Свети Петар и Симон Волх
Слика са интернета
Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол је обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао је људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.
Свети Владика Николај, „Охридски пролог“
MIDWAY - Огледај се!
Ово је реклама за филм о острву које је, како пише у електронском писму које сам данас примила, 2000 миља удаљено од најближег копна. Нико тамо не живи, само птице... Па ипак нећеш веровати својим очима!
Погледај видео и сагледај последице наше неодговорности и саможивља!
Јахачи западне јереси
Све је почело у Јерусалиму. Према њему су се једва пробијали, кроз војске Сарацена, крсташи. Напокон се пред њима указаше зидине и - Златна врата. Кроз њих је, уочи голготских мука, ушао у град Спаситељ.
Године 1099. Јерусалим је заузет. Витезови, а за њима - поклоници, угледали су оно свето место где се налазио гроб Господњи...
Овде, на периферији старог града, долазиле су жене са миром. Хтеле су да њиме помажу тело Исусово. Али земља се већ отворила, јер је анђео, сишавши са небеса, одвалио камен са гроба Христовог.
И рече он женама: „Зашто иштете живога међу мртвима? Њега овде нема.“
Чудесне речи упућене су женама и, занемелим од ужаса, стражарима - живим - о наводно умрломе, а у ствари васкрсломе Исусу. Са васкрсењем Спаситеља, ушле су у свет нове представе о животу и смрти.
Религиозни човек је одувек тежио светом центру васељене. Тамо, где је веза са Небом најчвршћа. И сада, недалеко од гроба Господњег, налази се невелика камена ваза. Стојећи над њом, видиш унутра црни круг. Пупак земље!
Поред - је оно место где су на земљу пале капи Крви, које је пролио Исус. И задрхтала је земља и отворила се. И омила је света Крв Господња старе кости Адамове, искупљујући његов грех.
Голгота - на старојудејском - значи „место лобање“. Лобања је симбол старога човека и самог света - лишеног светог смисла.
Од Адамовог гроба до крста Спаситељевог - такав је духовни стожер. Он зове ка узлажењу. Из царства греха - ка Преображењу.
Оснивање новог реда
... Године 1118. у Јерусалиму је основан нови ред. Девет монаха ратника дали су завет сиромаштва. Сачуван је њихов печат - два коњаника на једном коњу.
Витезови су добили беле плаштеве и током девет година нису попуњавали своје редове. Њихове слуге и сержанти добили су - црне огртаче. Под црно-белом заставом - босеаном - они су и формирали своју загонетну партију.
Тада се први пут зачуо поклик реда: „Vive Dieu Sant Amour!“ – „Живео Бог Света Љубав!“
Први велики мајстор постао је Иг Де Пајен. „Брбљиво“ презиме! Јер „пајен“ значи „паганин“. О, тек ћемо се уверити какву ће антихришћанску бујицу са собом у европску свест унети тај ред!
Краљ Јерусалима лично је доделио витезовима резиденцију. Ту је раније стајао Храм јудејског цара Соломона. Отуда и назив - храмовници или темплари. Пуно име гласило је овако: „Сиромашни ратници Христа и Соломоновог храма“.
Чудно: хроничар краља Бодуена I ћути о првим годинама темплара. Њихова историја је пуна недоречености од самог почетка. Зачудних ствари - такође. Формални циљ реда постао је давање пратње поклоницима кроз земље насељене непријатељским сараценима. Међутим, да ли су тај задатак могли да обаве деветорица витезова, који упорно нису желели да прошире свој број?
Још једно питање поставља поклоник Јохан фон Вирбург. Средином XII века он је писао: под крововима здања, које поседује ред, постоје коњушнице за око 2.000 коња.
Сви ти џелепи ради деветорице? За кога су, браћа, на месту Соломоновог храма, рашчишћавала гигантске подземне просторије?
Древне династије
... Године 1956. у Манчестеру је дешифрован један од древних, тзв. кумранских рукописа, нађених на територији Израела крај Мртвог мора. У њему има податак о непроцењивој ризници Соломоновог храма. Ризница је била скривена пред његово разорење од стране римских легионара 70-те године после Христовог рођења.
Истина, неки истраживачи оспоравају древност рукописа. Одиста, њихово откриће на чудан начин подударило се са почетком историје државе Израел. [1]
Дешифровање кумранског рукописа, откривање хронологије и историјске недоречености, довели су до веома ефектне верзије: Храм је чувао, не само злато, већ и документе о генеалогији јудејских царева. Њихови наследници, после разорења Јерусалима, наводно су побегли у земљу Франака и зачели краљевску династију Меровинга. [2]
Запамтимо основне међаше каснијих догађаја. Дакле, нова династија је владала у раном Средњем веку највећим делом Западне Европе. Са њом је 496. године уговор потписала Црква. Затим су, издајнички убивши последњег Меровинга - Дакоберта Другог, уз подршку римског папе, на власт дошли Каролинзи. (Најпознатији међу њима - Карло Велики). Управо Каролинзи су учврстили Свету римску империју. Она је посрнула тек хиљаду година касније под Наполеоновим налетима...
Тајна прошлости - није само егзотика. Чувајући своју привлачну силу, она за бистроумне истраживаче постаје историја фрагмената у својеврсној игри „стаклених перли“. Из њих је могуће склопити сваку легенду. А, украшена мистицизмом, она је способна да привуче милионе људи. Посебно у периодима потреса. Јер, када реалност није утешна, тежи се иреалном.
Прва европска навала окултизма подударила се са падом паганства и кризом Римске империје. Друга се догодила на измаку Средњевековља, уочи Реформације римокатоличке цркве. Трећа се догађа у наше време. Чиме је бременит такав притисак? Да бисмо схватили, треба завирити у бездан векова.
Потрага за гралом
Али, зар је темпларски ред био свесно ограничено друштво копача блага? Ко их је, тако добро упознат са тајнама Храма, послао?
Темпларе је, као и цистеријанског монаха Бернара који је написао њихов устав, штитио гроф Иго Шампањски. Неки истраживачи тврде да је и он припадао роду Меровинга. Управо је он морао саопштити храмовницима тајну о породичном благу. И, чини се, после девет година претраге, благо је пронађено!
