[ Генерална ] 24 Фебруар, 2009 18:56

Телевизијска биолошка маса

Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља. Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (тј. офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника. И приметан је пораст телевизијске масе. Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.

Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.

Како се испољила телевизијска маса?

У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером "МММ") и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце. Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде. И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима. Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?

Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате - ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности. Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован. Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.

И само оних неколико стотина који су постали инструмент - они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају. Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.

Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас - 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде. За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата - свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет. Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.

Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег. У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење? Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.

Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи. Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).

Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику. С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?

Шта смо дочекали?

Поштовани читаоци "МК", ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи. Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага. Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, тј. да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).

За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали - и гледали. Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати. А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља). Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.

Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница. То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?

- Та неће сви постати манијаци!
-
Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.

Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза... А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу - и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.

Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене? Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.

Немојмо гајити илузије.

То је сада народ Русије.

Превод и обрада текста: savest.org
Оригинал текста на www.mk.ru

- К Р А Ј -

Холивуд, моћ и философија.ави

[ Генерална ] 23 Фебруар, 2009 19:34

Пети део

Нека буде борба непрестана (Крај)

У понедељак, 21. априла, објављен је први део "Манијака". Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија "Времечко". У уторак звони телефон. Ја већ помислио - зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.

- Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.
- Хвала. А која је тема?
- Педофили.
- Јесте ли читали "МК"? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.
- Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.

Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.

Предсказање

Живео једном један дух, злобан, да злобнији не може бити. Био је то сам ђаво. Он је направио такво огледало у коме се све што је добро и предивно невероватно смањивало, и обрнуто - све рђаво и ружно одражавало се много упадљивије и изгледало још горе него иначе. Најбољи људи су у њему изгледали као накарадне креатуре. Добра људска мисао одражавала се у огледалу као незамислива гримаса... Сви ученици духа (а он је имао своју школу) причали су о огледалу као о некаквом чуду.
- Тек сада, говорили су они, цео свет и сви људи могу да се виде у правом светлу!

Они су свуда унаоколо трчкарали са тим огледалом. Убрзо више није остала ниједна земља, ниједан човек, да се у том огледалу нису одразили у изопаченом облику... На крају су пожелели да стигну и до неба, да би се наругали анђелима и Самом Творцу. Што су се више уздизали, огледало се све више кривило и грчило од гримаса, и једва су успевали да га задрже у рукама. А када су се узнели још више, изненада се огледало тако згрчило да им је испало из руку, полетело на земљу и разбило се у парам-парчад. Ипак, милијарде његових крхотина починиле су још више зла него само огледало. Неке од њих нису биле веће од зрна песка и разлетеле су се по целом свету. Дешавало се да упадну човеку у око и да тамо остану. Човек са таквом крхотином у оку почињао је све да види изврнуто или да у свакој ствари примећује само лоше особине. Некима су крхотине доспевале до самог срца и то је било нешто најгоре: срце се претварало у комад леда.

Ханс Кристијан Андерсен

Овим одломком из "Снежне краљице" могао би се и завршити чланак о телевизији.

Пре 150 година (и пре 50 година) ово је изгледало као бајка. Међутим, испоставило се да је то прецизан, научни опис. Ту чак нису битна срца која су постала комади леда, нити очи рђавих људи које изврћу све што је лепо и добро. Битно је што се то све више узноси и шири се у Космос. То су сателитска телевизија и интернет, који не знају за границе (у сваком погледу), а у скорој будућности то је дигитална телевизија.

Централна телевизија, наравно, снажно делује. Али она им је заиста "испала из руку", тј. измакла контроли - милијарде лап-топ рачунара разлетеле су се по целом свету, и многи људи, и деца, упали су у њих наглавачке. А ускоро ће нанотехнологије однети још једну победу, микрочип ће бити уграђен у око, и Андерсенова бајка ће се обистинити са таквом језивом прецизношћу, да ће је на крају забранити.Али та забрана неће дуго трајати. Чим се људи потпуно одвикну од читања, забрана ће слободно моћи да се укине.

А све је почињало постепено. Људи су са одушевљењем закорачили у потрошачку еру. И убрзо је потрошња попримила масовне размере. А чим је потрошња постала масовна, самим тим је и поједностављена. Садржај филмова, радио-емисија, часописа и књига спустио се на ниво већ познатог стандарда - на ниво једне универзалне жваке. Дела класичне књижевности скраћују се тако да стану у петнаестоминутну радио-емисију. Има много људи чије се познавање "Хамлета" своди на једну страницу кратко препричаног садржаја у зборнику који се рекламира овако: "Најзад можете да прочитате све класичне писце".

А политика? То је један стубац у новинама, тачније: две фразе и наслов! Рукама издавача, предузимача, ТВ и радио-водитеља центрифугална сила избацује напоље све што је сувишно и непотребно, све оптерећујуће мисли!.. Што више спорта, игара, разоноде, нека човек увек буде у маси, и тада неће морати да размишља. Што више књига са илустрацијама, што више серија. А духовне хране - што мање. Услед тога се јавља осећај незадовољења, некакав немир. Часописи су се претворили у неку врсту сирупа од ваниле, а књиге - у заслађене сплачине. Читалац је оставио себи само стрипове, и, разуме се, еротске часописе. И све се то догодило без икаквог притиска "одозго". То није покренуто некаквим унапред прописаним правилима, наредбама, или цензуром. Не! Техника и масовна потрошња довели су до оваквог стања. Ако не желиш да се човек узбуђује због политике, немој му омогућавати да види обе стране медаље. Нека види само једну страну, а још боље - ниједну. Ако су на власти неспособни људи који се ни у шта не разумеју, то је још увек боље него да се народ буни. Напуните људима главе бројкама и зачините их безазленим чињеницама све док им се не смучи, и њима ће се чинити да су врло образовани. Чак ће имати утисак да о нечему размишљају.

На шта ви трошите своје слободно време? Или јурите аутом преко сто миља на сат, тако да већ ни о чему другом не можете да размишљате, или убијате време играјући неку видео-игру, или седите у соби са телевизором, а с њим нема разговора... Главни ликови су ту, добро се виде, лепо изгледају, говоре вам шта треба да мислите, уствари утувљују вам то у главу. Ви почињете да верујете да је то исправно. Таквом брзином вас наводе на унапред задате закључке, да ваш разум не стиже ни да узвикне: "Па то је чиста глупост!" За две године рада над овим текстом накупило се много материјала. Припремајући их за објављивање, саплео сам се о фразу: "јурите аутом сто миља на сат". Помислих: шта ће нам миље? Код нас су уобичајени километри...

Гледај, молим те! Па то је Бредберијев текст, чувени роман "451° по Фаренхајту". (Занимљиво, да ли сте приметили где је он почео?) Описујући свет где књиге читају само државни непријатељи (дисиденти), свет непрекидног даноноћног ТВ програма, Бредбери додаје: "То је интелектуални стандард који је владао последњих пет или више столећа".

Радња романа је смештена у XXV или XXVI век. Он је све описао апсолутно тачно, само је погрешио век. Када је он ово писао још није било полупроводника, није било чак ни таквих речи као "чип" и "нанотехнологија". До времена које он описује није остало пет векова, него можда ни двадесет година.

Блиска будућност

Ми још увек настраношћу сматрамо псовање пред децом, показивање својих и туђих скривених делова тела... Али време лети, телевизор ради - поучава, васпитава, и ускоро ће настрани постати већина. И онда ће они нас третирати као настране. Неки научници, видећи како телевизор моћно и брзо пречишћава становништво од морала, забрањених тема и добрих осећања, уверени су да се то ради по плану. Али обзиром да се то дешава и у Америци, и у Европи, и у нашој Азиопи (само што је код нас јаче изражено; код нас је све јаче изражено), требало би то схватити или као злобну заверу ванземаљаца, или да се то само од себе тако дешава (тј. да су људи хтели боље, а испада горе). Такав је и тумор. Он нема намеру да убије, он се само брзо развија.

