Добра воља Божија

 

 

 

 

 

 

Све што настаје, бива или по попуштењу Божијем или по благовољењу, као што говори пророк: Ја сам Господ који правим светлост и сатварам мрак (Ис. 45,7), или опет: нема зла у граду које Господ не учини (Ам. 3,6). Злом он назива сва злопаћења, тј. све невоље које, услед наше порочности, настају ради нашег васпитања: глад, епидемије, суше, болести, ратови. Ништа од тога не бива по благовољењу Божијем, него по Његовом попуштењу. Он попушта да то наиђе на нас ради наше добробити [тј. покајања услед патњи]. Но, Бог неће да ми желимо тако нешто, нити да се слажемо са тиме. На пример, [рецимо], постоји воља Божија по попуштењу да се разруши [неки] град. Ипак, премда је Његова воља да се разруши град, Он не жели да ми сами подметнемо пожар и да га сажежемо, или да узмемо секиру и да га срушимо. Опет, дешава се да Бог попушта да се неко ражалости или разболи. Па ипак, премда је воља Његова да он буде у невољи, Бог неће да га и ми жалостимо или да кажемо: «Пошто је воља Божија да он буде болестан, ми га нећемо пожалити». То Бог неће! Он неће да потпомажемо такву Његову вољу. Он хоће да смо толико благи, да не желимо оно што Он чини [по попуштењу]*). Него, шта хоће да желимо? Његову благу вољу која бива, као што смо рекли, по благовољењу, тј. све оно што бива по Његовим заповестима: да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво. Ето шта је добра воља Божија.


*) – И тиме као да нашу милостивост, по Своме смирењу, ставља изнад Своје (прим. прев.)

 

Из књиге "Поуке Аве Доротеја"

 

 

 

 

 

 

Десна рука Претечина

 

 

 

 

 

 

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ

СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

која је крстила Господа

 

 

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин (1). Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

 

 

 

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

 

 

 

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа (2), тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон (3) обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

 

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Никифор Калист - црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин - исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века. 2. Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913 до 959. год.; а сродник његов Роман - од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године. 3. Халкидон - град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.

 

Свима нама нека је срећан и Богом благословен Празник, Сабор светог Јована Крститеља - Јовањдан, а свечарима, Домаћици најпре, свако добро, онима, пак, који се на име Јован одазивају честитамо Имендан!

 

 

 

Богојављење

 

 

 

 

 

Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.

Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).

Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.

Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.

 

 

 

Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.

Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.

Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.

И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба.

 

 

 

 

Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).

Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро (1), постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан (2). Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронађе, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам (3). - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.

Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима.

 

 

 

 

Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грла, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу...

Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.

Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу (4). - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба... Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела.

Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.

Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.

 

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

(скраћено)

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Спомен њихов празнује се 27. септембра. 2. Спомен њихов празнује се 6. септембра. 3. Из тропара Мученицама. 4. Васкрсни антифон шестога гласа.

 

Крсти се правилно!

 

 

Још први Хришћани су се осењивали крсним знаком, као надање у помоћ Господа Исуса Христа који нас је спасао Својим страдањем на Крсту, и као непобедиво оружје против ђавола. Али, пошто су они дубоко поштовали и волели Господа Исуса Христа, чинили су то са пажњом и дужним поштовањем. Али, како је слабила вера код Хришћана, тако су многи почели немарно да се крсте. И тиме да чине велики грех. Када би многи могли да виде себе како се крсте, изненадили би се, и можда застидели. Као да их неко јури, као да ће се опећи, пролете руком испред себе. Ево зато једног примера из књиге блаженопочившег оца Гаврила из манастира Ралетинац код Крагујевца, великог мисионара, о правилном крштењу:

 

 


« Недавно један човек беше дошао у цркву на богослужење, и при целивању светих икона се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је:
- Невоља ме научила.
После тога исприча следеће:
- Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан, и поче да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи други. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: Не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи: У име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже. Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божјим.

 

 


Сви људи који се не моле Богу, не умеју ни да се прекрсте, по томе ће се увек познати чија је вера празна и мртва. Такви се налазе под власти сатане у свако доба, у њиховим срцима враг пландује и ужива, тамо је мрак у души и она је мртва без Духа Божјега, а то јадни људи не знају, кад дође смрт они тек тада виде коме су служили и коме припадају, али доцкан. «

Зато, пријатељу, увек кад се крстиш (пре и после: сна, рада, јела, пута, за време молитве, Причешћа, кад ти је лако, и кад ти је тешко, увек), крсти се правилно, пажљиво и побожно, јер је то преимућство нас, православних Хришћана, које нам је Бог даровао. Састави десну шаку у крсни знак (да сви прсти буду правилно и чврсто састављени, да се не би између њих «провукао ђаво», како је говорио велики отац Јустин (Поповић), и са три прста додирни чело, стомак, десно и лево раме, говорећи: У име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин. Сви велики подвижници су много пута виђали ђаволе, и одагнавали су их знаком Крста (у тропару Светој Петки певамо: ... наоружавши се храбро крсним знаком против духовних непријатеља (ђавола)...). Многи верници, а посебно жене, стављају на себе знак «антихриста», тако што додирују чело, па стомак, а затим место рамена, додирују врхове својих груди – што је изврнути Крст, а он је символ «антихриста». Стога осењујте рамена, а не груди, како не би навлачили гнев Божји на себе.

 

Нова година

Обрезање Господње 

 

 

 

 

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

 

Свети Теофан Затворник, „Мисли за сваки дан у години“

 

 

 

 

 

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену Твом, о преслатки, о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име Твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! Молимо и огромну благост Твоју, ради пресветог имена Твог, и ради премиле крви Твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке Твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост Своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом Твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге.

 

 

 

 

 

 

Свети Василије Велики

Свети Василије Велики 

 

 

 

Једном кад безакони цар Валент беше у граду Никеји, изађоше преда њ главешине аријанске јереси молећи га да из саборне цркве тога града истера православне и преда је аријанцима. И учини им зли цар по жељи, јер и сам беше јеретик: силом одузе цркву од православних и даде је аријанцима, а сам отпутова у Цариград. И сви православни беху због тога у великој жалости. У том дође тамо општи заштитник и бранитељ цркава, свети Василије Велики. И стече се к њему све мноштво православних са плачем и ридањем, и испричаше му какву им неправду учини цар. Светитељ их утеши својим речима, и одмах отпутова цару у Цариград. И кад изађе пред њега, рече: Част царева љуби правду. И премудрост говори: Правда је царева у суду. Зашто си онда, царе, неправедни суд изрекао отеравши православне из свете цркве и предавши је злославнима? - Одговори му цар: Опет ли ме ружиш, Василије? Није лепо што си такав. - Рече Василије: Лепо је да ја за правду и умрем. - Док су се они расправљали и препирали, ту стајаше и старешина царских кувара, по имену Демостен. Желећи да подржи аријанце, он се изрази грубо, вређајући светитеља. А светитељ рече: Видимо и Демостена неука. (17) - Кувар се постиде, и опет рече нешто неприлично. А светитељ му одврати: Твоје је да о јелима мислиш, а не да о догматима црквеним расправљаш. - И умуче Демостен постиђен. А цар, час гневећи се час стидећи се, рече Василију: Иди ти, па одлучи међу њима, али тако пресуди да не будеш као човек који помаже људе своје вере. - А светитељ одговори: Ако неправедно пресудим, онда и мене пошљи на заточење, и моје једновернике потерај, и цркву дај аријанцима.

 

 

 

Светитељ узе од цара писмо и врати се у Никеју. И дозвавши аријанце рече им: Ево, цар ме је овластио да пресудим између вас и православних, односно цркве коју сте насилно одузели. - Они му одговорише: Добро, пресуди, али по правди царевој. - А светитељ рече: Ходите и ви, аријанци, и ви, православни: затворите цркву и закључајте, па је и једни и други запечатите својим печатима и сваки поставите своје јаке страже. И онда најпре ви, аријанци, идите и молите се три дана и три ноћи, и затим дођите цркви, па ако се на молитву вашу црквена врата сама отворе, онда нека црква буде занавек ваша. Ако се пак не отворе, онда ћемо се ми молити једну ноћ, и с литијом доћи ћемо цркви појући, па ако нам се она сама отвори, биће наша заувек. А ако се ни нама не отвори, онда опет нека буде ваша. - И допаде се овај предлог аријанцима. А православнима би жао на светитеља и говораху да није поступио по правди него по страху од цара.

 

 

 

И пошто обе стране свету цркву затворише и добро запечатише, поставише и страже које је веома брижљиво чуваху. И аријанци се молише три дана и три ноћи. И када дођоше цркви, не би никаквог знамења. И мољаху се од јутра до подне, стојећи и вапећи: Господе, помилуј! Али се црквена врата не отворише. И утучени, удаљише се са стидом. А Василије Велики сабра све православне са женама и децом; изиђе с њима из града у цркву светога мученика Диомида, сатвори у њој свеноћно бдење, и ујутру крену са свима запечаћеној саборној цркви, певајући: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас! И када стадоше пред црквеним вратима, рече народу: Подигните руке своје к небу, и усрдно вапијте: Господе, помилуј! - И пошто то урадише, нареди им светитељ да ућуте; и он приђе вратима, осени их крсним знаком три пута, и рече: Благословен Бог хришћански свагда, сада и увек, и кроз све векове. А народ узвикну: Амин! И одмах настаде земљотрес, и почеше се ломити преворнице, попадаше катанци, сломише се печати, и широм се отворише врата од ветра и олује велике. А божанствени Василије стаде певати: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна, и ући ће Цар славе! (Пс. 23, 7). И уђе Василије у цркву са свим мноштвом православних, и отслужи свету службу; и отпусти људе с радошћу.

