Шта рећи? (3)

Уколико још увек има оних који сумњају да љубав чини чуда, нека погледају овај клип.

Место догађања је Њујорк, а тамошња телевизија је ово јавно приказала.

Како је све почело? Он је кренуо на састанак са девојком... потом се догодило ово:

 

 

Jean Monti

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Света Петка

 

 

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке. Када дође кући и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да више то не чини. На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не може живети. Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од мраза, она упираше очи само ка Јединоме Богу, Који смирене срцем може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: "Покажи ми се ти кога љуби моја душа" (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе и говораше: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?" (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9) и Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђавоље замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: "Цару ће омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече:
"Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Удубивши се у смисао овог виђења, преподобна разуме да је то наређење од Бога. И радоваше се што ће се ускоро разрешити тела, али туговаше сшо ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у свети град Цариград, она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи све време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леса стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: "Георгије, зашто тако омаловажисте тело
преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи." Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете Параскеве беху пренете у Валахију (Влашку), у Видину на Дунаву. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти беху пренесене у Србију, у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке, која до данас постоји (у Калемегданској тврђави); у њој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многа многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима, него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири међу њима, а и због молбе и заузимања хришћана, предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у Патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпомаже Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чесне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

 

Нека је срећан и Богом благословен Празник Свете Петке!

 

Зидање куле Вавилонске

Вавилонска кула
слика са нета
 
О дару говорења страних језика


О томе на који начин су апостоли приликом свете Педесетнице говорили многе језике, постоје више мишљења. Једно од њих, у основи, тврди да мноштво језика није било у ушима слушалаца, него у устима ученика који су говорили, док друго тврди да је сваки слушалац слушао на свом језику, независно од тога којим језиком је апостол говорио. Један савремени страни теолог пише како се из уста апостолâ чуо један и јединствен небески језик, и да је он аутоматски превођен на језик сваког слушаоца. Свети Јован Златоуст је учио да су – насупрот ономе што се збило на Вавилонској кули, где се дотад јединствен језик разделио на многе – у дан свете Педесетнице многи језици постали познати сваком поједином човеку, и тај благодатни дар је назван «даром језика» јер је један човек могао да говори многе језике. Но, пошто у пракси не можемо замислити да један човек истовремено говори многе језике, нема другог објашњења него да један исти глас који је излазио из апостолових уста, благодаћу Божијом у другачијем виду стизао до свести сваког слушаоца – преведен на његов језик... Такав је случај и са старцем Порфиријем, који је поседовао благодатни дар некакве врсте аутоматског превођења: Гркиња чује грчки, а Францускиња француски...

О догађају са младом Францускињом

- Напољу, Старче, чека једна Францускиња коју је довела нека мени непозната госпођа. Оне би хтеле да Вам целивају руку.
Старац одговори:
- Уведи их.
Оне уђоше, а моја пријатељица је већ стајала онде. Старац упита:
- Зна ли која од вас француски да бисмо могли да разговарамо?
Моја пријатељица одговори:
- Да, Старче, напољу је Тасула.
Одмах ме позваше. Ја уђох, а Старац ми рече:
- Питај је чиме се бави и да ли је удата.
Ја упитах, а Францускиња ми одговори:
- Нисам удата. По занимању сам професор филолог.
И поче да плаче.
- Питај је – настави Старац – да ли верује у Бога.
Она, загрцнувши се од плача, одговори:
- Не, ја сам нихилисткиња. За мене – све је ништа.
Са тим речима на устима, плачући, она се сагнула пред Старцем, ка његовим коленима.
Тада ми Старац рече:
- Иди ти сада!
Ја и госпођа која је Францускињу довела изађосмо, али моја пријатељица Јелена остаде и даље унутра. Она прича како је Старац својим рукама дохватио главу младе Францускиње, држао је тако накратко, па је упитао:
- Станујеш ли са мајком?
Она је нешто одговорила. Старац је наставио:
- Можда станујеш са неким другим?
Она је на то и даље плакала.
Старац јој рече:
- Ти имаш племениту душу.
Затим је наставио да говори, али моја пријатељица више није могла да разабере речи. Видела је само да јој Старац нешто говори, и да га она потпуно разуме. Тада се Старац окренуо у правцу моје пријатељице и рекао:
- Изађи и ти.
Моја пријатељица се наивно обрати Старцу питањем:
- Да ли да опет уведем госпођу која зна француски?
Старац одговори гласно:
- Рекох ти да изађеш.
Остадоше насамо Старац и млада Францускиња, и то доста дуго времена. Када је Францускиња изашла, она је блистала од радости и одушевљења. Окренувши се ка мени, упитала је:
- Ко ти је рекао да Старац не зна француски?
- Истина је – одговорих ја у недоумици – он не зна француски!!!
Она, међутим, веома узбуђена одговори:
- То није могуће. Ја ћу ускоро поново доћи!!!... Нисам знала да постоји такав човек. Он ми је рекао све о мом животу... Све ми је рекао...
У том тренутку ни Тасула ни ја нисмо биле свесне онога што се десило. Ја сам у себи говорила: «Шта је то `све ми је рекао`? Старац ти је говорио на грчком. Ја сам чула грчки».
- Заиста?...
Уто ме Старац позва. Ја уђем. «Јеси ли схватила?», упита ме. «Старче, шта је то било? Како то да сте ви говорили грчки, а она је разумевала да јој говорите на француском, а и док је она говорила на француском, ви сте је разумевали као да говори на грчком?»... «Схватила си? Ајде, иди сада... иди сада.»


