Све у причама бива

Плаштаница

Плаштаница Господа Исуса Христа  је платно, саткано од лана са примесама памука. У њу су ученици Господњи заједно са Јосифом Ариматејским завили тело Исуса Христа одмах по скидању Његовом са Крста.

У првим вековима хришћани су је тајно чували а кад су престали прогони хришћана њу су чували византијски императори и дуго није показивана народу. Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке Плаштаницу износили петком и да се на њој “могао јасно видети Лик Господњи”. А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, Плаштаница је “ишчезла тако, да нико није знао шта се са њом догодило”, - пише исти летописац. Св. Плаштаницу крсташи су украли и донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века св. Плаштаница постала је власништво херцога Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу. Њена величина је 4,34 x 1,09 метара. Бледо-жуте је боје, а на њој се налазе трагови златно-мрких нијанси који се састоје од мрља крви, плевралне и околосрчане течности, сукрвице и зноја. Ове мрље чине својим распоредом форму човечијег тела спреда - али и од страга ! Пошто је тело лежало умотано у платно, оно се оцртало и на горњој и на доњој површини. Та тродимензионалност изображења тела је и највећа загонетка Плаштанице.

Али следећа загонетка је још занимљивија. Пошто је на основу сведочења историчара Болеа и Флерија и сам папа римски посумњао у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве, он ју је прогласио за фалсификат.

Домаћи на задату тему

Прозвана из Домаћицине кухиње, ево шта је Причалица припремила:

О, да није лабудова!

Кад бих се ја, мили мој, љубави научила?

И докле би потрага твоја трајала за мном, и моја за тобом, да наше чамце нису лабудови наткрилили?

А прошло је, још колико је година прошло, у тражењу нашем.

Па ипак, зборано време са ињем у коси и намрштених веђа није се могло дотаћи нашег прамца.

А тражили су нас, баш нас и нама су били у сусрет послати; знали смо то чим су нам се погледи срели.

Јер знали смо, о, још како смо знали, да лабудови нису тек лабудови.

Да наша љубав мора њиховој да сличи.

Да се убели; удостоји.

И бол, оштрицом својом, начини нам белег, како ти не би изгубио мене, нити ја тебе.

И спознасмо Ону за којом жудисмо.

Отада наши чамци више не плове.

Као ни наши лабудови.

Сада нам крила позајмљују, док наша не израсту.

За пут, последњи који нам предстоји.

Где Љубав пребива – тамо је место нашег пристанка.

Вечност, лука је наша.

Знам да си уморан.

Знам да си се путева заситио.

Стога не брини што крила твоја никако да порасту.

Има ко ће, вољени мој, да те на крилима понесе.

Неко ко себе даје за тебе...

Волећи те више од самог живота!

* * *

А сада, по рецепту драге нам Домаћице, прозивам следећих 5 учесника за нових 5 радова на тему "Љубавно писмо":

1) несаница

2) грлица

3) мандрак72

4) зубовић

5) cicilly

п.с.: Само да додам да сам слику-рам позајмила са нета.

Дрво живота

*И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. "Будите дакле савршени као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48 ). Како ми постижемо то савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења. Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота. Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот. Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту. Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створење на свету да није било другог плода - самог Христа. "Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света." (Јн. 6, 48 -51). "А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи." (Јн. 6,53)

Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори о хлебу у молитви: "Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11) превасходно мисли на хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара: "Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4). Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб. Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све то остварено? Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот. Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст није више симбол страха и смрти већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу, крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.

*Да је Господ страдао, умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол Павле каже: "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско". (Филп. 3, 18 -19) Видимо да и апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање. Исто тако за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је људско. На другом месту апостол Павле каже "јер ме Христос не посла да крштавам него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо". (1.Кор.: 2, 17-18 ). Ако апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.

Ново дрво живота је крст, а његов плод је Сам Господ. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи (Еф. 2:16) Убивши смрт на крсту сопственом смрћу, Христос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у центру новог Јерусалима: "И насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрвета бијаше за лечење народа" ( Отк. 22, 2). "Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога" (Отк. 2, 7). Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти. Да нема новог дрвета - крста Господњег, историја човечанства би завршила у симболу смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с њим, са њим и васкрсава. Зато и ми можемо рећи речима апостола Павла: "А ја Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету." (Гал. 6:14) Слава, Господе, васкрсењу твоме и Крсту Твоме Часноме!

*Познавање историје хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема, долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за властиту спекулацију. Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој земни живот апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру прорекао: "Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и ходао си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога". (Јн. 21, 18 -19). Да се ради о прорицању краја живота апостола Петра сам апостол потврђује у 2 Пет. 1,13-15. Но, ако желимо да сазнамо како је апостол Петар скончао морамо завирити у историју хришћанства. Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст. Хришћанска историја нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет, умолио џелате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је још једном исказао покајање за одрицање Господа). Апостол Петар пострадао је распет на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар није распет на крст. Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а касније су га примењивали Римљани и Картагињани.

*Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте тај што је симбол бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) те чини почетно слово његовог имена, "Т" (тау грчко).

*Вратимо се слову "Т" и Крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама – кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова "Т" или у облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза? Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. О чему се ради? Многи научници који се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј. преузимања целокупне религије једног народа од другог: било како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су обично научници антитеисти који религију сматрају за примитивну. Они величају науку и сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више паганских отисака да пронађе на хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму XVIII и XIX века.

*Научници који имају негативан или индиферентан став према хришћанству, крштење тумаче као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак преузет из многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму итд. добијају наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да се са Христом распнемо да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње. Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа. С друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима гради читава једна псеудонаука. Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован крштава и исповеда на Јордану водом и да сам сведочи да ће онај који долази за њим крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике. Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света. Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође, представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства у хришћанском значењу греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хришћанском значењу гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане; у погружењу у воду спире са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови живот у слободи у Христу Исусу итд. С друге стране, иницијација је увек гностичког карактера док је крштење онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот.Тако чак ни хронолошки иницијација не претходи крштењу.

На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа. Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у многобожачким религијама имамо тако нешто - умирање и оживљавање далеко пре хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да прeпознају архетип за васкрсење у хришћанству пропуштен кроз монотеистичку призму. Да ли фрагменти који подсећају на хришћанство значе да је хришћанско учење о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не! Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају "модификованог" Тамуза. И опет поставимо питање, да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!

Међутим, разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и апостоли су сведоци тога. Опипавши га и чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и Тамуз су мртви идоли мртвих култова.

*Ширење Тамузовог култа средњим истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо је уступила место Персији (крајем VI и почетком V века п.н.е): За време династије Ахеменида (688 -330 г. пр. Христа) у Персији преовладава заратустрина религија која је по свом карактеру дуалистичка и у неким схватањима ближа монотеизму него политеизму. Опадање заратрустине религије долази са продором Александра Великог. Обнова заратрустрине религије долази са династијом Сасанида (226-651. г. после Хр.).

У Персији је хришћанство прошло кроз тристагодишње гоњење, а разлози су били тројаки: а) унутрашње политички, б) спољнополитички, в) философско верски: пошто је парсизам био државна религија, на сваку другу се гледало као на потенцијалну опасност по државу. Хришћанство је долазило у Персију из Римског царства које је било главни непријатељ Персије па је и у том држава, видела потенцијалну непријатељску делатност. Парсизам је дуализам тако да нису могли да разумеју хришћанско схватање добра и зла, јер су њихова схватања била да ако постоји зло онда оно мора бити приписано другом богу - богу зла (Ариману). Затим хришћанство проповеда распеће Бога, а по парсизму је то светогрђе (чести случај је и са исламом) пошто Бог не може да страда. Хришћанство, по парсизму својим монашким идолима устаје против брака, хвали сиромаштво и бездетност, а тиме угрожава опстанак света. У време Константина гоњење хришћана постају у Персији жешћа, а врхунац жестине достижу владавином цара Јездегара II (438.). Персијанци зато пружају уточиште свима онима који су били противници хришћанства као и јеретицима. Тако су у Персији уточиште нашли и несторијевци (јерес осуђена на III в.с. 431.г.) у којима су персијанци видели оружје за поткопавање Византије. Јерменију је освојио персијски цар Сапор I (241-271), а јерменска црква је касније постала монофизитска.

Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра Македонског у IV веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у тадашњи свет. Тако имамо већ око 200 година пре Христа случај да се старозаветне књиге преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик него матерњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију задржали ипак и до V-VI века н.е. Разни оргијастички култови који ће свој врхунац доживети у римским баханалијама привлачили су високе слојеве друштва.

Након стварања римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају транскрибовани у римске којима Римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су Римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из школе итд.) Временом сами Римљани престају да верују у сопствене богове. Тако имамо случај да у Атини апостол Павле налази споменик непознатом богу.

Чему сва ова прича. Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и постојали у време половине III века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу људи и географски и културно далеко од хришћанског света. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од стране хришћана, а он то није могао бити, посебно не половином III века. Стога је неодржива и помисао да је Тамузов симбол хришћански крст. Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-251) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму). С друге стране, ако проучимо доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према "палима" особито можемо да размотримо одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260) мученички скончати.

*Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности са хришћанским учењима не значи да су аутоматски од стране хришћанства преузета многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве управо тог сећања кроз идеје и учења. Наравно то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то све указује на покушај палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и закључивање не води истини.

Зашто апостоли називају крст дрветом: "Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво." Дап. 5,30 "..., њега убише, обесивши на дрво" Дап. 10,39 "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету" (Гал. 3,13) То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили Господа опходили према њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања јасно је о чему се ради.

Мирослав Радошевић, 12. писмо (одломци)

Стварање човека

И рече Бог: нека буде светлост...

(Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7)

Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их.

Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:

"Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот...

Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."

Свети Серафим Роуз

Природословље о стварању света и саздавању Адама

Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио

1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.

2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.

3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.

4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.

5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

Под влашћу манијака

Телевизијска биолошка маса

Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља. Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (тј. офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника. И приметан је пораст телевизијске масе. Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.

Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.

Како се испољила телевизијска маса?

У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером "МММ") и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце. Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде. И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима. Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?

Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате - ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности. Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован. Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.

И само оних неколико стотина који су постали инструмент - они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају. Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.

Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас - 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде. За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата - свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет. Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.

Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег. У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење? Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.

Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи. Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).

Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику. С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?

Шта смо дочекали?

Поштовани читаоци "МК", ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи. Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага. Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, тј. да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).

За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали - и гледали. Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати. А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља). Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.

Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница. То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?

- Та неће сви постати манијаци!
- Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.

Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза... А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу - и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.

Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене? Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.

Немојмо гајити илузије.

То је сада народ Русије.

Превод и обрада текста: savest.org
Оригинал текста на www.mk.ru

- К Р А Ј -

Холивуд, моћ и философија.ави

Под влашћу манијака

Пети део

Нека буде борба непрестана (Крај)

У понедељак, 21. априла, објављен је први део "Манијака". Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија "Времечко". У уторак звони телефон. Ја већ помислио - зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.

- Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.
- Хвала. А која је тема?
- Педофили.
- Јесте ли читали "МК"? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.
- Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.

Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.

Предсказање

Срна у изгубљеном рају

Под влашћу манијака

Код многих људи слобода изазива узнемирење. Тешко им је да изаберу самостално понашање, угњетава их неопходност избора. Лакше им је да неко други одлучује уместо њих. Пиплметар драстично смањује степен слободе, и самим тим смањује узнемиреност. Чим се појави у стану, он уводи гомилу правила. Треба притискати додатне тастере, треба бележити сваки одлазак од укљученог телевизора (у кухињу, у тоалет). Треба бележити сваки повратак... Треба гледати ТВ онолико часова дневно колико сте написали у анкети, и онолико дана. А ако направите паузу од неколико дана, телефонирају вам и питају шта се догодило. Онима који пристану објашњавају се правила понашања. Гледањем телевизора сматра се боравак у просторији са укљученим телевизором. Чим уђеш у собу притисни тастер и региструј се. Чим излазиш макар и на кратко, притисни тастер. Ако не искључите телевизор у соби, а у кухињи укључите други, уређај ће аутоматски регистровати грешку. Али, сва та мучења се ипак исплате - сваки пут кад га укључиш, уређај те поздрави: "Добар дан". Сваки пут кад га искључиш, каже ти: "Довиђења". Претпоставимо да је човек, испуњавајући анкету, написао да има стални посао. Ако почне да гледа телевизор дању, ускоро ће зазвонити телефон: "Да ли сте болесни? Јесу ли вас отпустили?" Њих не интересује ваше здравље и ваш живот. Али ако сте престали да зарађујете, онда ви нисте више купац, нисте више потребни. Онај ко прихвати пиплметар, моментално и без напора се уклопио у социјум.

Ти људи са великим интересовањем изучавају ТВ-рејтинге, објављене у новинама и часописима, и упоређују са сопственим гледањем телевизије. Повратна реакција је врло брза: "Баш ме брига, гледаћу оно што сви гледају". Али ако испитаник открије да је гледао нешто "погрешно", он почиње да се осећа као дисидент. То није добро, то је забрињавајуће. И он се брже-боље прилагођава већини. И ускоро новајлија показује своје јединство са "народом" (истим таквим "петопроцентним", као што је он сам). Осим тога, апарат је леп, нико од познаника нема такав. А како су тек поклони лепи: млин за кафу, електрична машина за млевење меса, соковник, усисивач, пегла. (Ни књига, ни слика, ни музика - ничега духовног нема). Из године у годину награде за добро понашање су све боље и скупље. Само пажљиво и регуларно притискајте тастер. Људи, прикључени на инструмент, притискају тастере (због млина за кафу!) и диктирају човечанству.

Човек-инструмент

Успео сам да се сретнем са једном од њих (то је било најтеже, требало ми је неколико месеци). Њен живот је прикључен на пиплметар већ 10 година. Десет година са инструментом.