 

 

 

Врло многи аријанци, видевши ово чудо, одрекоше се свога зловерја и пређоше православнима. А и цар кад сазнаде за тако праведну пресуду Василијеву, и за онако преславно чудо, удиви се веома, и ружаше гадост аријанског зловерја, али, ослепљен злобом, не обрати се правој вери. и потом погибе несрећник на страшан начин. Јер, побеђен и рањен у битци у Тракији, он се, бежећи, сакри у једној плевњи. А његови гониоци опколише плевњу, и запалише је; и цар изгоре у њој; и оде у огањ неугасиви. Ова царева смрт догоди се после престављења светог оца нашег Василија, али те исте године.

 

Из "Житија светих за јануар", Светог Јустина Ћелијског

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 17. Демостен је био најчувенији беседник Старе Грчке; живео од 384. до 322. године пре Христа.

 

 

 

Беседа на Божић

 

 

 

Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?

Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом.

Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао, он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено.

Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат.

А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ?

 

 

 

Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије.

Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?”

А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи.
А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних.

Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци, опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7).

 

 

 

Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27).

Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили.
Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио.

Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним, беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба.

 

 

 

Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34).

Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”.

Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника (Лк. 1, 5-11). Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21)

Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25)
Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”.

 

 

 

Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.

Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.

Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.

А када се то чинило?

У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.

Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.

Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити.

Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се узнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити.

Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себе Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини.

А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање вредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора.

Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе.
Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео.

 

Свети Јован Златоусти

 

 

 

 

Музичка честитка - кликни!

 

МИР БОЖЈИ!

 

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Обичаји за Божић

 

 

 

 

ТУЦИНДАН

 

Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар", „Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар" или „Печеницу", иако то у ствари прасе а не јагње, води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лк 2. гл.) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан а једе на Божић као прва мрсна храна.

Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.

 

 


БАДЊИ ДАН

 

Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише — не спава, но са нестрпљењем очекује најсвечанији моменат у историји рода људског — Рођење Богодетета Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим обредом уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, или, пак, церова или храстова гранчица) симболички представља Спаситеља нашег — Господа Исуса Христа, који је, у напону своје снаге, силом свога Божанства, раскинуо ланце ропства греху, препородио човека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини — према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од греха, зла и вечне смрти — смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.

И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири, који „чуваху ноћу стражу код стада својега“ (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ (Лк.2,10-12), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.

Временом у нашем народу развио се читав култ везан, како за Бадњак тако и за Бадње вече. Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан, изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат а толико велики да га може на рамену донети до куће), обред сечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече церић, храстић тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..."

До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже:

„Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.

Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос — новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда, јер је осигурана невином крвљу (вино) Његовом, која ће се у своје време пролити на Голготи. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан и смирну, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш..." „квоче" и „пијуче". Тамо где Божићни тропар не знају само се „квоче" и „пијуче". Квоче Бадњачар: „кво", „кво", „кво", а пијучу деца: „пију", „пију", „пију" и тако из одељења у одељење.

И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним смирном и тамјаном просут новац сребрни (звечећи) и златни. Ораси пак у сва четири угла гостинске собе симболички представљају Свету Тројицу, која влада васионом светом од Истока до Запада и од Севера до Југа. Она се човечанству јавила потпуно, очигледно и јасно Рођењем Господа Исуса Христа. Његовим крштењем на реци Јордану, када ми празнујемо Богојављење — потпуно јављање Бога људима, као Света Тројица, а нарочито Христовом науком у којој апостолима, пред само своје славно вазнесење на небо, оставља аманет: „Идите, дакле, и научите их да држе све што сам вам заповедио" (Мт 28,19—20). Дакле, не у име моје, у име Оца или у име Духа него у име Свете Тројице. Света Тројица влада васионим светом и све што год бива у њему од Оца кроз Сина у Духу Светом, бива Светом Тројицом, која је по суштини једини Бог, али Три различите Личности нераздељиве. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.

 

 


БАДЊАЧКА ВЕЧЕРА

 

Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али строго посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама. Бадњачки колач се не сече ножем, но се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљај сламе са дреновом гранчицом.

За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду за Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи а не сече. Од јела, на софри, или пак, на самом поду, поврх сламе, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу („Оче наш“) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:

„Помози Боже и у добри час...", „У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...", „За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...", „За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину..) (Види о томе: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, М. Шуковић, стр.127, Београд 1972. г.).

И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.

Погача Бадњачка (хлеб) симболише самог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).

Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, преко кога су и наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС (IХОУС) а то је скуп иницијала Исуса Христа Божјег Сина: I = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС = РИБА значи: Исус Христос Божји Син. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, у страху од многобожаца, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави". То симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.

Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске; човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.

Мед - производ најчистијег створења под небом - пчеле, најслађа материја замаљска, симболише сладост вечнога живота под окриљем Тросунчаног Бога, који нам је осигурао Спаситељ наш Господ Исус Христос најпре својим рођењем, у пећини витлејемској.

Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. То је, у ствари, дебела провлака и обично је намотана у клупче те има облик лопте, круга са кога се развија онолико колико је потребно док сагорева за време Бадњачке вечере и Божићњег ручка. Свећа својом светлошћу симболички представља Божанство, које је без почетка и краја (круг, лопта, клупче). Сам Господ Исус Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).

После вечере спава се на слами а изјутра рано, по распореду, једни у цркви (у храму) у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у штали код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника".

 

 


ПОЛАЖАЈНИК

 

То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Полажајник полази у наш дом. Зато се зове „Полажајник". Он, по општем веровању, доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полажајник" буде дете, које има чисто, безазлено срце испуњено љубављу. Но, разуме се, „Полажајник" бива и одрастао човек, комшија, рођак, намерник. Да „Полажајник" буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете онај је највећи у царству небеском. Ко прими дете у име моје, мене прима" (Мт 18, 3—5). Ми „Полажајника" на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полажајник" пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!" и „Срећан вам Божић!", на шта му, обично домаћица, одговара: „Ваистину се роди", „И теби срећан да Бог да!". Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:

„Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!" итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу (види: „Народни обичаји... код Срба" ) Милана Т. Вуковића, стр. 88—89, Београд, 1972).

 

 

 

ЧЕСНИЦА

 

То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи. Да би домаћица умесила чесницу за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске — свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. На исти начин меси се и Божићни колач, само, разуме се, без чеснице—без сребрног или златног новчића. Чесница се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се, опет, ломи као и сваки славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад.

Када се, дакле, домаћин врати из цркве, на Божић, честита свима празник са: „Христос се роди!" на шта му сви одговарају „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому. Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш..." пререже Божићни колач а онда узме „чесницу" подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи и да по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан — за војника, на пример). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.

На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић, бата..." и пева „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."

То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице најбрижљивије припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Божић родио, који треба и најодабранијим јелом и пићем и да се прослави.

Глава и плећка Божићњара не једу се на Божић, већ се чувају за Нову годину, која се у народу зове, Мали Божић или Василица.

 

Повест о Божићу (3)

 

 

ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА

 

КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца, [25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, то јест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост. [26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32). Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница.

 

 

 

Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије. Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне.

 

 

 

Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".

 

 

 

О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему? Древни пак грчки историчар Никифор [27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.

 

 

 

А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју". Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле [28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.

 

 

 

Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим, стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: „Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га“. Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).

 

 

 

Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, то јест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже.

 

 

 

Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: "То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета". По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: "Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу.“ Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама.

 

 

 

 

Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву. Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, то јест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "Ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају". Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем. Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан, [29] па онда у Келн, [30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.

 

Из "Житија светих за децембар", Светог Јустина Поповића

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи. 26. Тумачење на пророка Исаију. 27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве". 28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета. 29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије. 30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.

 

 

Повест о Божићу (2)

 

 

После тога изиђе заповест од ћесара Августа [12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1.Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожедни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2.Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем.

 

 

 

Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра. Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку“. [13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме". [14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! Јер ко зна мајку која је родила без мужа?" [15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца". [16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала". [17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна". [18] Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство.

 

 

 

Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле. Свети свештеномученик Зинон епископ [19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог. [20]

 

 

 

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона, [21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар? [22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо. [23]

 

 

 

А уз јасле беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу.

 

 

 

А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роди Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати; тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену; [24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

 

 

 

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15). Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба.

 

 

 

Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га, они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављања ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20). Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

- Други део -

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем. 13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице. 14. Реч на Рођење Христово. 15. Стихира на стиховње, Глас 2. 16. Реч на Христово Рождество. 17. Догматик другога гласа. 18. Догматик петога гласа. 19. Спомен његов празнује се 12. априла. 20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог". 21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла. 22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8. 23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9. 24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.

 

Повест о Божићу

 

 

ПОВЕСТ О РОЂЕЊУ ГОСПОДА БОГА

и

СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА [1]

 

РОБЕЊЕ Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског [2] и светог Епифанија Кипарског, [3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14). О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: "Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила, [4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима". [5] И свети Василије Велики вели: "Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија". [6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: "Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, то јест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка.

 

 

 

Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса". Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме, [7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? Ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту. Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски, [8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање - срамоту, за радост - тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим? [9] - И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: "Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој".