Одломак разговора старца Порфирија и једног посетиоца

 

- Посетилац: На дан свете Педесетнице, као што каже свети писац, присутни су слушали апостоле како говоре, и свако их је чуо на свом језику.

- Старац: Парћани и Миђани и Еламити.

- Посетилац: И житељи Месопотамије.

- Старац: Хоћеш ли се сетити да ми прочиташ тај одељак?
 
- Посетилац: Хоћу, Старче; свакако.

- Старац: Благодаћу Божијом, ја имам своје објашњење – које не верујем да је ваљано – а свакако да и није ваљано. Тамо су, вели, били језици; а ја мислим овако: кад је благодат Светога Духа, «као хујање силног ветра», сишла на апостоле, а пре свега, кад су апостоли изашли на трг и кад се окупио народ, на њега се излила благодат.

- Посетилац: Док су апостоли говорили јеврејски, свако је слушао на свом језику.

- Старац: Благодат Божија је, рецимо, сишла на све људе – верујуће и неверујуће. Сви они су се обратили Богу и сви су похитали да се крсте; и свако је на свом језику чуо проповед. Апостол је, вероватно, говорио својим језиком... На пример: «Пођите сместа својим кућама». До Француза су те речи доспеле на француском језику...

- Посетилац: Да.

- Старац: Нису доспеле речи онако како су изговорене.

- Посетилац: Да.

- Старац: Схваташ ли? Иако кажемо да се звук чуо на многим језицима, он се није мењао у ваздуху, него у уму слушаоца; наиме, они су слушали умствено, даром провиђања – тада је тај дар био привремено дарован онима који су апостоле слушали, а сада Францускињи.

- Посетилац: Да.

- Старац: Дешава се, дакле, следеће: ти кажеш: «Гле! Видим Сунио* (рт)!» (Напомена издавача: Видим својим телесним очима.) А ја, опет, видим Сунио онакав какав је – али видим и светионик, који ви нисте видели... видим све. И то без очију. (Напомена издавача: Наиме, видим даром провиђања.)

- Посетилац: Да.

- Старац: Тако је, дакле, звук долазио... Ударао је овде (= у уши), али унутра (= у уму), просветљењем Божијим, они су разумевали шта је звук саопштавао...

 

Ово је одломак из једног разговора са Старцем Порфиријем, који је забележен на магнетофонској траци 3.10.1987. године; Старац је уснуо у Господу 2. децембра 1991. године.


Зидање куле вавилонске - Прва Књига Мојсијева, глава 11, 1-9
Силазак Духа Светог на Апостоле – Педесетница – Дела Апостолска, глава 2.

 

Из књиге "Старац Порфирије Кавсокаливит"

 

(само кратко да напоменем да је Старац Порфирије био телесно слеп)

 

Записи на песку

Победник Украјине у одабиру најталената 2009. године. Предивно!

 

 

 

Мале балерине

Mark_Lovett_DressRehearsalb
 
Mark_Lovett_LittleBallerinas 
 
Mark_Lovett_LittleBallerinasDressing 
 
Mark_Lovett_LittleBallerinasKitties 
 
 

Безбедност деце

 

 

   Услови у којима дете расте одражавају се на његов развој и прате највећи део његовог живота.

   Како заштитити децу од злостављања и занемаривања?

