[ Генерална ] 03 Јун, 2009 12:15
КАКО ЈЕ ФИЗИЧАР ПРОНАШАО ВЕЗУ ИЗМЕЂУ СВЕТЕ ВОДЕ, РЕЧИ И ТАВОРСКЕ СВЕТЛОСТИ

 

 

Већ више од једне деценије петроградски инжењер-електрофизичар, Ангелина Доминиковна Малаховска, члан Савеза «Православни научници Русије», изучава својства, рекло би се, ненаучних појава: силу крсног знака и Божије Речи, исцелитељска својства свете воде и др. У преписци са нашом редакцијом научница је приметила да се многи православни односе опрезно према њеном раду, али постоје и они који га подржавају. Резултат њених истраживања је књига «О тајни свете воде», која је у малом тиражу изашла недавно из штампе, а рецензију је урадио предавач Санкт-Петербуршке Духовне академије, кандидат богословских наука о.Кирил (Зинковски). По његовом мишљењу, «давно познате чињенице из црквене праксе налазе у датом раду научно-експерименталну потврду», и та истраживања «могу да постану ново сведочанство истинитости Јеванђеља и Православља у нашем веку маловерја и сумњи».

 

Књигу која је стигла у нашу редакцију смо у Москви показали председнику експертне групе за опис чудесних појава, П.В.Флоренском. «То није ништа ново», - одговорио је професор, - «што Малаховска пише, да, после чина освећења, вода мења своју физичку густину. О томе је писао још мој деда (о.Павле Флоренски – уред.)...»

 

Међутим, рад А.Д.Малаховске је јединствен и у њему има много нових чињеница. Научно истраживање је, по идеји, требало да «скине покров тајновитости» са чуда, и да га претвори у у обичну чињеницу научног експеримента. Али све се десило потпуно супротно. Резултати су толико поразни, да сама физичарка признаје: нама остаје само да осећамо страхопоштовање пред Божијим деловањем у нашој грешној природи. Наводимо њена сведочанства.

 

Из Јеванђеља знамо да је Господ Својом силом исцељивао болесне у тренутку, при чему је исцељивао и такве болести које су неизлечиве и до дан-данас: губу, поседнутост, слепоћу од рођења, потпуну парализу итд. А да не говоримо већ о томе, да је васкрсавао из мртвих. И ево већ више од 2000 година се настављају слична чуда исцељења болесних, који се с вером у Бога обраћају ка Тајнама Православне Цркве, ка исцелитељској, благодатној сили њених чудотворних икона, светих моштију, свете воде. На моје очи се од 13 болесних поклоника у Почајевску Лавру 12 (!) вратило здраво. Знам то и из личног искуства: после неуспешних покушаја «лечења» код секташа и «исцелитеља», вративши се у крило Православне Цркве, избавила сам се од многих болести и пронашла здравље и душевни мир.

 

Као научник, заинтересовала сам се тиме како се то дешава, а посебно како на црквене тајне реагује вода, која сачињава 70% и више процената нашег организма. У анализама узорака невске воде, које су урађене у лабораторијама Санкт-Петербуршког «Водоканала», се показало да у њој нема ни милионити део трагова сребра. Међутим после освећења та иста вода се не квари и постаје исцелитељска, убијајући бактерије. Ја сам покушала да проверим дејство молитве «Оче наш» и православног крсног знака на патогене бактерије. За истраживање су узети узорци вода из различитих водених извора: бунара, река, језера, које су садржале цревни бацил, златну стафилококу и друге бактерије. Показало се да, уколико се прочита молитва «Оче наш» и узорак осени крсним знаком (када су прсти скупљени по православном), количина штетних бактерија се смањивала за 7, 10, 100 и чак и више од 1000 пута! Урађено је више десетина провера уз учешће православних људи, и у свим експериментима је утврђена иста особина.

 

Разумевање и осмишљавање те чињенице је постало могуће после истраживања оптичких својстава воде, а пре свега њене оптичке густине. Истраживања су вршена у лабораторији медицинско-биолошких технологија «НИИ индустријске и морске медицине». У низу експеримената, који су вршени током две године, истраживане су оптичке густине следећих вода:

 

- света вода Малог освећења;
- вода из водовода узета на дан Богојављења;
- Крстовданска вода из цркве, освећена на Празник Богојављења;
- Света вода из реке Јордан (Јерусалим);
- Света вода из различитих светих извора Русије и Украјине.