 

 

 

Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, - о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. - И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства. Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, то јест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: "Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје". Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: "обручница је твоја жена, а не неког другог мужа". О томе блажени Теофилакт каже: "Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак". Тако расуђује и свети Василије Велики: "Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота". Речи ангела Јосифу: "не бој се узети Марије жене своје", по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: "прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу"; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. "Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога". А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. - Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: "Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових".

 

 

 

Јосиф, пробудивши се од сна, учини као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој. "И не знађаше за њу док не роди" (Мт. 1, 25), то јест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: "док не роди", треба имати на уму да у Светом Писму израз "док" обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: "Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ - Син само дотле седети с десне стране Господа - Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пошто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: "не знађаше за њу док не роди". Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туђе Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи "док" свети Теофилакт пише овако: "Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода на земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: "док не роди", то јест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?"

 

 

 

Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве. Прича се и ово: [10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође - пошто се ангео већ беше јавио Јосифу - кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: "Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита". Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: "Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? - А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. - Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? - Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима. [11] - Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. - И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.

 

- Први део -

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. У овој "повести" изнете су разне појединости о Рођењу Господа Христа, којих нема у Еванђелској благовести о томе. Скоро све те појединости позајмљене су из такозваних апокрифних еванђеља. Под тим називом позната су казивања о разним околностима из Спаситељевог земаљског живота, нарочито из доба Његовог детињства и дечаштва, која су се појавила у првим вековима хришћанске Цркве. Нека од тих казивања представљају не што друго до писмене забелешке оних околности из земаљског живота Спаситељевог, које нису ушле у Еванђеље, али су путем усменог причања сачуване међу побожним хришћанима, који су веома волели и ценили све што се односи на Спаситељев живот. Многа од тих казивања су описи таквих догађаја, које је Црква пригрлила као одјеке истинског предања о Личности Господа Христа, Богоматере, Јосифа и других еванђелских светих људи и жена. У ту врсту казивања спада на првом месту "Првоеванђеље Јаковљево", које је несумњиво најстарији споменик апокрифне књижевности из области еванђелске историје који је дошао до нас. Многа светоотачка сведочанства, која св. Димитрије Ростовски наводи у својој "Повести о Рођењу Господа Христа", Свети Оци су узели управо из тог најстаријег "апокрифног еванђеља". Но упоредо са списима, у којима је већи део казивања био заснован на древном црквеном предању, појавише се у првим вековима хришћанске Цркве и такви апокрифни зборници о земаљском животу Господа Христа, у којима се јасно примећује да су многе ствари у њима писане руком разних јеретика, као на пример - гностика, евионита и других. У такве зборнике спада такозвано "Еванђеље Томино", "Еванђеље детињства Спаситељевог" и нека друга. Такву врсту апокрифних списа Црква је увек одбацивала и строго осуђивала. 2. Свети Григорије, брат светог Василија Великог, празнује се 10.јануара. 3. Свети Епифаније Кипарски празнује се 12. маја. 4. Познато је да је код Јевреја, до доласка Месије, девственост била скоро нешто срамно, и само се брак сматрао као неко потпуно благословено стање. 5. Реч на Рождество Христово. 6. Реч на Рождество Христово. 7. Лк. 1, 56. 8. Спомен његов Црква празнује 11. марта. 9. Из службе предпразништва Рођења Христова, тропар на првом Царском часу. 10. Ово се налази у апокрифном еванђељу Јаковљевом (= "Првоеванђеље Јаковљево") у глави петнаестој и шеснаестој; и у многим другим апокрифним списима. 11. Овде је реч о познатом обреду, који се по Мојсијевом закону (1 Мојс, 5, 11-31) вршио у случају када муж подозрева своју жену да је извршила прељубу. Такву жену муж је доводио к свештенику. Пошто би принео жртву, свештеник је узимао свете воде у суд земљани, стављао у њу прах с пода скиније или храма (када је храм заменио скинију), откривао главу женину, полагао јој у руке хлебни принос, и заклињао је овако: "Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа свога, на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство. Ако ли си застранила од мужа свога и оскврнила се, и ко год други осим мужа спавао с тобом, нека те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух отече. И нека ти ова вода проклета уђе у црева да ти отече трбух и да ти бедро спадне". - После тога свештеник је давао дотичној жени да пије од те воде. - Пада у очи да је по казивању апокрифног еванђеља сам првосвештеник (а не свештеник) извршио овај обред, и то не само над Дјевом Маријом већ и над Јосифом.
 

Искључи телевизор

Доналд Золан
 
 
 

Материце

 

Колика је љубав мајке Божије

 

Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.

 

Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!

Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.

 

Крвоточива икона Мајке Божије Казанске - Кувеждин (Срем)

фото: Даниела Олуић

 

После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња ... (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра... Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.“

 

Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.

 

 

 

МАТЕРИЦЕ

 

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

 

 

 

Свим мајкама и женама нека је срећан и Богом благословен данашњи Празник – МАТЕРИЦЕ!

 

Свети Николај - други део

Но завидљиви зли враг, који никада не престаје ратовати против слугу Божјих, не подносећи цветање побожности међу људима, подиже гоњење Цркве Христове преко незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. [5] У то време од ових царева изиђе наређење по целој царевини: да се хришћани имају одрицати Христа и клањати се идолима; оне који се томе наређењу не покоравају - приморавати на то оковима, тамницом, тешким мукама, најзад смртном казном. Та злосилна олуја, стварана љубитељима мрачног безбожја, ускоро захвати и град Мири. А блажени Николај, руководилац свих хришћана у том граду, слободно и неустрашиво проповедаше Христову веру, и беше готов пострадати за Христа.

Проповедање вере 

Због тога он би ухваћен од незнабожних мучитеља и посађен у тамницу са многим хришћанима. У тамници он проведе не мало времена, подносећи многа зла, трпећи глад и жеђ и тескобу тамничку. Своје сасужње он храњаше речју Божјом и појаше слатким водама побожности; појачавајући у њима веру у Христа Бога, утврђујући их на неразрушивом темељу, он их убећиваше да буду чврсти у исповедању Христа и да свесрдно страдају за истину. Затим хришћанима поново би дарована слобода, и благочешће сину као сунце после тамних облака, и наступи као нека тиха прехладица после олује. Јер Христос Господ човекољубиво погледа на Своје достојање, уништи власт незнабожаца, збаци с царског престола Диоклецијана и Максимијана и разори силу ревнитеља безбожног незнабожја. Јављењем Крста Свога цару Константину Великом, коме уручи Римску државу, Господ Бог "подиже рог спасења" људима Својим. [6] Цар Константин, познавши Јединога Бога и положивши сву наду на Њега, силом Часнога Крста победи све непријатеље своје, и наредивши да се идолски храмови поруше а хришћанске цркве успоставе, он развеја празне наде својих претходника. Он пусти на слободу из тамнице све Христа ради затворене, и одаде им велике похвале као храбрим војницима. И исповедници Христови враћаху се сваки у своје отачаство. Тада и град Мири поново прими свога пастира, великога архијереја Николаја, по намери мученика, и без крви овенчаника. Имајући у себи благодат Божију, свети Николај, као и раније, исцељиваше страсти и болести код људи, не само верних него и неверних. Због велике благодати Божје што обитаваше у њему, сви му се дивљаху, и слављаху га, и веома љубљаху: јер он сијаше чистотом срца, и беше украшен свима даровима Божјим, служећи Господу своме у светињи и правди.

 

У то време још бејаше много незнабожачких идолишта, за које незнабожни људи беху привезани демонском љубављу, те многи житељи и града Мири пропадаху. Архијереј пак Бога Вишњега, запаљен ревношћу по Богу, прође сва та места, рушећи идолишта и у прах их претварајући, и стадо своје очишћујући од демонских поганштина. Тако ратујући против злих духова, свети Николај дође и у храм Артемиде, [7] који беше огроман и богато украшен, демонима пријатно обиталиште. Свети Николај сруши до темеља тај храм, високу граћевину сравни са земљом, а сам темељ раскопа и развеја по ваздуху, окомивши се више на демоне неголи на сам храм. Зли пак дуси, не могући поднети долазак угодника Божјег, силно запомагаху и бежаху из својих обиталишта, прогоњени оружјем молитава непобедивог војника Христовог, светитеља Николаја. Благоверни цар Константин, желећи утвдити Христову веру, нареди да се у граду Никеји одржи Васељенски сабор. Свети Оци се сабраше, право учење вере изложише, а Аријеву јерес и самог злоумног јеретика Арија проклеше. Исповедивши да је Син Савечан Оцу и да Сину и Оцу припада једнака част, свети Оци васпоставише мир у светој Божанственој апостолској Цркви. На том Сабору међу 318 светих Отаца бејаше и свети Николај. Он јуначки стајаше против безбожног учења Аријевог и заједно са светим Оцима Сабора утврди и предаде свима догмате православне вере. О светом Николају инок Студитског манастира Јован повестује ово: Понесен божанском ревношћу, као други пророк Илија, он усред Сабора посрами јеретика Арија не само речју него и делом, ударивши га по образу. Због тога свети Оци Сабора узнегодоваше против светитеља, и решише да га за тако дрско дело лише архијерејског чина. Али сам Господ наш Исус Христос и Преблагословена Мати Његова, гледајући с неба на подвиг светитеља Николаја, одобрише његов смели поступак и похвалише његову божанску ревност. Јер неки од светих Отаца Саборских имадоше онакво исто виђење каквог се и сам светитељ удостоји још пре свога постављења за архијереја. Они видеше да с једне стране светитеља стоји сам Господ Христос са Еванђељем, а с друге - Пречиста Дјева Богородица са омофором, и враћају и дају светитељу знаке његовог чина, који су му били одузети. И познавши по томе да је та светитељева смелост била угодна Богу, Оци Сабора престадоше прекоравати светитеља и указаше му поштовање као великом угоднику Божјем.

