Немачка пред срчком

250 банкрота дневно привредно и индустријски.
Крај ЕУ.
Сад је јасније да је напад САД на Украјину у ствари напад на Европу. И шта се сад дешава? Поново се дижу познате партије, јер онај, ко се узда у дуготрајност послова, тај не уме другачије већ на силу.
Зато пазите с ким сте и где сте.
 
 

Култ 21 века

Мајка, адвокат, која има и групу подршке родитељима у борби са џендер култом, и сама је извукла из тог култа своју девојчицу.
 
Она живи у Калифорнији, која, како све више остаје без енергената, то више постаје плен сатанизма. Јер психолог, који је требао да помогне њеном детету да не заврши у менталној установи, припадник је сатанистичког, али буквално, џендер култа. Да, култа, јер оно што они усађују деци јесте на нивоу испирања мозга чланова каквог култа, без трунке научног доказа или оправдања.
 
Први корак ка оздрављењу детета јесте одузимање мобилног телефона. Затим рад; упослити дете да нема времена за замке лукавог, и не нападати дете већ му дозирати садржаје кап по кап и остављати му душекорисна питања за размишљање. Затим, кад родитељ уђе у учионицу, да прегледа садржај књига на полици и испита литературу коју овај чита. Свака књига, која се препоручи ђаку, најпре мора проћи кроз руке родитеља. Имате право да извучете дете из одељења, да не пристанете на одређене садржаје и да не дозволите да без вашег знања врше медицинско насиље на вашем детету о вашем трошку. Битка је жестока, а у самој Калифорнији је већ 10000 нових зомбија спремно да уђе што у образовни, што друштвени систем.
 
 

Најскупље на планети

   "Знате ли ви, у ове последње две године дана, шта је највише поскупело на планети? Јаја! Званично, а у међувремену од тога званично још 30% за пола године, макар у Америци. Затим сам упоредио са Великом Британијом и Црном Гором и Србијом и видео сам да тај раст није нигде мањи од 100%, често је и већи. Због чега? И овде се најбоље види разлика између традиционалног и постмодернистичког. Традиционално код баке и деке се шета неких двадесетак кокошака, преко лета их испоштујеш и пустиш их да се шетају, зими их мораш утоплити и спремити им мало сена, а оне са мало ошамуте па и не легу јаја; природно, али из перспективе постмодернизма неефикасно. Посебно по количини јаја које добијате природно. И поготово ако вам трубе да идемо ка осмој милијарди, а сви хоће да једу. А можда сте запазили како изгледа и осећа се онај индустријски кокошињац. Ту се ради о милионима неких живих бића, које је неко ставио у вештачки, неприродан амбијент. Лети, будући да коке греју једна другу, морате им климатизовати простор, зими им морате мало догрејати и плус им стварате вештачку светлост да оне, кукавице, стално мисле да је дан и носе јаја двадесет пет сати дневно. Међутим, ем је струја поскупила, а ем је често и нема, негде режете како да је потрошите и како, и тако због недостатка или цене струје, па још и друге ствари које кокама треба додати - паде производња. Поготово тамо где се највише производила. Нас овде мало спасава и ова наша заосталост, и то за ове наше просторе можда може да буде и предност." (Космополитика)
 

Пре него се залута

 "Ја сам живео са мојим дедом. Он је био добар и вредан човек, који се трудио да ме обучи за живот. Али ја сам хтео да будем мангуп. Предао сам се улици и чарима криминала. Дедине речи тада нису стизале до мог разума. И деси се да заглавим у Централном затвору. Не знам да ли постоји горе место за отрежњење: убице, педофили, хомосексуалци, силеџије, силоватељи... Једина моја срећа у несрећи је била та што је ту казну служио мој познаник и он ми је био заштита. И онда чујеш како се свађају око музике, па дижу у вис три прста и траже још ћирилице, то јест квази народњака. Могу само рећи да ми је то згадило Српство. По изласку сам се пребацио на Пешчаник. А ови исти као они само наштеловани налево.
 
