[ Генерална ] 17 Фебруар, 2009 18:23

Четврти део

Фабрика људождера

У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли. Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности... А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже. Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.

Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми? Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање. Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.

Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи. ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани. Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти. Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору). Колико има тих експерата? Ко су они?

* * *

Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако. Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара. Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа. А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?

На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова. Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари. Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.

У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан. Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.

Врбовање

Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена. Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање. Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.

На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници. Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.

Ево питања које садржи анкета: 1. Имате ли свој сопствени стан?, 2. Које ТВ канале хватате?, 3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.), 4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".), 5. Које канале гледате?, 6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?, 7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?

И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике". А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".

Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.

А ево питања о породици: 1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост, 2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?, 3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?, 4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?, 5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".), 6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".), 7. Каква су месечна примања по члану породице?

Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског. Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести. Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.

После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар. (То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..." Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).

После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили.

Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету. А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.

На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине. Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".

Живот са инструментом

На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност. Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, они не гледају као гледаоци, него као најамници. Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.

Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности. Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не". Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар. Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља. Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).

- наставиће се -

 

[ Генерална ] 15 Фебруар, 2009 18:51

Библия для детей - слика са нет-а

2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.

У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).

Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.

У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи:

"Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."

И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.

Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:

"Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."

Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.

2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.

Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.

Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:

"Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."

Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."

Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).

О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.

2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.

Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:

"Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."

Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."

Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.

За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.

Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"

Чудесна планета.ави

 

 

[ Генерална ] 13 Фебруар, 2009 18:01

...

Народ и рејтинг

Ако се на телевизији сваки дан говори о импотенцији, да ли ће се тиме смањити импотенција становништва? Не, она ће се повећати, а то је и потребно продавцима свакојаких прљавштина. Они би били срећни када би сви мушкарци на планети постали импотентни. Наравно, човечанство би изумрло, али би се пре тога продавци таблета незамисливо обогатили. Продавцима нису потребни здрави, него болесни људи. А здрави су њима непријатељи, јер не траже ништа од њих, упропашћују им бизнис.

Они подижу рејтинг обарајући становништво.

У свим енциклопедијама пре Октобарске револуције постоји чланак "Морална поремећеност". "МОРАЛНА ПОРЕМЕЋЕНОСТ" - душевна болест код које моралне представе губе своју силу и престају да мотивишу понашање. Код моралне поремећености човек постаје равнодушан према добру и злу, не губећи ипак способност њиховог теоретског, тј. формалног разликовања. Неизлечиво". (Енциклопедијски речник Ф. Павленкова, Санкт Петербург, 1905). После револуције овај чланак је нестао из енциклопедија. Да се људи можда нису излечили од неизлечиве болести? Или је обрнуто - болест је захватила већину, а већина не воли да је неко сматра болесном и да јој потура под нос овакве дијагнозе.

...Права елита - лекари, писци, уметници, музичари, научници, признати таленти и образци разума - сви су ужаснути. Али ТВ гази као тенк, и ускоро ће гласови протеста замукнути. И нико неће сметати, нико неће чак ни покушавати да заустави озверавање.

И они који зарађују на овим процесима, и нарочито они који руководе овим процесима, треба да знају да они свакодневно чине гадост. Иду на гадост као на надничење. Подлаци су организовали производњу подлости. Кварење деце је уствари гајење подлаца. А затим неће бити потребан напор, јер ће се поколења подлаца сама низати једно за другим. То је увлачење у орбиту из које нема изласка.

...ТВ канал "Култура" према својим моћима задовољава наше духовне потребе, хвала им.

Али зашто други канали задовољавају сасвим друге потребе? Смањите приказивање ђубрета и нико неће отићи од екрана. Ко се прилепио за телевизор, тај ће гледати све што се мрда. Нажалост, ТВ канали не могу да приказују ремек-дела. Јер та ремек-дела ће код свих бити иста: Чаплин, Смоктуновски, "Рука од брилијаната". А конкуренција? Канала је много, а гледалац један. Како га привући себи? Уосталом, шта има да се приказује оно што је већ приказано? Тада не би добиле новац хиљаде произвођача свакојаке прљавштине, а њихови шефови не би добили проценат. Значи, све треба сами да раде. И да приказују оно чега нема код других.

Да се направи нешто добро - то је тешко, а лоше се лако прави. Таленат је реткост, а свака (свако) може да скине панталоне. Што више псовки! Што више крви!! Што тврђа порнографија!!!