 

Поред тога, истраживано је дејство молитве и крсног знака на обичну воду из водовода (воду су осењивали мирјани и свештеници). Такође је истраживана динамика промене оптичке густине воде од тренутка узимања узорка. У основи методе спектроскопије, као што је познато, је особина атома хемијских елемената да апсорбују светлост одређене таласне дужине. Анализа резултата мерења је показала задивљујућу ствар: после освећења од стране јереја обична вода из водовода задобија НОВА ОПТИЧКА СВОЈСТВА – значајно (ради једноставности објашњења не наводимо цифре и формуле – уред.) се повећава њена оптичка густина! То значи следеће: као прво, речи молитве су адекватне дејству не звучних таласних дужина, као при обичном говору, већ светлосних! А светлост се простире милион пута брже него звук. Друго, до данас се сматрало (закон Ламберта – Бугера – Бера) да су промене оптичке густине раствора повезане само са конкретном променом јонско-молекулског састава раствора, то јест са променом концентрације раствора. Међутим, дејство речи молитве има потпуно други механизам деловања, јер нико хемијским путем није мењао почетни састав узетог узорка водоводске воде. Значи, управо Божија благодат, призвана у речима молитве, је изменила оптичку густину воде. При чину освећења се могу чути посебне речи: «...Приђите, примите сви Духа Премудрости, Духа Разума, Духа страха Божијег, ХРИСТА КОЈИ НАМ СЕ ЈАВЉА». Те речи садрже у себи веома дубоки смисао: оне означавају ОДЗИВ ЖИВОГ ГОСПОДА КАО ОДГОВОР на молитвену прозбу свештеника – то јест Господ нам каже: «ПРИМИТЕ ХРИСТА КОЈИ ВАМ СЕ ЈАВЉА». У том тајанственом, мистичном тренутку, Господ се невидљиво за наше очи ЈАВЉА СИЛАСКОМ СВЕТОГ ДУХА НА ВОДУ, дајући тој води мољену исцелитељску силу за душу и тело. И вода се одмах «одазива» - повећава се њена оптичка густина у ултравиолетној спректралној области. Она као да се «испуњава» светлошћу. Људско око наравно не може да ухвати те исцелитељске промене структуре воде. Али инструмент (спектрограф) даје објективну оцену те појаве и неоповргнут доказ силаска благодати Духа Светога на воду која се освећује.

 

На основу резултата експеримената је формиран график, са кога се види, да су вредности оптичке густине воде из реке Јордан, где се крстио Господ наш Исус Христос пре више од 2000 година, практично ИСТОВЕТНЕ са вредностима оптичке густине свете крстовданске воде из цркве, освећене на Богојављење. Јордан и Нева имају различите географске положаје, различит састав земљишта, различиту климу, па самим тим и различиту густину воде, али једном годишње – на празник Богојављења – њихови оптички параметри се скоро у потпуности поклапају!

 

Промена оптичке густине Свете воде (Крстовданске и воде узете из реке Јордан) у зависности од времена чувања узорка


1 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 05.10.2001. године

2 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 27.05.2003., 11.12.2003. године

3, 4 – Света вода из реке Јордан, датум експеримента 27.05.2003., 11.12.2003.

5 – обична водоводска вода, пре освећења


Оптика има везе са светлошћу. Сам Христос каже у Новом Завету: «Ја Сам Светлост свету» (Јн. 8, 12). Још су древни богослови-исихисти испољавали интересовање за природу Божанске нематеријалне Таворске светлости, коју је Господ показао ученицима на гори Тавор. Они су Га видели у «виду злата, које је испунило простор». Сваке године на православни Васкрс силази Благодатни Огањ у Храму поред Гроба Господњег – и то је такође светлост! И Васкрсење Господа нашега Исуса Христа се такође десило у озарењу посебне светлости, које је оставило Његов фотографски отисак на Туринској плаштаници – погребној одежди.