Неочекивано - о, чуда! - сиромашни храмовници и Цистеријанци, који су стајали на прагу краха - истовремено - као да добијају други живот. Темплари граде на Светој земљи неколико утврда. Бернар (касније га римокатоличка црква канонизује) оснива чак 69 (!) опатија.
Али откуда средства за то? Можда је то био хонорар за пронађену ризницу?
Одбрана Јерусалима захтевала је новце. И краљ Бодуен, наводно такође потомак Меровинга, одмах добија злато. Али и оно основно – документе, који потврђују његову освештану власт.
Сагласно тој логици и сами крсташки походи били су организовани да би повратили трон изгубљен хиљаду година раније.
Да ли је то одиста могуће? И да ли нас само пуста игра ума приморава да синтетизујемо такве легенде?
Замислите милионе људи, које вековима привлачи идеална мотивација према њима непознатом трајном циљу!
Ентузијасти полазе у крсташке ратове и просецају пут ка власти невидљивим владарима.
Узбуђене будале јуре за Пехаром грала, док се њиховим рукама уклањају конкуренти у борби за тронове.
Све нови и нови боготражитељи откривају пророке и, изазивајући масовну психозу, урушавају монолит потпорњева.
Новац је моћ
Ускоро су храмовници постали главна ударна снага у бици са Сараценима.
Међутим, постепено, витешки дух је почела да заокупља другачија уобразиља. Године 1148. због издаје темплара, изгубљен је Дамаск. Египатског хришћанског принца, који се крио код храмовника, издали су непријатељу за 60.000 златника.
Године 1166. дванаест чланова реда је обешено због несхватљиве предаје тврђаве на Јордану.
Чудно: што је више било војних пораза, тим се ред више богатио. Када је Луј IX Свети 1250. године допао ропства Сарацена, за њега су захтевали, у то време, невероватан откуп од 25.000 ливара злата. Ниједна држава Европе не би могла да сакупи толики новац у захтеваном року. Тада су се обратили храмовницима. Њихов благајник - чак не онај у париској централи, већ у Акри - мало, реда ради, затежући, дао је целокупну суму.
Године 1290. пао је Јерусалим.
„Сиромашни витезови“ су прешли на Кипар. Купили су га од Ричарда Лављег Срца по цени од 100.000 византијских златника - за то време баснословно богатство.
Затим је ред основан на континенту. Овде је само број витезова превазилазио 15.000. На Блиском Истоку и у Западној Европи изграђено је 5.000 њихових центара.
Они су, не само градили тврђаве, већ су били и нуклеуси савременог финансијског система. Управо су темплари проналазачи менице. По меници је могуће било добити захтевану суму на сваком месту.
Али на који начин је ред бројчано растао? Па храмовници су прихватили завет безбрачности. Они нису могли попуњавати ред својим синовима.
Аутор устава, свети Бернар, је био прозорљив! Добивши бели плашт, посвећеник је сазнавао да су, заједно са њим, темплари постајали сви његови сродници. А древне аристократске породице захватале су својим генеаолошким стаблима многе земље.
Темпларски устав је служио као темељ за формирање наднационалног друштва. Могуће је да је то био први пројекат Уједињене Европе. И то Европе и економски и политички централизованије него што је била Света римска империја.
Ево каквих је размера храм, који су подигли храмовници! После неуспеха у Јерусалиму, они су намеравали да обнове државу под влашћу Меровинга.
Катари
И друга, посебна особина, проистицала је из њиховог устава. Он је дозвољавао витезовима контакте чак и са анатемисанима из Цркве, чак и са злочинцима... Ради спасавања заблуделих.
То се испољило у време инквизиторског прогона јеретика – катара. Парадокс: многи од јеретика су ступили у ред, који се налазио под директном јурисдикцијом римског папе!
Старинско правило сличних гностичких секти звучало је овако:
„Jura, pardjura, jecreta prodere nali“ – „Обећавај, постани кривоклетник, само не одај тајну“.
У чему се састојала тајна? Шта се толико брижљиво чувало од добронамерног хришћанског знања?
Представе о космосу код катара, манихејаца, богумила и њима сличних проистицале су из видљивих несавршенстава нашега света. Постављало се питање: зар је могао све то да сазда благи Бог? Одговор је био следећи: не, Највишем Божанству туђе је све материјално. Свет је овај саздан од стране нижег, злог бога. И, ако желиш успех овде и сада, поклони се њему, Луциферу. Није ли то темељ формирања „религије материјализма“?! Оне религије, која је надахњивала и надахњује многе - од бизнисмена стасалих на финансијском претходништву темплара до економских вампира наших дана. [3]
Истраживачи тврде, да су велики утицај на идеје катара извршили Јевреји, који су се веома густо населили на југу Француске. У суседству, на делу пиринејског полуострва, који су заузели Сарацени, они су контролисали практично читав економски живот. Зато је катарска јерес, која је на себе привукла значајне снаге крсташа, ишла на руку и палестинским Сараценима и њиховим јеврејским финансијским саветницима. [4]
Када су, после уништења јереси, гроф Рајмонд Тулуски и тринаест барона, обнажени до појаса, окајавали грехе на губилишту, једна од пресуда гласила је удаљити све Јевреје и нипошто их не пуштати близу власти.
... Храмовници су са катарима успоставили посебне односе. Тако је поникла следећа верзија: ризницу из Јерусалима витезови су похранили у једном од јеретичких замака на југу Француске. Запамтимо и ту претпоставку.
Ред је општио са најсумњивијим друштвима свога времена. Међу њима - са персијским асасинима. (Име је проистекло од речи „хашиш“). У тој мистичној секти исмаилитског правца предузимана су наркотичка експрес-путовања у „рај“ и обратно. Ради могућности да понове своја искуства, чланови секте су испуњавали све наредбе налогодаваца. Не случајно, од речи „асасин“ вуче порекло савремена француска реч „убица“... На вишем стадијуму посвећења, асасин је сазнавао, да између пакла и раја, добра и зла, разлике нема...
Допавши на културни Исток, неотесани европски витезови су, наравно, потпали под очарљивост зла - префињених мистичних искустава. При том, они су упијали идеје најразличитијих секти и окултних учења. И у том погледу, Храм је постао претеча савременог масонства, о којем кажу, да су на његовом олтару - жртвовани дарови свих религија и култова света.
