ми да се држимо, мада оно није потврђено сведочанствима јер нема бољег нити вернијег. Јеванђеље, ипак је то истина, најверније је казивање о свему..."

На крају тог писма Африкан додаје: „Матан, потомак Соломона, родио је Јакова. По смрти Матана, Мелхије, потомак Натана, родио је од те жене Илију; значи, Илија и Јаков беху једноутробна браћа. Илија је умро без деце; Јаков је наставио његову породицу, и родио је Јосифа, који је био његов син по природи и син Илије, по закону. На такав начин, Јосиф беше син и једнога и другога." Тако казује Африкан. Ако је такав родослов Јосифа, тада је и Марија требала происходити из истог колена као и он јер, по закону Мојсијевом, није допуштено да се у брак ступа са лицима из других колена. Брат је морао узимати жену из тог града и из тог рода да наследство не би прелазило с једног колена (рода) на друго. На томе ћу завршити о овоме.

Јевсевије Памфил Кесаријски

Страдање Витлејемских младенаца

(Светих 14.000 младенаца Витлејемских)

О томе да је нестало владара у јудејском народу по наследном реду од предака, као што је то предсказано, и да је први јудејски цар из туђег народа (племена) био Ирод

Тада је над Јудејима царску власт добио странац. Испунило се оно шта је написано од стране Мојсија: „Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи." (Пост. 49, 10). То пророштво беше неиспуњено док су Јевреји живели под управом својих истоплеменика, почев од самог Мојсија и све до царства Августа, када је власт над Јеврејима дата странцу Римљанину Ироду. Јосиф Флавије казује о њему да је по оцу био Идумејац, а Арапин по мајци; али, Африкан (не неко други, него познати историчар), казује да по тим речима, онај ко би се темељно позабавио његовим пореклом, Антипатар (Иродов отац), беше син неког Ирода из Аскалона, једног од јеродула у Аполоновом храму. Тај Антипатар је још као дете ухваћен од Идумејаца (разбојника), и остао је код њих пошто његов отац, као сиромашан човек, није имао новца за откуп, те од њих беше васпитан. Затим се он допаде Гиркану (или Хиркану), првосвештенику Јудеја, и од тог Антипатра, у време Спаситеља нашег, роди се Ирод. Ето, таквом човеку припаде власт над Јеврејима када, сагласно пророштву, велико беше очекивање народа пошто код њих нестаде управитеља и вођа из народа, који су тада прејемствено наслеђивали један другога од времена Мојсија. До ропства и пресељења у Вавилон, њима су управљали цареви, почев од Саула а затим Давида. До царева њима су управљале судије; они се појавише после Мојсија и његовог наследника Исуса (Навина). После повратка из Вавилона, управа међу Јеврејима беше аристократско - олигархијска (свиме су управљали првосвештеници), док Птоломеј, римски војсковођа, није опседнуо Јерусалим и освојио га на силу; он је оскрнавио свето место, ушавши у Светињу над Светињама. Аристовул, који је у то време по прејемству од предака, био цар и првосвештеник, у оковима заједно са децом беше послат у Рим; првосвештенство тада преузе његов брат Гиркан, и сав јеврејски народ постаде поданик Рима. Гиркан, на коме се заврши прејемствена предаја првосвештеничког чина, био је заробљен од Партаћана, а народ библијски, вољом римског Сената и императора Августа, као што рекох, беше предат у руке странца Ирода. Тад, у то време, сагласно пророштву, долазак Месије постаде очевидан. Верни сведок тог времена нека за тебе буде Јосиф, који казује да је Ирод, добивши од Рима власт, прекинуо некадашње прејемствено задобијање царске власти и првосвештенства, јер Ирод постави за свештеника Архелаја, а после њега Римљани покорише Јудеје. Он казује да је Ирод под кључем и својим печатом држао одећу првосвештеника, не дајући првосвештенство никоме. Тако је поступао и Архелај, а после њега и Римљани. Да те речи послуже као потврда и другом пророштву о јављању (доласку) Спаситеља нашег Исуса Христа. У књизи (пророка) Данила, након одређивања о броју седмина до јављања Христа (а о томе смо ми расуђивали), следи пророштво: „Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. Зато знај и разуми: откад изиде реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. А после те шездесет и две недеље погубљен ће бити помазаник и ништа неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити са потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата." (Дан. 9, 24-27). То се и испуни у време рођења Спаситеља нашег Исуса Христа. То је било неопходно нагласити да би се утврдила тачност датума.