 

И више од тога – само стварање материје је повезано са посебном «светлошћу», о којој се говори у Библији. Бог је створио «светлост» први дан, што указује на њено «фундаментлано» место у јерархији живота. И то није била обична сунчева светлост – јер су сунце и остале звезде створене тек четвртог дана. Није случајно светлост на славјанском «свет», то није само светлост, већ и «земља», цела «васељена». Није ли то због тога што је све око нас прожето исконском, Таворском светлошћу преображења?

 

Светлост је животворна и исцелитељска, а посебно њена ултравиолетна зрачења. Научници (немачки физичар Ритер) су то открили тек 1841 године, и то хемијском методом. Ускоро су открили бактерицидно дејство тог зрачења, које се примењује и до дан-данас на поликлиникама при «загревању», у домаћим лампама итд. То је обично ултравиолетно зрачење. Али ако се говори о Таворској светлости, онда њено дејство може да буде чудотворно. Нису узалуд аскете-исихисти, изнуравајући се у пустињама и скоро ничим се не хранећи живели 80, 90 и чак и више од 100 година. Њихова тела су се већ за живота толико преображавала, да су потом постајала нетрулежне мошти. А по њиховим молитвама, структура вода у тим областима, где су они живели, се толико мењала, да природна изворска вода чак и после неколико векова даје исцелитељску снагу онима, који са вером прилазе да се поклоне светом угоднику.

 

Из наведених истраживања се види да вода, светлост и реч молитве могу међусобно да делују. И у основи свега је Реч. Њом је створен свет («у почетку беше Реч, и Реч беше у Бога»), и њом се уз Божију помоћ настављају чуда на земљи.

 

Преузето са: http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1224
превод са руског др Радмила Максимовић
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kako_je_fiziar_pronaao_vezu_izmedju_svete_vode_rei_i_tavorske_svetlosti/

Нек нам је свима срећан и Богом благословен Празник Светог цара Константина и Јелене. Амин. Боже дај.

[ Генерална ] 29 Мај, 2009 20:31

У чему се састоји срећа човекова?

 

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

 

 

Кошуља срећног човека

 

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

 

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

 

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

 

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

 

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

 

 

Правила за срећу

 

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

 

 

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

 

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

 

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

 

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

 

 

Најдрагоценије

 

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

 

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

 

* * *

 

Дакле, био је ово мој осврт на задату тему. Надам се да нисам промашила и да ме Грлица неће надледати, хе, хе, а ни Домаћица варјачити (мада није да не би требало, хе, хе). Знам да бих сад требала да прозовем нове играче, али мислим да су се сви који се одазивају већ уписали, а ја добрано касним, тако да не бих никог именовала. Но то не значи да добровољци не треба да се одазивају. Уколико их има - само напред!

 

Све вас поздравља ваша Причалица!
[ Генерална ] 28 Мај, 2009 18:25

 

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.


Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Из књиге "Охридски Пролог" Светог Владике Николаја Велимировића

Народе Православни, драга браћо и сестре, Београђани, Бањалучани, Чачани и сви људи добре воље, нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник и Слава. Живели на многаја љета, да да Бог, воља Његова да буде као што и јесте. Амин.

 

[ Генерална ] 24 Мај, 2009 22:16
 
[ Генерална ] 21 Мај, 2009 18:35
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
http://www.grafamania.net/clipart/images/68331-still-lifes-works-by-luiza-gelts.html
 
 
 
[ Генерална ] 17 Мај, 2009 20:31

RapidShare
http://rapidshare.com/files/3526812/BoC.part01.rar.html
http://rapidshare.com/files/3525337/BoC.part02.rar.html
http://rapidshare.com/files/3523778/BoC.part03.rar.html
http://rapidshare.com/files/3522084/BoC.part04.rar.html
http://rapidshare.com/files/3520406/BoC.part05.rar.html
http://rapidshare.com/files/3518583/BoC.part06.rar.html
http://rapidshare.com/files/3516731/BoC.part07.rar.html
http://rapidshare.com/files/3514335/BoC.part08.rar.html
http://rapidshare.com/files/3512056/BoC.part09.rar.html
http://rapidshare.com/files/3508803/BoC.part10.rar.html

Лозинка: Chernobyl

Превод:

http://rapidshare.com/files/179906508/Chernobyl_accident_-_BBC_Documentary.avi

 

Чернобилски баћушка

 

"Имамо чак и црне роде…" 30.01.2003.