Има предлога да се формира надзорни орган. Слаба је то мера. Повериш васпитавање деце манијацима, а затим формираш надзорни орган да манијаци не би силовали сувише грубо и сувише често. Не, треба да буде измењен садашњи систем избора програма. Треба смислити други систем, који ће узимати у обзир и људе, а не само новац. Ето, власти затварају вехабијске школе, јер оне васпитавају људе који ће можда некада у будућности нешто лоше направити. А телевизија васпитава убице, које власти почињу да јуре тек када су им руке до рамена у крви, а њихов иницијатор (ТВ) увек је по страни. Зар су из медресе потекле убице обријаних глава, они што дижу аутобусе у ваздух, педофили?..

* * *

Када је жртва већ на оном свету, а манијак ухваћен, са поносом нас обавештавају: "Одузета је екстремистичка литература! Убица је, како се испоставило, редовно посећивао сајт..." Значи, литература и сајт утичу. А телевизор не утиче? Постојећи систем се неће одрећи својих добара. На његовој страни је невероватна финансијска моћ, цинизам и суровост.

Али са тумором нико и не покушава да се договори. Он се увек уништава - хемијом, зрачењм или хируршким ножем. Не схватајући шта се дешава, и не верујући дијагнози (коју су одавно без грешке поставили Андресен, Бредбери, Кларк, Маклуен, Пацлаф), ми се понашамо као кукавице и на све то затварамо очи. А тумор расте и ускоро више неће моћи да се уклони ни операцијом.

* * *

Телевизор изгледа као највеће достигнуће цивилизације.

Пре две хиљаде година оловне водоводне цеви изгледале су Римљанима као највеће достигнуће науке и технике. У тридесетој години живота они су умирали од тровања оловом. Пре сто година циљ је био да се путује брзо, лепо и престижно. Тада су издувни гасови били само нежељени ефекат. А данас су постали главни проблем планете. Сасвим недавно (за време Мао Це Тунга) Кинези су уништавали све врапце да не би кљуцали пиринач. То је било достигнуће "културне револуције". Последица - бубе и гусенице су појеле све.

Људи праве грешке и због тога бивају сурово кажњени. Има мало неправде у томе што наредбу да се убијају врапци издаје велики вођа, а после тога гладује цео народ, осим великог вође. Телевизија би, захваљујући своме утицају, могла васпитати више здравих, паметних и добрих људи. Али за то је потребно да програм бирају паметни, талентовани и добри људи - научници, лекари, свештеници, учитељи. Штета је што то уопште није ни био циљ телевизије. Али није био циљ ни да се бира "просек" по критеријумима памети, доброте и савести. Циљ није одређивало људско друштво, него Потрошња. Нама су утувили у главу да све богате земље, па и Русија, живе у потрошачком друштву, а сиромашне земље прижељкују да и оне постану део тог друштва. Али суштина тог израза је потпуно занемарена. Потрошачко друштво је друштво које једе и пије. Ту нема ни идеја, ни узвишених циљева. То је друштво Злотрошње (тј. злоупотребе власти, јела и др.). Главна је продаја робе данас, а не људи, нити будућност (за многе је то празна, апстрактна реч). За оне који решавају задатак како нешто да продају - све остало је колатерална штета. Сурове ТВ емисије помажу да се прода роба. Али постоји и колатерална штета. У САД све чешће деца долазе у школу са аутоматом и (што је важно) не убијају непријатеље, или оне који су их увредили, него све одреда: с лева на десно. У Русији тинејџери све чешће дижу себе у ваздух, заједно са аутобусом или станом у коме живе. Лакше им је да направе динамит, него да купе аутомат. Скинхедси и насилници се размножавају у хиљадама, а затвора допадну (ако допадну) појединци, и то тек после убиства. И ускоро ће та деца смислити праву игру, праву "зврчку" ће направити старом, глупом свету, који их мучи домаћим задацима и прањем посуђа... Када они себе дижу у ваздух, гину људи који су се случајно нашли у близини. А када одлуче да се поиграју хемијског напада "Отруј свој град и учини да постане чист", онда ћете се ви присетити овог запажања. Нисте ви бирали манијаке. Али ви сте добровољно и доживотно под њиховом влашћу.

"Што више људи, то боље!" - каже власт, и подстиче наталитет. А каквих људи? Такво питање се уопште не поставља. И за кога је боље? За државу? Коју државу? Будућу? Какву? И најважније - чију?

* * *

Валсти су тако организоване да од свега добијају приход. Неком рат, неком брат - то се односи на власти. Када људи гину, рејтинг власти је у порасту. (После напада на куле близнакиње у Њујорку рејтинг Џорџа Буша је порастао на невероватних 80 процената.) Тешко да ће власти изменити телевизију. Да су хтеле, већ би то учиниле. Власти се не закопчавају на леђа. Оно што им се у овом тренутку исплати, то чине одлучно, не обазирући се на препреке. Али смешно је слушати када власти почну да говоре о плановима за будуће деценије. Јасно је да су то само речи, које би (макар ради естетике) могле бити паметније. Телевизија би могла да проповеда добро. Али зашто то не ради?

Зато што се то не исплати продавцима и властима. И једнима и другима су потребни глупи и узнемирени људи. Глупи више пију, више пуше, мажу се разним мастима и верују у средства против затвора, перути и непријатног мириса. Узнемирени више пију лекове. Обе категорије много више верују властима, него спокојни и самоуверени људи, који знају своја права и које није лако превести жедне преко воде. Узнемиреност чини да људи постају далеко погоднији за утицај и управљање. Потрошач треба да се осећа фалично, узнемирено. И где је онда спас? Одмах прискаче у помоћ телевизор: "Ми ћемо те спасити? Имаш бубуљице, целулит, перут... Брже иди купи овај лек или оно пиво, брже гласај за ове, и не иди на митинг, можеш добити батине!"

Спољна политика је непријатељ пред вратима. Унутрашња је непријатељ на прагу. Споља је НАТО већ испред носа! Унутра је манијак већ у вашем улазу. Сурови и претећи мушки гласови најављују све програме на исти начин, независно од њиховог садржаја. Ако би таквим гласом, каквим телевизор говори оно свакодневно "Само на нашем каналу!" - ако би вам се таквим гласом неко обратио на улици, одмах бисте схватили да вам је дошао крај. Али овако - ништа страшно, само вам мало проширују искуство. Кремљ и депутати говоре да се брину о нашем психичком и физичком здрављу. Издејствовали су да Олимпијада буде у Сочију, повећали су натписе упозорења на цигаретама - и све је у реду. А у исто време неки манијак-педофил на свом радном месту изузетно ефикасно развраћа милионе људи, и плаши их истовремено. Проширује деци вокабулар, и подстиче петогодишње дете да пита шта значи израз "до јаја" - и то ради потпуно некажњено. Ако би то радио на улици, гомила би га растргла. Али он иде по кућама, где бака и дете немају никакву заштиту. Твој дом сада више није твоја тврђава, него твоја лабораторија, у коју долазе да врше над тобом веома рђаве огледе.