- Колико гледате?
- Мало, око 5 сати дневно. Али у суботу и недељу од јутра до вечери.
- А ноћу?
- Често и ноћу. Порниће ја гледам ретко, чешће гледа муж.
- А како сте пристали на инструмент?
- Па, инструмент је нешто ново у животу. Честита и рођендан. Сваке године нам дају поклоне. И ко дође у госте исто би то хтели... Рејтинге читамо у "ТВ-парку". Осећамо велику сатисфакцију што је наш глас урачунат. Ми смо међу сто оних који одлучују!
- Зашто међу сто?
- Мени се чини да на целу Москву само сто станова има ову опрему.
- Шта гледате?
- Забавни програм. Кримиће не волим, страшно је, али баш занимљиво. (То је типичан случај: "страшно је, али гледам". - А.М.) Од када се родило прво дете почела сам мање да гледам, а муж гледа као и раније. Уствари, и ја сам гледала, кад дете спава итд, одузимала сам од сна. А кад се родило друго...
- Онда сте почели мање да гледате?
- Не. Знате, ми осећамо одговорност. Није нам тај апарат тек тако прикључен. Треба да оправдамо очекивања. Муж, додуше, није хтео, то га је љутило, али после се смирио.
- Али тај уређај се ставља само ако су сагласни сви чланови породице?
- Ово је други муж. Први је био сагласан. А затим, кад сам се удала за другог, он се неко време бунио...

Није чудо што се нови муж моје саговорнице бунио. Очигледно, никако није могао да се навикне да бележи своје кретање унутар стана ради разних потреба. И врло је занимљиво да је уређај опстао. Показало се да је он јачи од... или у сваком случају доноси јој више задовољења. А она, изгледа, није ни обратила пажњу да се муж променио. Главно је да је уређај остао. А да се није одмах удала за другога, одузели би јој уређај, јер би се састав породице изменио. Ти људи цене поклоне, цене светлуцаве поздраве и честитке на екрану, свиђа им се завист гостију и сам уређај. Када од тих 550 породица (а моја саговорница је била огорчена што се испоставило да их има више од 100; што је круг ужи, то је већа гордост) неко отпадне (умре, пресели се у други град), инструмент се поставља у нову породицу, која је по параметрима слична претходној. Нови притискач тастера ступа у анонимно, но постојано друштво и прилагођава се његовим укусима. Тако продавац-новајлија почиње да закида на мери, да би био као остали. Бирају се случајни кандидати, али врло необични.

Дубокомислени стручњаци, и лакомислени новинари, и велики босови главних канала стално користе изразе "народ је изабрао", "гледаоци су изабрали". Не знају да њихов главни аргумент (рејтинг) не производи народ, него петопроцентни слој... болесника? Не, нећемо се одважити да их тако назовемо. Мада, било би врло интересантно предати психолозима на руке неколико дугогодишњих сажитеља пиплметра.

Замислите дубокомислене аналитичаре са друге планете. Ти марсовци, сами по себи паметни и искусни, долетевши на Земљу и случајно се приземљивши на територију затвора, извели би врло тужне закључке о Земљанима. Испоставило би се да људи живе у врло тесним собама са малим прозором под таваницом; два пута на дан слуге им доносе одвратну храну, а ти доколичари играју карте, чешу се и ругају један другоме. И вероватно су сви настрани, јер у собама нема ниједне жене.

...Ови нарочити "петопроценташи" утичу на оно што ће гледати деца, жене, девојке, и то од нултог узраста. Они нису духовна елита. Није важно само то што су они "петопроценташи", још је важније што они спадају у најнижих пет процената. То свакако нису аристократе духа, него плебеји који по "девет и више" часова буље у кутију. (Истине ради, ако аристократа и доспе међу "550 породица", он ће тамо бити у таквој мањини, да његово мишљење неће ни утицати на рејтинг. Мишљење аристократа уопште неће утицати, јер ће бити мање од грешке.) Има ли међу онима који живе са инструментом академика, доктора наука, талентованих лекара, добрих учитеља?

Каква питања треба постављати да би се нешто сазнало о личности? Нама је важно да на ТВ програме утиче добар, правичан, осећајан, мудар човек. Ако нам треба савет, кога ћемо питати? Наравно, доброг човека. А ако нам бирају саветнике по примањима и броју телевизора?

Постоје људи са стваралачким талентом. Они стварају науку, културу, уметност. И раније се нација оријентисала управо на мањину. На законодавце укуса и стила. Мисли и схватања духовних лидера преузимала је интелигенција, омладина, а у најређим случајевима (Пушкин, Висоцки) - читава нација. А сада се наше становништво оријентише на мањину са друштвених маргина. То је пут ка потпуној пропасти. Ако се неко још сећа књиге Жила Верна "Петнаестогодишњи капетан", тамо је био сличан случај. Тамо је био квалитетан брод, квалитетан компас и квалитетна секира. Али када је бандит потурио квалитетну секиру под квалитетан компас, онда је спој ових квалитетних предмета тако изменио курс брода, да је он допловио до дивљака. До људождера. Претпоставимо да су из анкете искључени они који не пуше и не пију. У том случају ће се испољити стопроцентно позитиван однос према дувану и алкохолу, једноставно зато што не учествују они који их не конзумирају. Значи, са гледишта анкете они једноставно не постоје. А зар они нису бољи? ТВ-канали, испоставља се, прилагођавају се укусима, моралу и памети петопроцентног аудиторијума. Такав је, тобоже, народ. Ми смо приморани да то приказујемо, јер народ то тражи. Ти људи нису изабрани из целог народа, него из врло особених пет процената. То су слаби људи којима је лако манипулисати и управљати. Чим су прихватили инструмент, они су испољили манипулативност и пасивну покорност, а то су симптоми неуротичара који узима инструмент да би побегао од слободе. (Нормалан човек неће трпети да се са њим много пута на дан поздравља електрични чајник.)