И ево, дошло је до онога што су научници сматрали потпуно немогућим: услед конкуренције роба (ТВ програм) постаје све гора. То је невероватно достигнуће тржишта.

Раније су сви говорили о части, учтивости, помоћи слабијима; доброта, великодушност, пажња према старима... Неко је то проповедао искрено, неко лицемерно, али деци је то усађивано у свест. Затим се омладина, наравно, суочавала са реалношћу. Али то је било касније, када су њихови идеали већ били формирани. Човек је то суочавање могао да издржи или да доживи слом, али ко је издржавао, тај је од суочавања добијао енергију која га је носила увис. Друштву се није дозвољавало да падне.

Сада децу гаји телевизија. Подиже се нараштај који је већ спреман за коришћење. То нису "пепси-кола нараштаји". Пре се може рећи да су то "микроталасни нараштаји". Може да се пече одмах, без било каквог наговарања, јер је све већ очерупано, очишћено, опрано, чак је и глава одсечена. Сукоба нема. Нема идеала из детињства. Нема импулса који носе човека у висину.

* * *

Систем је једноставан. Телевизија живи од новца рекламодаваца. Што више гледалаца, већи је рејтинг, и рекламодавац ће платити више новца. Рејтинг рачуна само појединца (као што се стока рачуна по грлима). Зато и јесте циљ телевизије да се било којим средствима смести испред екрана максималан број гледалаца. То јест, да се добије максимална количина новца.

Али рекламодавца треба убедити да је гледалаца заиста много. Због тога се и израчунава рејтинг. И на основу тих бројки изводи се закључак о укусима који преовлађују у народу.

Сви главни руководиоци главних ТВ канала, сви истраживачи и аналитичари телевизије, сви социолози, расуђујући о рејтинзима, користе изразе као што су "укуси наших ТВ гледалаца", "избор грађана Русије пао је на...", "ТВ гледаоци престонице и провинције изабрали су...", "огромна већина становништва Русије гледала је...", "народ је препознао вредност у..."

Шта је онда рејтинг? Испада да је то сам народ. Да ли је заиста тако? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да откријемо велику тајну. Треба да сазнамо како се прави рејтинг. То нико у свету за сада не зна. Чак ни сами састављачи и објављивачи рејтинга не схватају чиме се баве, с ким имају посла. Ускоро ће сазнати.

- крај трећег дела -

[ Генерална ] 12 Фебруар, 2009 14:30

Трећи део

Зашто се то ради? Због новца

Чак и ако се поштено израчуна, показаће се да се у филхармонији на Моцартову музику окупља три стотине људи, а на поп-концерт на стадиону - тридесет хиљада. Са гледишта рејтинга поп-концерт је 100 пута бољи од Моцарта. А са гледишта продавца пива, поп-концерт је милион пута бољи. (Продавцу је важно само једно: колико пива ће људи попити у филхармонији, а колико на стадиону). Оба концерта ће почети у исто време: у 7 сати увече. Али телевизија ће направити избор према броју посетилаца. Ударно време се додељује пиву, а Моцарту (Тарковском, Рафаелу) или нула, или после нуле (ноћу). Ево најсвежијег примера: 15. априла 2008. г. "Сталкер" Андреја Тарковског на Првом каналу у 0:50.

А рејтинг продаје? Ако се са тог гледишта изабере литература за ђаке, онда ту неће бити Достојевског и Пушкина. То је исто као кад се избор невесте повери месару, тј. стручњаку за пилетину. Он ће изабрати добру "пилетину". Ради рејтинга се крши свака пристојност, свака забрана. Ради рејтинга људи раде оно што нико од њих неће себи дозволити у приватном животу - приказују безобразне јавне скандале, батинање деце, педофилију, људождерство... И све то дању и увече, када деца гледају. Нека се детету нанесе доживотна психичка траума, само да у овом тренутку рејтинг буде што већи.

А морал?  На њега нико и не рачуна. Рачуна се само новац. Али пошто је то став друштвеног шљама, они не могу да га бране. И зато се они једноставно подсмевају: "Гле, како овај моралише! Да није импотентан?" Не, управо импотентни људи нападају и муче жртву, јер на нормалан начин, са љубављу, они не могу ништа да постигну.