- наставиће се -

[ Генерална ] 22 Фебруар, 2009 13:00

 

[ Генерална ] 18 Фебруар, 2009 17:47

Код многих људи слобода изазива узнемирење. Тешко им је да изаберу самостално понашање, угњетава их неопходност избора. Лакше им је да неко други одлучује уместо њих. Пиплметар драстично смањује степен слободе, и самим тим смањује узнемиреност. Чим се појави у стану, он уводи гомилу правила. Треба притискати додатне тастере, треба бележити сваки одлазак од укљученог телевизора (у кухињу, у тоалет). Треба бележити сваки повратак... Треба гледати ТВ онолико часова дневно колико сте написали у анкети, и онолико дана. А ако направите паузу од неколико дана, телефонирају вам и питају шта се догодило. Онима који пристану објашњавају се правила понашања. Гледањем телевизора сматра се боравак у просторији са укљученим телевизором. Чим уђеш у собу притисни тастер и региструј се. Чим излазиш макар и на кратко, притисни тастер. Ако не искључите телевизор у соби, а у кухињи укључите други, уређај ће аутоматски регистровати грешку. Али, сва та мучења се ипак исплате - сваки пут кад га укључиш, уређај те поздрави: "Добар дан". Сваки пут кад га искључиш, каже ти: "Довиђења". Претпоставимо да је човек, испуњавајући анкету, написао да има стални посао. Ако почне да гледа телевизор дању, ускоро ће зазвонити телефон: "Да ли сте болесни? Јесу ли вас отпустили?" Њих не интересује ваше здравље и ваш живот. Али ако сте престали да зарађујете, онда ви нисте више купац, нисте више потребни. Онај ко прихвати пиплметар, моментално и без напора се уклопио у социјум.

Ти људи са великим интересовањем изучавају ТВ-рејтинге, објављене у новинама и часописима, и упоређују са сопственим гледањем телевизије. Повратна реакција је врло брза: "Баш ме брига, гледаћу оно што сви гледају". Али ако испитаник открије да је гледао нешто "погрешно", он почиње да се осећа као дисидент. То није добро, то је забрињавајуће. И он се брже-боље прилагођава већини. И ускоро новајлија показује своје јединство са "народом" (истим таквим "петопроцентним", као што је он сам). Осим тога, апарат је леп, нико од познаника нема такав. А како су тек поклони лепи: млин за кафу, електрична машина за млевење меса, соковник, усисивач, пегла. (Ни књига, ни слика, ни музика - ничега духовног нема). Из године у годину награде за добро понашање су све боље и скупље. Само пажљиво и регуларно притискајте тастер. Људи, прикључени на инструмент, притискају тастере (због млина за кафу!) и диктирају човечанству.

Човек-инструмент

Успео сам да се сретнем са једном од њих (то је било најтеже, требало ми је неколико месеци). Њен живот је прикључен на пиплметар већ 10 година. Десет година са инструментом.

- Колико гледате?
- Мало, око 5 сати дневно. Али у суботу и недељу од јутра до вечери.
- А ноћу?
- Често и ноћу. Порниће ја гледам ретко, чешће гледа муж.
- А како сте пристали на инструмент?
- Па, инструмент је нешто ново у животу. Честита и рођендан. Сваке године нам дају поклоне. И ко дође у госте исто би то хтели... Рејтинге читамо у "ТВ-парку". Осећамо велику сатисфакцију што је наш глас урачунат. Ми смо међу сто оних који одлучују!
- Зашто међу сто?
- Мени се чини да на целу Москву само сто станова има ову опрему.
- Шта гледате?
- Забавни програм. Кримиће не волим, страшно је, али баш занимљиво. (То је типичан случај: "страшно је, али гледам". - А.М.) Од када се родило прво дете почела сам мање да гледам, а муж гледа као и раније. Уствари, и ја сам гледала, кад дете спава итд, одузимала сам од сна. А кад се родило друго...
- Онда сте почели мање да гледате?
- Не. Знате, ми осећамо одговорност. Није нам тај апарат тек тако прикључен. Треба да оправдамо очекивања. Муж, додуше, није хтео, то га је љутило, али после се смирио.
- Али тај уређај се ставља само ако су сагласни сви чланови породице?
- Ово је други муж. Први је био сагласан. А затим, кад сам се удала за другог, он се неко време бунио...

Није чудо што се нови муж моје саговорнице бунио. Очигледно, никако није могао да се навикне да бележи своје кретање унутар стана ради разних потреба. И врло је занимљиво да је уређај опстао. Показало се да је он јачи од... или у сваком случају доноси јој више задовољења. А она, изгледа, није ни обратила пажњу да се муж променио. Главно је да је уређај остао. А да се није одмах удала за другога, одузели би јој уређај, јер би се састав породице изменио. Ти људи цене поклоне, цене светлуцаве поздраве и честитке на екрану, свиђа им се завист гостију и сам уређај. Када од тих 550 породица (а моја саговорница је била огорчена што се испоставило да их има више од 100; што је круг ужи, то је већа гордост) неко отпадне (умре, пресели се у други град), инструмент се поставља у нову породицу, која је по параметрима слична претходној. Нови притискач тастера ступа у анонимно, но постојано друштво и прилагођава се његовим укусима. Тако продавац-новајлија почиње да закида на мери, да би био као остали. Бирају се случајни кандидати, али врло необични.

Дубокомислени стручњаци, и лакомислени новинари, и велики босови главних канала стално користе изразе "народ је изабрао", "гледаоци су изабрали". Не знају да њихов главни аргумент (рејтинг) не производи народ, него петопроцентни слој... болесника? Не, нећемо се одважити да их тако назовемо. Мада, било би врло интересантно предати психолозима на руке неколико дугогодишњих сажитеља пиплметра.

Замислите дубокомислене аналитичаре са друге планете. Ти марсовци, сами по себи паметни и искусни, долетевши на Земљу и случајно се приземљивши на територију затвора, извели би врло тужне закључке о Земљанима. Испоставило би се да људи живе у врло тесним собама са малим прозором под таваницом; два пута на дан слуге им доносе одвратну храну, а ти доколичари играју карте, чешу се и ругају један другоме. И вероватно су сви настрани, јер у собама нема ниједне жене.

...Ови нарочити "петопроценташи" утичу на оно што ће гледати деца, жене, девојке, и то од нултог узраста. Они нису духовна елита. Није важно само то што су они "петопроценташи", још је важније што они спадају у најнижих пет процената. То свакако нису аристократе духа, него плебеји који по "девет и више" часова буље у кутију. (Истине ради, ако аристократа и доспе међу "550 породица", он ће тамо бити у таквој мањини, да његово мишљење неће ни утицати на рејтинг. Мишљење аристократа уопште неће утицати, јер ће бити мање од грешке.) Има ли међу онима који живе са инструментом академика, доктора наука, талентованих лекара, добрих учитеља?

Каква питања треба постављати да би се нешто сазнало о личности? Нама је важно да на ТВ програме утиче добар, правичан, осећајан, мудар човек. Ако нам треба савет, кога ћемо питати? Наравно, доброг човека. А ако нам бирају саветнике по примањима и броју телевизора?

Постоје људи са стваралачким талентом. Они стварају науку, културу, уметност. И раније се нација оријентисала управо на мањину. На законодавце укуса и стила. Мисли и схватања духовних лидера преузимала је интелигенција, омладина, а у најређим случајевима (Пушкин, Висоцки) - читава нација. А сада се наше становништво оријентише на мањину са друштвених маргина. То је пут ка потпуној пропасти. Ако се неко још сећа књиге Жила Верна "Петнаестогодишњи капетан", тамо је био сличан случај. Тамо је био квалитетан брод, квалитетан компас и квалитетна секира. Али када је бандит потурио квалитетну секиру под квалитетан компас, онда је спој ових квалитетних предмета тако изменио курс брода, да је он допловио до дивљака. До људождера. Претпоставимо да су из анкете искључени они који не пуше и не пију. У том случају ће се испољити стопроцентно позитиван однос према дувану и алкохолу, једноставно зато што не учествују они који их не конзумирају. Значи, са гледишта анкете они једноставно не постоје. А зар они нису бољи? ТВ-канали, испоставља се, прилагођавају се укусима, моралу и памети петопроцентног аудиторијума. Такав је, тобоже, народ. Ми смо приморани да то приказујемо, јер народ то тражи. Ти људи нису изабрани из целог народа, него из врло особених пет процената. То су слаби људи којима је лако манипулисати и управљати. Чим су прихватили инструмент, они су испољили манипулативност и пасивну покорност, а то су симптоми неуротичара који узима инструмент да би побегао од слободе. (Нормалан човек неће трпети да се са њим много пута на дан поздравља електрични чајник.)