Најпосле се вратих деди и почех да у глави тражим и проналазим само његову мудрост. Смирио сам се. А децу са улица, која желе да скрену, поучавам личним примером, понајвише комодитетом у ЦЗ. "

Преносим вам ову причу из више разлога. Већина нас гледа детективске филмове и дивимо се умећу и памети разних Шерлока и њему сличних. Међутим, добар полицијски рад састоји се из информација које добијају од својих доушника (тастера). Једном ухваћени у неком неделу ви сте особа с досијеом. И ако вас не ухвате као малолетника, ухватиће вас кад напуните довољно година. Они не морају да журе, ви ћете се кад-тад наћи у сачекуши. И тад постајете "оштећена" роба погодна за свашта. Исто је и са штићеницима одређених казнено-поправних домова. Стога будите увек на опрезу, поготово млади, са сваким малолетним преступником. Многи од њих неће умети да се носе са досијеом, па ће се или позиционирати или цинкарити; и једно и друго је по друштво погубно, али за неке бабе здравље пожељно. Посебно поучно је да у самој војсци напредују цинкароши. Ко је служио војску то зна.
 
Дакле, не да нема ничег занимљивог у малолетничкој деликвенцији, већ је пре глупост и кресање сопствених крила.
 

Велика лаж нашег времена

Константин Петрович Побједоносцев, (1827-1907), професор права, сенатор и обер-прокурор Светог синода Руске православне цркве:

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА

Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику, при чему се кандидат који се бира не налази у директном контакту са бирачем.

Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице... 

Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом.

Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима.

Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.

На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно.

Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао партијски комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време.

Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали.

Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању.

Како год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред.

 Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже.

Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! 

Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост.

Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. 

Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности.

Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину.

На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.

Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу.

Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари.

Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање.

Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време.

По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа.

По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи.

По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља.

По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најмање частољубиви и најбезобзирнији грађани.

По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа.

По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост.

Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.
 

Привидни праведници

Да ли је постојала нека појава у људском роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име – фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед ови људи – угледни праведници – никога нису убили, нису ништа украли, нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари, управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку: престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од вас.“

Због чега су свети оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља уочи Великог поста?

Читава ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину: смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене; али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“

„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи сте пуни лицемерја и безакоња.“

„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“

„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“

Ова болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан собом,“ – пише светитељ Игњатије.

Главни симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном променом самих себе.

„Чувајте се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију, сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро – праведност светаца.

У Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља: „Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју. Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске историје, до Страшног суда.

За сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду, поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом – Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом – од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
 

Очекујући варваре

Константин Кавафи

ОЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ

-Шта ћемо овде на агори окупљени?
Треба данас варвари да стигну.

-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?

Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.

-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?

Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.

-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?

Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.

-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?

Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.

-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).

Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?

Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.

А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.

Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
 

Превела: Ксенија Марицки-Гађански
 

Беспотребни "хероји са кауча"

... илити све(т) је психијатрија

Како су игрице постале профитабилније од филмске и музичке индустрије, а бесплатне су?

Имате популарну онлајн игрицу, коју преузимате бесплатно. Али херој са кауча жели да буде бољи од свог другара, а то може само ако има бољу опрему. За почетак му треба два долара и родитељ, да би се одморио од рођеног детета, даје му кредитну картицу да купи виртуелне алатке. И родитељ, друштво, заједница више нико није битан кад се дете дочепа те картице.
 
А онима, који кроје за своју децу бољу будућност, овако урађена деца по саветима психолога - нису потребна.
 
Зато се послодавцима препоручује да се у новим компанијама не запошљавају рођени од 2000. године (јер немају ни концентрације, ни озбиљност), зато су вам школе застареле, зато се деци у Канади дозвољава право на еутаназију без сагласности родитеља, а лекарима да секу и убијају по закону. А ви сте таман урађени да вас затворе у собу и да чекате зелено светло за места на којима се можете прошетати или окупљати. Сад имате и мреже за све врсте баханалија и блудничења, проститутке вам школују у школама, а оне са улица свој занат продају из станова. Јер не могу сви на телевизију, али је екран сад доступан свима.