Регрутација "експерата" обавља се по узрасту, полу, примањима. Не по психи, нити по моралу. Људски квалитети се уопште не узимају у обзир. Значи, Чикатило (док га нису ухватили) сасвим одговара. И он би, наравно, пристао. Не поставља се задатак да се изабере просечан број добрих и паметних. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрасту и примањима они једнаки. У оцени вина ми се ослањамо на мишљење стручњака-дегустатора. Нема везе што већина пије бућкуриш, нама дајте фирмирано суво... У оцени телевизије ослањамо се на ненормалне. Најпре изаберемо ћакнуте, а онда се оријентишемо на мишљење њихове "већине".

Ко су ти људи, који утичу на ТВ програм за сто четрдесет милиона становника? Те бираче нисмо ми изабрали. А онај ко их је бирао, није их бирао због истанчаног укуса, знања, и узвишених људских осећања. Њих је неко изабрао по параметрима из анкете - узраст, пол, примања. Изгледа као да су изабрани случајно, али сада ми знамо да то нису случајни, него посебни људи. Шта се дешава са тим бирачима кад постану свесни своје изабраности, од невероватне (ако је они схватају) одговорности да бирају за целу Русију? Шта се дешава са њима од страха да ће им, ако прекрше правила, бити одузета тако лепа могућност избора, коју су толико заволели? Шта се са њима дешава од непрекидног седења испред телевизора? С ким си, онакав си.

Формирајући телевизијски програм, "петопроценташи" свакога ко гледа чине сличним себи. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме? У психијатријској болници лекари постепено и сами добијају душевне поремећаје, иако их штите знања, искуство и свест о томе да они имају посла са болесницима. Деца која седе испред екрана на коме свакодневно искачу душевни болесници, ничим нису заштићена. Вероватно ће се ти људи, тих 550 домаћинстава, увредити. Рећи ће: ми смо уствари добри, савесни, ми имамо дубока и истанчана људска осећања. Можда је и тако. Ево, испред мене су анкете потенцијалних кандидата за звање "експерта". Први је завршио филолошки факултет на универзитету, предаје руски језик и књижевност, има 54 године, ожењен је, има двоје деце, благ је, добар, предусретљив, и сам о себи каже да је увек био нежан, брижан и потпуно незаштићен. Други је 40-годишњи шеф мајсторске радионице, породичан човек, ожењен, двоје деце, у слободно време помаже у одржавању реда на улицама, што ће рећи - резервиста у полицији. На рачуну код оног првог има око 70 сурово убијене деце и жена, његово презиме је Чикатило. Други је Михасевич, 36 сурових убистава.

А ево још: Константин, 40 година, служио војску, завршио машинску школу, два пута се женио, има ћерку из првог брака, себе описује као "стидљивог, са узвишеним људским осећањима". У току дужег периода ископавао је гробове и вршио полни акт са лешевима. Суд га је прогласио неурачунљивим и упутио на принудно лечење у психијатријску болницу. Григорије, 35 година, служио војску, возач, оженио се са 23 године, има сина. Оскрнавио је 8-годишњу пасторку и током 5 година регуларно... Жена тврди да није знала. Осуђен, на издржавању казне. То је мој случајни избор из докторске дисертације судског психолога-експерта. У дисертацији има део "Нарочито сурова убиства" - и тамо су описана 253 човека од 14 до 50 година, и старијих. Више од половине њих су у тренутку хапшења живели у браку, 80 процената у засебним становима и сопственим кућама. Више од трећине (када су већ били ухапшени због убиства) добили су позитивне карактеристике са радног места.

Ти људи са нама раде, путују поред нас у метроу, друже се, купују играчке деци, и тек случајно, када су ухваћени, ми схватамо да у њиховој души и глави нешто није у реду. Да нема таквих међу онима који живе са инструментом? Они наручују музику, а ми плаћамо. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрастуи примањима они једнаки.

Туђини

Суштина открића је управо у томе. Није Кремљ, и није народ, и нису рекламодавци нити руководиоци ТВ-канала ти који одлучују шта ће гледати нација, него потпуно непознати људи (изабрани из петопроцентног слоја психички растројених људи које живот није наградио). Одлучују они којима ми (кад видимо шта им се свиђа) не бисмо поверили ни мачку, а камоли дете. Они од којих бисмо гледали да будемо што даље. Они међу којима, врло вероватно, има скривених, а можда и активних манијака. Пет процената пристаје да живи са инструментом, а хомосексуалаца има 10-15 процената. Дакле, два-три пута више. Али геј популација се не сматра нормом. (Читаво становништво планете, па између осталих и геј популација, живе управо зато што се нормом сматра друкчија оријентација.) Ако би геј-мањина изненада почела уместо свих осталих да одлучује шта да се гледа и како да се живи...