Регрутација "експерата" обавља се по узрасту, полу, примањима. Не по психи, нити по моралу. Људски квалитети се уопште не узимају у обзир. Значи, Чикатило (док га нису ухватили) сасвим одговара. И он би, наравно, пристао. Не поставља се задатак да се изабере просечан број добрих и паметних. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрасту и примањима они једнаки. У оцени вина ми се ослањамо на мишљење стручњака-дегустатора. Нема везе што већина пије бућкуриш, нама дајте фирмирано суво... У оцени телевизије ослањамо се на ненормалне. Најпре изаберемо ћакнуте, а онда се оријентишемо на мишљење њихове "већине".

Ко су ти људи, који утичу на ТВ програм за сто четрдесет милиона становника? Те бираче нисмо ми изабрали. А онај ко их је бирао, није их бирао због истанчаног укуса, знања, и узвишених људских осећања. Њих је неко изабрао по параметрима из анкете - узраст, пол, примања. Изгледа као да су изабрани случајно, али сада ми знамо да то нису случајни, него посебни људи. Шта се дешава са тим бирачима кад постану свесни своје изабраности, од невероватне (ако је они схватају) одговорности да бирају за целу Русију? Шта се дешава са њима од страха да ће им, ако прекрше правила, бити одузета тако лепа могућност избора, коју су толико заволели? Шта се са њима дешава од непрекидног седења испред телевизора? С ким си, онакав си.

Формирајући телевизијски програм, "петопроценташи" свакога ко гледа чине сличним себи. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме? У психијатријској болници лекари постепено и сами добијају душевне поремећаје, иако их штите знања, искуство и свест о томе да они имају посла са болесницима. Деца која седе испред екрана на коме свакодневно искачу душевни болесници, ничим нису заштићена. Вероватно ће се ти људи, тих 550 домаћинстава, увредити. Рећи ће: ми смо уствари добри, савесни, ми имамо дубока и истанчана људска осећања. Можда је и тако. Ево, испред мене су анкете потенцијалних кандидата за звање "експерта". Први је завршио филолошки факултет на универзитету, предаје руски језик и књижевност, има 54 године, ожењен је, има двоје деце, благ је, добар, предусретљив, и сам о себи каже да је увек био нежан, брижан и потпуно незаштићен. Други је 40-годишњи шеф мајсторске радионице, породичан човек, ожењен, двоје деце, у слободно време помаже у одржавању реда на улицама, што ће рећи - резервиста у полицији. На рачуну код оног првог има око 70 сурово убијене деце и жена, његово презиме је Чикатило. Други је Михасевич, 36 сурових убистава.

А ево још: Константин, 40 година, служио војску, завршио машинску школу, два пута се женио, има ћерку из првог брака, себе описује као "стидљивог, са узвишеним људским осећањима". У току дужег периода ископавао је гробове и вршио полни акт са лешевима. Суд га је прогласио неурачунљивим и упутио на принудно лечење у психијатријску болницу. Григорије, 35 година, служио војску, возач, оженио се са 23 године, има сина. Оскрнавио је 8-годишњу пасторку и током 5 година регуларно... Жена тврди да није знала. Осуђен, на издржавању казне. То је мој случајни избор из докторске дисертације судског психолога-експерта. У дисертацији има део "Нарочито сурова убиства" - и тамо су описана 253 човека од 14 до 50 година, и старијих. Више од половине њих су у тренутку хапшења живели у браку, 80 процената у засебним становима и сопственим кућама. Више од трећине (када су већ били ухапшени због убиства) добили су позитивне карактеристике са радног места.

Ти људи са нама раде, путују поред нас у метроу, друже се, купују играчке деци, и тек случајно, када су ухваћени, ми схватамо да у њиховој души и глави нешто није у реду. Да нема таквих међу онима који живе са инструментом? Они наручују музику, а ми плаћамо. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрастуи примањима они једнаки.

Туђини

Суштина открића је управо у томе. Није Кремљ, и није народ, и нису рекламодавци нити руководиоци ТВ-канала ти који одлучују шта ће гледати нација, него потпуно непознати људи (изабрани из петопроцентног слоја психички растројених људи које живот није наградио). Одлучују они којима ми (кад видимо шта им се свиђа) не бисмо поверили ни мачку, а камоли дете. Они од којих бисмо гледали да будемо што даље. Они међу којима, врло вероватно, има скривених, а можда и активних манијака. Пет процената пристаје да живи са инструментом, а хомосексуалаца има 10-15 процената. Дакле, два-три пута више. Али геј популација се не сматра нормом. (Читаво становништво планете, па између осталих и геј популација, живе управо зато што се нормом сматра друкчија оријентација.) Ако би геј-мањина изненада почела уместо свих осталих да одлучује шта да се гледа и како да се живи...

У свим земљама где функционишу пиплметри инструмент прихвата око 5 процената испитаника. Према томе, нигде се "експерти" (случајним избором!) не регрутују из целог народа, нити из већине народа, него управо из врло мале и врло чудне мањине. Боље би било да одлуке доносе врхови ума и душе, а не мочвара. Да, светитеља је мало, али баш зато их треба истицати. Чини се да они још постоје - то су људи за које се тачно зна да су мудри и не траже сопствену корист. А ако нема светитеља и генија, ако (у целој Русији?) нема великодушних, паметних и добрих људи, онда нека бар програме бирају људи који су душевно здрави и нормални. Анкета најпре треба да испита људске особине, па тек онда финансијске могућности. Прашку за веш је свеједно да ли га купује љупка мама или злобна проститутка (новац је исти). Али проститутку треба удаљити када је у питању избор филмова. Треба јој отворено рећи: "Пали одавде, рођена!"

Чак и наше "просечно" мишљење двадесет пута је озбиљније од мишљења "петопроценташа". То је аритметика. Али ипак они одлучују. Ето откуд толика одвратност код већине. На екрану се показује туђи избор. Ако би људска лица одговарала њиховој природи, онда Битцевски Пичушкин не би изгледао као човек, него као туђинац из филмова страве и ужаса - имао би крљушти, три реда ајкулиних зуба и лепљиве слине. Тако би отприлике изгледали и љубитељи телевизијских монструма и крви. Они су туђини који се само крију испод људске спољашњости. Крију се док не постану већина. Могу се манијаци кастрирати, стрељати, четворити... Све то може, али прво их треба уловити. Али они почињу да се лове тек када се појаве жртве (често десетине жртава). Пичушкина су ловили 14 година, 48 лешева (он тврди да је било 61, он ваљда боље зна). Са једне стране захтевамо да се манијаци сурово кажњавају, а са друге стране производња манијака не повлачи никакву казну. Ако експерти-психолози истраже да је нови трбосек постао манијак (стартовао) после ТВ емисије која је "проширила његово искуство", онда би требало кастрирати и ауторе, и (обавезно) директора ТВ-канала. Ако би се то учинило бар једном, дошло би (исте вечери) до нагле промене у ТВ програмима. Ако се телевизија не измени, ако буде све дубље продирала у забрањене сфере... Уосталом, она је, по свој прилици, већ испрограмирала нашу будућност. И ми ћемо ускоро видети ту будућност. И већ је видимо.