Сећате ли се, неки, кад смо примећивали како више нема потреба за серијским убицама и да ће доћи време да такви добију, уместо лечења, друштвено признато запослење?
И нашу земљу представљају као гејминг зону...(Космополитика)
 
 

Зашто се распадају бракови хришћана

У целини, хришћанске породице су стабилније него нецрквене породице. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава? Зашто се распадају бракови хришћана?

Први и општи узрок развода је инсистирање на уживању у свим аспектима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.

Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.

Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражавање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица.

Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји, у ствари, дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.

Хришћанин мора да се покаје

Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.

У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.

Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.

Родитељи не знају како њихова деца живе

Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.

У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.

Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.

Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.

Породична срећа је разнолика

Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сећао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.

Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.

Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.

Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.

Не очајавајмо!

А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.

Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.

Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)
 

Пустош сујеверја

Реч “сујеверје” се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком постоји појам – “метеотис”, који се на словенски и на руски језик преводи управо као сујеверје. У грчком значи празнина, привид и глупост. И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: “дим, пара која се лако расејава, ништа не значи, нема суштине”, као и “глупост и обмана”. Чини ми се да нам ови језици: грчки и јеврејски – пошто су то језици Светог Писма и управо о сујети се говори у Светом Писму – веома добро преносе суштину ове појаве – сујеверја. По свом садржају то је извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је чак и превара. У овом случају – самообмана. Ето шта је сујеверје.

Сујетно је ништавно, ништавило, празнина, оно чега заправо нема. А човек томе придаје значај као нечему што заиста постоји и услед тога пада у обману, у самообману и логично, наноси себи штету, пада у заблуду. Ето шта је сујевереје: вера у сујетне, ништавне ствари које заправо немају никакав значај и суштину.

Међутим, зашто се сујеверје назива грехом и да ли је то такође страст? Шта је грех? Грех је оно што штети човеку. Ево, на пример, сад ћу узети и исећи себи прст – то ће бити грех. Или ћу се убости иглом – то ће бити грех. Грех је све оно што штети човеку. А замислите сујеверје: ево, почињем да верујем да ми је црна мачка прешла пут и сад се не зна шта ће са мном бити, или сам наишао на некога ко носи празну кофу... Човек се растроји, не зна шта да ради, због тога се ремети сав његов нормалан живот – управо зато је то грех. А постоје различите врсте сујеверја. Један волгоградски лажни старац је говорио: “Ако крстећи се не додирнете својом руком лево раме, треба одозго, одозго! – он ће остати да седи тамо и шапутаће вам на лево ухо.” Или замислите да у цркви предајете нешто преко левог рамена – многи чак устукну – и то се дешава!

Има ствари које су можда и смешне, а има и оних које наводе људе на врло жалосне закључке. На пример, монахиња ми је у једном манастиру рекла: “Ове године нисмо успели да се окупамо на Богојављење – а кад се окупаш, сви грехови за годину дана се опраштају, човек се чисти од грехова.” Замислите! И узгред речено, ова глупост, Господе! – се шири по нашој мајчици Русији и многи почињу: “Обавезно се треба окупати и омити се од грехова.” Како је то лако: окупао се човек и све је у реду. Није потребно ни покајање, ни труд – ништа! Окупао си се, а још ако човек после купања попије и чашицу – па то је дивота! У принципу, Православље је најбоља религија на свету.

А како се борити против сујеверја, против ове празнине? Како да човек не доспе у њу? Познат је закон духовног живота: што мање има вере у Бога, тим више има сујеверја. За човека који верује да се без воље Божије ништа не дешава, да на свету нема никаквих случајности и да се воља Божија не састоји само у томе да Бог пожели и учини, већ и ономе што у потпуности одговара људском духовном стању, и да нам Бог као Лекар шаље само најбоље околности како бисмо се освестили, - дакле, за онога ко верује управо у Бога, сва ова сујеверја, наравно, нису ништа друго осим бесмислица, празнина и ништа више. Потребна је вера у Бога. А кад човек заборавља на Бога, он почиње да верује у разноразне глупости. Читаво паганство се, узгред буди речено, на томе и гради – паганство је на крају крајева заправо сујеверје.