О томе шта је учинио Ирод, и како је скончао

Када се родио Христос, сагласно пророчанствима, у Витлејему Јудејском, и времену на које смо указали, Ирод, због гласова који дођоше до њега преко мудраца са Истока (погл. Мт. 2, 12), веома се ражести због тога. Сматрајући да је његова власт у опасности, он упита учитеље Закона где се очекује рођење Христа. Сазнавши да у пророштву Михеја постоји казивање да ће се то збити у Витлејему, он издаде наредбу да се у том месту и његовој околини побију деца млађа од две године. Ирод је сматрао да ће на тај начин страдати и Христос, али Богомладенац тада није пострадао: Његови родитељи сазнали су о томе шта се има догодити, те отиђоше са Њим у Египат. Тако нас учи свето Јеванђеље. Потребно је знати и то каква је казна стигла Ирода због преступа пред Христом и Његовим сународницима. Недуго затим, без и најмањег оклевања, Ирода је још за живота стигао суд Божји, да би се свима показало оно што је и заслужио. Држава је тобож била у благостању, али он (Ирод) дом свој омрачи великим нечашћем: убиством жене, деце, рођака најближих по крви и најдражих. Немогуће је исписати све те догађаје јер казивање о њима превазишло би и најгоре трагедије. 0 њима подробно казује Јосиф у својој „Историји", када говори о Ироду. У XVII књизи „Јудејских древности" он овим речима описује Иродов крај: „Његова се болест погоршавала јер га Бог казни због безакоња које је починио. То беше слаб огањ који је тињао у њему, и стално се ишчекивало да се тај огањ распламти... У Ироду беше велика жеља да поједе нешто, али му се није могло помоћи у томе; ране на њему, а нарочито оне на десној страни утробе, и упаљене ноге препуне некакве прозрачне течности, изазивале су страшан бол. Смрад беше велики; његов мушки орган трулио је јер у њему беху црви. Могао је дисати само када би га усправили у постељи, а тада се од њега ширио свуда снажан смрад по соби. Све његове удове мучили су јаки грчеви. Људи, надахнути Богом, Који даје да се све може прозрети, казивали су да Бог кажњава цара због грехова које је починио...". Ето шта казује поменути писац у своме делу. А у II књизи „Историје" он такође даје слична сведочанства о њему: „Читаво Иродово тело беше захватила болест која га је разарала на различите начине. Имао је некакву сакривену грозницу, неподношљив свраб по читавом телу, непрестане болове на десној страни трбуха. Ноге су му биле отечене као код болесника који пате од водене болести. Сав је смрдео на упалу јер беше мноштво загнојених рана на његовим удовима које су биле препуне црва. Осим тога имао је и тешко, асматично дисање и грчеве по свим деловима тела. Људи, који беху надахнути, видели су у тој болести казну. Ирод се борио са тим мукама, жељан да живи; надајући се оздрављењу, тражио је начине да буде исцељен. Наредио је да га пренесу кроз Јордан, да би дошао до извора са топлом водом Калира, које се затим уливају у Аоалтово језеро; ту истиче слатка вода која је добра за пиће. Лекари су одлучили да његово тело потопе у неку лековиту купку начињену од лековитог биља и уља, али када су то учинили, њега обузе несвестица. Слуге, видећи то, повикаше и он од те буке дође к свести. Пошто му беше боље, са вером у оздрављење, наредио је да се обичним војницима да по педесет драхми, а началницима (официрима) и својим пријатељима много веће суме.

Тада се вратио у Јерихон, лошег расположења. И поред тога што је смрт већ била близу њега, он науми још преступније дело: позва виђеније људе из свих места Јудеја и нареди да буду затворени на хиподрому. Тада позва своју сестру Саломеју и њенога мужа Александра, те им рече: „Знам да ће Јевреји празновати моју смрт, али ја још имам власти да их приморам да ме оплакују и да ридају када буде моја сахрана. То ће се десити ако испуните моју жељу: све оне који су затворени и који се налазе под стражом, онога трена када умрем, наредите стражи да их све побију, и нека читава Јудеја, сваки њен дом, плаче и тугује...". Затим, нешто ниже у тексту, Јосиф пише: „Поново мучен жељом да једе, између два напада кашља, он је одлучио да предухитри судбину: узео је јабуку, а од слугу затражи нож да би исекао воће на комаде, а онда, окренувши се да га нико не би видео шта ради, пресече вене на десној руци...".

Јосиф такође казује да је он, пред саму смрт, наредио да убију његовог сина (а то је био трећи, после двојице који су убијени још раније), и тај син је скончао у тешким мукама. Такав је био крај цара Ирода, који је добио праведну казну због убиства деце у Витлејему и околини, и због зле помисли против Спаситеља нашег.

Јевсевије Памфил Кесаријски

Браћо и сестре, нека нам је срећно и Богом благословено Бадње вече и да Празник Рођења Богомладенца Христа прославимо у миру, радости и духовном расположењу.

Слава Богу на висинама, на земљи мир, међу људима добра воља.