 

Вративши се са Сабора к своме стаду, свети Николај му донесе мир и благослов. Својим медоточивим устима он предаде свему народу здраво учење, сасече у корену нездраво и туђе учење, а окореле и упорне у злоћи јеретике он изобличи и прогна из Христовога стада. Као што мудар земљоделац очишћује све што се налази на гумну, сабирајући добро зрневље а одбацујући кукољ, тако благоразумни делатељ на гумну Христовом, свети Николај, пуњаше духовну житницу добрим плодовима, а кукољ јеретичке заблуде он развејаваше и далеко од пшенице Господње одбациваше. Зато света Црква и назива њега лопатом, која развејава кукољна учења Аријева. И беше он заиста светлост свету и со земљи, јер и живљење његово беше светло и реч његова сољу мудрости зачињена. И добри пастир овај имађаше велико старање о стаду своме у свима његовим невољама, хранећи га не само духовном пашом, него бринући се и о телесној храни његовој. Једном у Ликијској нахији беше велика глад, и град Мири силно оскудеваше у храни, и људи се много мучаху због тога. Сажаљевајући јадне људе умируће од глади, архијереј Божји се ноћу у сну јави једноме трговцу који се налажаше у Италији и који тек што беше натоварио своју лађу житом, и намеравао да отплови на другу страну, даде му три златника као капару и нареди му да са лађом отплови у град Мири и тамо прода жито. Пробудивши се из сна и нашавши у руци три златника, трговац се запрепасти, дивећи се сну, праћеном чудесном појавом златника. Због таквог чуда трговац се не оглуши о наређење светитеља, већ отпутова у град Мири и распрода жито тамошњим житељима. При томе он не сакри од њих и јављење светог Николаја њему у сну. Нашавши такво избављење од глади и слушајући трговчево казивање, грађани узношаху Богу благодарност и хвалу, и величаху свог чудесног хранитеља, великог архијереја Николаја. У то време настаде побуна у великој Фригији. Сазнавши за то, цар Константин посла три војводе са подручном им војском, да умире побуну . То беху војводе: Непотијан, Урс и Ерпилион. Они веома хитно отпловише из Цариграда, и зауставише се у једном пристаништу Ликијске епархије, које се зваше Адриатска обала. Ту беше град. Пошто им силна бура морска не даваше да продуже пловидбу, то они стадоше чекати у том пристаништу да се пролепша време. За време тог задржавања неки војници, излазећи на обалу ради куповања потребних ствари, много штошта узимаху силом. Пошто се то дешавало често, житељи града се озлоједише, и на месту званом Плакомата почеше између њих и војника бивати расправе, свађе и туче. Дознавши о томе, свети Николај не би лењ допутовати на ту обалу и у тај град, да умири те међусобице. На глас о светитељевом доласку, сви грађани заједно с војводама изађоше светитељу у сусрет и поклонише му се. Светитељ упита војводе, откуда и куда иду. Они му казаше да су од цара упућени у Фригију, да угуше тамошњу побуну. Светитељ им саветова да своје војнике држе у послушности и да им не дозвољавају чинити људима зла. После тога он позва војводе у град и срдачно их угости. Војводе, казнивши међу војницима кривце, утишаше немир, и удостојише се благослова од светог Николаја.

 

Док се ово збивало, дођоше из града Мири неки грађани, ојађени и плачни. И припавши к ногама светитељу, мољаху га да заштити невино осуђене, причајући му са сузама да у његовом одсуству игемон Евстатије, подкупљен од завидљивих и злих људи, осуди на смрт три човека из њиховог града, који ни у чему нису криви. Због тога сав наш град, - говораху они -, тугује и плаче, и очекује твој повратак, владико. Јер да си ти био с нама, игемон се не би усудио да донесе такву неправедну пресуду. Чувши то архијереј Божји, душа му се испуни тугом, и он у пратњи војвода одмах крену на пут. Стигавши у место звано "Лав", светитељ срете неке путнике и упита их, знају ли они што о три човека осуђена на смрт. Они му одговорише: Ми их остависмо на пољу Кастора и Полукса где их вуцијаху на погубљење. - Тада свети Николај пође брже, журећи да предупреди погубљење невиних људи. Стигавши на место казне, он угледа мноштво народа који се ту слегао. А три осуђена мужа, са рукама наопачке везаним и са лицима покривеним, већ се беху нагнули к земљи и обнажене вратове опружили, очекујући ударац мача. Светитељ виде да је џелат, свиреп и бесан, већ извукао мач свој. Призор беше ужасан и болан за све. Тада светитељ Христов, спојивши с кротошћу јарост, слободно прође кроз народ, без икаквог страха и бојазни истрже мач из руку џелата, баци га на земљу, па онда ослободи од уза три осуђена мужа. Све то он уради са великом неустрашивошћу, и нико се не усуди да га заустави, јер реч његова беше са влашћу и делање његово са Божанском силом: бејаше он велики пред Богом и свима људима. А три мужа, избављени од смрти, видевши себе неочекивано враћене са ивице смрти к животу, проливаху од радости топле сузе и добродушно уздисаху; а сав присутни народ одаваше благодарност своме светитељу. Стиже тамо и игемон Евстатије, и хтеде да приступи к угоднику Божјем. Али угодник Божји не хте ни да га погледа. А кад овај припаде к ногама светитељевим, светитељ га одгурну. Призивајући на њега освету Божију, свети Николај му прећаше мукама овога света због злоупотребљавања власти, и изјави да ће га тужити цару. Изобличаван својом савешћу и уплашен претњама светитељевим, игемон са сузама мољаше за милост. Кајући се за своју неправду и желећи измирење са великим оцем Николајем, он сваљиваше кривицу на градске старешине Симонида и Евдоксија. Но лаж се није могла сакрити, јер је светитељ насигурно знао да је игемон, подкупљен златом, осудио невине људе на смрт. Игемон дуго и дуго мољаше Христовог угодника да му опрости, и тек када игемон са великим смирењем и многим сузама исповеди да је оно његов грех а не кога другог, угодник Христов му подари опроштај. Видећи све то, три војводе што дођоше са светитељем дивљаху се ревности и благости великог архијереја Божјег. Затим, удостојивши се светих молитава његових и узевши од њега благослов за свој пут, они отпутоваше у Фригију да изврше царево наређење. Дошавши на место побуне, они брзо угушише побуну потпуно. И пошто извршише поверени им од цара посао, вратише се с радошћу у Византију. Цар и све велможе одадоше им велику хвалу и част, и удостојише се учешћа у царском савету.

 

Али зли људи, завидећи таквој слави ових војвода, кренуше у злобу и мржњу против њих. И сковавши зао план противу њих, они одоше управитељу града Евлавију, и оклеветаше их говорећи: Војводе не саветују мудро, нити ће се добрим завршити њихов савет, јер, како смо чули, они уводе новотарије и кују зло против цара. - Рекавши то противу њих, они дадоше много злата епарху, да га придобију на своју страну. Епарх достави ту клевету цару. Чувши то, цар без икаквог ислеђења нареди да те три војводе посаде у тамницу, бојећи се да они не побегну тајно и изврше своју злу намеру. И војводе тамноваху, не знајући због чега су бачени у тамницу, свесни да нису низашта криви. Након мало времена клеветници се стадоше прибојавати да се не обелодани њихова клевета и злоба, па се на њих сручи њихово зло. Због тога они одоше к епарху и усрдно га молише, да не оставља тако дуго у животу оне војводе него да их што пре осуди на смрт. Уплетен у мрежу златољубља, епарх се одмах даде на посао, да ствар приведе крају. Он се сместа упути цару и, као весник зла, предстаде му лица невесела и погледа тужна. Уједно с тим он је желео да покаже како се веома брине о царевом животу и како му је свесрдно одан. Трудећи се да у цара изазове гнев против невиних војвода, он стаде говорити цару ласкаво и лукаво, тврдећи: "Царе, ниједан од закључаних у тамници не жели да се покаје. Сви су они упорни у својој злој намери, и не престају плести замке против тебе. Стога нареди да их без одлагања уморе, да они не би предухитрили нас и извршили своју злу намеру". Узнемирен оваквим речима, цар одмах осуди војводе на смрт. Али пошто беше вече, то извршење казне би одложено за сутрадан. О томе сазнаде тамнички стражар; и пошто насамо проли много суза због страхоте која прети невиним војводама, он оде к њима и рече им: Боље би ми било да се нисам упознао с вама и уживао у пријатном разговору с вама и заједничкој трпези, јер бих лако поднео растанак с вама, и не бих толико патио душом због страхоте која иде на вас. Сутра ћемо се растати, авај мени! последњим и горким растанком, и ја више нећу угледати мила ми лица ваша нити чути глас ваш, јер је цар наредио да вас погубе. Оставите ми завештање шта да се уради с вашим имањем, док има времена и док вас смрт није омела да изразите своју вољу. Ове речи стражар изговори јецајући. А војводе, знајући да ништа нису згрешили цару и да не заслужују смрт, раздреше хаљине своје и стадоше чупати косу своју, говорећи: Који враг позавиде нашем животу? Зашто смо ми осуђени на смрт као злочинци? Шта то урадисмо због чега заслужујемо смрт? - И призиваху они поименце своје сроднике и пријатеље, узимајући Бога за сведока, да они никакво зло учинили нису. И плакаху горко. Но један од њих, по имену Непотијан, сети се светог Николаја како се он показа у граду Мири брзи славни помоћник и благи заштитник избавивши она три мужа од смрти. Поразговоривши о томе међу собом, војводе се стадоше молити овако: Боже Николајев, Ти си избавио три мужа од неправедне смрти, погледај сада и на нас, јер нам међу људима нема помоћника. Ето, снашла нас је велика несрећа, и нема никога који би нас избавио од напасти. Ево и глас наш издаде нас пре изласка из тела душа наших, и језик нам се суши сагореван огњем муке наше, те нисмо у стању ни молитву да Ти упутимо. Нека нам милосрђе Твоје, Господе, брзо похита у помоћ, и отми нас из руку оних који ишту душе наше. Сутра хоће да нас погубе; пожури нам у помоћ и избави од смрти нас невине! Бог који пажљиво слуша молитве оних који Му се моле и који Га се боје, посла осуђенима у помоћ светог угодника Свог, великог архијереја Николаја. Те ноћи у сну стаде пред цара светитељ Христов и рече му: "Устани брзо и пусти из тамнице три војводе: они су оклеветани и страдају невини". - И светитељ подробно објасни цару целу ствар, па додаде: "Ако ме не послушаш и њих не пустиш, ја ћу изазвати против тебе побуну, сличну оној у Фригији, и ти ћеш погинути злом смрћу". - Зачуђен таквом смелошћу, цар стаде размишљати како се овај човек усуди ноћу у невреме ући у унутрашња одељења палате, и упита га: Ко си, да смеш такве претње упућивати нама и нашој држави? - Овај одговори: Име ми је Николај, архијереј сам Мирске митрополије. - Цар се натушти, и уставши стаде размишљати шта значи ово виђење. Међутим, те исте ноћи светитељ се јави у сну и епарху Евлавију, и рече му за осуђене војводе оно што и цару. Тргнувши се из сна, Евлавије се уплаши. И док размишљаше о овом виђењу, к њему дође посланик од цара и исприча му све што цар у сну виде. Епарх журно оде к цару и обавести га о свом виђењу, и обојица се чуђаху том необичном подједнаком виђењу.

