[ Генерална ] 17 Децембар, 2018 00:10

Сам Ђурађ је био врло уман човек, од ране младости васпитаван на двору свога ујака деспота Стефана Лазаревића, који се уз владарске послове бавио писањем песама и окупљао око себе учене Србе и Грке тога времена. Бурђева жена Јерина, одрасла и васпитавана на византијском двору, врло оштроумна и даровита a славољубива, настојала је да живи на великој нози и да њена деца добију образовање какво је одговарало владарској деци.

Синови су одгајани у витешком духу, вежбали се у јахању, руковању мачем, стрелом и копљем. Уз историју и грчку филозофију, учили су грчки, латински и мађарски језик. Кћери Mapa и Катарина припремане су, по обичају тога времена, да удајом постану владарке и ојачају породичне везе, како би њихов отац, у невољи, могао рачунати на помоћ својих будућих зетова. Одмалена навикнуте на раскошан живот, Mapa и Катарина васпитаване су као све кнегињице на ондашњим средњоевропским дворовима, училе стране језике и грчку филозофију, упознавале сe c тековинама ренесансе и дворским церемонијалом. Притом им је у свакој прилици говорено да ће, као добре кћери и хришћанке, морати, после удаје, да се својим положајем и утицајем на мужеве користе само на добро своје породице, a no погреби се чак и жртвују за Србију. A како су младе кнегињице биле обдарене не само лепотом и физичким здрављем него и способношћу брзог схватања, још у раној младости појмиле су у каквој се тешкој ситуацији налазе њихов отац и Деспотовина. Стално присутне на врзином колу многобројних српских, византијских и угарских племића, који су на двору деспота Ђурђа налазили уточиште, хлеб и вино, слушале су њихове фантастичне планове o прогоњењу Турака из Европе и враћању Деспотовини угледа и снаге Србије из времена Милугина и цара Душана.

Међутим, налазећи се између Турске, која се опорављала пошто је пуних тридесет година трошила своје снаге у грађанским ратовима, изазваним династичким борбама између Бајазитових наследника, и Угарске, која је у то време представљала најјачу хришћанску државу на југу Европе и на Балкану имала своје интересе, деспот Бурађ је знао да је садашњи мир привидан и да се опасност опет примиче границама Србије. Хришћански Запад је сматрао да Србију треба препустити угарским краљевима јер би они c тих позиција могли успешно сузбијати најезду ислама. Ђурађ Бранковић, привржен православљу, и под утицајем своје жене Гркиње, нити је могао нити хтео да се веже за Запад и католичанство, a ослабела Византија није била у стању да му ичим помогне.

Испољавајући своје освајачке намере, Угри су, чим је умро деспот Стефан, узели Мачву и српску престоницу Београд, па се Ђурађ нашао у невољи и упрегао све снаге да сазида и утврди нову престоницу - град Смедерево. Да се што боље осигура од Угара, склопио је савез са грофом Улрихом Цељским, који је гледао да се докопа угарске круне. A да тај споразум учврсти и родбинском везом, обећа Улриху за жену своју млађу кћер, Катарину, рачунајући да старију, Мару, уда за босанског краља или за иеког угледног велможу, како би тим политичким браковима подигао углед Деспотовини и стекао савезнике у борби против Угара и Турака.

Осећајући, на другој страни, велику опасност од Турака, Ђурађ је утврђивао и своју југоисточну границу, према софијском и скопском санџаку, na je тако трошио највећи део прихода које су му доносили Ново Брдо и остали рудници, као и добре приходе од Дубровчана, који су једини имали повластице за трговање у Деспотовини. Тако је Ђурађ мостио по длаци настојећи да води политику незамерања ниједној страни.

Међутим, ма колико да је био вешт политичар и промишљен у прорачунима и просуђивању, дешавало се да се догађаји развијају неповољније него што је очекивао, поготову са турске стране.

He успевши да освоји Цариград, Мурат II се све више припремао за поход на запад, што је значило да му је у новим освајачким плановима прва мета била Србија. Намере новога султана нису могле остати тајне староме деспоту, који је добро знао да све његове припреме за одбрану нису гаранција миру. Налазећи се између чекића и наковња, страховао је да се судбоносног дана не нађе у положају да га истовремено нападну Угри и Турци, na je све чешће размишљао o томе како да политичким преговорима задобије милост и поверење султана Мурата II.

Уз витезове скитнице и дангубе, на деспотовом двору живела су три врло умна човека као стални Ђурђеви саветници: Богдан Будисављевић, канцелар, митрополит Атанасије Фрашак и челник Стојко Гизданић. Ова тројица и деспотица Јерина сачињавали су најужи круг људи c којима се деспот Ђурађ договарао и доносио судбоносне одлуке.

Канцелар Будисављевић је као младић провео многе године у Венецији и Ђенови, у проучавању трговине. Kao дубровачки представник, једно време је живео у Новом Брду и одатле је доспео на деспотов двор за канцелара. Митрополит Атанасије у младости је био калуђер и потуцао се по манастирима у Приморју, a боравио је и у Риму проучавајући католичанство. Затим је као монах провео три године у Светој Гори и двапут је, преко Цариграда, одлазио на Христов гроб. У лутању по Малој Азији научио је грчки, арапски и турски језик. Стојко Гизданић је припадао високом племству, баштинио поседе у Понишављу, и уз оца је често водио борбе c Турцима. O њему се знало да је као млад провео неколико година заточен у Једрену. Некако пред саму своју смрт, Стефан Лазаревић га је откупио и задржао на двору као саветника у питањима односа c Турцима.