 

   У више од 50 % случајева, злостављачи деце су њима познате особе! То су особе из њиховог најближег окружења: људи из породице, рођаци, пријатељи, неко из вртића или из школе. Они уживају поверење детета и његових родитеља, јер веома често особа која злоставља дете „уопште не личи на злостављача.“

   Тешко је дати тачне податке о стварним размерама насиља које трпе деца у нашој земљи. Прецизних обједињених података нема, јер установе, које се баве овим проблемом, користе различите параметре за његово регистровање, па зато и нема јединствене базе података у овој области. Постојећи подаци показују да су сви видови насиља над децом (физичко, психичко и сексуално) у порасту.

   Злостављач представља проблем и за дете и за околину, али и он сам има проблем, и то двоструки: како да престане са злостављањем и како да прикрије то што чини. Зато је важно да учитељ, а и друштвене службе, препознају знаке било ког облика насиља над дететом. То је истовремено и законска и морална обавеза.

 

   Који су најчешћи облици насиља над дететом?

 

   Злостављање и злоупотреба деце јесте све оно што појединци, институције или процеси чине или не чине, а што директно или индиректно шкоди деци или оштећује изгледе на њихов безбедан и здрав развој.

 

   1. Физичко злостављање

   2. Психичко злостављање

   3. Сексуална злоупотреба

   4. Занемаривање

   5. Безбедност на интернету

 

ФИЗИЧКО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

 

   Физичко насиље над дететом подразумева намерно наношење повреда или озледа применом физичке силе, уз помоћ неког предмета, или без њега што угрожава здравље или живот детета.

   Физичком насиљу обично претходи психичко насиље па су ова два вида насиља међусобно условљени и обично се јављају заједно. Најчешћи видови физичког насиља су: ударање рукама и ногама, чупање косе, увртање делова тела и лица, ударање каишем, штапом, палицом и сличним предметима, повреде оштрим и тупим предметима, опекотине, насилно урањање главе у воду, везивање, закључавање или затварање у мрачну просторију, лишавање хране, одеће и обуће, излагање непогодним климатским условима, онемогућавање лечења детета.

 

ПСИХИЧКО (ЕМОЦИОНАЛНО) ЗЛОСТАВЉАЊЕ

 

   Психичко злостављање дефинисано је као психичко насиље над децом и састоји се у актима пропуштања или чињења, који се, на основу стандарда и стручњака, сматрају психолошки штетним. Починиоци ових аката су појединци, појединачно или колективно, који на основу карактеристика (узраста, статуса, знања, организационе форме) поседују посебну моћ, која чини децу рањивом. Ови акти пре или касније утичу на понашање, сазнајно, осећајно или физичко функционисање детета. Примери психичког насиља укључују акте одбацивања, терорисања, изоловања, експлоатације и емоционалног лишавања. Неки од ових облика се прожимају и тешко их је стриктно одвојити једне од других, али сви, у суштини, имају потребу за апсолутном контролом над дететом.

 

СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ

 

   Сексуално злостављање деце сматра се најтежим обликом злостављања. Под сексуалним насиљем у ширем смислу подразумева се сваки вид вербалног, гестовног или физичког контакта са сексуалним садржајем најмање две особе било ког пола. Од сексуалних порука, ласцивних речи, прича и сексуалних понуда, до наглашеног показивања сексуалних симбола, додиривања, покушаја или остваривања сексуалног односа и силовања и ако је то резултат невољног, нежељеног и неприхваћеног става било ког од учесника у овим односима, када су у питању одрасле или малолетне особе.

   Сексуално насиље у ужем смислу означава сваки вид задовољавања сексуалних потреба и нагона применом физичке, психичке или неке друге силе или надмоћи.

   Посебно тежак облик сексуалног насиља је укључивање у сексуалне активности зависног, развојно незрелог детета, што оно не може разумети, на шта не може дати зрели пристанак. Сексуална злоупотреба не мора почети физичким присиљавањем. Увод у насиље може бити задиркивање, голицање, љубљење, које постаје сувише интимно, али жртва нема прави однос према томе шта јој се дешава. Сексуално злостављање могу бити и сексуалне радње у које дете није укључено, односно ако је присиљено да гледа оно што не би требало да види. То се дешава ако су родитељи егзибиционисти или чак присиљавају своје дете да гледа и слуша њихов сексуални чин.