Избављење окованог 

И цар нареди да одмах доведу преда њ војводе из тамнице, и рече им: Каквим то враџбинама наведосте на нас такве снове? Појављени муж силно се гњевљаше и прећаше нам, да ће ускоро изазвати побуну противу нас. Војводе ништа не знајући, у недоумици згледаху се међу собом и питаху да ли ко од њих што зна. Али ниједан ништа не знађаше; и они благо гледаху један другога. Приметивши то, цар пређе у кротост, и рече им: Не бојте се никаквог зла, кажите истину. - Онда они са сузама и ридањем одговорише: Царе, ми не знамо никакве враџбине, нити смишљасмо какво зло против твоје државе, сведок нам је сам Свевидећи Господ. Ако пак није тако, и ти дознаш о нама нешто рђаво, онда немој имати никакве милости према нама, и немој поштедети не само нас тројицу него и сав род наш. Ми се од отаца наших научисмо да цара поштујемо и да му изнад свега будемо верни. Стога и сада ми верно чувамо твој живот, и као што је својствено нашем чину, ми одлучно извршисмо поверене нам тобом задатке. Свесрдно служећи теби, ми угушисмо побуну у Фригији, прекратисмо међусобно непријатељевање, и своју храброст довољно показасмо делима, као што ће то посведочити они којима је то добро познато. Твоја држава нас је раније обасула почастима, а сада си с јарошћу устао против нас и немилосрдно нас осудио на насилничку смрт. Тако дакле, царе, ми сматрамо да страдамо једино због нашег усрђа к теби, због њега смо осуђени, и уместо славе и почасти које смо се надали добити, нас постиже страх смрти. Ове речи тронуше цара, и он се раскаја за свој непромишљени поступак. Јер он уздрхта од суда Божјег и постиде се царске порфире, видећи да он, законодавац другима, доноси безаконе одлуке. И сада он милостивно гледаше на осуђене, и кротко разговараше с њима. А војводе, с умилењем гледајући у цара, изненада угледаше светог Николаја где седи поред цара и знацима им обећава опроштај. А ово нико други не виђаше већ само ове три војводе. Тада војводе, испунивши се смелости, стадоше громко говорити: Боже Николајев, ти си у граду Мири избавио негда три мужа од неправедне смрти, избави и нас слуге Твоје из ове опасности! - Цар им прекину молитву и упита их: Ко је тај Николај, и какве је то мужеве спасао? Испричајте ми о томе. Непотијан исприча цару све редом. Тада цар, познавши да је свети Николај велики угодник Божји, удиви се његовој неустрашивости и великој ревности за оне којима је неправда учињена, ослободи ове војводе и рече им: Живот вам дарујем не ја него велики служитељ Господњи Николај, кога ви призивасте у помоћ. Идите дакле к њему и изразите му благодарност. А реците му и од мене ово: "Ето, ја испуних твоје наређење; стога се, Христов угодниче, не гневи на мене". Рекавши то, цар уручи војводама златно Еванђеље, златну кадионицу украшену драгим камењем, и два светњака, и нареди им да све то предаду Мирској цркви. И тако три војводе, чудесно спасени, одмах кренуше на пут. Стигавши у Мири, они беху веома радосни и весели што се удостојише поново видети светитеља. И од све душе они одадоше благодарност светоме Николају за његову чудесну помоћ. И певаху хвалу: Господе, Господе! Ко је као ти, који избављаш страдалца од онога који га кињи (Псал. 34, 10). И раздадоше они богату милостињу ништима и убогима, и срећно се вратише дома. Таква су дела Божија, којима Господ узвелича угодника Свог. Слава о њима, као на крилима, разнесе се на све стране, за морем, и по свој васељени, тако да не беше места где нису знали за велика и дивна чудеса великог архијереја Николаја, која он чињаше благодаћу, дарованом му од Свемогућег Господа.

 

Једном путници, путујући лађом из Египта у Ликијску покрајину, обретоше се у великој олуји у бури: ветар им покида једра, лађа се тресијаше од страхотних удара валова, и сви очајаваху за свој живот. Но када се опоменуше великог архијереја Николаја, кога они никада не беху видели већ само чули за њега да је брзи помоћник свима који га призивају у невољама, они му се обратише молитвом и стадоше га призивати у помоћ. Светитељ им се одмах јави, уђе у лађу и рече: "Ви ме позвасте, и ево ја вам дођох у помоћ; не бојте се!" - И сви видеше да он узе крму и стаде управљати лађом. Затим запрети ветровима и мору, као некада Господ наш Исус Христос, [8] који је рекао: "Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити". [9]

 

Избављење на мору 

Тако верни слуга Господњи заповедаше мору и ветровима, и они га слушаху. После тога путници при благопријатном ветру приспеше у град Мири. И изишавши из лађе они одоше у град да виде онога који их избави од опасности. Угледавши светитеља где иде у цркву, они познадоше свога добротвора, па похиташе и припадоше к ногама његовим, одајући му благодарност. А дивни Николај их не само избави од опасности и смрти телесне, него се побрину и за њихово душевно спасење. Јер он, будући прозорљив, угледа у њима својим духовним очима, грех блудочинитељ који човека одбацује далеко од Бога и одвраћа га од држања заповести Божјих, и рече им: Молим вас, чеда, поразмислите у себи и исправите срца ваша и мисли за угађање Богу. Јер, макар се и ми сакрили од многих људи и сматрали себе добрима, но од Бога се не може ништа сакрити. Стога се постарајте свим срцем да сачувате светост душе и чистоту тела. Јер божанствени апостол Павле каже: Ви сте храм Божји; ако поквари ко храм Божји, поквариће њега Бог (1 Кор. 3, 16. 17). Поучивши те људе душекорисним речима, светитељ их отпусти с миром. Јер светитељ по нарави беше као чедољубив отац, и лице му сијаше Божанском благодаћу, као у ангела Божија. И излажаше од лица његова, као од лица Мојсијева, нека пресјајна луча, и велика корист биваше свима видети га. Јер свакоме, обузетоме каквом било страшћу или муком душевном, беше довољно да само погледа на светитеља, па је одмах добијао потребну утеху; и свакоме, ко би поразговарао с њим, бивало је на велики успех у добру. И не само хришћани него и неверни, када су имали прилике чути слатке и медене речи светитељеве, испуњаваху се умилењем и ступаху на стазу спасења, одбацујући издавна укорењену злоћу неверја и примајући у срце праву реч истине. Велики угодник Божји поживе много година у граду Мири, сијајући божанским красотама, по речима Божанскога Писма: као звезда јутарња усред облака, као месец пун у данима својим, као сунце које сија на храм Бога Вишњега, као крин крај извора воде, и као скупоцено миро које омиомирује све (Ис. Сирах. 50, 6. 7. 8).