Ава, пред јересима и псеудомистичним смесама наши савременици често су мање заштићени него средњевековни витезови. А многи немају ни најмању представу о духовној историји човечанства.
Поново увиђамо глобални ниво веза сумњивих друштава. Као вране, круже оне над човеком, који је изгубио духовни центар. Круже, јер знају: потенцијал вере је, чак и код сувог материјалисте - огроман.
Поход на Исток
Међутим, утицај темплара је растао. Могуће је да су они први прогласили лозинку: „поход на Исток“. Идеја покатоличења Словена и Грка увек је била блиска Риму. И ево - под његовим покровитељством - верску трпељивост према јеретицима темплари су укључили у беспоштедну борбу против Православља. [6]
Преко везе, сачуване на Истоку, пише истраживач Лолије Замојски, витезови су чак покушали да Русију нахушкају против Џингис-кана, који је војевао у Средњој Азији. Занимљиво: његов црно-бели барјак зачуђујуће је личио на темпларски.
У то време, Монголи су исповедали паганску религију бон. Њени жреци су говорили о истовредности сила добра и зла. Црно-бело поље је - симбол те идеје. Нешто слично су тврдили и катари... Можда упадљива сличност, замена, није била случајна?
Храмовници су притискали Русију са Истока и са Запада. Управо они су били претече познатог нам, из руске историје, Тевтонског реда. И његови витезови су ударали на Православне земље под црно-белом заставом.
Краљ и темплари
Уосталом, да не вређамо хронологију.
У марту 1306. године, у Паризу је почела побуна. Краљ Француске, Филип Лепи (унук руске кнегиње Ане Јарославовне) сакрио се у Темплу, резиденцији храмовника. Тада је имао прилику да упозна њихове ризнице.
Злато га је примамило. Нервирао га је дуг према темпларима све већи. Плашила га је њихова моћ.
Велики мајстор реда је дозволио себи да напише енглеском краљу Хенриху III: „Остаћеш краљ дотле док будеш праведан“. То јест, док не будеш засметао реду.
Злослутну суштину писма Филип је примио и на свој рачун...
У своје време, он је помогао Клименту V да се попне на папски трон. Али краљ је поставио пет услова. Пети услов је био тајни.
Напокон је куцнуо час растајњења.
15. мај 1307. године. Поатије.
По позиву Филиповом, папа стиже у Француску. Филип одмах потеже пети услов - темплари морају бити лишени вечне заштите Рима. Мало се колебајући, Климент је пристао.
Ускоро краљ, по својим поверљивим људима, шаље запечаћена писма. Наређује да она буду отворена на ноћ 13. октобра. У писму је било наређење о хапшењу храмовника без оклевања.
И ево, париски Темпл и сва начелства су опкољени. Почела су испитивања. Протоколи многих од њих су и данас сачувани.
„Брате Ангеран Де Мили! Приђите ближе и не бојте се... Ја сам Гијом Ембер, велики инквизитор Француске и духовник краљев, који наступа у име његове светости папе Климента V.
- Лаж! Лаж! Монсињор папа неће трпети да са витезовима храма поступате овако како то радите ви.
- Јесте ли спремни да одговарате или не?
- Покажите наређење монсињора папе, писмо написано његовом руком, и ја ћу вам одговарати.
- Скините са брата плашт и припремите га како је наређено. Можда у том случају неће бити толико надмен...“
Постепено је инквизиција формулисала кривицу: гажење крста, ритуално спаљивање деце, содомија, досипање пепела умрлих витезова у храну браће. Напокон - поклоњење идолу – глави бафомета. [7]
Инквизиција је томе придала посебну важност:
„Итем, јер су у свакој провинцији имали идоле, а посебно главе...
Итем, јер су говорили да их глава може спасити...
Итем, јер су се клањали тим идолима...
Итем, јер је она могла да их учини богатима...“
Клањање лобањи, која је у хришћанском предању лик старог, за вечни живот непреображеног, неспремног за живот човека - сасвим је карактеристично. [8]
Неки оптуженици су покушали да се правдају. Гажење крста, на пример, тумачили су као ритуално понављање геста Апостола Петра, који се одрекао Спаситеља. Други су говорили, да је то била провера послушности старијима. У сваком случају, тај гест је помогао да се људи распореде при њиховом ступању у ред.
Степени посвећења су - давна традиција тајних друштава. [9] Одиста, испитивања су појаснила: у реду је постојао један унутрашњи круг. И оно, што је било познато њиховим члановима, није се поверавало осталима. Какве су страшне тајне чували храмовници?
Један од сведока на процесу изјавио је да је његов рођак, Иго Де Маршан, после ступања у ред пао у очајање и поручио себи прстен са натписом „Sigillum Hugonis perditi“ – „Прстен Ига пропалог“.
Драгуљ
Дакле, темплари су похапшени. Али ту је краља Француске постигло горко разочарање. Ризница у Темплу се показала празном. Филипу су одмах биле потребне паре да би поткупио електоре, који су бирали новог императора Свете римске империје.
Куд се денуло неизмерно богатство?
Сада је тешко одредити, када се појавио легендарни одговор на ово питање. Иза њега следи да хапшења нису била неочекивана за ред. Недуго пре хапшења, мајстор Жак Де Моле је тајно из Темпла послао 18 кола пуних драгоценог товара. Она су дошла до једне од градских капија и упућена у непознатом правцу.
Ипак, на који су начин витезови храма могли то да ураде непримећено? Масонска литература нуди нам своју верзију. Она гласи: ризница је била компактна. При том се позивају на песника из XII века, Волфрама фон Ешембаха, који се дружио са темпларима у Палестини. У поеми „Парсифал“, он пише, да је главна драгоценост храма био Пехар грала.
Неки су га сматрали чудесном посудом, у којој је, после Христовога распећа, ухваћена Његова Крв. Други су тврдили: да је пехар - само симбол. У ствари, он представља тајну генеалогију јудејских царева. Филолошки доказ представља сазвучје речи Грал и „sang raal“, или „sang royal“ што значи „краљевска крв“.