* * *

Рејтинг не значи да се емисија некоме допала. Рејтинг значи да је била гледана. Може се нешто гледати и са одвратношћу, и са негодовањем. (Сутрадан, после приказивања "Баријере" људи често питају једни друге: "Јеси ли видео јуче ону гадост?", имајући у виду скандалозну свађу са псовкама међу учесницима дискусије.) Ниједан од хиљаду мојих познаника у животу није рекао да му се допада "Дом-2". А рејтинг те емисије је 10 процената. Значи, сваки десети. Ако је тако, онда међу мојим познаницима треба да буде стотину поклоника "Дома". А нема их.

Рејтинг се подиже, а човечанство пада. Рејтинг није нешто добро или лоше. То је просто новац. Рејтинг је склонио геније, али не међу опоненте (јер са њима се нико и не расправља), него у небиће - њих уопште нема на телевизији.

Смена аудиторијума

Како се мења садржај програма, тако се смењују у гледаоци. Многи су престали да гледају ТВ и да слушају радио, јер су медији постали друкчији. И то под изговором да гледаоци, тобоже, треба све да виде. То је, тобоже, објективност. "Ако то постоји, онда ми то морамо приказати" - то је омиљени аргумент босова радија и телевизије. (Сами они због тога страдају. Све чешће се чује како водитељи радио програма у директном преносу критикују неваљале слушаоце).

Поштовани шефови медија, нечистоте постоје, али зашто да се износе на трпезу? Садисти и педофили, нажалост, постоје, али зашто их позивати да буду радио-дадиље? Да би било више добрих људи? Или да би било више купаца? Или, да се привуче маса приказивањем забрањеног воћа? Да, то је једини њихов циљ. Они се чак и не питају по чијем рецепту раде.

Смена ТВ гледалаца одиграва се као смена посетилаца плаже. Некада је било овако: дању долазе баке са унучићима, увече заљубљени парови, породични парови... Али ако дању на плажу дођу нудисти (макар двоје-троје), а ноћу олош и наркомани, и на обали остану разбијене флаше, шприцеви и непристојне гумице, онда више неће долазити баке са унучићима и заљубљени парови, и плажа ће постати још једно опасно и прљаво место. Приказивање нечистота склања од екрана нормалне људе и привлачи монструме. А они који су нормални, али лабилни, постепено постају монструми. То је процес. Он се креће само у једну страну. Баке и унучад су отишли, а наркомани и пијанице су дошли. Ова промена је за друштво лоша. Али број гледалаца испред екрана се повећао. А то значи да је рејтинг порастао.

Бескорисно је све то говорити људима са телевизије и рекламодавцима. У области разума они оперишу појмовима "буџет", "проценат", "приход". Област савести не постоји. А част? "Да видимо, каже покварењак, шта ви подразумевате под тим појмом?" Телевизија добија утолико више новца, уколико више људи (није важно каквих) смести испред екрана. Телевизија је као бездушна просјакиња, која проси новац "за дете". На рукама јој беба која спава под дејством седатива. И то је врло згодно: не плаче, не тражи да једе. Можда је већ и мртва. Али ово није беба. Ово је инструмент за стицање новца. Гледаоци који обезбеђују рејтинг такође су само инструмент.

Признање кривице

Али можда ми без разлога оптужујемо телевизију за све грехе? Можда су једноставно наши грађани (и наша деца) лоше васпитани, и зато се множе манијаци? Или телевизија свесно игра на снижавање интелекта? Што су људи глупљи, рејтинг је већи. Оно што је паметно - то је за паметне. А оно што је глупо - то је за свакога. Чак и ако стотину паметних са одвратношћу окрене главу, армија неће приметити тај губитак, јер ће остати милион. Чињенице, наравно, свако може да види. Али како доказати да оне нису случајне?
Не може све да се додирне. Силу земљине теже нико није видео, али она постоји. Предмети не падају зато што су лоше васпитани, него зато што постоји гравитација.
Астроном Лоуел је приметио одступања у орбити Урана, и 1914. године предсказао је постојање још удаљеније планете. Године 1930. људи су први пут угледали Плутон, баш тамо где је израчунао Лоуел.Није ваљда у нашем друштву недовољно "одступања" да би се израчунао њихов узрок?

...Текст чији је ово трећи део био је започет (и већим делом написан) пре две године, у пролеће 2006. године. Од тада су многи догађаји реалног живота потврдили закључке које смо тада извели. Прави поклон у 2007. години био је интервју једног од руководилаца централне телевизије, објављен у централној штампи. Читао сам га са усхићењем. Имао сам осећај да се Плутон (који је раније био невидљив, али израчунат на папиру) изненада појавио из таме и засијао као звезда. Био је виспрен и отворен, и са поносом је испричао о успесима телевизије, не схватајући да у потпуности потврђује чињеницу смене аудиторијума, а уједно и најмрачнија предсказања (речи руководиоца су написане масним словима, а питања новинара курзивом).