 

Достигавши дубоку старост, светитељ исплати општи дуг људској природи, пошто претходно мало одболова телом, добро заврши временски живот, и са радошћу и псалмопојањем пређе у нестарив и блажени живот, провођен од светих анђела и сусретан од сабора светаца. На његов погреб сабраше се епископи Ликијске области са свим клиром и монасима, и безбројно мноштво народа из свих градова. И чеоно тело светитељево би с чешћу положено у саборној цркви Мирске митрополије у шести дан месеца децембра. И биваху многа чудеса од светих моштију угодника Божјег. Јер његове мошти точаху миомирисно и целебно миро, којим се болесници помазиваху и здравље добијаху. Са тог разлога ка гробу његовом притицаху људи са свих крајева земље, иштући исцељења болестима својим, и добијаху га. Јер тим светим миром исцељиваху се све болести, не само телесне него и духовне, и прогоњаху се зли дуси. Јер се светитељ не само за живота свога него и по престављењу своме окомљиваше на демоне и побеђиваше их, као што их и сада побеђује. Неки богобојажљиви људи који живљаху крај ушћа реке Танаиса, чувши за мироточиве и целебне мошти светитеља Христова Николаја које почивају у Ликијском граду Мири, договорише се да морем отпутују тамо ради поклоњења светим моштима. Али зли дух, кога раније свети Николај прогна из Артемидина идолишта, видевши да се лађа спрема да отплови к овом великом оцу, а киван на њега што му разруши храм и прогна га отуда, спреми осветнички план: да спречи ове људе од намераваног пута, и тиме их лиши светиње. Стога се он претвори у жену, са судом у рукама, пуним јелеја, и рече тим људима: Желела бих да овај суд однесем на светитељев гроб, али се веома бојим путовати морем, јер је опасно за слабу и болесну од стомака жену отиснути се на толики пут морем. Зато вас молим, узмите овај суд, однесите га на светитељев гроб, и налијте јелеј у кандило. Са тим речима демон предаде богољупцима у руке суд. Не зна се са каквим је демонским враџбинама био помешан тај јелеј, али је несумњиво био намењен да нашкоди путницима и да их погуби. Они пак, не знајући убитачно дејство тога јелеја, изађоше у сусрет молби и узеше тај суд. И отиснувши се од обале, они сав тај дан пловише благополучно. Али сутрадан изјутра дуну ветар северац и поче правити тешкоће њиховој пловидби. Пловећи много дана и ноћи са великим тешкоћама и патећи се, они изгубише стрпљење због дуготрајне буре и решише да се врате натраг. И када они већ стадоше окретати лађу у правцу свога завичаја, пред њима се појави свети Николај у малом чамцу и рече им: "Куда путујете, луди? Зашто напуштате пут који сте предузели, и враћате се назад? У вашим је рукама утишати буру и осигурати лађи удобну пловидбу. Јер вас у пловидби ометају ђавоље сплетке, пошто вам тај суд даде не жена него ђаво. Стога баците суд у море, и одмах ће ваша пловидба постати благополучна". Чувши то, људи бацише ђавољи суд у море, и из њега тог часа сукну црни дим и пламен, и ваздух се испуни силним смрадом, а море се раседе, вода узавре и усклокота из дубине, и водене капље беху као огњене варнице. Људе на лађи спопаде ужасан страх, и они стадоше запомагати од страха, но појавивши им се помоћник наложи им да буду храбри и да се не боје, утиша море, и избавивши путнике од страха устроји им безбедну пловидбу у Ликију. Јер тог часа на њих дуну неки прохладан и миомирисан ветар, и они радосни допловише срећно до жељенога града. И поклонивши се мироточивим моштима брзог помоћника и заштитника свог, они узнеше благодарност свемоћноме Богу, и одслужише молепствије великоме Оцу Николају. После тога они се вратише у своју земљу, причајући свуда и свима шта им се догоди на путу. Многа велика и преславна чудеса сатвори на земљи и на мору овај велики угодник Божји: помажући у невољама, спасавајући од потопљења, износећи из дубине морске на копно, отржући људе из ропства и преносећи их њиховим кућама, избављајући од окова и тамнице, заштићујући од посечења мачем, ослобађајући од смрти, дајући многа исцељења многима, слепима прогледање, хромима ход, глувима слух, немима говор. Он обогати многе који се паћаху у убоштву и пуком сиромаштву, он даваше гладнима храну, и бејаше свима у свакој невољи готов помоћник, усрдни заступник, брзи бранитељ и заштитник. И сада он тако исто помаже свима који га призивају и избавља од невоља. Немогуће је избројати чудеса његова, као што је немогуће и описати их сва подробно. Великог чудотворца овог зна и исток и запад; и сви крајеви земље знају чудотворства његова. Стога нека се због њега слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, и Свето име Његово нека је хваљено устима свих вавек. Амин.

 

Из "Житија светих за децембар", Свети Јустин Ћелијски

 

НАПОМЕНЕ: 5. Цареви Диоклецијан и Максимијан (од 284-305. године) беху савладари: први цароваше на Истоку, други на Западу. Гоњење устројено Диоклецијаном беше изузетно свирепо. Оно је почело у граду Никомидији где на први дан Ускрса би спаљено у храму двадесет хиљада хришћана. 6. Сравни: Лк. 1, 69. 7. Артемида, или Дијана, позната грчка богиња; сматрана покровитељком шума и лова. 8. Мт. 8, 26. 9. Јн. 14, 12.

 

Нека је срећан и Богом благословен Празник светог Николаја свима који празнују, а свечарима срећна и Богом благословена Крсна слава.

 

 

Свети Николај

кликни на икону

 

СВЕТИТЕЉА Христовог Николаја, великог Чудотворца, брзог помоћника и изврсног посредника пред Богом, одгаји земља Ликијска. Он се родио у граду Патари. [1] Родитељи његови, Теофан и Нона, беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати. Овај благословени пар, за свој богоугодни живот, многе милостиње и велике врлине, удостојио се као свети корен, произвести свети огранак и као дрво усађено крај потока донесе род свој у време своје. [2] Када се роди ово благословено дете, наденуше му име Николај, што значи: победитељ народа. И он се, по благослову Божјем заиста показа победитељ зла, на добро целоме свету. Мати његова Нона, чим њега роди, одмах се ослободи болова, и од тога времена она све до смрти своје остаде нероткиња. Тиме сама природа као да сведочаше да ова жена не може родити другог таквог сина: Николај је имао бити први и последњи. Још у утроби матере своје освећен богонадахнутом благодаћу, он чим поче живети - поче и Бога побожно поштовати, чим поче сисати - поче и чудеса творити, чим поче јести - поче и постити се, јер он по рођењу свом, још у купељи крштења стајаше три сата на ногама својим сам, ни од кога придржаван, одајући тим стајањем поштовање Пресветој Тројици, Које је он доцније имао бити велики служитељ и предстојатељ. У њему се могаше распознати будући чудотворац и по начину на који се прихватао материних груди: сисао је не као остала деца из обеју материних дојки, већ само из десне, означавајући тиме да ће стајати с десне стране Господу заједно са праведницима. Исто тако он се поче показивати и изванредан постник, јер средом и петком сисаше само једанпут, и то увече, по завршетку од стране родитеља уобичајеног молитвеног правила вечерњег. Томе се његови родитељи веома чуђаху, и предвиђаху да ће њихов син касније у животу свом бити строги испосник. Навикнувши још од повоја на такво уздржање, блажени Николај целог живота свог провођаше у строгом посту сваку среду и петак.

 

Растући са годинама, дете уједно растијаше и разумом, и усавршаваше се у врлинама, којима га учаху његови побожни родитељи. И бејаше он као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности. Када дође време, Николај би дат да учи Свето Писмо. Природном бистрином свога ума и руководством Светога Духа он за кратко време стече велику мудрост, и у књижном учењу показа толики напредак колики беше потребан доброме крманошу Христове лађе и искусном пастиру словесних оваца. Поставши савршен у речи и учењу, он се показа савршен и у самом животу. Он се на све могуће начине склањаше од сујетних пријатеља и празних разговора, избегаваше разговор са женама, па се чак чуваше и да погледа у њих. Неговаше он у себи истинску целомудреност, чистим умом свагда созерцавајући Господа и усрдно посећујући свету цркву, и тако следећи Псалмопевцу који каже: Волим бити у дому Бога мога (Псал. 83, 11). Много пута провођаше он у цркви по читаве дане и ноћи у богомисленој молитви и читању божанствених књига, учећи се духовном знању, богатећи себе божанском благодаћу Светога Духа и спремајући себе за достојно обиталиште Његово по речима Светога Писма: Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама (1 Кор. 3, 16). И дух Божји стварно живљаше у овом врлинском и чистом младићу; и он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи. У њему се не примећиваху никакве навике, својствене младости; напротив, држањем својим он личаше на старца, због чега га сви уважаваху и дивљаху му се. Јер стар човек, ако има младићке поступке, служи на подсмех свима; али, ако младић има држање старца, њему се сви с поштовањем диве. Неприлична је у старости младост, но дивна је и достојна поштовања у младости старост. Стриц блаженог Николаја беше епископ града Патаре, и зваше се Николај. Његово име и би дато младоме Николају. Стриц епископ, видећи да његов братанац напредује у врлинском животу и свом душом се клони света, саветова његовим родитељима да свога сина даду на службу Богу. Они послушаше савет и дароваше Господу чедо своје, које сами беху примили од Њега као дар. Јер у древним књигама повестује се о њима да су били бездетни, и већ се нису надали да ће имати деце, али многим молитвама и сузама и милостињама измолише себи од Бога сина, и сада не пожалише принети га на дар Дародавцу. Епископ, примивши овог младог старца који имађаше "седину мудрости и узраст старости, живот беспрекоран" (Прем. Сол. 4, 9), узведе га у презвитерски чин. Када он рукополагаше блаженог Николаја за свештеника, то он, напунивши се Светога Духа, обрати се народу у цркви и пророкова говорећи: "Ево, браћо, видим ново сунце које се рађа над земљом и јавља собом милостиву утеху ојађенима. О, благо ономе стаду које се удостоји имати њега за свога пастира. Јер он ће добро пасти душе заблуделих, и прехраниће их на паши побожности, и биће усрдни помоћник онима што су у невољама и опасностима". - Ово пророчанство се доцније стварно испуни, као што ће се видети из даљег повествовања. Примивши свештенички чин, свети Николај додавши труд труду, бдећи и пребивајући у непрестаној молитви и посту, и стараше се у смртном телу свом подражавати Бестелесне Небеске Силе. Тако водећи равноангелни живот, и из дана у дан све више процветавајући лепотом душевном, он се показа потпуно достојан да управља Црквом. У то време његов стриц епископ Николај, намисливши да путује у Палестину да се поклони тамошњим светим местима, повери управљање Црквом своме братанцу, овом јереју Божјем, светом Николају. Заступајући свога стрица, свети Николај се о свима црквеним пословима стараше као и сам епископ, стриц његов. У то време родитељи се његови преселише у вечни живот. Свети Николај, наследивши њихово имање, стаде га раздавати потребитима. Јер он не хајаше за пролазно богатство, нити се брињаше да га увећа; напротив, одрекавши се свих жеља овога света, он се свим бићем стараше да себе преда Јединоме Богу, и вапијаше к Њему: К теби, Господе, подижем душу своју. Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој. Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 24, 1); 142, 10; 21, 11). - И беше рука његова пружена к потребитима, и изливаше на њих пребогату милостињу, као река обилна водом. Ево једно од многих милосрдних дела његових.