Понекад се дешава да се нешто заиста подудара. Црна мачка пређе човеку пут – он иде, саплете се и повреди колено: ето ти га! А можда је сама подударност изазвана тиме што је човек поверовао у ову црну мачку, па је зато разбио нос или колено, али само по себи подударање ових ствари јача у њему веру у оваква сујеверна обележја. То је један од фактора који су присутни у нашем животу.

А можда се главна ствар састоји у томе што вера у Бога тражи да будем одговоран у свом животу – према својој савести, према вери у вечни живот, према вери у то да ће ми после смрти све што сам овде учинио бити показано и да ће ми заиста донети патње ако сам чинио нешто зло.

У принципу, вера у Бога је одговорност – труд и неопходна самопринуда. А у сујеверју ништа није потребно. Само избегавати: избегавати да ми неко не пређе пут... Има случајева који су просто смешни: идеш и видиш да неко трчи колико га ноге носе... И шта онда? Добро, нисам ти прешао пут, него си ти прешао мени. Значи, по тој логици, желиш ми зло? Како то човек да схвати? – Људи о томе чак ни не размишљају. Главни хришћански животни принцип је принцип љубави и овај принцип се у датом случају потпуно одбацује: само да мени буде добро.

Крстић се налазио на поду у храму – нико га није подигао. Моја сестра га је подигла и ставила на прозор у близини. Крстић је моментално нестао. Тек касније је сазнала о чему се ради. Испоставља се да људи бацају крстић како би га неко подигао и на тај начин преузео болест или непријатност – схватате: сујеверје већ постаје зловерје. Узгред речено, то је један од одговора на питање због чега је сујеверје грех. Зато што постаје зловерје.

У сваком случају, сујеверје ме не оптерећује било каквом моралном одговорношћу пред било чим. Никакве заповести ми нису потребне, могу да не размишљам ни о каквим греховима и зато је сујеверје, наравно, много лакше, и човек се интуитивно опредељује за њега, а не за веру у Бога где је све повезано с трудом. То је главни разлог.



Сујеверје треба објашњавати. Треба га разобличавати. Нажалост, прилично често имам прилике да чујем да се на проповеди објашњава историја празника, да се објашњава шта је свећа, шта је амвон, и врло мало, скоро никад се не говори о томе да постоје духовни закони живота, које је опасно кршити – исто као што је опасно кршити закон теже или закон температуре: не смеш – опећи ћеш се или ћеш се смрзнути, пашћеш с десетог спрата. Има закона: неће ме Бог казнити кад скачем с петог спрата, већ закон силе теже. Исто тако је и у духовном животу: ако желиш некоме зло самим тим зариваш нож у своје тело. Ако некоме завидиш – не каже се случајно: “позеленео је од зависти”, - а светитељ Василије Велики је писао: “И никад у људској души није зачета погубнија страст од зависти.” Испоставља се да је сваки грех рана коју задајемо себи. И у овом случају сујеверје је често повезано са зловерјем и оно увек човеку доноси штету, грех и рану, које човек, наравно, треба да избегава. Али ради тога, авај, треба да зна Православље, и то да његова суштина није само у правилном испуњавању свих његових захтева, већ у томе да се човек бори са својим рђавим жељама и поривима: да не лаже, да се не претвара, да не вара итд. – ето у чему је суштина Православља. “Сине, дај ми срце твоје,” - каже Господ, - а не ноге и руке. А ми то не чинимо: дајемо руке и ноге.

Магијски однос према православним светињама је такође врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо и тамо и томе слично. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у парохији, строго упитао: “Коме се треба молити за избављење од пијанства?” Сви су одговорили: “Неиспијној Чаши!” Рекао сам: “Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!” Сви су одмах рекли: “Хи!” Докле смо дотерали” Разлог је исти: ово је лако, ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: “Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.” Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до “Неиспијне Чаше” у овом манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.

Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо уместо заповести Самог Бога ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива “субота”. Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.