- Лице нашег канала се знатно изменило. Њега одређују програми направљени у прилично тврдом стилу, који налазе свога савременог и напредног гледаоца: Емисије "Максимум", "Главни јунак", "Професија репортер", "Признање од срца" - то су лидери нашег програма, и по популарности они значајно надилазе све што је до сада приказивано на каналу. Гледаношћу од 30% аудиторијума може да се похвали врло мали број пројеката, не само код нас раније, него и на Првом каналу, и на каналу "Русија".

- И ви сте веома поносни на ту чињеницу?

- ТВ канал је профитна компанија, веома чврсто усмерена на производњу рејтинга који компанији доносе приход. Ми немамо пред собом никакве друге циљеве.

- Ви сматрате да кад ваш ТВ канал у току три ТВ сезоне у ударном термину приказује људождере, искасапљене људе, лешеве, проститутке, педофиле и сл., онда се то оправдава профитабилношћу федералног канала који захваљујући таквом програму увећава проценат гледаности?

- Ја не мислим да је циљ приказивање овог или оног објекта. Циљ је производња рејтинга. Ако Ботичелијева слика буде изазивала масовно интересовање и доносила високи рејтинг, ми ћемо приказивати Ботичелија. Али ми пратимо вектор укуса нашег циљног аудиторијума. (Како то схватити? "Пратимо укус ", тј. испуњавамо жеље својих гледалаца? Или - приказујући изопачења окупљамо испред екрана људе са таквим укусом? - А.М.).

- А кога ви сматрате својим циљном аудиторијумом?

- Углавном су то мушкарци између 25 и 54 године са вишим или незавршеним вишим образовањем и високим приходима. Такође наш канал има најбоље показатеље по утицају на такозвани најнедоступнији аудиторијум - на руководиоце највишег и средњег нивоа. Другим речима, наш канал има елитни аудиторијум ка коме смо ми увек тежили.

Уосталом, данас се наш аудиторијум променио, постао је стабилан и масован (па добро, да ли је елитан или масован? - А.М.). Овај аудиторијум нашег канала уопште није исти онај који смо имали деведесетих година. Наш канал је сада у пуном смислу постао федерални канал, канал за све грађане Русије, целе Русије.

- Испада да огромна већина становника Русије, на челу са руководећим саставом крупних компанија, има неке крупне патолошке поремећаје, ако они у таквом обиму стално конзумирају са вашег канала бескрајни криминал, "треш" и скандале.

- Телевизија је средство за проширивање личног искуства. Има искустава која човек не може да стекне личним путем, - и хвала Богу што нешто од тога не може лично да доживи, - али он ипак има емоционалну потребу за тим искуствима. На пример, људи осећају потребу за таквим програмом да би дошли у додир са затвореним странама живота.

Интервју је огроман и предиван. Треба га уврстити у све уџбенике: политикологије, економије, новинарства, социологије и психијатрије. Достојевски би од њега направио роман.

Питања новинара (врло оштра, као што смо видели) нимало нису збунила руководиоца телевизије. Он говори веома отворено, и ми смо му на томе захвални. Његов циљ је само рејтинг (новац). Али шта значи овакав одговор на постављено питање? Очигледно је да то треба истражити.

Руководилац каже да телевизија "проширује" наше лично искуство (мада ми то нисмо тражили). Он каже: "хвала Богу што човек то не може лично да доживи". Значи да је то врло опасно искуство. Он каже да људи "имају емоционалну потребу да дођу у додир" са неком гадошћу (он то зове "затвореним странама живота"). Другим речима, руководилац овде наступа као психотерапеут. Али онај који понире у такве дубине, треба да зна да се у човеку најпре појављују забрањене жеље (нарочито када се оне свакодневно иницирају), затим се оне задовољавају у мислима и сликама, а затим (и сваким даном све јаче) човек добија жељу да "проба".

Затим, када проба, па га ухвате (после прве или после двадесет прве жртве), он и сам неће бити свестан од чега је све почело. И само веома дубока и комплексна психолошко-психијатријска експертиза може да се докопа стартне команде, издате са ТВ екрана. "Циљ је производња рејтинга", каже руководилац ТВ канала. Он говори суву истину о сувој заради. А задовољавање "емоционалних потреба" и "проширивање личног искуства у правцу затворених страна живота" - то је само начин достизања циља. У преводу: "ми будимо у људима ниске страсти да бисмо на томе зарадили".