 

У граду Патри живљаше неки човек, знатан и богат, који касније веома осиромаши, и постаде убог, јер је живот овога века непостојан. Тај човек имађаше три кћери, које беху веома лепе. А када оскудица постаде тако велика да нису имали ни шта јести нити се у што оденути, он намисли да због страшне немаштине кућу претвори у блудилиште и кћери своје у блуднице, да би на тај начин стекао средства за набавку хране и одеће себи и кћерима. О, јада! На како недоличне помисли наводи пуко сиромаштво! Привикавајући себе на ову ђавољу замисао, овај човек хтеде да своју злу намеру приведе у дело. Међутим, Свеблаги Господ, који не жели гледати да човек пропада и човекољубиво нам помаже у невољама, стави мисао добру у срце угоднику Свом, светом јереју Николају, и тајним надахнућем посла га у помоћ к човеку који душом пропадаше, да га утеши у сиромаштини и предупреди од пада у грех. Свети Николај, чувши за крајњу беду тога човека и Божјим откривењем дознавши за његову злу намеру, осети дубоко сажаљење према њему и реши да својом добротворном руком извуче њега заједно са кћерима из беде и греха као из огња. Ипак он не хте да отиде и јавно учини добро томе човеку, него намисли да му обилну милостињу да тајно. Свети Николај поступи тако са два разлога. Први разлог: да би сам избегао сујетну славу људску, држећи се речи Еванђелских: Пазите да милостињу своју не чините пред људима (Мт. 6, 1); други разлог: да не би постидео тога човека, који је некада био богат па запао у велику сиромаштину. Јер свети Николај је знао како је тешка милостиња ономе који је из богатства и славе запао у убоштво, пошто га она подсећа на раније благостање. Зато свети Николај реши да поступи по речи Христовој: да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Он је толико избегавао славу људску, да је се старао сакрити себе и од онога коме чини добро.

Тајна помоћ 

Стога он узе велику кесу злата, оде к дому тога човека, убаци кроз прозорчић кесу унутра, па се брзо врати дома. Сутрадан изјутра тај човек устаде, и нашавши кесу одвеза је. А кад угледа злато у њој он се запрепасти, и просто не могаше да верује да је то стварно злато, пошто ниоткуда не очекиваше он такво доброчинство. Затим, пипајући и разгледајући златнике он се увери да је то заиста злато. Обрадован и задивљен, он од радости плакаше, и дуго размишљаше ко би то могао бити што му учини овакво доброчинство; али ништа не могаше смислити. Стога, приписавши то промислу Божјем, он непрестано благодараше у души свога добротвора, узносећи хвалу Господу који се брине о свима. После тога он удаде своју најстарију кћер, давши јој као мираз злато које он доби на чудесан начин. Свети Николај сазнаде о томе, и би му мило што овај човек поступи по његовој жељи; и заволе га и реши да такву милост учини и другој кћери, са жељом да законитим браком сачува и њу од греха. Стога, спремивши и другу кесу злата, равну првој, он ноћу, да нико не види, убаци ту кесу кроз исти прозорчић у дом онога човека. А када овај убога човек изјутра устаде, опет нађе кесу са златом. И поново се стаде чудити томе. И павши ничице на земљу, он говораше обливајући се сузама: "Боже и љубитељу милости, Стројитељу нашег спасења, Ти си ме најпре искупио крвљу Својом, а сада дом мој и децу моју избављаш златом из вражијих замки. Сам ми покажи слугу милосрдне воље твоје и човекољубиве доброте Твоје. Покажи ми тог земног ангела који нас чува од греховне погибли, да бих сазнао ко нас то извлачи из убитачне немаштине и избавља од злих замисли и намера. Јер ево, Господе, по милости Твојој, коју ми тајно чини дарежљива рука непознатог ми угодника Твог, ја могу и другу кћер удати по закону, и тако избећи замке ђавола, који је хтео да поганом зарадом увећа, и без тога, велику погибао моју". Помоливши се тако Господу и заблагодаривши Његовој доброти, човек тај удаде и другу кћер своју. Уздајући се у Бога, он гајаше у себи чврсту наду, да ће Он и трећу кћер његову збринути и дати јој законског супруга, опет му пославши потребно злато руком тајног добротвора. И отац, да би сазнао ко му и откуда доноси злато, не спаваше ноћу, него стражаше, еда би се удостојио видети свога добротвора. И гле, не прође много времена и очекивани се добротвор појави. Христов угодник Николај и по трећи пут дође тихо, и зауставивши се на уобичајеном месту убаци кроз исти прозор онаку исту кесу злата, и одмах похита натраг дому своме. Чувши звекет злата убаченог кроз прозорчић, отац трију девојака, потрча што је брже могао за угодником Божјим. Сустигавши га и познавши га, - јер светитељ беше познат по врлинама својим и по знатности порекла свог, - он паде к ногама његовим, целивајући их, и називајући светитеља избавитељем, помоћником и спасиоцем душа које су биле на ивици пропасти. Притом рече и ово: "Да ме велики у милости Господ није твојим милосрђем подигао, одавно бих ја кукавни отац заједно са својим кћерима пропао у огњу Содомском. Сада пак ми смо тобом спасени и од ужасног пада у грех избављени". То и много сличних речи са сузама говораше он светитељу. Светитељ га једва подиже са земље, и закле га многим заклетвама да док је жив никоме не каже шта је с њим било. Још му светитељ рече многе поуке корисне по душу, па га отпусти кући његовој. Од многих дела милосрђа угодника Божјег ми испричасмо само једно, да би се сазнало колико он беше милостив према сиротињи. Нама би недостало времена када бисмо подробно говорили о томе колико је он био милосрдан према невољнима, колико је гладних нахранио, колико нагих оденуо, колико њих од поверилаца откупио. После тога преподобни отац Николај изволи кренути у Палестину, да тамо види и поклони се оним светим местима где је Господ Бог наш Исус Христос ходио Својим пречистим ногама.

 

Када лађа пловљаше према Египту и путници не знађаху шта ће их снаћи, свети Николај који се налазио међу њима провиде да ће убрзо настати бура и олуја и обавести о томе своје сапутнике, рекавши им да је он видео ђавола где уђе у лађу, са жељом да потопи лађу и све путнике на њој. И тог часа изненада се небо покри облацима, смрачи се, и подиже се страховита бура на мору. Путници се силно уплашише очекујући смрт, и мољаху светог оца Николаја да им помогне да не изгину на пучини морској; и говораху: Ако нам ти, свече Божји, не помогнеш молитвама својим к Богу, ми ћемо потонути и изгинути. - Наредивши им да буду храбри, и да сву наду положе на Бога, и да без икакве сумње очекују брзо избављење, светитељ се стаде усрдно молити Господу. И море се одмах укроти, и настаде тишина велика, и свеопшта жалост претвори се у радост. Обрадовани путници одадоше благодарност Богу и Његовом угоднику, светом оцу Николају; и двоструко се дивљаху: и његовом проречењу буре и избављењу од опасности. После тога један морнар попе се на катарку да тамо нешто уреди, али се при спуштању омаче са велике висине, паде насред лађе, и тако се разби да одмах издахну. А свети Николај, и без позива готов на помоћ, васкрсе га својом молитвом, и подиже га из мртвих као из сна, и предаде га живог морнарима. После тога, разапевши сва једра, они уз подесан ветар благополучно наставише своје путовање и спокојно пристадоше уз обалу Александрије. Ту угодник Божји свети Николај исцели многе болеснике и бесомученике, и утеши уцвељене, па продужи пут свој у Палестину.