Историјске тајне су - мине успореног дејства. Оне могу експлодирати век касније. На религијском, политичком или војном пољу. У борби за веру, територију, власт.
Већ у наше доба, енглески истраживачи М. Бејџент, Р. Ли и Г. Линколн извели су своје далекосежне закључке. Наводно је Христос имао потомке и управо су они основали династију Меровинга. При том се аутори ослањају на апокрифна, Црквом непризната јеванђеља.
Подсетимо се да је Меровинге издао римски папа и да су их избацили конкуренти у борби за светску власт. Нешто слично догодило се и са редом Храма. У соби, где је био заточен последњи велики мајстор, касније је пронађен нажврљани цртеж на зиду – огромни светлећи драгуљ. Онај исти, који је, по предању, испао из Луциферове круне при његовом збацивању са неба.
Какав симбол пада реда!
Темпларска клетва
13. март 1314. године. Париз.
Од раног јутра острво Ситеј је препуњено народом. Чека се погубљење Жака Де Молеа. Напокон, с балкона краљевског дворца неко маше марамицом. Расте жамор. Заједно са клупчади дима небесима узлеће вапај:
„Папо Клименте! Краљу Филипе! Неће проћи ни година дана како ћу вас позвати на суд Божји!“
Проклетство великог мајстора се испунило. У одређеном року, при чудним околностима, умрли су обојица прогонитеља реда. Мистика? Упућени асасини? Отров, чије су тајне справљања темплари изучили на Истоку? Важно је нешто друго: две загонетне смрти су почетак легенде о темпларској освети. О, још ћемо видети како се она претакала у живот!
... Дакле, лукави „играчи стаклених перли“ граде овакву слику. У центру слике је - апокрифни Христос. Наследник царства израиљског, по линији Давидовог колена.
Његови потомци су Меровинзи. (Међу њима и данас многи живи и здрави представници аристократских породица Европе).
Напокон - темплари који су покушали да им врате трон. Страшна смрт прети свима који им стану на пут!
Карактеристично је да се у тој верзији Исус третира једино као земаљски владар и оснивач династије. То јест, он се види само онаквим каквим Га желе видети они Јудејци, који су му викали: „Осана!“, али који су Га и распели, јер Он „није оправдао“ њихове приземљене наде.
Међутим, у чему је смисао „игре стаклених перли“? Могуће је претпоставити да је решење овакво. Данас је свет поново нестабилан. Комунизам, демократија, фашизам су - искомпромитовани. Они који нису способни да поведу за собом милионе људи. И овде се оживљава надполитичка идеја наслеђеног права на јединствену власт у Европи. Идеја, која је наводно освештана именом самога Христа.
Замишљени разговор
Али - вратимо се нашој причи. И покушајмо да замислимо на шта је могао да мисли Жак Де Моле - у каменом казамату замка Шинон - у ноћи пред смакнуће?
- Дакле, сутра је свршено. Мене ће предати огњу... Али пепео ће бити скупљен. Седам година у тамници није прошло узалудно. Овде сам чак у тајности основао четири ложе.
Оне ће срушити власт краљева и папа! И на тим руинама ће подићи храм светске републике!
- Извините, али ви сте били заточени у самицу. Ове речи вам је један од масонских аутора - Коде Де Гасипур - приписао касније.
- Захвалан сам му за то.
- Захвални? Али, зар не одговарају истини?
- Има нешто што се данас чини истинитим. Али садашњост је - илузија. Она се одмах претвара у прошлост. Постоје само неразјашњена прошлост и нејасна будућност. Ко је у моћи да препише прошлост у име будућности - зар није сличан Свевишњем Творцу? У почетку беше реч. Важно је изговорити је, а затим ће она обрасти у тело и крв. И напокон - зар се моје пророчанство освете није збило?! Да, јахачи јереси са „шапастим“ крстовима на грудима век за веком поново се појављују на духовним путевима Европе. И сваки пут то постане знамење предстојеће катастрофе.
Њих су се сетили крајем XVII века, када су прве масонске ложе биле оформљене у Британији. У земљи, која је својевремено прихватила изгнане храмовнике. (Године 1737. један од оснивача масонства, Рамзеј, потврдио је тезу о темпларском пореклу ложа).
Дакле, управо храмовници су стајали крај колевке „слободних зидара“, градитеља „духовног храма Соломоновог“!? Ако је тако, онда су стајали са каменом под мишком – старинском, антимонархистичком заклетвом Жака Де Молеа.
Руска масонерија
Још један имагинарни дијалог
... Мој гост, неприметан човек, невисоког раста скида свој плашт. Обичан плашт домаће производње. Али под њим, толико обичним, капут је мишје боје, а преко читавих груди прелази широка лента. Црна, оивичена белом. Опрезно се обзирући, не почињући разговор, мој будући сабеседник уредно поправља тај знак. У нижем делу ленте, крај појаса, блеска нешто метално. Малени, дужине мање од малог прста, мач. Чудни рудимент, сачуван од оних времена, када су мачеви имали не само ритуално значење.
Мој гост је – „витез Кадош“. У хијерархији слободних зидара, тај степен се сматра „степеном вендети“.
Име му је Владимир Новиков. Он хвата мој поглед:
„Црно-бела симболика ленте означава супротстављеност добра и зла. Управо од 30-тог степена почињу темпларски витешки степени масонерије. Они подразумевају већ не само херметику, затворени рад у ложи. „Витез“ добија у руке симболички мач ради борбе у спољном свету“.
Каква је то борба - тек ћемо видети... [9]
Истраживач историје „слободних зидара“, Г. Вернацки, писао је да међу рукописима масона Ланског постоји парче сиве хартије на којој је записано: „Император Петар I и Лефорд били су у Холандији примљени у темпларе“. Према другој верзији, Петра је иницирао Велики мајстор британског масонства Христофор Рен. То се догодило две деценије раније од рока који се сматра званичним датумом оснивања енглеских ложа. Године 1717. масонство је само изашло на површину.
Сличан закључак посредно потврђује и следећи акт. Масонски зборник, „Симболи и амблеми“, које је саставио Француз Де Ла Фем, крајем XVII века, објављен је на руском језику, у Амстердаму, 1707. године.