"Напредни гледаоци, "проширивање"... Требало би питати: на коју страну они напредују? И у коју страну се шире? Зашто се ви толико бринете за погане жеље "гледалаца"? Све се продаје на дисковима и свиња ће наћи каљугу. Зашто се ви пред очима целог народа (и деце!) бавите задовољавањем скотских укуса?

Поменуте емисије заиста проширују људима искуство у правцу људождерства и осталих настраности... Сфера у коју залазе те најбоље емисије је сфера психоанализе и психијатрије. Али психоаналитичар дејствује крајње опрезно (а овде се дејствује грубо), увек индивидуално (а овде су у питању масе), интимно (а овде је јавно) и, што је најважније, на молбу пацијента. Лекар поседује знања, а овде је незнање и грамзивост. Лекар има скалпел, а овде није чак ни секира, него огромна справа за млевење меса. И овде није један пацијент који је молио, него десетине милиона који чак и не знају шта се са њима ради.

Један од јунака Достојевског, човек из подземља из истоименог ремек-дела, човек са ниским побудама, преселио се на VIP-спрат пословне зграде. Успешан је и богат, али његов главни принцип (животни кредо) није се изменио: "Да свет пропадне или да ја не пијем чај? Нека свет пропадне, а ја има да пијем чај".

- наставиће се -

[ Генерална ] 09 Фебруар, 2009 03:11

. . .

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

- крај другог дела -

[ Генерална ] 07 Фебруар, 2009 18:42

* * *

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена". Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине". Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао.

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

"Докажите", - говоре људи са телевизије. "То родитељи лоше васпитавају своју децу, а после оптужују нас", - кажу они. Исто то говоре и људима који умиру у Чернобиљу: "То је јетра, то су код вас бубрези... Шта кажете: зрачење? Докажите!"

Људима са телевизије је још лакше. Телевизијско зрачење не открива чак ни Гајгеров бројач.

* * *

Цивилизација је уређена овако: одрасли (родитељи и учитељи) уче децу, гаје будуће поколење. Они гаје будућност.

Учитељ је други отац. Он бира оно што је најбоље и притом се ослања на свој ум, укус, таленат, принципе, морал, на све оно што је и он научио. Александра Македонског је учио велики Аристотел. Наследника руског престола учио је песник Жуковски. Митрофанушку је учио пијандура Кутејкин. А сада све учи телевизор. А он све учи да буду прљави.

Ради спасења нације предлажу да се у школе уведе час православља. Замислите живот у јавној кући: једном недељно 45 минута сви слушају предавање о невиности. Много ће то помоћи. Цивилизација је резултат моралних забрана (оне су садржане у законима, у религији). Без њих настаје катастрофа.

Људи су некада маштали да ће своме сину наћи девојку из добре куће. Не из богате, него из добре. Важно је било понашање које је она гледала и упијала одмалена. Сада девојчице гледају "Дом-2". Оне су развраћене пре него што могу да схвате да ли оне то желе или не.

Њих све одреда од рођења гурају у нечистоте.

Неки родитељи са поносом говоре: "Ми дозвољавамо деци да гледају само добре емисије". Неки ТВ водитељи (Ло...та, Ма...хов) са поносом говоре: "Ми правимо добар, незлобив и користан програм".

У елитном борделу увек за клавиром седи добар, незлобив и талентован виртуоз и свуда унаоколо су добре и незлобиве девојке. Ствар није у порнографији, него у свудаприсутној порнографији. Она је постојала увек, и пре сто и пре хиљаду година. Али само у наше време она окружује децу док су још у пеленама. Пушкинова Татјана данас више не постоји, јер она и у најудаљенијој забити, у селу, још у пеленама гледа "Дом-2".

* * *

Телевизија не утиче само на душу. Они који за себе и децу бирају "добре емисије" треба да знају: телевизор (независно од садржаја) утиче на физиологију, и то веома штетно.

У Јапану, 16. децембра 1997. године, увече, у различитим градовима деца су почела да се тресу у грчевима, да падају, многи да повраћају, а неки су остајали без даха. Настрадало је преко 650 деце. Напади су почели за време или одмах после приказивања популарне цртане серије "Покемони" ("Џепни монструми"). Дошавши себи, деца су тврдила да им је изненада позлило када су једном од ликова цртаног филма почеле неподношљиво да севају очи. Стручњаци су поставили дијагнозу да је масовна "псеудоепилепсија" била изазвана гледањем телевизије.