 

ЗАНЕМАРИВАЊЕ ДЕЦЕ

 

   Занемаривање деце представља изостанак активности родитеља које би задовољиле дететове основне потребе. Изостанак ових активности излаже дете ризику од оштећења. Основне физичке потребе су храна, кров над главом, одећа, здравствена брига, заштита и хигијена. У елементарне психолошке потребе спадају потреба за сигурношћу, прихватањем, поштовањем, љубављу. Врло често у породици долази до одређених облика занемаривања ако економска и социјална ситуација није погодна, услед прераног родитељства, лоше материјалне ситуације, психолошке незрелости, родитеља, могућих душевних обољења мајке, депресивности, психотичности, алкохолизма и сл. И у релативно нормалним условима могућа је појава неког облика занемаривања, можда не континуирано, већ периодично. Обзиром на то који аспект бриге и неге је изостао, занемаривање делимо на медицинско (здравствено), физичко и емоционално.

 

БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ НА ИНТЕРНЕТУ

 

   У последње време се за све више ствари ослањамо на Интернет, који нам пружа бесконачне могућности за комуникацију, информисање, забаву... Шта значи бити одговоран корисник Интернета? Пре свега, то подразумева сазнања о основама рада на Интернету, као и акције које могу да доведу у нежељену ситуцаију, које су потенцијалне последице тих акција; које су безбедне акције. Безбедне акције подразумевају одговарајући антивирус програм, контролу електронске поште, одабир места на која ће се одлазити на Интернету, заштиту података о себи, јер подаци који се једном нађу на Интернету веома тешко ће се уклонити.

   У Србији нема истраживања колико деца користе Интернет. Искуства Европске уније показују да 90% деце то чини свакодневно. Једна трећина деце која користе Интернет доживи неку врсту Интернет злостављања. Иако је код нас тај проценат мањи, неопходно је децу заштитити од неких садржаја и негативних коришћења Интернета.

   Основни проблем је што деца често остављају на Интернету личне податке или фотографије који могу бити злоупотребљени. Веома је важно да родитељи знају шта им деца раде када су на Интернету, да имају контролу зашто су на Интернету, да имају контролу зашто, у којим ситуацијама и коме њихова деца остављају податке. Међутим, родитељи врло често знају о новој технологији мање од своје деце. Заштита деце на Интернету подразумева едукацију родитеља и учитеља, односно наставника о опасностима које деци прете са Интернета. Родитељи често нису свесни опасности по њихово дете док „безбедно“ седи у својој соби и не слуте које садржаје на Интернету њихово дете у том тренутку посећује. „Лутање“ Интернетом је попут лутања улицама непознатог града, где се никада не зна шта се може догодити подједнако добро и лоше.

   Безбедност деце на Интернету подразумева борбу против дечје порнографије, расизма, говора мржње, радне дискриминације и залагање за заштиту приватности на Интернету.

   Не постоји апсолутно сигурна заштита детета на Интернету, али постоје програми. Већина програма је бесплатна и може се наћи најједноставнијом google претрагом. Ови програми могу да прате активност детета и да му забране приступ ка нежељеним садржајима. Постоји и велик број провајдера, који у склопу својих пакета нуде одређену могућност блокаде недозвољеног материјала на рачунару које дете користи. Ови програми се базирају на бирању листе са нежељеним садржајем, на основу чега софтвер даље забрањује приступ одређеном сајту и ограничава слање личних података са рачунара на мрежу. Још један од корисних начина да заштитите дете је да тачно знате шта оно ради на Интернету. За ту сврху постоје софтвери који раде у позадини (корисник рачунара не зна да се прате његове активности) и бележе активности на мрежи. Најбоље је да родитељ разговара са дететом и да види која су његова интересовања и какав утисак Интернет оставља на њега. Интернет не би требало да замени пријатеље и игру, па се зато треба потрудити да дете користи Интернет у едукативне и практичне сврхе, а не само за забаву. Родитељи треба да прате садржаје које дете користи и да блокирају нежељене садржаје.

 

* * *

 

Ово је одломак из дипломског рада који сам куцала за студенткињу, која је исти одбранила са чистом десетком, дао Бог. У прилогу додајем и један видео клип у коме су инсерти из једног од најпотреснијих филмова које сам имала прилике да гледам у свом животу. Снимљен је према истинитом догађају, а наслов филма је "Аурора". Замолила бих све оне са слабијим стомаком и срцем да пажљиво размисле о томе да ли ће клип погледати или не. 

 

 

 

 

Јеванђеље о Крсту

крст 

 

 

Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.

Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.

У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.

Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.

О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.

Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?

Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране трња на мекој трави умре од жећи?

 

Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему.

Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га узели и они који су смртно болесни.

Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и призива жедне ка извору живе воде. Могуће је - довикује Он, Ја сам прошао по најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!

Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.

Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко жели да се спасе смрти.

Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење, наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.

 

Крст Твој Христе, иако је као вештаствена стварност видљив, али је одевен божанском силом; притом јављајући се свету као вештаствена стварност, он мислено чудотвори наше спасење; клањајући се њему; ми Те славимо, Спасе.

Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује његово сјајно дејство. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех, и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби - олицетворена лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.

 

Крстом Твојим Христе, постаде једно стадо од Анђела и људи, и једна Црква — και μία 'Εκκλησία; небо и земља весели се; Господе, слава Теби.

Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас.

Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се разапе - да више не би смо служили греху (Рим. 6, 6). Крст је тежак староме, телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).

 

Али дође Амалик да се бије с Израиљем у Рафидину.
А Мојсије рече Исусу: Избери нам људе, те изађи и биј се с Амаликом; а ја ћу сутра стати на врх брда са штапом Божјим у руци.
И учини Исус како му рече Мојсије, и поби се с Амаликом; а Мојсије и Арон и Ор изађоше на врх брда.
И докле Мојсије држаше у вис руке своје, побеђиваху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надвлађиваху Амаличани.
Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше пода њ, те седе; а Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге, и не клонуше му руке до захода сунчаног.
И разби Исус Амалика и народ његов оштрим мачем.
Потом рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти да ћу сасвим истребити спомен Амаликов испод неба.
Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2.Мој.17;8-15

Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу, храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање дана.

 

Вера јесте велика вера која може сваку бригу да положи на Бога, коју апостол назива темељем, Лествичник мајком безмолвија, а свети Исаак вером сагледавања и вратима тајни. Онај ко је има потпуно је безбрижан, као и сви свети, који су и сама имена имали саобразна (својим врлинама), као (уосталом) и древни праведници. Петар, на пр. (има име) тврдоће, Павле покоја, Јаков борца (пошто је изгазио велијара (тј. ђавола)). Стефан, опет, има име неувенљивог венца, Атанасије бесмртности, Василије царства, а Григорије бдења у мудрости, тј. богословљу, Златоусти - многоценог злата и многожељене благодати, а Исаак - опраштања. Просто речено, и у Староме и у Новоме (Завету) имена су саобразна (врлини човека). И Адам је назван према четири стране (света): Јер А има од истока (Ανατολή), Д од запада (Δύσις), А од севера (Άρχτος), и М
од југа (Μεσημβρία). Свети Петар Дамаскин, "Подсетник пустињског трезвоумља"

Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима, и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.

Свети владика Николај, "Омилије"

 

Нека нам је свима срећан и Богом благословен Крстовдан!

Амин!

Боже дај!

 

 

 

Шта рећи? (2)

 

Паунов плес

кликни за увеличавање
 
 кликни за увеличавање
 
кликни за увеличавање 
 
кликни за увеличавање 
 
кликни за увеличавање 
 
 
 
п.с.: Слике су преузете са нета. У другом споту Јанг Липинг, иначе, како кажу, најбоља кинеска плесачица, плеше уз специјално компоновану музику за овај "Паунов плес", што је, заправо, и оригинална верзија.
 
 
 

ТВ коментар

 

Људи су жедни једноставности

 

 

Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви?“ Неко говори сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. „Шта радиш тамо?“, пита га неко. „Ићи ћу код оца Пајсија“, каже. „А, шта ти је то што нисиш?“ „То сам обукао да му тако укажем поштовање“. Е, где смо стигли!

Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. „Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...“. И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што „тако треба“. Некада млади говоре: „Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!“ И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицемерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања (према људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски кловн.

Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер, ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мантију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

 

Старац Пајсије Светогорац
 

Оно све што знам о себи

Синоћ сам, захваљујући мојој Ви, љубим је ја, открила неке невероватности, које су ме у толикој мери замислиле, да ја сад не знам како да испишем овај рад, који је требао да послужи као одговор на Патосову задату тему „Уради сам“.

Све је почело са отварањем мејла, у коме ми је драга песникиња послала један видео прилог. Како ми се исти много допао, то сам кренула да га пронађем на нету. Жеља ми је била да га поделим са другима. Међутим, како није имао наслов – бар не такав да га се могло одмах пронаћи – то сам морала да се довијам. И дао Бог, након пар словних покушаја – нађох га! Ради бољег праћења догађања, стављам га на увид и вама.