У свим земљама где функционишу пиплметри инструмент прихвата око 5 процената испитаника. Према томе, нигде се "експерти" (случајним избором!) не регрутују из целог народа, нити из већине народа, него управо из врло мале и врло чудне мањине. Боље би било да одлуке доносе врхови ума и душе, а не мочвара. Да, светитеља је мало, али баш зато их треба истицати. Чини се да они још постоје - то су људи за које се тачно зна да су мудри и не траже сопствену корист. А ако нема светитеља и генија, ако (у целој Русији?) нема великодушних, паметних и добрих људи, онда нека бар програме бирају људи који су душевно здрави и нормални. Анкета најпре треба да испита људске особине, па тек онда финансијске могућности. Прашку за веш је свеједно да ли га купује љупка мама или злобна проститутка (новац је исти). Али проститутку треба удаљити када је у питању избор филмова. Треба јој отворено рећи: "Пали одавде, рођена!"

Чак и наше "просечно" мишљење двадесет пута је озбиљније од мишљења "петопроценташа". То је аритметика. Али ипак они одлучују. Ето откуд толика одвратност код већине. На екрану се показује туђи избор. Ако би људска лица одговарала њиховој природи, онда Битцевски Пичушкин не би изгледао као човек, него као туђинац из филмова страве и ужаса - имао би крљушти, три реда ајкулиних зуба и лепљиве слине. Тако би отприлике изгледали и љубитељи телевизијских монструма и крви. Они су туђини који се само крију испод људске спољашњости. Крију се док не постану већина. Могу се манијаци кастрирати, стрељати, четворити... Све то може, али прво их треба уловити. Али они почињу да се лове тек када се појаве жртве (често десетине жртава). Пичушкина су ловили 14 година, 48 лешева (он тврди да је било 61, он ваљда боље зна). Са једне стране захтевамо да се манијаци сурово кажњавају, а са друге стране производња манијака не повлачи никакву казну. Ако експерти-психолози истраже да је нови трбосек постао манијак (стартовао) после ТВ емисије која је "проширила његово искуство", онда би требало кастрирати и ауторе, и (обавезно) директора ТВ-канала. Ако би се то учинило бар једном, дошло би (исте вечери) до нагле промене у ТВ програмима. Ако се телевизија не измени, ако буде све дубље продирала у забрањене сфере... Уосталом, она је, по свој прилици, већ испрограмирала нашу будућност. И ми ћемо ускоро видети ту будућност. И већ је видимо.

- крај четвртог дела -

Под влашћу манијака

Четврти део

Фабрика људождера

У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли. Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности... А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже. Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.

Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми? Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање. Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.

Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи. ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани. Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти. Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору). Колико има тих експерата? Ко су они?

* * *

Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако. Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара. Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа. А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?

На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова. Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари. Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.

У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан. Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.

Врбовање

Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена. Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање. Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.

На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници. Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.

Ево питања које садржи анкета: 1. Имате ли свој сопствени стан?, 2. Које ТВ канале хватате?, 3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.), 4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".), 5. Које канале гледате?, 6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?, 7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?

И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике". А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".

Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.

А ево питања о породици: 1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост, 2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?, 3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?, 4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?, 5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".), 6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".), 7. Каква су месечна примања по члану породице?

Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског. Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести. Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.

После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар. (То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..." Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).

После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили.

Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету. А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.

На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине. Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".

Живот са инструментом

На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност. Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, они не гледају као гледаоци, него као најамници. Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.

Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности. Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не". Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар. Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља. Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).

- наставиће се -

Рај

Библия для детей - слика са нет-а

2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.

У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).

Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.

У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи:

"Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."

И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.

Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:

"Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."

Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.

2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.

Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.

Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:

"Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."

Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."

Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).

О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.

2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.

Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:

"Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."

Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."

Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.

За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.

Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"

Чудесна планета.ави

Под влашћу манијака

...

Народ и рејтинг

Ако се на телевизији сваки дан говори о импотенцији, да ли ће се тиме смањити импотенција становништва? Не, она ће се повећати, а то је и потребно продавцима свакојаких прљавштина. Они би били срећни када би сви мушкарци на планети постали импотентни. Наравно, човечанство би изумрло, али би се пре тога продавци таблета незамисливо обогатили. Продавцима нису потребни здрави, него болесни људи. А здрави су њима непријатељи, јер не траже ништа од њих, упропашћују им бизнис.

Они подижу рејтинг обарајући становништво.