Мир Божији - Христос се роди!

Благословена нова 2009. година!

У сусрет Божићу

(Ангел Божји јавља пастирима Радосну вест - слика са руског сајта)

О времену у коме се јави Христос међу људима

Била је четрдесета година царевања Августа и двадесет и осма (година) од покоравања Египта и смрти Антонија и Клеопатре, на којој се завршила египатска династија Птоломеја, када је, сагласно пророштву о Њему, у Витлејему Јудејском, у време првог пописа током управе Квиринија Сиријом, рођен Спаситељ и Владика наш Исус Христос. 0 том попису у време Квиринија казује и Јосиф Флавије, најпознатији међу јепрмским историчарима. Ту Флавије казује о ономе шта се догодило у време устанка у Галилеји, о коме у Делима апостолским Лука каже следеће: „После овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа са собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се" (Дела ап. 5, 37). У XVIII књизи „Древности", поменути писац, у сагласју са тим, казује ово: „Квириније, један од сенатора, прошавши кроз све магистратуре и на крају поставши конзул, човек веома уважен, дошао је у Сирију у пратњи невеликог броја људи; кесар га је послао у својству судије за народ и цензора који је требао да процењује иметак...". Нешто касније Флавије каже: „Јуда Гавлонит, из града Гамале, заједно са фарисејем Садоком, позивао је народ на устанак, говорећи да процена имовине није ништа друго до пут ка ропству; и позвао је народ да заштити своју слободу...". У другој књизи историје јудејског рата, он (Флавије), овако каже: „Тада Галилејац, по имену Јуда, поче да сазива своје сународнике на борбу, прекоревајући их због њихове сагласности да се плати данак Римљанима...". Тако казује Јосиф.

Јевсевије Памфил (Кесаријски)

пећина у којој се родио Исус Христос

Меламин - други део

. . .

Уношење субдијализног катетера захтева отварање мање рупе на руци.

Зашто  је овај поступак много осетљивији код беба?

Бубрези код беба су веома мали а они пијењем уносе велике количине млека у праху.

Слика: Беба под дијализним третманом

Тренутно је у Кини хоспитализовано 13.000 дојенчади

Није важно колико меламина човек сме уносити (јести, узимати).

Суштина је да се: ''МЕЛАМИН НЕ СМЕ ЈЕСТИ''!

5. Које прехрамбене производе треба избегавати?

Треба избегавати прехрамбене производе из Кине који садрже млеко.

Запамтите: Треба избегавати млеко и све прехрамбене производе који садрже млеко у праху.

6. На које се компаније ово односи?

Овде су наведене компаније које употребљавају меламин.

7. Шта нам је чинити?

Најмање шест месеци избегавајте горе наведене прехрамбене производе. Уколико држите снек-бар, ресторан или кафетерију и сл., у том периоду престаните да продајете млечне производе.

Уколико имате дојенче, почните да дојите или нађите алтернативну замену.

Коначно, проследите ову информацију пријатељима да би схватили опасност тровања млеком.

Цео свет је у страху од робе кинеског порекла са 'злокобном наменом'.

Знате ли како да разликујете који су производи начињени у САД, или Филипинима, Тајвану или Кини?

Ево како: Прва три броја на бар коду одређују код земље у којој је роба произведена. На пример: СВИ бар кодови који почињу са 690, 691, 692 итд... па завршно са 695 представљају робу ПРОИЗВЕДЕНУ У КИНИ.

Бар кодови који почињу са 471 се штампају на производима са Тајвана.

Имате право да знате. Међутим, влада и надлежна министарства никада не извештавају нити просвећују јавност. Данас кинески бизнисмени знају да потрошачи више неће да купују производе из Кине. Стога чине све како би избегли да прикажу земљу порекла на њиховим производима. Но и поред тога, сада имате могућност да је одредите помоћу бар кода. ЗАПАМТИТЕ да, уколико се прва три броја налазе у низу између 690 и закључно са 695, тада се ради о производу из Кине.

ОСТАЛИ БАР КОДОВИ: 00 ~ 13 USA & CANADA (САД и Канада); 30 ~ 37 FRANCE (Француска); 40 ~ 44 GERMANY (Немачка); 49 ~ JAPAN (Јапан); 50 ~ UK (Велика Британија); 57 ~ Denmark (Данска); 64 ~ Finland (Финска); 76 ~ Switzerland and Liechtenstein (Швајцарска и Линхенштајн); 628 ~ Saudi-Arabia (Саудијска Арабија); 629 ~ United Arab Emirates (Уједињени Арапски Емирати); 740 ~ 745 - Central America (Средња Америка).

Сви 480 кодови означавају производе начињене у Филипинима.

Обавестите породицу и пријатеље. Будите опрезни и на то скрените пажњу и другима!