 

Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да, угледавши га, нисам одмах схватио: да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.

- Желите ли чај? Имам и меда.

- Како да не - са задовољством је одговорио.

Схватио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе. После чаја је започео наш разговор.

- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! А још свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, наш град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.

- Одакле су избеглице?

- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. Град Брагин је 35км удаљен од реактора. Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам.  И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нарочито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.

- Да ли има много сахрана?

- У последње време - да.   Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба. Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. Ослонац је један - Господ наш Исус Христос. Господ је то дозволио. Значи, то све треба победити. Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.

Многима је после Причешћа било боље, лакше.

- А како ви, као свештеник, објашњавате чернобилску катастрофу?

- То је допуштење Господње. Господ наређује, али Он и милује, спасава. Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите.   Знамо да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.

Једном су ме позвали на митинг: «Умирите их, баћушка.» Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли. А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.

- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?

- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.  

- Реците нам, оче Дионисије, о деци која се овде рађају.

- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причешћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.

- Да ли су код вас научници много радили?

- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје. Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.

Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне, парохијани су питали: "Баћушка, зашто сте тако весели?" Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."

Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: «Господ је са мном."  Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.  

- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?

- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данашњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен. Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо пећно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.

- Оче Дионисије, како ви све то савлађујете?

- Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.  

26. априла сваке године је помен.

Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати, она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несретни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.

- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?

- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.  

- Какво је здравље мештана?

- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали. Имали смо молебане, Акатисте. Људи су се исповедали, прићешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима. На пример, једном дечаку, Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву.   Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса... Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.

Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.

Данас сам с таквим узбуђењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.

- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?

- Страшно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње… Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. Да, тад су зли духови веома страшни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт… Није једноставно причати о томе. И не треба причати.

- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?

- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање.  Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву. Дошао сам до ње заједно са војском. Они су почели да мере радијацију а затим да говоре: "Баћушка, иза ограде тог храма уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". О томе су писале и новине.

- Да ли је било самоубистава због психичких преживљавања?

- Бивало је и таквих случајева. Али смо ми у Цркви одвраћали људе од те пагубе. Рећи ћу још ово: чернобилско искушење нас је оснажило, и као у рату, победили смо с Господом Богом.

 Алексей Пряшников,

"Русский Дом"

 

http://society.pravda.ru/society/2003/8/26/80/6332_Dionisiy.html

 

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/cernobil.html

 

 

 

 

[ Генерална ] 16 Мај, 2009 22:32

http://www.grafamania.net/art_images/54347-fotograf-zena-holloway-podvodnaja-smka.html

 

[ Генерална ] 12 Мај, 2009 14:46

У неком селу у новопазарском Санџаку, живео је човјек по имену Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма ког од његових сељака: «Има ли у Шибрака какав недостатак?» - свако би вам одговорио: «Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!»


Шибрак је одувјек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће, и пашњака, и стоке, и шуме, и новаца, заштићених од сувишка рода родних година. Рано се оженио дјевојком у свему према себи. Задуго нису имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака не бијаше надалеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божји шти је боље могао, сеоски свештеник, човек неук и припрост, али пун страха Божјег, поучаваше народ да се угледа на Шибрака, којега је Бог наградио.


Али је срећа човјекова ћидљива и превртљива те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замјени сестра њена – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво; на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу. Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године узалуд над болесником изређаше и врачаре, и хоџе са записима, па и учени лекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити с мишљу да ће им смрт уграбити јединца. А и несрећни младић који није имао болова, него је чилио и венуо, поче желети смрт.


И тако срећни човјек, коме су многи завидјели, постаде тако јадан, да се нико не би мјењао с његовим удесом!

 

Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је на пречац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацјело све би то лакше подносио, него што бијаше гледати где му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: «Бог сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном.»


А свештеник говораше Јовану:


- А ко то зна, брате? Можда те Господ само куша као оног праведног Јова, па ће се све добро свршити.


Тако је вријеме протијецало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио.

 

 


Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину:


- Де, Јоване сине, послушај један мој савјет. Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци, и да је силном свијету светац помогао. Пости свијету неко време па иди са вером и понизношћу!