- крај четвртог дела -

[ Генерална ] 17 Фебруар, 2009 18:23

Четврти део

Фабрика људождера

У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли. Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности... А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже. Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.

Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми? Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање. Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.

Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи. ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани. Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти. Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору). Колико има тих експерата? Ко су они?

* * *

Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако. Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара. Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа. А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?

На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова. Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари. Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.

У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан. Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.

Врбовање

Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена. Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање. Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.

На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници. Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.

Ево питања које садржи анкета: 1. Имате ли свој сопствени стан?, 2. Које ТВ канале хватате?, 3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.), 4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".), 5. Које канале гледате?, 6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?, 7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?

И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике". А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".

Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.

А ево питања о породици: 1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост, 2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?, 3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?, 4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?, 5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".), 6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".), 7. Каква су месечна примања по члану породице?

Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског. Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести. Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.

После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар. (То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..." Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).

После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили.

Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету. А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.

На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине. Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".

Живот са инструментом

На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност. Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, они не гледају као гледаоци, него као најамници. Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.

Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности. Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не". Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар. Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља. Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).

- наставиће се -

 

[ Генерална ] 15 Фебруар, 2009 18:51

Библия для детей - слика са нет-а

2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.

У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).

Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.

У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи:

"Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."

И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.

Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:

"Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."

Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.

2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.

Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.

Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:

"Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."

Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."

Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).

О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.

2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.

Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:

"Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."

Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."

Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.

За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.

Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"

Чудесна планета.ави

 

 

[ Генерална ] 13 Фебруар, 2009 18:01

...

Народ и рејтинг

Ако се на телевизији сваки дан говори о импотенцији, да ли ће се тиме смањити импотенција становништва? Не, она ће се повећати, а то је и потребно продавцима свакојаких прљавштина. Они би били срећни када би сви мушкарци на планети постали импотентни. Наравно, човечанство би изумрло, али би се пре тога продавци таблета незамисливо обогатили. Продавцима нису потребни здрави, него болесни људи. А здрави су њима непријатељи, јер не траже ништа од њих, упропашћују им бизнис.

Они подижу рејтинг обарајући становништво.

У свим енциклопедијама пре Октобарске револуције постоји чланак "Морална поремећеност". "МОРАЛНА ПОРЕМЕЋЕНОСТ" - душевна болест код које моралне представе губе своју силу и престају да мотивишу понашање. Код моралне поремећености човек постаје равнодушан према добру и злу, не губећи ипак способност њиховог теоретског, тј. формалног разликовања. Неизлечиво". (Енциклопедијски речник Ф. Павленкова, Санкт Петербург, 1905). После револуције овај чланак је нестао из енциклопедија. Да се људи можда нису излечили од неизлечиве болести? Или је обрнуто - болест је захватила већину, а већина не воли да је неко сматра болесном и да јој потура под нос овакве дијагнозе.

...Права елита - лекари, писци, уметници, музичари, научници, признати таленти и образци разума - сви су ужаснути. Али ТВ гази као тенк, и ускоро ће гласови протеста замукнути. И нико неће сметати, нико неће чак ни покушавати да заустави озверавање.

И они који зарађују на овим процесима, и нарочито они који руководе овим процесима, треба да знају да они свакодневно чине гадост. Иду на гадост као на надничење. Подлаци су организовали производњу подлости. Кварење деце је уствари гајење подлаца. А затим неће бити потребан напор, јер ће се поколења подлаца сама низати једно за другим. То је увлачење у орбиту из које нема изласка.

...ТВ канал "Култура" према својим моћима задовољава наше духовне потребе, хвала им.

Али зашто други канали задовољавају сасвим друге потребе? Смањите приказивање ђубрета и нико неће отићи од екрана. Ко се прилепио за телевизор, тај ће гледати све што се мрда. Нажалост, ТВ канали не могу да приказују ремек-дела. Јер та ремек-дела ће код свих бити иста: Чаплин, Смоктуновски, "Рука од брилијаната". А конкуренција? Канала је много, а гледалац један. Како га привући себи? Уосталом, шта има да се приказује оно што је већ приказано? Тада не би добиле новац хиљаде произвођача свакојаке прљавштине, а њихови шефови не би добили проценат. Значи, све треба сами да раде. И да приказују оно чега нема код других.

Да се направи нешто добро - то је тешко, а лоше се лако прави. Таленат је реткост, а свака (свако) може да скине панталоне. Што више псовки! Што више крви!! Што тврђа порнографија!!!

И ево, дошло је до онога што су научници сматрали потпуно немогућим: услед конкуренције роба (ТВ програм) постаје све гора. То је невероватно достигнуће тржишта.

Раније су сви говорили о части, учтивости, помоћи слабијима; доброта, великодушност, пажња према старима... Неко је то проповедао искрено, неко лицемерно, али деци је то усађивано у свест. Затим се омладина, наравно, суочавала са реалношћу. Али то је било касније, када су њихови идеали већ били формирани. Човек је то суочавање могао да издржи или да доживи слом, али ко је издржавао, тај је од суочавања добијао енергију која га је носила увис. Друштву се није дозвољавало да падне.

Сада децу гаји телевизија. Подиже се нараштај који је већ спреман за коришћење. То нису "пепси-кола нараштаји". Пре се може рећи да су то "микроталасни нараштаји". Може да се пече одмах, без било каквог наговарања, јер је све већ очерупано, очишћено, опрано, чак је и глава одсечена. Сукоба нема. Нема идеала из детињства. Нема импулса који носе човека у висину.

* * *

Систем је једноставан. Телевизија живи од новца рекламодаваца. Што више гледалаца, већи је рејтинг, и рекламодавац ће платити више новца. Рејтинг рачуна само појединца (као што се стока рачуна по грлима). Зато и јесте циљ телевизије да се било којим средствима смести испред екрана максималан број гледалаца. То јест, да се добије максимална количина новца.

Али рекламодавца треба убедити да је гледалаца заиста много. Због тога се и израчунава рејтинг. И на основу тих бројки изводи се закључак о укусима који преовлађују у народу.

Сви главни руководиоци главних ТВ канала, сви истраживачи и аналитичари телевизије, сви социолози, расуђујући о рејтинзима, користе изразе као што су "укуси наших ТВ гледалаца", "избор грађана Русије пао је на...", "ТВ гледаоци престонице и провинције изабрали су...", "огромна већина становништва Русије гледала је...", "народ је препознао вредност у..."

Шта је онда рејтинг? Испада да је то сам народ. Да ли је заиста тако? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да откријемо велику тајну. Треба да сазнамо како се прави рејтинг. То нико у свету за сада не зна. Чак ни сами састављачи и објављивачи рејтинга не схватају чиме се баве, с ким имају посла. Ускоро ће сазнати.

- крај трећег дела -

[ Генерална ] 12 Фебруар, 2009 14:30

Трећи део

Зашто се то ради? Због новца

Чак и ако се поштено израчуна, показаће се да се у филхармонији на Моцартову музику окупља три стотине људи, а на поп-концерт на стадиону - тридесет хиљада. Са гледишта рејтинга поп-концерт је 100 пута бољи од Моцарта. А са гледишта продавца пива, поп-концерт је милион пута бољи. (Продавцу је важно само једно: колико пива ће људи попити у филхармонији, а колико на стадиону). Оба концерта ће почети у исто време: у 7 сати увече. Али телевизија ће направити избор према броју посетилаца. Ударно време се додељује пиву, а Моцарту (Тарковском, Рафаелу) или нула, или после нуле (ноћу). Ево најсвежијег примера: 15. априла 2008. г. "Сталкер" Андреја Тарковског на Првом каналу у 0:50.