 

Стигавши у свети град Јерусалим, свети Николај узиђе на Голготу, где Христос Бог наш изврши спасење роду људском раширивши на крсту пречисте руке Своје. Ту угодник Божји изли топле молитве из срца горећег љубављу, узносећи благодарност Спаситељу нашем. Обиђе он и сва света места, свуда творећи усрдно поклоњење. И када ноћу он хтеде да уђе у свету цркву, [3] закључана црквена врата сама се отворише, пружајући неометан улаз ономе коме и небеска врата беху отворена. Пошто проведе у Јерусалиму доста времена, свети Николај се спремаше да иде у пустињу, али би задржан Божанским гласом с неба који му саветоваше да се врати у своје отачаство. Јер Господ Бог, који све уређује на корист нашу, не хте да остане у пустињи под поклопцем светилник који Он уготови да светли на светњаку Ликијске митрополије. Нашавши лађу, угодник Божји уговори с морнарима да га они превезу у његово отачаство. Међутим они намислише да га преваре, и управише своју лађу не у правцу Ликије већ на другу страну. Када испловише из пристаништа, свети Николај примети да лађа не плови пут његова отачаства, па припаде к ногама морнара и мољаше их да лађу скрену пут Ликије. Али они не обратише никакву пажњу на његову молбу већ продужише у истом правцу, не знајући да Бог неће оставити свога угодника у муци. И одједанпут дуну неки силовит ветар, окрену лађу на другу страну и брзо је понесе пут Ликије, претећи злим морнарима коначном пропашћу. И тако ношен Божанском силом по мору, свети Николај стиже у своје отачаство. Незлобив, он никакво зло не учини овим злонамерним непријатељима својим: он нити се разгњеви на њих, нити им рече какву прекорну реч, него их с благословом отпусти у њихов завичај. Сам пак он оде у манастир, основан његовим стрицем Патарским епископом, и назван Свети Сион. Ту свој братији свети Никола би веома мио сабрат. Примивши га с великом љубављу као ангела Божја, они се наслађиваху његовим богонадахнутим речима, и назидаваху се равноангелиим животом његовим, и угледаху се на дивне навике његове, којима украси Бог дивног слугу свог.

 

Нашавши себи у овом манастиру безмолвно живљење, усамљеничко молитвено тихо пристаниште за богоразмишљање, свети Никола се надаше да остало време живота свога проведе ту безизлазно. Али Бог му указиваше други пут, јер није хтео да тако богата ризница врлина, којом се имао обогатити свет, остане закључана и сакривена у манастиру, као благо закопано у земљу, него да та ризница буде отворена свима и да се њеним блатом обавља духовна трговина која стиче многе душе. И гле, једном светитељ, стојећи на молитви, чу глас с висине: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од мене увенчан". Чувши овај глас Николај се запрепасти, и стаде размишљати о томе шта хоће и шта тражи од њега овај глас. И поново чу глас који говораше: "Николаје, није овде она њива на којој ти имаш донети плод који ја очекујем, него се окрени к људима и иди у свет, да се прослави у теби име Моје". Тада светом Николају би јасно да Господ захтева од њега, да остави подвиг безмолвија = подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, и да иде служити спасењу људи. И стаде светитељ размишљати на коју страну да крене: да ли у постојбину своју, град Патару, или у неко друго место. И избегавајући сујетну славу људску у средини својих суграђана, познаника, и бојећи је се, он донесе одлуку да отпутује у други град где га нико не познаје.

 

У тој истој Ликијској нахији бејаше чувени град Мире, [4] метропола целе Ликије. У тај град и оде свети Николај, вођен Божјим промислом. Тамо га нико не познаваше; и пребиваше он у том граду као просјак, немајући где главе склонити. Једино у дому Господњем нахођаше он себи уточиште, имајући у Богу једино пристаниште. У то време престави се архијереј тога града Јован, архиепископ и првопрестолник све Ликијске земље. Стога се у Мири сабраше сви епископи Ликије, да за упражњени престо изаберу достојнога мужа. Много угледних и благоразумних људи беше као кандидата за архиепископски престо. Пошто при избору беше великих несугласица, то неки, покренути божанском ревношћу, изјавише ово: Избор епископа за овај престо није ствар људи већ ствар промисла Божјег. Стога треба да се дамо на молитву, да би сам Господ показао ко је достојан примити такав чин и бити пастир целе Ликије. Овај предлог наиђе на свеопште одобравање, и сви се предадоше усрдној молитви и посту. А Господ, испуњујући вољу оних који Га се боје и услишујући молитву њихову, откри Своју благу вољу најстаријем епископу на следећи начин. Када овај епископ стајаше на молитви, њему се јави Лучезаран Муж и нареди му да ноћу отиде и стане крај црквених врата и мотри ко ће пре свих ући у цркву. "Тај и јесте, - рече Лучезарни Муж, - мој изабраник; примите га с чешћу и поставите за архиепископа; њему је име Николај". О овом божанском виђењу свом епископ обавести остале епископе. А они, чувши то, удвостручише своје молитве. Епископ пак који се удостоји овог откривења, стаде на месту које му би указано у виђењу, и чекаше жељенога мужа. А када настаде време за јутарње богослужење, свети Николај покренут Духом дође цркви пре свих, јер у њега беше обичај: устајати у поноћ на молитву и пре других долазити цркви на јутарње богослужење. Чим светитељ уђе у притвор, епископ, удостојеник онога виђења, заустави га, и упита га: Чедо, како ти је име? - Свети Николај ћуташе. Епископ га поново упита то исто. Светитељ му кротко и тихо одговори: Име ми је Николај; слуга сам светиње твоје, владико. Благочестиви епископ, чувши тако кротке и смирене речи, познаде како по самом имену - Николај, - казаном му у виђењу, тако и по смерности и кротком одговору, да је то тај муж кога хоће Бог за првопрестолника Мирске цркве. Јер је он знао из Светога Писма да Господ погледа на кроткога и ћутљивога и на онога, који дрхће од Његових речи. И обрадова се епископ великом радошћу, као да је добио неку тајну ризницу. И одмах узевши светог Николаја за руку он му рече: "Чедо, хајде са мном". - И с чешћу га доведе к епископима. А они, испунивши се божанствене сладости и духовне утехе што нађоше самим Богом указаног мужа, одведоше га у цркву. Глас о томе се врло брзо пронесе на све стране, и брже од птица стече се цркви огромно мноштво народа. Епископ, удостојеник виђења, обраћајући се свима, громким гласом рече: "Примите, браћо, свога пастира, кога вам помаза Дух Свети и коме Он повери бригу о душама вашим. Њега постави не скупштина људска већ сам Бог. Ето, сада имамо онога кога желесмо, и нађосмо и примисмо онога кога тражасмо. Под његовом управом и руководством ми се нећемо лишити наде да радосно предстанемо Богу у дан Његова јављења и откривења". Сав народ узношаше благодарност Богу и радоваше се неисказаном радошћу. А свети Николај дуго одбијаше да прими епископски чин. Најзад, уступајући усрдним молбама сабора епископа и свега народа, он ступи на архијерејски престо и против своје воље. На то би он побуђен и Божанственим виђењем које он имаде пред смрт архиепископа Јована.

Чудесно виђење 

О томе виђењу патријарх Цариградски свети Методије казује ово: "Једне ноћи свети Николај виде Спаситеља нашег у слави где стоји близу њега и даје му Еванђеље, украшено златом и бисерјем. Са друге пак своје стране свети Николај угледа Пресвету Богородицу која му на рамена ставља омофор. Неколико дана после тога виђења престави се архиепископ Мирски Јован, и Николај би постављен за архиепископа тога града". Сећајући се тога виђења, и видећи у њему очигледно благоволење Божије, и не желећи да се оглуши о молбе сабора, свети Николај прими паству. Сабор епископа са свим црквеним клиром изврши посвећење његово, и радосно одпразноваше веселећи се поводом Богоданог им пастира, светитеља Христовог Николаја. На тај начин Црква Божија прими јарки светилник који не остаде под поклопцем, него си постављен на долично архијерејско и пастирско место.

 

Блистајући на овом месту, свети Николај правилно управљаше речју истине, и мудро учаше своју паству светој вери и животу по светој вери. У почетку свога пастирствовања угодник Божји овако говораше себи: "Николаје, овај чин и ово место захтевају од тебе, да ти више не живиш себи већ другима". - Желећи пак да своје словесне овце научи врлинама, он више не скриваше, као раније, своје живљење у врлинама. Јер раније он провођаше свој живот тајно служећи Богу, који једини и знађаше његове подвиге. Но сада, на положају архијереја, живот његов постаде јаван свима, не из сујете пред људима већ ради њихове користи и увећања славе Божије, да се испуни оно што је речено у Еванђељу: Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Свети Николај беше стаду своме огледало свих добрих дела и, по речима светог апостола: пример вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тм. 4, 12). Он беше по нарави кротак и незлобив, духом смирен, отресајући се сваког охољења. Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече. Сав пак дан он провођаше у делима доличним његовом чину, саслушавајући молбе и потребе оних који му долажаху. Врата његовог дома беху отворена свима: јер он беше добар и према свима и веома приступачан свима, отац сиротама, милостиви даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима, и велики добротвор свима. Као помоћнике себи у црквеном управљању он изабра два врлинска и благоразумна саветника, почаствована презвитерским чином. То беху два у целој Грчкој позната мужа: Павле Родоски и Теодор Аскалонски. Тако светитељ Николај дивно пасијаше поверено му стадо словесник оваца Христових.

 

- први део -

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Патара - приморски трговачки град у Малоазијској покрајини Ликији; основан од Феничана; сада у рушевинама. 2. Сравни: Псал. 1, 3. 3. То је била малена црква на Сионској гори, једина у то време у целом граду Јерусалиму, насељеном незнабошцима. По предању: та црква је била саграђена у оном дому где је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Причешћа, и где је био силазак Светога Духа на апостоле. 4. Мире (код Турака Дембре) - главни град древне Ликије, близу мора, на реци Андрак, на чијем је ушћу пристаниште Андриаке.