Јован послуша и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику.


Тако прође још шест мјесеци.


Једном предвече, бјеше претпошљедње недјеље Великога поста – Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од пролетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зеленеле од младих бујних усјева. Шибрак, поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти, и онако у мислима и доколици ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај надомак његове куће раван је као длан, готово без и једног дрвета, јер је ту земља веома родна и сва обрађена. Али на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег. И баш Шибрак поче да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрми и просу се благи дажд. Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов рај.
Како ли се зачуди кад под дрветом затече неког свештеника!

 

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе заподјену разговор о времену:


- Ево Божјег дара! – рече.


- Јест, потврди свештеник... – прољетна је кишица Божји дар.


Шибраку се учини да глас непознатога човјека не излази из његова грла, него да допире однекуда са стране из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је црна брадица ретка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника након неколико недјеља пошто је сахрањен.


- Путник ли си? – запита Шибрак мало као у страху.
- Путник сам - одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
- У Митровицу?
- У Митровицу! – потврди онај.
- Ако милујеш можеш свратити к мени, у моју кућу – на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде.
- Не могу брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату.


Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтеде поставити путнику питање: ко је, шта је, одакле је, куд иде, итд., као што је то већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некако велико бреме на срцу, зато узе говорити о себи, о своме злом удесу; исприча намјернику како му се син разболио, шта је све радио око њега и како је ишао Светом Василију Острошком, али узалуд! И заврши:


- Био је силан свијет, јер, као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац неће чинити чуда...


Након подужег ћутања намјерник ће Јовану:


- Свеци не могу помоћи што неће и измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни, него реци ти мени: дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?


- Дијелим, заиста, колико могу.
- Дајеш ли толико да и сам осетиш или дајеш од свога сувишка? – пита даље свештеник.
- Право да кажем, дајем од сувишка – рече Јован.
- То је оно што сам слутио и што не ваља – настави свештеник као из још веће даљине. – од сутра ради другачије. Намењуј, али не као до сада, него како ћу те ја саветовати, ако ћеш ме послушати.
- Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свога оца. Само говори – убрза Шибрак устајући.

Ноге су му клецале. А свештеник из мрака, а поступно као удаљујући се, започе:


- Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сутра изабери онога за кога мислиш да има највећу потребу, и ту потребу одмах намири. Али запамти добро да нико не дозна за то твоје добро дјело, нико, ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: «Да не зна твоја љевица шта чини твоја десница.» Изазови само онога коме си то добро дјело наменио, па га закуни да то никоме не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана за непознато доброчинство, почеће помагати.


- Хоћу, учинићу тако! – рече скрушено Јован.


Па онда - настави већ невидљиви и готово нечујни човјек, - таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце, да не зажалиш, јер срце човјечје сувише приања за земаљска блага.


- Хоћу, све ћу тако радити!
- Још нешто. Твој младић лежи у кући?
- у кући.
- Од сутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека седи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећићу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!


И ишчезне чудни путник.


Како се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.


Сутрадан зором устаде Шибрак и узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу коме бјеше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:


- Ево ти да купиш вола. Али те прелињем свијем што ти је најсветије, да о томе никоме не говориш. Не би ти било благословено ако ме одаш. Јер знај да је ово намјена. Моли се Богу за мога Миленка!


Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цео дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.


То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.


И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да његов мили болник помало снажи.


Али истом кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад виде да лице његове Станије постаје све брижније и да она као одгађа нека питања што је муче, истом се онда увјери да је и његову јединцу знатно боље.


Након три мјесеца Миленко се тако опоравио да је могао сједети и помало ходати, а након још толико времена устаде и поче радити, те се отац и мати почеше озбиљно договарати којом да га ожене.


Наврши се година, Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је овај необичан свештеник Божји човек, који је у животу, или то бјеше Божји човјек који је нарочито дошао са онога свијета да му помогне.


Кад дође на ред онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи неки његов пријатељ којега они не знају.


Али не дође нико.


Те ноћи Шибрак усни истога свештеника, на истоме мјесту, али свештеник бјеше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној необичној свјетлости.