Сочиво људског ока коначно се формира до осме године. Неки офталмолози тврде да пре тог узраста дете уопште не треба да гледа у екран телевизора (рачунара, телефона, итд.). Када гледаш у нешто, очи (мимо наше воље) праве неосетне скокове, такозване сакаде. Нормална вредност је од 2 до 5 у секунди. Број сакада драстично опада приликом гледања телевизијског програма На крају гледања холивудског шоу-програма у трајању од свега 15 минута код свих испитаника учесталост сакада смањила се десет пута.

Доктор наука Рајнер Пацлаф написао је књигу "Укочени поглед" о томе шта се под дејством телевизије дешава са људском психом, нарочито са психом детета:

"Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору. Екран телевизора блокира спонтане стваралачке игре и природне покрете. То изазива дефицит у формирању функција великог мозга, што се одражава и на стваралачке способности, фантазију и интелект. Научници констатују да се код данашње деце све теже формирају функције за реаговање на унутрашња и спољашња стања - топлоту, равнотежу, покрет, мирис, додир и укус.

Телевизија изазива потпуно заустављање акомодације очију. Укоченост погледа преноси се на читаво тело. Чак и најнесташнија деца сатима непокретно седе испред телевизора. Лекари то зову застој моторике, али проблем ту није у пасивности мишића, него у пасивности воље која управља мишићима. Врши се својеврсни атак на човекову вољу. Све активности су снижене, воља ослабљена, а самим тим долази до деградације личности.

Када се подвргне тестирању стање општег образовања код Немаца, може се извести једноставан закључак: што дуже човек гледа телевизор, то су оскуднија његова сазнања".

- наставиће се - 

[ Генерална ] 06 Фебруар, 2009 19:44

Други део

Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако: "Кад богови хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа. Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича. Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала. Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме".

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!! А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије... Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану. И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање. Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило. Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства.

* * *

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот. Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода... Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор. Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем. Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе". Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно. Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.

У предизборној кампањи воде се страшне битке око поделе времена на телевизији.

Кандидати и партије прецизно, до последње секунде, рачунају ко је и колико био у програму. И протестују, и суде се све до врховног суда и Стразбура. Значи, моћан утицај телевизије на људе признају не само трговци, него и политичари.

- наставиће се -

[ Генерална ] 04 Фебруар, 2009 17:20

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.

Ако забрањујемо екстремистичку литературу, ми тиме признајемо да она утиче на људе.

Иначе, зашто бисмо је забрањивали? Ако забрањујемо порнографију, тиме признајемо да она утиче на људе. Дакле, текстови и слике утичу на људе. Неке лоше, неке (Јеванђеље) добро. Покретне слике су моћније од слова. Ако не признајемо утицај телевизије, онда то чинимо или из глупости, или из тврдоглавости, или зато што је то сувише страшно признати. Ако пак признамо да ТВ не разонођује, него развраћа, онда ваљда треба нешто предузети. А како се борити против милијарди долара?

* * *

У огромном авиону на висини од 10 хиљада метара разговарао сам са стјуардесом поред врата пилотске кабине. У првом реду млада и лепа мама дојила је своју бебу. А њено лице било је као у светице – са неизрецивим молитвеним изразом. Очи подигнуте ка небу, усне се благо покрећу, у очима се сија суза. Као "мадона са дететом"! Гледао сам је кришом и размишљао: "Да је сад ту неки иконописац, неки Рафаел!" Она се сигурно молила за здравље свога детета, јер се многи боје летења.

Касније, кад сам пошао на своје место, осврнуо сам се још једном да видим ту молитвену чистоту, али боље да се нисам освртао. То је био најсавременији страни авион у коме на свака четири реда одозго виси по један телевизор. И онај ко седи у првом од та четири реда мора да гледа са високо подигнутом главом. Мама је гледала филм страве и ужаса. Она се бојала чудовишта, и није се молила ни за себе ни за дете (у том тренутку она није ни мислила на дете), и уопште се није молила, него се страшно секирала за неку холивудску гуску. А њена језа (то ће потврдити сваки физиолог) тровала је млеко.

Шта је то дете унело у себе са мајчиним млеком?