А рејтинг продаје? Ако се са тог гледишта изабере литература за ђаке, онда ту неће бити Достојевског и Пушкина. То је исто као кад се избор невесте повери месару, тј. стручњаку за пилетину. Он ће изабрати добру "пилетину". Ради рејтинга се крши свака пристојност, свака забрана. Ради рејтинга људи раде оно што нико од њих неће себи дозволити у приватном животу - приказују безобразне јавне скандале, батинање деце, педофилију, људождерство... И све то дању и увече, када деца гледају. Нека се детету нанесе доживотна психичка траума, само да у овом тренутку рејтинг буде што већи.

А морал?  На њега нико и не рачуна. Рачуна се само новац. Али пошто је то став друштвеног шљама, они не могу да га бране. И зато се они једноставно подсмевају: "Гле, како овај моралише! Да није импотентан?" Не, управо импотентни људи нападају и муче жртву, јер на нормалан начин, са љубављу, они не могу ништа да постигну.

* * *

Рејтинг не значи да се емисија некоме допала. Рејтинг значи да је била гледана. Може се нешто гледати и са одвратношћу, и са негодовањем. (Сутрадан, после приказивања "Баријере" људи често питају једни друге: "Јеси ли видео јуче ону гадост?", имајући у виду скандалозну свађу са псовкама међу учесницима дискусије.) Ниједан од хиљаду мојих познаника у животу није рекао да му се допада "Дом-2". А рејтинг те емисије је 10 процената. Значи, сваки десети. Ако је тако, онда међу мојим познаницима треба да буде стотину поклоника "Дома". А нема их.

Рејтинг се подиже, а човечанство пада. Рејтинг није нешто добро или лоше. То је просто новац. Рејтинг је склонио геније, али не међу опоненте (јер са њима се нико и не расправља), него у небиће - њих уопште нема на телевизији.

Смена аудиторијума

Како се мења садржај програма, тако се смењују у гледаоци. Многи су престали да гледају ТВ и да слушају радио, јер су медији постали друкчији. И то под изговором да гледаоци, тобоже, треба све да виде. То је, тобоже, објективност. "Ако то постоји, онда ми то морамо приказати" - то је омиљени аргумент босова радија и телевизије. (Сами они због тога страдају. Све чешће се чује како водитељи радио програма у директном преносу критикују неваљале слушаоце).

Поштовани шефови медија, нечистоте постоје, али зашто да се износе на трпезу? Садисти и педофили, нажалост, постоје, али зашто их позивати да буду радио-дадиље? Да би било више добрих људи? Или да би било више купаца? Или, да се привуче маса приказивањем забрањеног воћа? Да, то је једини њихов циљ. Они се чак и не питају по чијем рецепту раде.

Смена ТВ гледалаца одиграва се као смена посетилаца плаже. Некада је било овако: дању долазе баке са унучићима, увече заљубљени парови, породични парови... Али ако дању на плажу дођу нудисти (макар двоје-троје), а ноћу олош и наркомани, и на обали остану разбијене флаше, шприцеви и непристојне гумице, онда више неће долазити баке са унучићима и заљубљени парови, и плажа ће постати још једно опасно и прљаво место. Приказивање нечистота склања од екрана нормалне људе и привлачи монструме. А они који су нормални, али лабилни, постепено постају монструми. То је процес. Он се креће само у једну страну. Баке и унучад су отишли, а наркомани и пијанице су дошли. Ова промена је за друштво лоша. Али број гледалаца испред екрана се повећао. А то значи да је рејтинг порастао.

Бескорисно је све то говорити људима са телевизије и рекламодавцима. У области разума они оперишу појмовима "буџет", "проценат", "приход". Област савести не постоји. А част? "Да видимо, каже покварењак, шта ви подразумевате под тим појмом?" Телевизија добија утолико више новца, уколико више људи (није важно каквих) смести испред екрана. Телевизија је као бездушна просјакиња, која проси новац "за дете". На рукама јој беба која спава под дејством седатива. И то је врло згодно: не плаче, не тражи да једе. Можда је већ и мртва. Али ово није беба. Ово је инструмент за стицање новца. Гледаоци који обезбеђују рејтинг такође су само инструмент.

Признање кривице

Али можда ми без разлога оптужујемо телевизију за све грехе? Можда су једноставно наши грађани (и наша деца) лоше васпитани, и зато се множе манијаци? Или телевизија свесно игра на снижавање интелекта? Што су људи глупљи, рејтинг је већи. Оно што је паметно - то је за паметне. А оно што је глупо - то је за свакога. Чак и ако стотину паметних са одвратношћу окрене главу, армија неће приметити тај губитак, јер ће остати милион. Чињенице, наравно, свако може да види. Али како доказати да оне нису случајне?
Не може све да се додирне. Силу земљине теже нико није видео, али она постоји. Предмети не падају зато што су лоше васпитани, него зато што постоји гравитација.
Астроном Лоуел је приметио одступања у орбити Урана, и 1914. године предсказао је постојање још удаљеније планете. Године 1930. људи су први пут угледали Плутон, баш тамо где је израчунао Лоуел.Није ваљда у нашем друштву недовољно "одступања" да би се израчунао њихов узрок?

...Текст чији је ово трећи део био је започет (и већим делом написан) пре две године, у пролеће 2006. године. Од тада су многи догађаји реалног живота потврдили закључке које смо тада извели. Прави поклон у 2007. години био је интервју једног од руководилаца централне телевизије, објављен у централној штампи. Читао сам га са усхићењем. Имао сам осећај да се Плутон (који је раније био невидљив, али израчунат на папиру) изненада појавио из таме и засијао као звезда. Био је виспрен и отворен, и са поносом је испричао о успесима телевизије, не схватајући да у потпуности потврђује чињеницу смене аудиторијума, а уједно и најмрачнија предсказања (речи руководиоца су написане масним словима, а питања новинара курзивом).

- Лице нашег канала се знатно изменило. Њега одређују програми направљени у прилично тврдом стилу, који налазе свога савременог и напредног гледаоца: Емисије "Максимум", "Главни јунак", "Професија репортер", "Признање од срца" - то су лидери нашег програма, и по популарности они значајно надилазе све што је до сада приказивано на каналу. Гледаношћу од 30% аудиторијума може да се похвали врло мали број пројеката, не само код нас раније, него и на Првом каналу, и на каналу "Русија".

- И ви сте веома поносни на ту чињеницу?

- ТВ канал је профитна компанија, веома чврсто усмерена на производњу рејтинга који компанији доносе приход. Ми немамо пред собом никакве друге циљеве.

- Ви сматрате да кад ваш ТВ канал у току три ТВ сезоне у ударном термину приказује људождере, искасапљене људе, лешеве, проститутке, педофиле и сл., онда се то оправдава профитабилношћу федералног канала који захваљујући таквом програму увећава проценат гледаности?

- Ја не мислим да је циљ приказивање овог или оног објекта. Циљ је производња рејтинга. Ако Ботичелијева слика буде изазивала масовно интересовање и доносила високи рејтинг, ми ћемо приказивати Ботичелија. Али ми пратимо вектор укуса нашег циљног аудиторијума. (Како то схватити? "Пратимо укус ", тј. испуњавамо жеље својих гледалаца? Или - приказујући изопачења окупљамо испред екрана људе са таквим укусом? - А.М.).

- А кога ви сматрате својим циљном аудиторијумом?