Утвара рече Шибраку благо:


- Приступи, синко! Ја сам Василије Острошки!


И ишчезну као првога пута.

Симо Матавуљ
 
 
Свети Василије Острошки - Литија и чудо са коњем.ави
(У позадини се чује песма Светог владике Николаја, "Небеска литургија", у извођењу о.Воје Билбије)
 
 
Чуда Светог Василија, о.Јоил, игуман манастира Острог и чувар кивота Свечевог
[ Генерална ] 09 Мај, 2009 23:08
"Унутрашња чистота истинитог човека улепшава и његову спољашњост"

Нестаде духа жртве
 
 

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.

Сви сада, и мали и велики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, пак, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: "Помоли се да прођем испит." Не уче, а кажу: "Бог може да ми помогне". "Учи", кажем му, "и помоли се". "Зашто?", каже, "Бог не може да ми помогне". Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има младих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.

Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао. У једној је био први, у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.

Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе, и опет долазе на Свету Гору... „О, тешко је бити монах“, кажу. „Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!...“ Враћају се онда у свет. „Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе“, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу „Тешко је...“.

Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина - и то не један или двојица - и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је“. „Нађи посао, сине“. „Имам пара“, каже ми. „Што да радим?“ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!“

Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: „Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?“ Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва, да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: „Желим две кутије шибица из Кареје“ - иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, буде успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.

Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: „Желимо да постанемо монаси“. „Зашто“, рекох, „желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?“ „Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат“. „Ајде, немојте се срамотити“, рекох. „Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?“ „Наћи ћемо неки разлог“, рекоше ми. Шта ће да нађу? Да се праве луди... или тако нешто да нађу. „Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха“, рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: „Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?“ „Добро“, рекох. „А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти сморио?“ „Желим да постанем калуђер“, рече ми. „Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?“ Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: „Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд“, такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.

Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. „Зашто, дете моје, остајеш овде?“, упитао сам га. „Зато што ме калуђерска скуфија подсећа на кацигу“, чух одговор. Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекад треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некакав јадни калуђер, и није носио велику скуфију.

Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. „Да је понесем“, пита ме један. „Понеси“, кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. „Не може“, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће „не могу“, али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може.

Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми: „Желим да се замонашим“. „Иди да одслужиш свој војни рок!“, кажем му. „У војсци није као код куће“, каже ми. „Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!“ У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. „Тебе тражим“, рече ми. „Шта хоћеш?“, рекох му. „Где идеш у цркву?“ „Нигде“, каже ми. „Данас, на Томину недељу, у манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?“ „Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!“ „И шта ћеш сада да радиш?“ „Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом.“ „Учини једно послушање“, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. „Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!“ Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?

Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: „Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици“. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. „Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде да напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали“. Један скочи: „Ја ћу да идем, господине официру“, за њим други „ја ћу“, па трећи „ја ћу!“ Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. „Не можете сви да идете!“, рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. „Господине официру, мене боли нога“, а други „мене боли глава“ или „уморан сам“. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.

Данас постоји један дух млакости - нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: „Срам те било, оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе“. Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Када је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.
 
"Дух Божији и дух овога света", Старац Пајсије Светогорац
[ Генерална ] 06 Мај, 2009 22:04

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....
Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.
Већ имам уста... срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја - живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...
Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад знају већ да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...


Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде са мном?
Мајко, помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко!... Не дозволи да ме убију!... Боли! Боли ме!
Молим те! ... Помози!

Госпођо, изволите, обавили смо операцију... заметак је одстрањен.

(Из књиге Ориане Фалачи, „Писма нерођеном детету“)

[ Генерална ] 03 Мај, 2009 01:42
 

Велико чудо Мајке Божије у Сирији

Децембра 2004, Саудио-арабијац, муслиман, појавио се пред неколико новинских агенција да би испричао следећи невероватан догађај који је искусио и који је променио његов живот (ова прича је пренета преко ТВ и радио станица, Интернета, и раширена у свим средствима информисања широм целе Саудијске Арабије, Сирије, Палестине, и сигурно у свим суседним државама).

 

Пре неколико година, овај човек се оженио веома богатом муслиманком, али нероткињом. Како су године пролазиле, и упркос свим њиховим напорима и знатним медицинским трошковима (са многим докторима), они су остали бездетни. Његови родитељи су му саветовали да се ожени другом женом (пошто локални закон дозвољава до 4 брака).