Видите шта је светитељ Теофан писао о ходочашћу. Једном ми је неко послао снимак литије где је свештеник пред почетак објавио: “Сви они који дођу до краја добијају потпуни опроштај за све грехове које су учинили.” Свештеник! Шта ради! Истина, пут је трајао три дана и био је тежак, али ето шта је човек рекао. Испоставља се да се човек на тај начин чисти од грехова: не покајањем, не исповешћу, не пажљивим животом, не борбом са својим старим човеком, већ – гази ногама. Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: “А на путу нећеш ни приметити као ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?” - пише он једној особи. У другом писму: “А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!”

Да, заиста, човек стоји у храму, а мисли му лутају по читавом свету. А овде, хајде покушај да се усредсредиш док ходаш. Најбоље је ако људи певају. Видите како се светитељ односио чак и према ходочашћу – наизглед, добра ствар, свето дело – а погледај изблиза. Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. “За такве људе, - каже он, - добро, то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.”

А погледајте у шта су се претвориле наше покладе! “После Свете литургије – провод за покладе” - читам. И то се објављује на црквеним страницама! Човек се сети историје Руске Црве, како су се борили наши подвижници – један епископ је чак и убијен због тога што је строго разобличавао распојасаност која је почињала на покладе. И видите: данас покладе улазе у наш живот. Ускоро уопште више нећемо моћи да се разаберемо где је Црква, а где је свет. Нећемо чак моћи ни да схватимо. И све је то под заставом некаквог мисионарења. Опростите, какво је то мисионарење? Напротив – то је подривање ауторитета. Ако знате да има људи који се заиста припремају за пост – покажите их: ето, видите како се они понашају, - већ почињу да се спремају за пост. Заправо се дешава потпуно супротно, односно то је већ паганство. И шта може да се каже за то? Покладе су пагански празник, што је сасвим очигледно.

Људи су непрестано у страху (од црне мачке, од урока и др.), али има и оних који осећају страх када понекад долазе у храм? Свесни су проблема, али никако не могу да га победе... Како се борити са страховима? На ово питање Христос је одговорио: “Кад чујете...” - и набројао је страшне ствари које чекају човечанство на крају историје. Он каже: “Кад чујете, подигните главе ваше!” О ком времену говори? Кад људи буду, да кажемо на словенском “издисали” од страха због предстојећих невоља. Већ сад се многи плаше. Христос је упозорио: кад чујете (ви – односно хришћани), подигните главе, јер се приближава час нашег сусрета. Сусрета са Христом! Опет морамо да поновимо исте речи: што је мање вере у Христа у нама, тим више имамо не само сујеверја, већ и страхова. То је потпуно природна и законита појава. Ко може да ме увреди кад су са мном дивови-заштитници? Па нико! Никога се не плашим. А овде је са мном Господ Бог, а не било ко. Ако човек има такву веру – само што веру у себи треба разгоревати, - наравно, овакав страх ће се повлачити, одступиће од њега. Веома је важно да се човек на то подсећа. Као што је писао игуман Никон (Воробјов): “Правилне мисли не треба одлагати у неки магацин сећања, већ стално треба подсећати себе на њих и разгоревати их у себи, зато што греју душу и помажу човеку у његовом животу.” Испоставља се да је пут: “Подигните своје главе!” Чини ми се да за савремене људе ове речи попримају све већи значај.

Алексеј Иљич Осипов
 

Сатани смета Татјана

Пише: Андреј Ткачов

Лукави се озбиљно наоружао против жене. Назовите то феминизмом или како год, речи нису важне. Важно је да „Мајка“ и „Верна жена“ нестану из света.

Стална брига и несебична љубав уско су повезане са појмом Мајке, светим појмом.

Извлачити жену из породице, завртети јој главу идејама „еманципације личности“, усадити у њено срце мржњу према свим мушкарцима и према браку, као својеврсном „ропству“ – одавно је приоритет за кнеза таме. Деветнаести век у Европи обележен је овим ратом. А у 21. веку резултати су већ очигледни. Убрано је неколико плодова.

Идеја о срећи, трајној и неотуђивој, у суштини је људе учинила несрећним. У оквирима земаљске стварности, срећа је релативна и привремена, рањива и нестална. А људима је наметнута управо идеја велике и вечне земаљске среће. Човек са таквом идејом у глави никада неће имати оно што жели, јер оно што жели једноставно не постоји. Дакле, особа ће бити раздражена, огорчена и несрећна.