- Углавном су то мушкарци између 25 и 54 године са вишим или незавршеним вишим образовањем и високим приходима. Такође наш канал има најбоље показатеље по утицају на такозвани најнедоступнији аудиторијум - на руководиоце највишег и средњег нивоа. Другим речима, наш канал има елитни аудиторијум ка коме смо ми увек тежили.

Уосталом, данас се наш аудиторијум променио, постао је стабилан и масован (па добро, да ли је елитан или масован? - А.М.). Овај аудиторијум нашег канала уопште није исти онај који смо имали деведесетих година. Наш канал је сада у пуном смислу постао федерални канал, канал за све грађане Русије, целе Русије.

- Испада да огромна већина становника Русије, на челу са руководећим саставом крупних компанија, има неке крупне патолошке поремећаје, ако они у таквом обиму стално конзумирају са вашег канала бескрајни криминал, "треш" и скандале.

- Телевизија је средство за проширивање личног искуства. Има искустава која човек не може да стекне личним путем, - и хвала Богу што нешто од тога не може лично да доживи, - али он ипак има емоционалну потребу за тим искуствима. На пример, људи осећају потребу за таквим програмом да би дошли у додир са затвореним странама живота.

Интервју је огроман и предиван. Треба га уврстити у све уџбенике: политикологије, економије, новинарства, социологије и психијатрије. Достојевски би од њега направио роман.

Питања новинара (врло оштра, као што смо видели) нимало нису збунила руководиоца телевизије. Он говори веома отворено, и ми смо му на томе захвални. Његов циљ је само рејтинг (новац). Али шта значи овакав одговор на постављено питање? Очигледно је да то треба истражити.

Руководилац каже да телевизија "проширује" наше лично искуство (мада ми то нисмо тражили). Он каже: "хвала Богу што човек то не може лично да доживи". Значи да је то врло опасно искуство. Он каже да људи "имају емоционалну потребу да дођу у додир" са неком гадошћу (он то зове "затвореним странама живота"). Другим речима, руководилац овде наступа као психотерапеут. Али онај који понире у такве дубине, треба да зна да се у човеку најпре појављују забрањене жеље (нарочито када се оне свакодневно иницирају), затим се оне задовољавају у мислима и сликама, а затим (и сваким даном све јаче) човек добија жељу да "проба".

Затим, када проба, па га ухвате (после прве или после двадесет прве жртве), он и сам неће бити свестан од чега је све почело. И само веома дубока и комплексна психолошко-психијатријска експертиза може да се докопа стартне команде, издате са ТВ екрана. "Циљ је производња рејтинга", каже руководилац ТВ канала. Он говори суву истину о сувој заради. А задовољавање "емоционалних потреба" и "проширивање личног искуства у правцу затворених страна живота" - то је само начин достизања циља. У преводу: "ми будимо у људима ниске страсти да бисмо на томе зарадили".

"Напредни гледаоци, "проширивање"... Требало би питати: на коју страну они напредују? И у коју страну се шире? Зашто се ви толико бринете за погане жеље "гледалаца"? Све се продаје на дисковима и свиња ће наћи каљугу. Зашто се ви пред очима целог народа (и деце!) бавите задовољавањем скотских укуса?

Поменуте емисије заиста проширују људима искуство у правцу људождерства и осталих настраности... Сфера у коју залазе те најбоље емисије је сфера психоанализе и психијатрије. Али психоаналитичар дејствује крајње опрезно (а овде се дејствује грубо), увек индивидуално (а овде су у питању масе), интимно (а овде је јавно) и, што је најважније, на молбу пацијента. Лекар поседује знања, а овде је незнање и грамзивост. Лекар има скалпел, а овде није чак ни секира, него огромна справа за млевење меса. И овде није један пацијент који је молио, него десетине милиона који чак и не знају шта се са њима ради.

Један од јунака Достојевског, човек из подземља из истоименог ремек-дела, човек са ниским побудама, преселио се на VIP-спрат пословне зграде. Успешан је и богат, али његов главни принцип (животни кредо) није се изменио: "Да свет пропадне или да ја не пијем чај? Нека свет пропадне, а ја има да пијем чај".

- наставиће се -

[ Генерална ] 09 Фебруар, 2009 03:11

. . .

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

- крај другог дела -

[ Генерална ] 07 Фебруар, 2009 18:42

* * *

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена". Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине". Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао.

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

"Докажите", - говоре људи са телевизије. "То родитељи лоше васпитавају своју децу, а после оптужују нас", - кажу они. Исто то говоре и људима који умиру у Чернобиљу: "То је јетра, то су код вас бубрези... Шта кажете: зрачење? Докажите!"

Људима са телевизије је још лакше. Телевизијско зрачење не открива чак ни Гајгеров бројач.

* * *

Цивилизација је уређена овако: одрасли (родитељи и учитељи) уче децу, гаје будуће поколење. Они гаје будућност.

Учитељ је други отац. Он бира оно што је најбоље и притом се ослања на свој ум, укус, таленат, принципе, морал, на све оно што је и он научио. Александра Македонског је учио велики Аристотел. Наследника руског престола учио је песник Жуковски. Митрофанушку је учио пијандура Кутејкин. А сада све учи телевизор. А он све учи да буду прљави.

Ради спасења нације предлажу да се у школе уведе час православља. Замислите живот у јавној кући: једном недељно 45 минута сви слушају предавање о невиности. Много ће то помоћи. Цивилизација је резултат моралних забрана (оне су садржане у законима, у религији). Без њих настаје катастрофа.

Људи су некада маштали да ће своме сину наћи девојку из добре куће. Не из богате, него из добре. Важно је било понашање које је она гледала и упијала одмалена. Сада девојчице гледају "Дом-2". Оне су развраћене пре него што могу да схвате да ли оне то желе или не.

Њих све одреда од рођења гурају у нечистоте.

Неки родитељи са поносом говоре: "Ми дозвољавамо деци да гледају само добре емисије". Неки ТВ водитељи (Ло...та, Ма...хов) са поносом говоре: "Ми правимо добар, незлобив и користан програм".

У елитном борделу увек за клавиром седи добар, незлобив и талентован виртуоз и свуда унаоколо су добре и незлобиве девојке. Ствар није у порнографији, него у свудаприсутној порнографији. Она је постојала увек, и пре сто и пре хиљаду година. Али само у наше време она окружује децу док су још у пеленама. Пушкинова Татјана данас више не постоји, јер она и у најудаљенијој забити, у селу, још у пеленама гледа "Дом-2".

* * *

Телевизија не утиче само на душу. Они који за себе и децу бирају "добре емисије" треба да знају: телевизор (независно од садржаја) утиче на физиологију, и то веома штетно.

У Јапану, 16. децембра 1997. године, увече, у различитим градовима деца су почела да се тресу у грчевима, да падају, многи да повраћају, а неки су остајали без даха. Настрадало је преко 650 деце. Напади су почели за време или одмах после приказивања популарне цртане серије "Покемони" ("Џепни монструми"). Дошавши себи, деца су тврдила да им је изненада позлило када су једном од ликова цртаног филма почеле неподношљиво да севају очи. Стручњаци су поставили дијагнозу да је масовна "псеудоепилепсија" била изазвана гледањем телевизије.

Сочиво људског ока коначно се формира до осме године. Неки офталмолози тврде да пре тог узраста дете уопште не треба да гледа у екран телевизора (рачунара, телефона, итд.). Када гледаш у нешто, очи (мимо наше воље) праве неосетне скокове, такозване сакаде. Нормална вредност је од 2 до 5 у секунди. Број сакада драстично опада приликом гледања телевизијског програма На крају гледања холивудског шоу-програма у трајању од свега 15 минута код свих испитаника учесталост сакада смањила се десет пута.