У свим енциклопедијама пре Октобарске револуције постоји чланак "Морална поремећеност". "МОРАЛНА ПОРЕМЕЋЕНОСТ" - душевна болест код које моралне представе губе своју силу и престају да мотивишу понашање. Код моралне поремећености човек постаје равнодушан према добру и злу, не губећи ипак способност њиховог теоретског, тј. формалног разликовања. Неизлечиво". (Енциклопедијски речник Ф. Павленкова, Санкт Петербург, 1905). После револуције овај чланак је нестао из енциклопедија. Да се људи можда нису излечили од неизлечиве болести? Или је обрнуто - болест је захватила већину, а већина не воли да је неко сматра болесном и да јој потура под нос овакве дијагнозе.

...Права елита - лекари, писци, уметници, музичари, научници, признати таленти и образци разума - сви су ужаснути. Али ТВ гази као тенк, и ускоро ће гласови протеста замукнути. И нико неће сметати, нико неће чак ни покушавати да заустави озверавање.

И они који зарађују на овим процесима, и нарочито они који руководе овим процесима, треба да знају да они свакодневно чине гадост. Иду на гадост као на надничење. Подлаци су организовали производњу подлости. Кварење деце је уствари гајење подлаца. А затим неће бити потребан напор, јер ће се поколења подлаца сама низати једно за другим. То је увлачење у орбиту из које нема изласка.

Под влашћу манијака

Трећи део

Зашто се то ради? Због новца

Чак и ако се поштено израчуна, показаће се да се у филхармонији на Моцартову музику окупља три стотине људи, а на поп-концерт на стадиону - тридесет хиљада. Са гледишта рејтинга поп-концерт је 100 пута бољи од Моцарта. А са гледишта продавца пива, поп-концерт је милион пута бољи. (Продавцу је важно само једно: колико пива ће људи попити у филхармонији, а колико на стадиону). Оба концерта ће почети у исто време: у 7 сати увече. Али телевизија ће направити избор према броју посетилаца. Ударно време се додељује пиву, а Моцарту (Тарковском, Рафаелу) или нула, или после нуле (ноћу). Ево најсвежијег примера: 15. априла 2008. г. "Сталкер" Андреја Тарковског на Првом каналу у 0:50.

А рејтинг продаје? Ако се са тог гледишта изабере литература за ђаке, онда ту неће бити Достојевског и Пушкина. То је исто као кад се избор невесте повери месару, тј. стручњаку за пилетину. Он ће изабрати добру "пилетину". Ради рејтинга се крши свака пристојност, свака забрана. Ради рејтинга људи раде оно што нико од њих неће себи дозволити у приватном животу - приказују безобразне јавне скандале, батинање деце, педофилију, људождерство... И све то дању и увече, када деца гледају. Нека се детету нанесе доживотна психичка траума, само да у овом тренутку рејтинг буде што већи.

А морал?  На њега нико и не рачуна. Рачуна се само новац. Али пошто је то став друштвеног шљама, они не могу да га бране. И зато се они једноставно подсмевају: "Гле, како овај моралише! Да није импотентан?" Не, управо импотентни људи нападају и муче жртву, јер на нормалан начин, са љубављу, они не могу ништа да постигну.

* * *

Рејтинг не значи да се емисија некоме допала. Рејтинг значи да је била гледана. Може се нешто гледати и са одвратношћу, и са негодовањем. (Сутрадан, после приказивања "Баријере" људи често питају једни друге: "Јеси ли видео јуче ону гадост?", имајући у виду скандалозну свађу са псовкама међу учесницима дискусије.) Ниједан од хиљаду мојих познаника у животу није рекао да му се допада "Дом-2". А рејтинг те емисије је 10 процената. Значи, сваки десети. Ако је тако, онда међу мојим познаницима треба да буде стотину поклоника "Дома". А нема их.

Рејтинг се подиже, а човечанство пада. Рејтинг није нешто добро или лоше. То је просто новац. Рејтинг је склонио геније, али не међу опоненте (јер са њима се нико и не расправља), него у небиће - њих уопште нема на телевизији.

Смена аудиторијума

Како се мења садржај програма, тако се смењују у гледаоци. Многи су престали да гледају ТВ и да слушају радио, јер су медији постали друкчији. И то под изговором да гледаоци, тобоже, треба све да виде. То је, тобоже, објективност. "Ако то постоји, онда ми то морамо приказати" - то је омиљени аргумент босова радија и телевизије. (Сами они због тога страдају. Све чешће се чује како водитељи радио програма у директном преносу критикују неваљале слушаоце).

Поштовани шефови медија, нечистоте постоје, али зашто да се износе на трпезу? Садисти и педофили, нажалост, постоје, али зашто их позивати да буду радио-дадиље? Да би било више добрих људи? Или да би било више купаца? Или, да се привуче маса приказивањем забрањеног воћа? Да, то је једини њихов циљ. Они се чак и не питају по чијем рецепту раде.