Елем, кад се видео завршио, ја хтедох да се вратим претходно започетом послу. Брат ми је донео неке нацрте из фирме, које сам требала да, цртајући, уобличим, а због којих сам баш била радосна, будући да волим црткање. До тада сам успела да нацртам скицу табуреа, коју, такође, прилажем.

табуре 

Напомињем да ми је за израду исте требало више од 8 минута, али то није било нимало битно. Важно је било да сам ја уживала у спознаји да умем да цртам! Таквог размишљања сам била и кад сам, прегледајући друге видео прилоге, наишла на онај због кога и започех ову исповест, а на кога наиђох, као што рекох, захваљујући мојој Ви. И док га гледах, спознах праву истину, а кад га одгледате и ви, разумећете је и сами.

За крај ми само преостаје да се захвалим Виолети на инспиративном мејлу.


 

Шарен град

two-roads 

 

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?

Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.

Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови - све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и - ветар унутрашњи.

И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.

До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.

Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?

Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.

Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Из књиге Светог Владике Николаја "Теодул"

 

 

О Царици Небеској

Скоропослушница 

 

Једино је мени матушка подробно говорила о јављањима Владичице. Данас, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да речено многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, - сећала се матушка, - Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата (нису јој ни била потребна), него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А кад треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође она тако, обиђе ме“.

Налазећи се у матушкином дому, одавно сам приметио да су баш та врата, окренута ка истоку, кроз која дуго нико није прошао, била обојена плавом Богородичином бојом, док је читава кућица била обојена златастим окером и црвеним минијумом. Довратници су се у позадини шарено белели.

Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници“, сећала се схимонахиња Макарија. „Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије“. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „... Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светог Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу“ (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр.181). И схимонахиња Макарија је, нарочито у последње две деценије свога живота, била обдарена преизобилном благодаћу, те је не само лицем у лице гледала Владичицу, него се удостојавала и беседе са њом.

Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихȏбеше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала:“Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала“. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила двапут“, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће“.

Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље“. Пресвета Богородица се јављала и другачије, особито када ју је схимонахиња Макарија за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено мноштво свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива“.

На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено“. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се Владичица људима јавља на разне начине. „Ако хоће, може се јавити у свој слави својој“, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама“.

Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покаткад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Она се одене како јој Спаситељ вели. Понекад стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла“.

Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна“...

Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна“. „Само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш“.

„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала“, упитах је једаред. „Одавно није била“, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми враџбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима“. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да корсити услуге злобних „кућних помоћница“ и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: „Матушка, сада журим“, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три и одлети“...

„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити“, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим“.

„Ето видиш, опет ме се плашиш“.

„Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни“, одговарала би матушка.

Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија“ Подигни ме са постеље“. Међутим, као и раније зачула би исти, добро јој знани, одговор: „Још није време“. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?“. Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква. Друга би побегла, а ти нећеш“.

Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој:

„Рођена моја.“

А она се осмехује:

„Зашто си ме загрлила?“

„Води ме кући. Води ме к себи“.

„Али, твој подвиг још није довршен“.

„А касније?“

„Касније ћемо видети“.“

Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим:

„Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати“.“

А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:

„Постадох твоја изабраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свих пијаница и свих богоодступника“...

И зачу ове речи:

„Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи“.

Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: „Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело“.“ По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.

Схимонахиња Макарија преношаше и друге речи Царице Небеске: „Земља руска никоме не сме бити продата. Мајка Божија то забрањује. Земљом се не сме трговати! Иако није освећена, ипак је ограђена. Мајка Божија говори: „Овде ја стражим“. Она чува Русију и нашу земљу никоме неће дати.

Могу ли се избројити све топле молитве које узношаше мати Макарија Господу и Царици Небеској за спасење земље руске. Када наступише зла и тешка времена, која су претила целокупној земљи, матушка се мољаше особито усрдно. Казивала је како је са душевним трепетом питала Владичицу:

„Шта ће бити са Русијом? Да ли ће опстати?“

„Русија је веома православна“, одговори Богородица. „Русија неће пропасти“.

Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском. Често су беседиле „очи у очи“. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Владичица матушки даривала утеху, радост и блаженство.

 

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује – Схимонахиња Макарија“

* * *

Нека је свима који славе срећан и Богом благословен Празник Успенија Пресвете Богородице - Велика Госпојина!