Лекари не препоручују читање за време јела. Наводно, желудачни сок се не издваја, и још свашта се дешава. А гледање филма страве и ужаса док дете сиса? Док оно сиса мајка треба да га покрива својом љубављу, да у потпуности буде усредсређена на њега, а не да се јежи од страха.

* * *

Кажу да у телевизору, тобоже, постоји избор. То је лукавство. Избор постоји у књижари. Тамо су на истакнутом месту блистави бестселери (чак и они који то читају знају колико то вреди; то човек чита "да одмори мозак, да ни о чему не размишља". Многи људи свесно искључују тај Божији дар - своје сопствено размишљање). Али у свакој књижари ипак постоји избор. Читалац ће лако наћи оно што му је потребно, па макар и на удаљеној полици. Јер, и ремек дела и отпад ту се продају на истом месту. На телевизији је "удаљена полица" у глуво доба. Идиотске емисије се показују свакодневно у ударном термину, а Висоцки једном годишње у поноћ. Кажу да ТВ одражава реалност. Кад би то било тако, улице би друкчије изгледале. Пивнице и јавне куће биле би отворене од јутра до сутра, а музеји и библиотеке после поноћи.

Телевизија је криво огледало. Или још горе - она сама бира шта да одрази.

Она одражава барабе и манијаке, лакрдијаше и лажове, а нормалних, добрих, паметних људи тамо готово да и нема, не одражавају се. Ако докажемо утицај телевизије, ако докажемо њену кривицу, то ће значити да док ми ловимо поједине манијаке, телевизор их штанцује на хиљаде.

Он је главни

Ко је глава народа? Начелник нашег живота? Бог?  Неко ће мислити да је то председник? Не, то је телевизор. Он је главни и одговорни. Без њега многи људи (дрски ТВ водитељи оба пола, дрски мангупи са посланичким имунитетом) не би чак ни постојали у нашој свести. Чак и председника се људи сете тек када га ова кутија покаже. А кутије се људи сами сећају. Укључе је, залепе се за њу, сатима гледају и слушају без прекида (једни са другима се понекад и свађају, а са телевизором - никада).

Чак и Богу (са великим "Б") већина верника посвећује секунде, или у најбољем случају минуте. А богу (са малим "б") - сате и сате. Сви су се залепили за екран, као муве за лепљиву траку на којој их чека смрт. Она тако саблажњиво мирише, тако саблажњиво и згодно виси над столом за ручавање... Па ипак, постоји мишљење да телевизор, тобоже, само информише и забавља, али да реално не утиче на људе.

- крај првог дела -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 23:34

...

Манијак је позван, зато је и дошао

26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину. А шта се догодило шест година раније, 2001. године? Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља... Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.

Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије. После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ. Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!" А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака. Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима. А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?

У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена. Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..." Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?" На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1

...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.

Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО

Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".

Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?... На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2

1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. На пример, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. На пример, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.

2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...

3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.

Кандидат психологије, ХОЛМОГОРОВА В.М.

Институт психологије Руске академије наука, Шеф катедре биологије МИПКРО, доктор биологије СЕДОВ А.Е., Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.

Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор.

- Ни од ког.

Ни одрасли не треба да гледају?

- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...

То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.

Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.

... У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.

Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"

Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу. Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се. Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.

Склањајте шибице од деце

Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести). Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати. И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.

Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.

Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије). Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.

На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт. Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!"

У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња. У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.

- наставиће се -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 17:08

Александар Минкин - Први део

Почињемо публиковање сензационалног истраживања

Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.

Шта се дешава? Најезда педофила

"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".

Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.

Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.

Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).

Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као  када возачу наплатиш казну без признанице.

Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.

Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не  желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.

А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).

А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.

* * *

Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила дечакове родитеље.

Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.

Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.

А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!

Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају - број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.

Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).

У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.

* * *

Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити. Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални. То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохолИли показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.

Неко уствари пушта тигрове из кавеза.

* * *

Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери. То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).

И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.

Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.

Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.

Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).

Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...

- наставиће се -

 

 

[ Генерална ] 01 Фебруар, 2009 11:44

(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)

У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.

Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.

За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.

“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”

Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.

Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.

Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/

[ Генерална ] 31 Јануар, 2009 18:00

Често проглашавана најлепшом женом света, Одри Хепберн је имала јединствени рецепт за лепоту, који најбоље осликава њен став према животу, слави и лепоти:

За привлачне усне – увек изговарајте речи пуне љубазности.

За лепе очи – тражите доброту у људима.

За витку фигуру – делите своју храну с гладнима.

За лепу косу – допустите да је барем једном дневно помази дечја рука.