Шаљиви скупови Петрови у Сухаревској кули у ствари су били заседања ложе. Да ли је случајно баш Петар укинуо патријаршију у Русији? Укидање византијског предања, „симфоније“ Патријарха и Цара, власти небеске и земаљске, касније је одиграло трагичну улогу. Када земља изгуби духовну традицију, која је за њу органски срасла, пре или касније долази несрећа.
Шеф руске масонске ложе, основане 1721. године, био је Јаков Брјус. Цар Петар није постигао највише степене посвећења. Следствено томе, није знао за антимонархистичке тајне заклетве, које су долазиле још од темпларских времена и биле доступне само малом броју посвећених...
Година 1705. Версај. Херцог Филип Орлеански окупља потомке темпларских породица. Формира се друштво „Мало васкрсење темплара“. Оно заседа на дан спаљивања Жака Де Молеа.
Каква подударност! Онај ко уме да оживи симболе - влада умовима!
Ускоро се појављују спискови Великих мајстора реда, од Де Молеа до Херцога Орлеанског. Подвлачи се непрекинутост темпларских традиција, које су тајно постојале вековима.
Година 1743. Гроф Сен Жермен први пут јавно наступа у Лиону пред месном масонском ложом. Утврђује се степен Витеза Кадоша, који мора, да за рачун темплара, изврши освету.
Тада је отиснута масонска медаља. На њој је представљен жбун љиљана (симбол краљевске власти), посечених мачем, и уклесан натпис: „Освета даје своје плодове“.
„Игра доконог ума!“ - опет ће приметити савремени скептик. За њега је симболична аналогија - дечја забава. Али управо на тај начин људи су мислили вековима. И ко зна како и када ће оживети заборављена сагласја слова, речи и знакова! По мишљењу Карла Јунга, ако је језик симбола и заборављен, подсвест је крцата знањима која су привремено уснула. Разбудити их - задатак је жречева новог времена.
Преузмите књигу
Побусани понедељак
Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.
Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:
1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;
3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.
Останите у васкрсној радости.
Из књиге „Практична веронаука“
Васкрс у Јерусалиму
Суд Пилата.
Котарбинский Вильгельм Александрович (1849-1922). 1887–1895 гг.
Фреска в северном корабле храма
Владимирский собор, Киев
Васкрс у Јерусалиму
Сав покривен тугом, сред поноћи свете,
док над Јерусалимом херувими лете,
спрам светлости бледе догорелих свећа,
клекнуо сам испред Христовог распећа
и шаптао тихо: О, Преблаги Спасе,
да ли чујеш људске очајничке гласе?
Данас као никад милост нам учини
земаљску дечицу са распећа скини.
И деси се нешто да ми дух страст смрви
са Христова тела паде капља крви;
чим земљу дотаче у огањ се створи
и глас ко земаљски из огња прозбори:
„Грешни сине земље, шта тражиш од Мене?
Зар земаљској деци Божја милост треба?
Бог вам посла Љубав, ви је не примисте,
јер сви у страстима свог тела живите.
Бог вам посла Правду и Истину праву,
дочека је мржња и зави у таму.
Истину продасте за 30 сребрника
и на крст распесте својега Женика.
Док Љубав и Правда и Истина буду
на земљи имали Кајафу, Пилата и Јуду,
дотле ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.“
Глас умуче, страшни, чудни огањ неста,
а распети Господ покрену се с места.
Од страха и бола језа ме обузе,
из очију Спаса потекоше сузе.
Песмом и молитвом храм небески каде,
опрости им Боже, не знају шта раде.
Слепа им је мржња помутила главе
место да се љубе, један другог даве.
И зато ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.
*Ауторка песме још за живота (по речима девојке која ми је ову песму проследила) није желела да се зна ко ју је написао. Као дугогодишња богомолитељка учествовала је у састављању богате духовне лире Чокот под благословом сада већ умировљеног ректора Карловачке богословије, проте Душана Петровића. Сматра се да је песма надахнута утисцима упокојеног проте Милорада Ердељана са његовог пута у свету Земљу, о Васкрсу у Јерусалиму. И песму и њен историјат настанка пренели су ми наши драги, стари и дубоко верујући суграђани: тетка Мирка и чика Никола. Трудећи се да испоштујем жељу наше упокојене сестре, која је ову песму написала, могу да кажем само да је потекла из чувене богомољачке породице Николајевић и да је била снаја мученички пострадалог владике Платона у Босни за време Другог светског рата. Владика је недавно канонизован од стране СПЦ-а за светитеља. Песма је више деценија певана искључиво на Велики Петак у Николајевском храму, новосадском.
Распятие.
Василий Петрович Верещагин. 1875–1880 гг.
Храм Христа Спасителя, Москва
Неформални брак
Одмах ћу се оградити да се не ради о браку који је регистрован код матичара већ о заједничком живљењу (наложништву) без регистрације и венчања који се због нечега чак назива „грађанским браком” али је тачније „слободна веза” или „неформални брак”. Зато ја тај израз стављам под знаке навода и у даљем тексту ћу ову појаву ради једноставности називати овако. Овај израз је постао веома распрострањен. Данашњи помодни психолози препоручују да се мало живи у таквом „браку”, филмске звезде и друге јавне личности не устручавају се да причају на страницама часописа о својим слободним односима, без папира. Шта људе привлачи да живе у таквој „вези”? Одговор је врло једноставан.
Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. „Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало проживе као муж и жена „онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи који су једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко се неће сложити да је то аморално. Ако волиш, онда волиш 100 посто. Не може се волети напола, нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави. Управо она и јесте у темељу „неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, непријатно и опасно.
Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком „без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: „Па ви нисте ни сигурни да ли га волите”. Она је размислила и одговорила: „Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”. Међутим, ако ви нисте сигурни у своја осећања, просто се дружите, комуницирајте, али не називајте то браком, не захтевајте све и одмах. У таквом „браку” нема оног главног – нема праве љубави и међусобног поверења.
Аутор интернет–сајта „Пережить.ру“ пружа помоћ људима који већ неколико година живе у „слободној вези” и пише о њима овако: „Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет година. Затим одједном увиђају да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И... тада се растају заувек.
Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакво финале је разумљиво. Ми потцењујемо васпитну улогу „неформалног брака“, који психолози (мени толико омраженог „сјаја“) не пропагирају тек тако. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања. Зато људи у „неформалном браку“ и живе прилично мирно, јер их демони не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година таквог лажног брака они одлуче да се венчају, одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот и да се прихвате неких обавеза. То доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.
Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А ње (нарочито код мушкараца) у „слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: „За жену је „неформални брак“ илузија породице, а за мушкарце – илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка и неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју „неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. И само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, јер је тражити новац од „таквог мужа” такође веома тешка ствар.
Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у „слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности, да се човек опусти и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују једно другоме, воле се и одговарају једно за другог пред Богом и људима.
Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у „неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у „слободној вези” . И не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.
Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити и венчати се). Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га „слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у „неформалном браку”. Саслушао сам њену исповест, поразговарао са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.
Психологу А.В.Курпатову је жена која живи у „слободној вези“ написала писмо: „Мој младић мене никада не води на пословне журке, иако ја знам да тамо иду жене његових пословних партнера. Ми смо у неформалном браку више од годину дана и добро се слажемо“. Ево шта јој је психолог на то одговорио: „Уопштено говорећи, појам „неформални брак“ је врло дискутабилан. Ви свог младића сматрате мужем, а да ли он вас сматра супругом? Ако вас не води на пословне журке, највероватније не. Запитајте се у ствари због чега је ваш брак још увек неформалан. И покушајте да дате себи одговор на то питање.
Исти психолог сведочи: „Неко би могао рећи да се сличан стрес може избећи постепено, уколико прво буду живели мало у „грађанском браку“. Али, ту нас очекују подаци немилосрдне статистике, која са свом својом неумољивошћу указује на следеће: код парова, који су пре закључења брака имали период наложништва, ризик од развода је већи него код парова који пре брака нису живели заједно“.
Познати новинар Генадиј Бачински, који је недавно погинуо у саобраћајној несрећи, рекао је у једном интервјуу: „Прошао сам доста тога, али ми је сада једно очигледно: од нормалне породице нема ништа боље. Кад немаш породицу, осећаш да си слободан. Живите заједно, а ти слободан... Можеш увек да одеш. Човек који је свестан да не може да оде, понаша се друкчије.
Исто тако је са родитељима и децом: ти не можеш да промениш своју маму и свог тату, али си приморан да изградиш с њима однос. Тако се треба односити и према својој жени“.
Намерно сам овде изнео изјаве световних лица а не православних теолога, да би било јасно да сваки поштен и искрен човек пре или касније схвати: да је „грађански брак“ лажна и бесмислена заједница.
Предање о Петру и Февронији
У Руској Православној Цркви постоје чудесни светитељи – благоверни Петар и Февронија Муромски. Њихове мошти почивају у храму древног града Мурома. Притичу им сви који желе да добију помоћ у брачном животу или се припремају да ступе у брак. Житије ових светитеља представља пример благочестивог хришћанског брака, који почиње на земљи а наставља се на небу.
Февронија (у монаштву Ефросинија) је била из обичне пчеларске породице. Будући обдарена од Бога исцелитељским моћима, излечила је кнеза муромског Петра (у монаштву Давида), после чега је он одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бољари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода и тиме вређа остале жене племића, или да не буде кнез Мурома. И кнез је одабрао подвиг љубави. Напустивши земаљско богатство и власт, одабрао је породичну срећу и љубав. Тај избор нам говори о томе, да ништа у материјалном свету не може да буде битније од породице. Да ли може државни велможа, који је достигао највишу власт и сва земаљска блага да буде срећан ако га жена и деца не воле?
Кнез је остао у сиромаштву, али зато са женом коју воли. Међутим, Господ видевши његов подвиг, убрзо му враћа власт и кажњава његове непријатеље. У Мурому почињу међусобна убиства, у којима многи ловци на власт губе животе.
Пред крај живота Петар и Февронија су се замонашили и добили монашка имена Давид и Ефросинија.
Представили су се у Господу истог дана. Предосетивши своју кончину, Петар се мислено обратио Февронији: „Више не могу, одлазим Господу својему“. Света Февронија му на то одговори: „Сачекај ме, морам да завршим своје рукодеље – а у том тренутку је шила црквени убрус. И он опет рече: „Не могу више“. Тада светитељка убоде иглу у платно и оде ка Господу.
Оставили су у аманет да их сахране у истој гробници, раздвојеном само преградом. Али их људи по својој непромишљености, желећи да их разликују, положише у одвојене гробнице различитих цркава. Међутим, пошто их је Господ на чудесан начин више пута састављао на истом месту, њихова тела положише у исту гробницу.
Тајне брака не могу укинути чак ни монашки завети. Једноставно, људи се растављају на одређено време и односи међу супружницима се прекидају због новог подвига, да би се они после изнова сјединили у вечности.
Свештеник Павле Гумеров
Манастир Клисина
Одбрана породице
Да ли сте се запитали зашто је Барбика најлутка? Зашто су многи психолози и тзв. познате личности стале у њену одбрану и популарност? Са њом, нестаје лутка-беба, која је требало да помогне девојчицама да постану мајке и буду стуб здраве породице. Барбика је све супротно.
Питате ли се, можда, због чега се станови праве све мањи и мањи, да се у њима гурају и двоје, а камоли троје? Ако не - почните.
А ево и добре емисије да се још више обавестите о свему ономе што имате право да, по јавном сервису - не знате.
Кликни на слику
Уколико не ради, ево линк
https://www.youtube.com/watch?v=4KfxYIKJ8fY
О лакомим и превареним
Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.
Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лакомства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.
Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.
Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.
Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.
Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.
Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.
Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.
Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.
И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара“ али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.
Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.
Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква Православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!“
Част нека је свештенству српском! Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.
Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили“ и „назадњаци“, а српски сељаци као „непросвећена маса“, као „глупи сељаци“. И то не толико од оних „немачкара“, од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе“, „просвећености“, „прогреса“. Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско, ни шта је турско, ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер“ западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.
Свети Владика Николај, "Изнад Истока и Запада"
„Деца Београда“
Јесењин и Достојевски
Ових сам дана под утиском три руске серије. Све и једна гледа се у даху - без трептања, да вам не би нешто промакло. Немогуће је и у мору речи пронаћи достојне да их опишем; то се једноставно мора погледати!