 

Иaко изморен од свега, забринут, и сломљен, он не прихвата родитељски савет, него, са својом женом, путује на одмор у Сирију. Тамо, они изнајмљују ауто са возачем који је уједно био и водич по местима која су планирали да посете. Како је одмор одмицао, возач је приметио да је Саудио-арабијски пар пун горчине, патње и жалости. Зближивши се са њима, он их је бојажљиво питао зашто изгледају тако утучено - да ли то није зато што су незадовољни његовом услугом? Пар се поверио возачу да је разлог њихове несреће то што они не могу да имају деце. Онда им је возач, који је исто био муслиман, рекао да у Сирији Православни хришћани, имају манастир Пресвете Богородице и многи људи који немају деце пронађу уточиште код Њене чудотворне иконе. Они оду у манастир и добију уље из кандила које гори пред чудотворном иконом. А онда "Марија" даје хришћанима према њиховој вери, шта они желе.

 

Видно узбуђени, Саудио-арабијац и његова жена замолили су возача да их одвезе до манастира "Владичице хришћана" у Сајднају и обећали су:«Ако добијемо дете, онда ћу се ја вратити овде и даћу теби 20.000 долара, а манастиру 80.000.» Они су отишли у манастир и поступили као што им је наложено. Касније, вратили су се у своју домовину и после неког времена жена је остала трудна. Неколико месеци касније она је родила предивног дечака. То је истинито чудо Наше Владичице Богородице!

 

Убрзо пошто се његова супруга породила, Саудио-арабијац се враћа у Сирију да испуни обећање које је дао. По свом доласку он је позвао истог возача и замолио да се нађу на аеродрому у Дамаску. Али возач, лукав и покварен, убедио је своја два пријатеља да оду са њим на аеродром, да сачекају богатог Саудио-арабијца, узму његов новац и да га убију. А овај је, док су га возили, не знајући да су планирали да га убију, обећао и пријатељима возача да ће и њима дати по 10.000 долара. Они незадовољни овим, скрећу са пута који води ка манастиру, одлазе у пусто место и убијају Саудио-арабијца, одсецајући његову главу и комадајући друге делове тела (руке и ноге).

 

Заслепљени страшћу и савладани ужасним чином који су управо починили, они стављају његове телесне остатке у пртљажник аута, плашећи се да их оставе ту. После узимања његовог новца, сата, и свега што је он имао, они траже друго, још пустије место да баце тело.

 

На главном путу, на сред пута, њихов ауто се гаси. Три човека излазе да утврде зашто је мотор стао. Један пролазник стаје да им помогне, али они, уплашени да њихов страховити чин не буде откривен, праве се да им није потребна никаква помоћ. Пролазник одлазећи примећује крв како капље са задње стране аута и зове полицију да интервенише јер му је цела сцена, са ова три човека, изгледала сумњиво.

 

Полиција долази и угледавши крв испод аута, и на путу, наређује да се пртљажник отвори. Када су отворили пртљажник, гле, чуда, Саудио-арабијац је изашао напоље, више него, очигледно и чудесно, жив, у пуној снази, и рекао им: «Баш сада, ПРЕСВЕТА је завршила ушивање мог врата, овде десно (показује им простор своје Адамове јабуке), пошто је претходно зашила моје остале делове тела».

 

Видевши ово, три криминалца су одмах изгубила разум - полудевши. Полицајци су их привели, а криминалци су почели бунцати како није могуће да Саудио-арабијац кога су они убили, одсекли му главу, опет буде жив.

 

Саудио-арабијац је дошао на клинику да прође испитивања лекара који су потврдили и посведочили да су шавови који су сачињени веома савршени и нови, па је то потврдило чудесност догађаја. Шавови су били, а и још су, видљиви!

 

Када је Саудио-арабијац изашао из пртљажника он је видео, буквално, себе поново састављеног, што он непрекидно тврди и исповеда - да је ПРЕСВЕТА вратила његово тело и васкрсла га уз помоћ Њеног Сина.