Није узалуд Апостол Петар жену назвао „најслабијим сасудом“, односно скупоценом, али крхком чашом. Она је прва која упија непријатељске идеје, што се већ једном догодило у Рају. И њу је много лакше сломити до стања немогућности опоравка него мушкарца.

Дакле, напад је прастар, само појачан „јавним мњењем“ и техничким средствима ширења менталне инфекције.

Не тражите три шестице да сазнате да ли је близу крај. Погледајте пажљивије – да ли је жена развратна или чедна. Рађа или избегава мајчинство? Убија у материци или носи и рађа? Своју срећу види у кући или ван куће? То ће најпрецизније сведочити о моралном стању универзума.

Тумачећи одломак из Светог писма где жена Египћанина тражи интимност са Јосифом, Златоуст каже да је то била слика краја васељене. Кад жена тражи свог мужа, жели га и јури више него што муж жели и жуди за женом, то је крај. Јосиф је био посебан случај. На крају ће то бити масовна појава.

Неће одбити задовољства, али ће одбити трудове материнства и породице. Њене ноге више неће живети у њеној кући. Желеће „на ваздух“, међу људе, да се покаже... Да ли ће то бити горда бизнис вумен (самостална, да тако кажемо), или домаћа раскалашница, или феминистичка активисткиња, то је ствар укуса и детаља. Дух у њима ће бити исти.

Мајчинска молитва, несебична брига и јака породица су мрски ђаволу. А све ово живи и постоји кроз жену. Дакле – њу треба изопачити и уништити!

*

Русија је преживела на женским плећима не само зато што су мушкарци страдали у ратовима. Још раније, кад су се образовани мушкарци занимали просветитељством и револуцијом, масонеријом и волтеризмом... жене су наставиле да се моле. Јевгениј Оњегин је уништио живот, Татјана Ларина је живот сачувала и створила.

И управо Татјана Сатани није потребна. Она му смета. Потребна му је Ана Карењина, страствена и горда природа, способна да унесрећи све наоколо: себе, свог мужа, сина и љубавника. И војску (Вронски), и државни апарат (Карењин), и себе саму квари блудна Ана. Успут сакати свог малог сина. И већ се приближава воз. То је њен природни крај.

У 19. веку само племкиња је могла бити Карењина. А данас сви: и сељанке, и буржујке, и студенткиње... То и јесте крај историје.

Немојте се изненадити кад млада жена после годину дана напусти мужа, јер се „разљубила и разочарала“ (иначе, лавовски део развода у Русији је ствар женске иницијативе). Немојте се изненадити ако се промовише лезбејски живот (тј. истинска смрт) или „право“ на абортус. Просто, ђаво је пожелео и осетио да би коначно могао да уништи жену. То је најкраћи пут до уништења свега што је свето.

 

(Телеграм-канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић (преузето))

 

Шта је жена

Кад се политика дочепа брачне одаје, ту само трупла остају да леже. Ту нема науке, медицине, већ само - пара.
Родитељи полако губе битку и деца гину. Али је важно бити део кабуки театра и не противити се, јер лудило мора бити опште.
 
А наше пристајање на лудило је већ извесно. Али какав је случај са ретким појединцем?
Погледајте филм "Шта је жена?" (What is a woman?). Доступан је онлајн и у претрагу укуцајте, поред енглеског назива, "са преводом".
 
Аутор се бави темом промене пола. У филму се налази и његово једноминутно обраћање (нису му дозволили више од минуте) наставничком одбору једне школе у Америци, која је пристала на политичку коректност и тиме дозволила насиље над децом.
 
Да ли ћемо и ми ићи путем ретког појединца и одбити лудило, или ћемо наставити да шаљемо децу у школе које ће радити све да деца постану зомбији, а не хришћани?
 
Ваља се наоружати знањем пре борбе, те се стога и препоручује ово ауторско трагање за смислом.
 