За усправно држање – ходајте свесни да никад нисте сами.

[ Генерална ] 27 Јануар, 2009 12:09

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости.". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, иако им Бог испуни жељу после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо.

Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету.". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. (1) Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му додели неколико племићских синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни по неке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим, никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пријем био је довољан прекор за њих.

(Рука Светог Саве, манастир Свете Тројице, Пљевља)

Уместо да троши време на сујетне разоноде, он је читао озбиљне списе са пергамента, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац Конфучије рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити." Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је био увек спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.


1. Сматрало се за сигурно да је та провинција била Травунија или садашња Херцеговина. Чак и у наше време народ у Херцеговини са поносом назива ту српску провинцију: Војводство Светога Саве.

(Из књиге "Живот св. Саве", Светог Владике Николаја Велимировића)

[ Генерална ] 26 Јануар, 2009 18:20

(Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад)

Пред напад на Југославију 1941. године, генерал Александер фон Лер, командант Јужног фронта, добио је од Хитлера лично наређење у коме је, између осталог, стајало: „Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и жичког владику Николаја Велимировића, калуђере и калуђерице српских манастира“. Три и по века раније, Синан-паша спаљује мошти Светог Саве на Врачару. Поред афективног демонстрирања моћи над потчињеним, а непокорним робљем, ова и оваква предузимања имају за циљ ударање у виталну тачку свих облика људске заједнице, од породице до народа: њено духовно вођство. Делотворност тактике коју је још старозаветни пророк препознао и описао речима: „Удари пастира и овце ће се разбећи“ (Захарија,13, 7) до сада је безброј пута потврђена на овим просторима.

Стари Завет, посматран са историографског аспекта, као повест Израиља, сведочи о законитости у смењивању периода благостања и страдања. Прво је увек бивало по Божјој вољи, а друго по Његовом допуштењу. Напредак једног народа долази као последица његовог живота у складу са Божјим моралним законом, а стагнацији и пропадању увек претходи морално посрнуће. Будућност народа може се поуздано предвидети из стања његове елите. Ако је врх народа недорастао својој улози, ако крем (државни, духовни, интелектуални), сметне са ума да, уз привилегије које такав статус носи, иде и много веће бреме обавеза према народу, онда се том народу сигурно не пише добро. Старо педагошко начело вели да је пример увек делотворнији од речи, те стога на бољу будућност могу да рачунају само они народи чији челници су спремни да све своје потенцијале заиста, а не само на речима, ставе у службу опште добробити.

Није случајно што је најславнији период српске историје заснован на темељу који је поставио Свети Сава, духовник, дипломата и просветитељ коме српски народ дугује спознавање сопственог идентитета. Још мање је случајно што је тај период трајао онолико кратко и окончао се падом у петовековно ропство. „Бог се драги на Србе разљути“, јер „наши цари закон (Божји) погазише... за правило лудост изабраше!“, ламентира Његошево коло, оглашавајући, у име читавог српског народа, да национална трагедија нипошто није плод пуког случаја. Баш као ни Синан-пашин гнев према светитељским моштима: завојевач је непогрешиво препознао дух Светосавља као највећу препреку остварењу својих амбиција.

У посттурском раздобљу српске историје успони су били крхки и краткотрајни, нешто попут пауза између падова. Данас нам је овако како нам је. Зашто? Уместо одговора послужиће још једно поређење са старозаветним Израиљем, чијим челницима свети Јован Крститељ вели: „Не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Мт 3, 9). Примењено на наше околности: дивно је што имамо Светога Саву, али уместо пуког хвалисања славним духовним родоначелником, требало би да се запитамо колико збиља водимо рачуна о грађевини којој је он поставио темељ.

Јесмо ли достојни настављачи његовог дела?

аутор: Миодраг М. Поповић, Православље број 931-932

[ Генерална ] 25 Јануар, 2009 15:57

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Kasijana/Nikolaj0904.htm

Славуји су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.

Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.

Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:

- Ко је?

- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.

Калистрат се прекрсти и отвори врата.

Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.

- Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.

Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:

- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?

- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.

Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:

- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.

- Али кћери моја, поче Калистрат... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?

Одговори жена јаросно:

- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.

И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:

- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.

Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:

- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.

Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:

- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.

Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.

- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.

Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.

Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.

- Ви журите, оче? упита девојка.

- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.

- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија. Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.

- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?

- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају.

- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то преда мном, старим слугом Божијим.

- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.

Поклони се и изиђе.

Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.