Јесењин - историја убиства (кликни на слику)
Достојевски (кликни на слику)
Идиот, према делу Достојевског (кликни на слику)
Ако се одлучите да погледате, верујем да ћете уживати.
Једна религија за све
о. Серафим Роуз, слика са нета
Запањила сам се када сам видела, вративши се у Америку, колики је продор начинио индуизам – за време мога удаљавања од хришћанства. Док сам била у Индији, мој гуру је имао потпуну власт нада мном. Ја сам била потпуно „замандаљена“. Гуру ми је строго забранио да читам било какве хришћанске књиге или да разговарам са хришћанима. Индуски свами воле јавно да говоре како су све религије једнако добре и истините, али потајно знају да је Христос њихов Судија. Тако сам, током двадесет година, потпуно потонула у студије далекоисточне философије. Мој гуру ми је наредио да дипломирам на философији и антропологији. Међутим, та школска занимања нису била оно најважније, јер главно у моме животу је било виђање са гуруом и време посвећено изучавању и обредима Веданте.
Свами Вивекананда је успео кроз своју мисију да се наметне многим појединцима, међутим, није успео да оснује једну светску религију за све. То ће успети да уради само ђаво преко његовог слуге – Антихриста. Пошто та васеленска, светска религија не сме носити никакво „секташко“ обележје, она неће имати ништа заједничко са Хришћанством, сем неких његових назива без садржаја. Процват ове универзалне (новокомпоноване) религије претпоставља венење Хришћанства. На жалост, језуитски патер Тејар де Шарден већ је уградио темеље такозваног „новог Хришћанства“ које се уклапа у Вивеканандин план о стапању свих вера у једну светску религију.
Тејар де
Шарден, за разлику од традиционалних римокатоличких теолога, веома је цењен међу
образованим свештенством које, по својој доброти, мислим да нема представу о
чему он то у ствари говори. А те Тејардове идеје у великој мери су украдене из
Веданте и Тантре – само премазане хришћанским жаргоном и обојене начином теорије
еволуције.
Да наведем један пример: „Свет у коме живим постаје божански.
Међутим, ватре овога света не сажижу ме, нити ме воде разлажу – јер, насупрот
лажним облицима монизма који нас одводи путем пасивности према бесвести,
панхришћанство које нађох, пружа свејединство (сједињење са космосом) на
завршетку једног процеса диференцијације. Ја ћу постати дух само после потпуног
и свецелог испуштања из мене свих енергија материје... Ја мислим да могу бити
спасен, узимајући за пример Ваплоћеног Бога (који ми је откривен кроз
католичанску веру), само стапајући се са космосом.“ А ово је чисти индуизам!
Јесте да ту има помало од свега – препознају се понеки стихови из Упанишада, као
и делови неких философских система са њиховим обредима.
На својој конференцији за штампу патер Агрупе, генерал језуитског реда, бранио је Тејарда де Шардена у име тога да „он није професионални теолог и философ, па према томе он није био ни свестан свих философских и теолошких заплета који произлазе из његових научних интуиција“. Језуитски генерал Арупе још га је хвалио: „Патер Тејар је један од највећих умова савремене мисли; његов успех нас не чуди. Он је извео на делу велики покушај да измири светску науку са светском вером.“ Плод тог помирења је појава нове синтетичке религије. По Тејардовим речима: „Нова религија биће сасвим иста као наше старо Хришћанство, али са новим животом, црпеним из законског развоја његових догми у додиру са новим идејама. „Имајући то у виду, треба само да упоредите Вивеканандину светску (универзалну) религију са Тејардовим „новим Хришћанством“, па ћете видети да је победио индуизам...
Светска религија коју нуди Вивекананда мора имати пет обележја. Прво, она мора бити научна. Она мора бити грађена на духовним законима. Према томе, она ће бити истинска и научна религија. Обојица, дакле, Вивекананда и Тејар, уздижу теоретски сцијентизам за предуслов њихове вере.
Друго, основа вере је теорија еволуције. Тејар каже: „Досад непознати облик религије... ниче у срцима људи – из семена које је посејала идеја еволуције.“ Па опет: „Прародитељски грех... везује нам руке и ноге, изнурава нас до последње капи крви, јер у свом данашњем облику догмат о прародитељском греху представља један од преживелих статичких појмова који су ружан анахронизам у односу на наш лепи систем еволуције.“ Међутим, овај псеудо религијски појам о „еволуцији“ који је свесно одбачен у хришћанској мисли, био је већ хиљадама година важан за индуску мисао. Сваки индуски верски обред и систем претпоставља овај појам.
Треће, светска религија будућности неће се везивати ни за какву посебну личност оснивача, него ће бити заснована на „вечним начелима“. Тејар је већ био кренуо тим путем ка безличном богу, када је писао: „Христос је постајао све неопходнији за мене... Али, истовремено, лик историјског Христа постаје за мене све мање важан и јасан...“ „Мој начин мишљења о Њему све даље и височије ме одводи у висине (надам се) хришћанске Ортодоксије“. Међутим, жалосно је да он не види да овакакав неисторијски „Христос“ не припада хришћанској, него индуској „ортодоксији“.
Четврто, главни циљ ове универзалне религије будућности биће да задовољи духовне потребе разних типова људи и жена. Издвојене, „секташке“ религије не могу то пружити. Тејар је веровао да хришћанство не задовољава свачије верске потребе. Он то своје незадовољство овако изражава: „Хришћанство је још увек мало склониште, али више не обухвата нити задовољава „модерну душу“.
Пето и коначно. Кроз универзалну религију (или такозвано Ново хришћанство),
ми сви заједно стремимо ка истом циљу. Тејар де Шарден назива тај циљ Тачка
Омега, која припада нечему ван умопредставе. За Вивекананду та „Тачка Омега“ је
Ом –за Индусе света једносложна реч. „Цело човечанство стреми подножју тога
светог места где стоји овај симбол који није симбол, где стоји ова реч која је
изнад свакога звука.“
Где ће се завршити ово извитоперење хришћанства или
победа индуизма? Зар ћемо, на крају, прихватити индуски Ом, или Тејардову
„Омегу“? Зар да одбацимо једино свето Име: Исус...