 

Кад те питају зашто постиш

Замислите то питање, што постиш!? Таквог човека треба летвом клепити по глави, браћо и сестре! Таква дрскост! Што постим? А све умире, све је помрло. Погледај болести, погледај лудило, погледај наркомана, погледај секташа, погледај магије и црне и бјеле, и жуте, и црвене.
 
Погледај детету у собу, заинтересуј се мало, кад си му улазио у собу. Погледај шта гледа, погледај шта пуши, погледај шта уноси у вену, погледај са ким се дружи, погледај телевизију, прочитај штампу. И још ме питаш што постим! 

Постим јер нећу да се мирим са тим, нећу да се мирим са трском коју ветар повија. Нећу у царске хаљине и меке хаљине, нећу у царске дворове, испуњене живим лешевима и демонским плесовима! Хоћу на позив Светога Јована да се одазовем. Хоћу и ја са њим, за њим да дочекам Цара Славе, Цара Небеског... Хоћу и ја да примим вечни живот!
Зато постим, зато у покајању живим, зато се исповедам, зато клечим, зато метанишем, зато идем у Цркву, зато читам, зато ова бројаница, зато овај крст, зато ова поклоничка путовања, зато ме више нема тамо, тамо, тамо и тамо, са овима и са онима! Није то потез у празно, него из празног у пуноту живота! Не узимам ја себи овим што постим, него додајем праву вредност! Додајем нову димензију у мом животу! Осмишљавам до сада потпуно бесмислен живот. 
 
ЖИВОТ БЕЗ ВАСКРСЛОГА ГОСПОДА ЈЕ БРУКА И СРАМОТА, БРАЋО И СЕСТРЕ! То је плес са мртвима, то је долина смрти!

ОТАЦ РАФАИЛО БОЉЕВИЋ
 

Радите на себи док је дан

Да ли ће бити у наредних годину дана укинуте бирократија и администрација илити има и горих ствари од хиперинфлације

Пре двадесет година, Естонија, која има око милион и по људи, њена укупна администрација државе (а шта је сад додатно и интернет урадио) имала је 13 запослених на издавању личних и саобраћајних карти и докумената. Само да схватите да је технички (дигитализација) све ово могло да се уради давно.

Међутим, ако бисте пустили људе да живе од социјале и да седе код куће, то би, у вишку некорисног времена, могло да буде контрапродуктивно и да они почну да мисле и буне се. Зато се држе на измишљеним пословима и да би гласали за систем. Али ми смо сада у добу повећане инфлације, коју неко зауздава да пређе у хиперинфлацију. Зашто? Зато што одржавање инфлације на 20-40% служи кувању жабе. За годину-две дана посисаће сав ваш новац, уштеђевину и могућу зараду по белом свету и ако нисте себи нашли посао са којим ћете да производите вредност - ви сте готови. А овде смо упозоравали да купујете алат и улажете новац на време и док се могло, а сад ће то бити све теже и скупље.

Јер ево шта следи: ако сте запослени и имате плату, а узмете кредит, ви то и можете да отплаћујете. Али ако вашу економију локално и глобално гасе да би направили нову, а ви у тој новој економији немате продуктиван посао, вама кредит, без обзира на камату (може и да је нема) ви морате да плаћате чак и ако тај новац пропадне због инфлације. Како ћете то да отплаћујете? У новој економији где се утврђује шта ће да се ради, ко и колико, решава се и судбина кредита.

Значи, морате да радите да бисте могли трошити.

*

Преко санкција Ирану заправо се дозира колико ће нафте да иде у међународну размену (а доминантно иде у Кину). Слична је ситуација и око Венецуеле. То значи да нафта иде где треба, небитно ко разуме или не.

Кад је Трамп увео санкције Ирану, тад је дошла и директива савезницима у Европи да повуку све компаније из те земље, поготово француски "Тотал". Он је напустио уговор са Иранцима, а тиче се највећег гасног поља на планети. Морала је да се послуша команда. Није прошло пар месеци а те су пројекте наставили Руси и Кинези.

Исто је и са Ираком: кад је Америка ту ушла, а и даље је тамо, гро концесија на експлоатацију нафте у Ираку добише Руси и Кинези.

Моћне силе су направиле план и низом дистракција морају причу да продају другима.