Смена ТВ гледалаца одиграва се као смена посетилаца плаже. Некада је било овако: дању долазе баке са унучићима, увече заљубљени парови, породични парови... Али ако дању на плажу дођу нудисти (макар двоје-троје), а ноћу олош и наркомани, и на обали остану разбијене флаше, шприцеви и непристојне гумице, онда више неће долазити баке са унучићима и заљубљени парови, и плажа ће постати још једно опасно и прљаво место. Приказивање нечистота склања од екрана нормалне људе и привлачи монструме. А они који су нормални, али лабилни, постепено постају монструми. То је процес. Он се креће само у једну страну. Баке и унучад су отишли, а наркомани и пијанице су дошли. Ова промена је за друштво лоша. Али број гледалаца испред екрана се повећао. А то значи да је рејтинг порастао.

Бескорисно је све то говорити људима са телевизије и рекламодавцима. У области разума они оперишу појмовима "буџет", "проценат", "приход". Област савести не постоји. А част? "Да видимо, каже покварењак, шта ви подразумевате под тим појмом?" Телевизија добија утолико више новца, уколико више људи (није важно каквих) смести испред екрана. Телевизија је као бездушна просјакиња, која проси новац "за дете". На рукама јој беба која спава под дејством седатива. И то је врло згодно: не плаче, не тражи да једе. Можда је већ и мртва. Али ово није беба. Ово је инструмент за стицање новца. Гледаоци који обезбеђују рејтинг такође су само инструмент.

Признање кривице

Али можда ми без разлога оптужујемо телевизију за све грехе? Можда су једноставно наши грађани (и наша деца) лоше васпитани, и зато се множе манијаци? Или телевизија свесно игра на снижавање интелекта? Што су људи глупљи, рејтинг је већи. Оно што је паметно - то је за паметне. А оно што је глупо - то је за свакога. Чак и ако стотину паметних са одвратношћу окрене главу, армија неће приметити тај губитак, јер ће остати милион. Чињенице, наравно, свако може да види. Али како доказати да оне нису случајне?
Не може све да се додирне. Силу земљине теже нико није видео, али она постоји. Предмети не падају зато што су лоше васпитани, него зато што постоји гравитација.
Астроном Лоуел је приметио одступања у орбити Урана, и 1914. године предсказао је постојање још удаљеније планете. Године 1930. људи су први пут угледали Плутон, баш тамо где је израчунао Лоуел.Није ваљда у нашем друштву недовољно "одступања" да би се израчунао њихов узрок?

...Текст чији је ово трећи део био је започет (и већим делом написан) пре две године, у пролеће 2006. године. Од тада су многи догађаји реалног живота потврдили закључке које смо тада извели. Прави поклон у 2007. години био је интервју једног од руководилаца централне телевизије, објављен у централној штампи. Читао сам га са усхићењем. Имао сам осећај да се Плутон (који је раније био невидљив, али израчунат на папиру) изненада појавио из таме и засијао као звезда. Био је виспрен и отворен, и са поносом је испричао о успесима телевизије, не схватајући да у потпуности потврђује чињеницу смене аудиторијума, а уједно и најмрачнија предсказања (речи руководиоца су написане масним словима, а питања новинара курзивом).

- Лице нашег канала се знатно изменило. Њега одређују програми направљени у прилично тврдом стилу, који налазе свога савременог и напредног гледаоца: Емисије "Максимум", "Главни јунак", "Професија репортер", "Признање од срца" - то су лидери нашег програма, и по популарности они значајно надилазе све што је до сада приказивано на каналу. Гледаношћу од 30% аудиторијума може да се похвали врло мали број пројеката, не само код нас раније, него и на Првом каналу, и на каналу "Русија".

- И ви сте веома поносни на ту чињеницу?

- ТВ канал је профитна компанија, веома чврсто усмерена на производњу рејтинга који компанији доносе приход. Ми немамо пред собом никакве друге циљеве.

- Ви сматрате да кад ваш ТВ канал у току три ТВ сезоне у ударном термину приказује људождере, искасапљене људе, лешеве, проститутке, педофиле и сл., онда се то оправдава профитабилношћу федералног канала који захваљујући таквом програму увећава проценат гледаности?

- Ја не мислим да је циљ приказивање овог или оног објекта. Циљ је производња рејтинга. Ако Ботичелијева слика буде изазивала масовно интересовање и доносила високи рејтинг, ми ћемо приказивати Ботичелија. Али ми пратимо вектор укуса нашег циљног аудиторијума. (Како то схватити? "Пратимо укус ", тј. испуњавамо жеље својих гледалаца? Или - приказујући изопачења окупљамо испред екрана људе са таквим укусом? - А.М.).

- А кога ви сматрате својим циљном аудиторијумом?

Под влашћу манијака

. . .

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

- крај другог дела -

Под влашћу манијака

* * *

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена". Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине". Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао.

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

Под влашћу манијака

Други део

Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако: "Кад богови хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа. Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича. Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала. Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме".

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!! А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије... Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану. И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање. Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило. Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства.

* * *

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот. Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода... Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор. Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем. Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе". Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно. Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.