 

Одмах после овога, позвао је своје сроднике да дођу у Сирију и они су отишли заједно у манастир Пресвете Сајданајске и принели молитве, хвале и слављења, и уместо првобитног дара од 80.000 долара (као што је обећао), дао је 800.000 долара Пресветој Богородици.

 

Данас, кад овај човек прича детаље овог огромног чуда, он почиње своју причу са речима: "Када сам био муслиман десило ми се ово..." што указује да он више није муслиман, нити ико у његовом породици.

 

Ово чудо је запрепастило цели арапски/муслимански свет и цели Блиски Исток.

 

ОЖИВЉАВА ГОСПОД НАШ И БОГ, ГОСПОД ХРАНИТЕЉ!


Братство Св. Гроба,
Јерусалимска патријаршија

By Father Ignatios, Abbot
Holy Monastery of The Shepherds
Bt Ahur-Bethlehem
GREAT LENT, MARCH 2005

http://www.pigizois.net/agglika/the_miracle_in_siria.htm

Појаве чуда.ави

[ Генерална ] 30 Април, 2009 16:52

Патрик Актон је необичан уметник из Ајове, који је од шибица направио дворац из филма "Господар прстенова".

[ Генерална ] 22 Април, 2009 19:23

(слике преузете са нета)

 

[ Генерална ] 20 Април, 2009 18:35

Једна од најпознатијих васкршњих јаја су свакако она које је израђивао петроградски јувелир Карл Фаберже. Пажњу тадашње царске породице у Русији је привукао већ првим радовима који су били изложени на Сверуској изложби у Москви 1882. Од тада почиње да ради за потребе двора; у пероду од 1885. до 1916. сваке године за Васкрс је на двор доносио своја уметничка дела у облику васкршњих јаја, а израђена од злата и других скупих материјала. Наручиоци његових дела били су руски цареви, отац и син: Александар Трећи и Николај Други.

Императорских пасхальных яйц Фаберже

Фаберже јајце по повод крунисувањето на царот Николај II

Петар Карл Фаберже направио је укупно 50 царских васкршњих јаја. Свако је уникатни примерак, колико изузетан по својој раскоши, толико и по маштовитости. Своју прву наруџбину добио је од руског цара Александра III, и то 1885. године. Он је једно такво јаје, као васкршњи поклон, наручио за своју супругу - царицу Марију. Од тада је царска породица Романов наставила традицију читавих 30 година. Крунидбено јаје, које је цар Николај II наручио после крунисања у Москви као поклон за своју супругу за Васкрс 1897. године, бисер је у највећој на свету приватној збирци Фабержеових царских васкршњих јаја, коју је поседовао покојни амерички издавач Малком Форбс. Наиме, реч је о правом ремек-делу прослављеног златара руских царева, чији примерци осликавају богатство и сјај двора. Високо је 12,7 центиметара, у сјајној црвенкастозлатној љусци прошараној емајлираним линијама и са прегршт светлуцавих дијаманата, међу које је угравиран и царичин монограм.

Яйцо с моделью крейсера Память Азова, 1891

Највише Фабержеових јаја данас се налази у колекцији Кремља – и то укупно десет. Издавачка породица Форбс поседовала је девет јаја; пет комада налази се у Музеју ликовне уметности у Вирџинији, у Америци, а три се чувају у одајама британске краљице Елизабете II. Док се зна да се неки примерци налазе у приватним колекцијама широм Америке, Швајцарске и Монака, нико не може да уђе у траг преосталих осам.

Яйцо 300-летие дома Романовых, 1913.

Према информацијама из "Сотбија", у последњих 65 година само седам Фабержеових васкршњих јаја продато је на лицитацијама. Све то говори у прилог тврдњи да се власници тешко растају од својих сићушних баснословно вредних драгоцености које и ми ипак можемо да имамо - али само на слици.

(преузето са Видовдан форума)

[ Генерална ] 19 Април, 2009 13:40

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Свети Јован Златоусти - Васкршње слово

НЕК НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ, АЛ НЕК СВЕ БУДЕ ЊИМЕ ОСОЉЕНО И КАД НАМ СВЕ ОДНЕСУ ВОДЕ И ВАТРЕ ТО ЈЕДНО ЗРНО НЕК НАМ БУДЕ СВЕ!