(део исповести бивше римокатолкиње, а потом и хиндуисткиње, која је
најпосле себе пронашла у Православљу)
Архимандрит Николај (Дровјазгин)
ФАКИРЕВО ЧУДО И ИСУСОВА МОЛИТВА
Човек који је написао ово сведочанство је
Архимандрит Николај (Дровјазгин) један од многих
мученика атеистичког
режима у СССР, који је остварио
блиставу каријеру као капетан брода. Он се
бавио
окултизмом и био је издавач часописа за окултизам "Ребус".
Пошто
је био спасен од бродолома чудом светог
Серафима Саровског, ишао је на
поклонство саровском
чудотворцу и тамо се одрекао своје земаљске каријере и
својих веза са окултистима, поставши монах. После
рукоположења у чин
свештеномонаха, служио је као
мисионар у Кини, Индији и Тибету. Био је
свештеник
при разним руским (царским) амбасадама, а био је и игуман
у
неколико манастира. После 1914. године живео је у
Печерској Лаври у Кијеву,
где је служио као духовник
младим људима који су долазили да питају о
утицају
окултизма у савременој Русији. Године 1924, месец дана
после
посете извесног Тухолкса, писца књиге "Црна
магија", био је убијен у својој
ћелији руком "непознатих
лица"... Мисли се да је то била освета тамних сила
окултизма.
Једног чудесног тропског јутра, наш брод је секао таласе Индијског океана, приближавајући се острву Цејлон (Шри Ланка). На палуби су били путници, углавном Енглези, са својим породицама, одушевљени дивним призором очаравајућег острва, пуног тајанства... Иако је острво било још веома далеко, опојни мирис цветова обавијао је, са сваким налетом поветарца, цео брод. Већ је било видно пристаниште у зеленилу палми, са шароликим светом који је чекао на кеју... Видео се град Коломбо.
Брод се зауставио да узме угаљ, тако да су путници имали времена да сиђу на обалу. Дан је био тако топао да су путници решили да не силазе у град до вечера. Мала група од осам људи, урачунавши ту и жене, коју је водио пуковник Елиот, кренула је у град Коломбо, већ добро познат пуковнику. Он је предложио: "Даме и господо, желите ли да посетимо једног овдашњег мађионичара—факира? Он живи у околини града." Сви прихватише пуковников предлог са одушевљењем. Било је већ вече, када смо стигли на један мали пропланак у џунгли, где се налазила колиба и покрај ње горела је мала ватра. Ту је седео, скрштених ногу, мршави старац са турбаном на глави, непомично зурећи у правцу ватре... Упркос нашем бучном доласку, старац је наставио да седи непомично, ни најмање не марећи за нас. Однекуд из мрака појавио се младић и нешто тихо запитао пуковника. Он је наместио столице за нашу групу у полукруг око ватре. Подигао се мирисави дим. Стари факир је и даље седео у истом положају. Месечина је дала свему фантастичне облике. Нехотице, сви су заћутали, ишчекујући шта ће се догодити.
"Погледајте дрво!" — викала је узбуђено госпођица Марија. Сви смо уперили поглед на дрво испред којега је седео факир. Оно је губило свој облик под трептањем чудне светлости, јаче од месечине. Ускоро се и таласаста површина мора такође променила под изливом светлости. Небо је постало плаво... У даљини, на мору, појавио се бели брод. На наше чуђење, ми смо препознали свој брод који се приближавао граду Коломбу. И што је најчудније, ми смо на палуби брода препознали сами себе.
Треба да знате да се то десило пре појаве кинематографије, тако да нико није могао овако нешто ни замислити. Свако је видео самог себе на палуби брода, како разговара и смеје се са другима. Ја сам чак видео и нашу маскоту, вољену мајмуницу Нели, како једе банане. Свако од нашег друштва био је веома узбуђен, гледајући овај призор.
А ја сам потпуно заборавио да сам ја монах и свештеник, и мислио сам да овај спектакл нема везе са мојим чином. Омађијаност је била тако моћна да су и мој ум и моје срце били ућуткани. Моје срце је почело болно да лупа као на узбуну. Нагло сам се освестио. Целим мојим бићем овладао је страх...
Усне моје почеле су да изговарају молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!" Одмах сам осетио олакшање, као да су неки мистериозни ланци спали с мене. Моја молитва је постала усредоточенија и њоме се моја душа повратила. Кад сам погледао на факирово дрво, она светла измаглица је нестала. Видео сам само светлост месечине и факира како укочено седи покрај ватре. Међутим, моји сапутници и даље су били хипнотисани факиревом сликом на мору.
Но, нешто се очигледно догађало са факирем. Он се искривио на страну. Младић је притрчао збуњено. Сеанса је на пречац прекинута.
Дубоко узбуђени овим призором, моји пријатељи живо су размењивали своје утиске, не знајући зашто је ово привиђење нагло пресечено. Младић је ово протумачио исцрпљеношћу факира, који је и даље седео нагнуте главе, не обраћајући пажњу на присутне.
Факир је био награђен богатом напојницом, коју му је младић сакупио од захвалних гледалаца овога "чуда". Моји пријатељи су кренули назад у град. Ја сам се нехотице осврнуо — и задрхтао сам од непријатног осећања. Мој поглед се укрстио са погледом факира. Он је био пун мржње. То је трајало само трен, па је опет заузео уобичајени укочен став мира. Ипак, тај ледени поглед отворио ми је заувек очи да увидим чијом моћи је било произведено ово "чудо".
Далекоисточна "духовност" не ограничава се само на овакве медијумске "трикове" оваквих факира... Ми ћемо, у следећем поглављу, видети неке њене видове који су много заноснији. Ипак, тајанствена моћ којом се служе, дата поклоницима далекоисточних религија, извире из медиумизма, а његово главно обележје састоји се у пасивности пред "духовном" стварношћу која омогућава том идолопоклонику да ступи у додир са "боговима" нехришћанских религија. Сличну појаву можемо видети и у далекоисточној "медитацији" (чак и ако јој је дато име "хришћанска" медитација), а можда се ради о истом феномену и када су у питању чудни "дарови" код наших декадентних "харизматичара"...
Из књиге
"Православље и религија Новог светског поретка"