 

 

Боја пелена и пој канаринаца

"Не чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака."

 

"„А сад донесите децу.“

Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њихова каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.

„Ставите их на под.“

Децу истоварише.

„Сад их окрените да виде цвеће и књиге.“

Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја, према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено пијукање, гугутање и цвркут задовољства.

Директор протрља руке. „Одлично!“ рече. „Ово је као поручено.“

Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигурно пружале, дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече:

„Пазите добро“ и, подигавши руку, даде сигнал.

Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале, притисну једну полужицу.

Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо зазвонише звона на узбуну.

Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.

„А сада“, заурла директор (бука је била загушена), „сада им ово тувимо у главу путем благог електричног удара.“

Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се цимали као да их повлаче невидљиве жице.

„Можемо да пустимо струју у цео тај појас пода“, дрекну директор објашњавајући. „Но, доста је и оволико“, и он даде знак болничарки.

Експлозије умукнуше, звона престадоше да звоне, урлик сирена замуче, тон по тон. Тела која су се кочила и трзала опустише се, а малопређашња писка и цик малих манијака нарасте још једном у нормалну дреку обичног ужаса.

„Сад им поново понудите цвеће и књиге.“

Неговатељице послушаше; али чим им се руже принесоше, чим им поглед паде на ведре слике цица-мица, вау-вау и у шумици зеке, бебе се престрашено повукоше; дрека наједном постаде гласнија.

„Посматрајте“, тријумфовао је директор, „посматрајте.“

Књиге и продорна бука, цвеће и електрични удари—ови парови су у детињој свести већ били повезани; а после две стотине поновљених лекција, истих или сличних, биће нераскидиво спојени. Што човек сједини, природа је немоћна да растави.

„Рашће са ‘инстинктивном’—како су то психолози некад звали—мржњом према књигама и цвећу. С неизменљиво условљеним рефлексима. Целог ће живота бити безбедни од књига и ботанике.“ Директор се окрете сестрама. „Однесите их.“

Оне натоварише на колица децу у сивомаслинастим пеленама, која су и даље плакала, и одвезоше их; за њима остаде мирис прокислог млека и тишина, више него добродошла.

Један студент подиже два прста; он је сасвим лепо схватао зашто се нижим кастама не сме допустити да време које припада Заједници траће на књиге и да би увек постојала опасност да прочитају нешто што би им непожељно могло пореметити неке рефлексе, али ипак… па ето, није могао да схвати зашто цвеће. Зашто настојати на томе да се Делтама психолошки онемогући да воле цвеће?

Д. Ц. стрпљиво објасни ствар. То што се деца терају да вриште чим виде ружу, има своје разлоге у вишој привредној политици. Не тако давно (пре једног века или тако нешто), Гаме, Делте, чак и Епсилони, били су обрађивани тако да заволе цвеће—цвеће посебно, а природу уопште. Сврха која се тиме желела постићи је била: навести их да иду у природу кад год им се пружи прилика и тако их нагнати да користе саобраћајне услуге.

„А зар их нису користили?“ упита студент.

„И те како“, одговори Д. Ц. „Али ништа сем тога.“

Јаглике и пејзажи, истаче он, имају један велики недостатак: бесплатни су. Љубав према природи не даје посла ниједној фабрици. Стога је било решено да се љубав према природи укине, макар у најнижим кастама, али да се задржи тенденција ка коришћењу саобраћајних услуга. Јер, наравно, било је неопходно потребно да они и даље одлазе у природу, макар је и мрзели. Проблем је, дакле, био у томе да се изнађе повод за коришћење саобраћајних услуга који би био економски здравији од голе љубави према јагликама и пејзажима.И пронађен је.

„Обрађујемо масе да мрзе природу“, закључи директор. „Али паралелно с тим, обрађујемо их да воле све спортове под ведрим небом. У исто време, удесили смо да бављење сваким од тих спортова повлачи употребу компликованих справа. И тако сад они постају потрошачи како индустријске робе, тако и саобраћајних услуга. Отуда ови електрични удари.“

„Сад ми је јасно“, рече студент и ућута, ван себе од дивљења.

 

"Врли нови свет"