Доктор наука Рајнер Пацлаф написао је књигу "Укочени поглед" о томе шта се под дејством телевизије дешава са људском психом, нарочито са психом детета:

"Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору. Екран телевизора блокира спонтане стваралачке игре и природне покрете. То изазива дефицит у формирању функција великог мозга, што се одражава и на стваралачке способности, фантазију и интелект. Научници констатују да се код данашње деце све теже формирају функције за реаговање на унутрашња и спољашња стања - топлоту, равнотежу, покрет, мирис, додир и укус.

Телевизија изазива потпуно заустављање акомодације очију. Укоченост погледа преноси се на читаво тело. Чак и најнесташнија деца сатима непокретно седе испред телевизора. Лекари то зову застој моторике, али проблем ту није у пасивности мишића, него у пасивности воље која управља мишићима. Врши се својеврсни атак на човекову вољу. Све активности су снижене, воља ослабљена, а самим тим долази до деградације личности.

Када се подвргне тестирању стање општег образовања код Немаца, може се извести једноставан закључак: што дуже човек гледа телевизор, то су оскуднија његова сазнања".

- наставиће се - 

[ Генерална ] 06 Фебруар, 2009 19:44

Други део

Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако: "Кад богови хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа. Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича. Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала. Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме".

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!! А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије... Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану. И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање. Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило. Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства.

* * *

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот. Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода... Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор. Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем. Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе". Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно. Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.

У предизборној кампањи воде се страшне битке око поделе времена на телевизији.

Кандидати и партије прецизно, до последње секунде, рачунају ко је и колико био у програму. И протестују, и суде се све до врховног суда и Стразбура. Значи, моћан утицај телевизије на људе признају не само трговци, него и политичари.

- наставиће се -

[ Генерална ] 04 Фебруар, 2009 17:20

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.

Ако забрањујемо екстремистичку литературу, ми тиме признајемо да она утиче на људе.

Иначе, зашто бисмо је забрањивали? Ако забрањујемо порнографију, тиме признајемо да она утиче на људе. Дакле, текстови и слике утичу на људе. Неке лоше, неке (Јеванђеље) добро. Покретне слике су моћније од слова. Ако не признајемо утицај телевизије, онда то чинимо или из глупости, или из тврдоглавости, или зато што је то сувише страшно признати. Ако пак признамо да ТВ не разонођује, него развраћа, онда ваљда треба нешто предузети. А како се борити против милијарди долара?

* * *

У огромном авиону на висини од 10 хиљада метара разговарао сам са стјуардесом поред врата пилотске кабине. У првом реду млада и лепа мама дојила је своју бебу. А њено лице било је као у светице – са неизрецивим молитвеним изразом. Очи подигнуте ка небу, усне се благо покрећу, у очима се сија суза. Као "мадона са дететом"! Гледао сам је кришом и размишљао: "Да је сад ту неки иконописац, неки Рафаел!" Она се сигурно молила за здравље свога детета, јер се многи боје летења.

Касније, кад сам пошао на своје место, осврнуо сам се још једном да видим ту молитвену чистоту, али боље да се нисам освртао. То је био најсавременији страни авион у коме на свака четири реда одозго виси по један телевизор. И онај ко седи у првом од та четири реда мора да гледа са високо подигнутом главом. Мама је гледала филм страве и ужаса. Она се бојала чудовишта, и није се молила ни за себе ни за дете (у том тренутку она није ни мислила на дете), и уопште се није молила, него се страшно секирала за неку холивудску гуску. А њена језа (то ће потврдити сваки физиолог) тровала је млеко.

Шта је то дете унело у себе са мајчиним млеком?

Лекари не препоручују читање за време јела. Наводно, желудачни сок се не издваја, и још свашта се дешава. А гледање филма страве и ужаса док дете сиса? Док оно сиса мајка треба да га покрива својом љубављу, да у потпуности буде усредсређена на њега, а не да се јежи од страха.

* * *

Кажу да у телевизору, тобоже, постоји избор. То је лукавство. Избор постоји у књижари. Тамо су на истакнутом месту блистави бестселери (чак и они који то читају знају колико то вреди; то човек чита "да одмори мозак, да ни о чему не размишља". Многи људи свесно искључују тај Божији дар - своје сопствено размишљање). Али у свакој књижари ипак постоји избор. Читалац ће лако наћи оно што му је потребно, па макар и на удаљеној полици. Јер, и ремек дела и отпад ту се продају на истом месту. На телевизији је "удаљена полица" у глуво доба. Идиотске емисије се показују свакодневно у ударном термину, а Висоцки једном годишње у поноћ. Кажу да ТВ одражава реалност. Кад би то било тако, улице би друкчије изгледале. Пивнице и јавне куће биле би отворене од јутра до сутра, а музеји и библиотеке после поноћи.

Телевизија је криво огледало. Или још горе - она сама бира шта да одрази.

Она одражава барабе и манијаке, лакрдијаше и лажове, а нормалних, добрих, паметних људи тамо готово да и нема, не одражавају се. Ако докажемо утицај телевизије, ако докажемо њену кривицу, то ће значити да док ми ловимо поједине манијаке, телевизор их штанцује на хиљаде.

Он је главни

Ко је глава народа? Начелник нашег живота? Бог?  Неко ће мислити да је то председник? Не, то је телевизор. Он је главни и одговорни. Без њега многи људи (дрски ТВ водитељи оба пола, дрски мангупи са посланичким имунитетом) не би чак ни постојали у нашој свести. Чак и председника се људи сете тек када га ова кутија покаже. А кутије се људи сами сећају. Укључе је, залепе се за њу, сатима гледају и слушају без прекида (једни са другима се понекад и свађају, а са телевизором - никада).

Чак и Богу (са великим "Б") већина верника посвећује секунде, или у најбољем случају минуте. А богу (са малим "б") - сате и сате. Сви су се залепили за екран, као муве за лепљиву траку на којој их чека смрт. Она тако саблажњиво мирише, тако саблажњиво и згодно виси над столом за ручавање... Па ипак, постоји мишљење да телевизор, тобоже, само информише и забавља, али да реално не утиче на људе.

- крај првог дела -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 23:34

...

Манијак је позван, зато је и дошао

26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину. А шта се догодило шест година раније, 2001. године? Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља... Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.

Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије. После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ. Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!" А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака. Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима. А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?

У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена. Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..." Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?" На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1

...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.

Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО

Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".

Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?... На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2

1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. На пример, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. На пример, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.

2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...

3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.

Кандидат психологије, ХОЛМОГОРОВА В.М.

Институт психологије Руске академије наука, Шеф катедре биологије МИПКРО, доктор биологије СЕДОВ А.Е., Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.

Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор.

- Ни од ког.

Ни одрасли не треба да гледају?

- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...

То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.

Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.

... У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.

Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"

Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу. Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се. Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.

Склањајте шибице од деце

Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести). Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати. И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.

Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.

Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије). Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.

На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт. Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!"

У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња. У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.

- наставиће се -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 17:08

Александар Минкин - Први део

Почињемо публиковање сензационалног истраживања

Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.

Шта се дешава? Најезда педофила

"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".

Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.

Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.

Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).

Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као  када возачу наплатиш казну без признанице.

Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.

Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не  желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.

А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).

А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.

* * *

Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила дечакове родитеље.

Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.

Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.

А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!

Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају - број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.

Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).

У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.

* * *

Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити. Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални. То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохолИли показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.

Неко уствари пушта тигрове из кавеза.

* * *

Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери. То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).

И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.

Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.

Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.

Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).

Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...

- наставиће се -

 

 

[ Генерална ] 01 Фебруар, 2009 11:44

(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)

У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.

Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.

За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.

“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”

Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.

Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.

Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/