После пада Солуна у руке Турака, деспот Ђурађ је, неспокојан и морен бригама за будућност Србије, сазвао у смедеревском двору своје саветнике на вечеру и договор. Извештаји којима је деспот располагао, прибирајући их преко својих тајних обавештајаца, калуђера и дубровачких трговаца, казивали су му јасно да Мурат прикупља велику војску, да се број јаничарских корпуса непрестано повећава, и да из граничних области чете турских акинџија упадају често преко границе на српску територију, пљачкају и одводе народ у ропство.

Уз поменуте великаше, вечери су присуствовали и деспотов шурак Тома Кантакузин, сва три деспотова сина и старија кћи Mapa. По српском обичају, митрополит Атанасије је прво очитао молитву, a затим су сви сели за трпезу. Уз јело и пиће, водили су невезане разговоре o свему што се збивало у свету. Митрополит Атанасије, као познат ортодоксни православац, навео је разговор на папино и млетачко уцењивање цара Јована VIII Палеолога, који је вапијући тражио помоћ западних владара.

- Папа и Латини желе да искористе тешко стање у коме се налазе Византија и православље. Што се мене тиче, радије бих да видим на Босфору Турке него Латине, јер нам они бар у веру не дирају.

- Мислим да си у праву, свети оче - сложио сe c њим канцелар Богдан. - Папа и млетачка Сињорија знају у каквом се тешком положају налази Србија као гранична држава уз Турско Царство, па уместо да приволе Угape и Германе да нам указују помоћ, они их туткају против нас.

- Турци су ипак највећа опасност - умешао се сад у разговор Тома Кантакузин. - По моме мишљењу, ма шта ми учинили, они нас неће оставити на миру. Стога сам ја за то да се пронађу неки могући начини за стварање једног хришћанског савеза са Западом против Турака.

- Слажем сe c ујаком Томом. Држава се ствара и одржава мачем - ратоборно је изјавио најстарији Бурђев син, Гргур.

- Y томе бих се и ја сложио да нам од Уrapa не прети исто тако велика опасност - одвратио му је отац. - Мудрост нам, међутим, налаже да покушамо све што је у нашој моћи да за извесно време останемо у миру c Турцима. Према извештајима обавештајаца, султан Мурат ће будући свој напад усмерити на Албанију и приморске крајеве, a тиме ће доћи у сукоб и c Венецијом и са Угрима. Ако се хришћанском оружју осмехне срећа, ми ћемо из тога извући, мирним путем, највећу корист. У оваквим околностима, ја сам за то да по сваку цену склопимо пријатељство c младим султаном не би ли нас што дуже оставио на миру.

- Вазалство му увек може послужити као оправдан повод да нас нападне и покори - одговорио му је Тома.

- He ради сe o вазалству, брате, него o нечем другом. Преко оданих људи, дознали смо да би Мурат желео да се ороди c нама. Mapa je већ зрела за удају, и сад је на њој и на вама хоћемо ли је понудити за жену моћноме султану - рекла је Јерина посматрајући бојажљиво своју кћер.

Материн предлог Mapa je саслушала мирно и прибрано јер се налазила у стању потпуне равнодушности за своју судбину. Наиме, иако је била строго васпитавана, под увек будним Јерининим оком, Mapa je у петнаестој години доживела једну безазлену, кратку љубав. Заљубила се у свога учитеља грчке философије, витеза Михаила Кантакузина, из рода Јерининог. Његов отац је живео под скрбништвом кнеза Лазара, na je Михаила, као дечака, узео на свој двор Стефан Лазаревић, a после Стефанове смрти остао је код деспота Ђурђа. Михаило је био снажан, леп и ватрен човек тридесетих година. Mapa га je заволела као што многе младе девојке заволе своје учитеље, у којима налазе све o чему у младалачким сновима снивају: снагу, зрелост, лепоту, памет. Са искуством зрелог човека и опробаног заводника, Михаило је у љубави своје младе ученице видео могућност да постане деспотов зет. Добио би у мираз четвртину прихода од рудника у Сребрници, неколико села у Поморављу, a вероватно и чин челника, заповедника најамничке војске која је бранила Ново Брдо. У тој прорачунатој игри, Михаило се није двоумио да се упусти у блиске односе c младом кнегињицом. Заказивао joj je тајне састанке и шетње по месечини. Мало је требало па да му сe Mapa преда, чиме би остварио своју замисао. Али искусној Јерини, умној и енергичној мајци, то није могло промаћи неопажено. Пуштала је свога рођака да види докле иде његова дрскост и шта му је стварна намера. Mapa и Михаило нису ни слутили да је њихова љубав некоме позната. Једне вечери, Јерина их је затекла у загрљају на клупи у врту, и изненадила их појавивши се пред њима.

- Зар се тако поштују дато поверење и рођачка осећања? - упитала је гневно Јерина. - Треба да знаш, Михаило, да док сам жива нећу дозволити родоскрвљење. A ти, несрећнице, одмах одлази одавде!

- Мајко, ја волим Михаила. Ако ме не дате за њега, пошаљите ме у манастир да се закалуђерим.

- Moja je ствар шта ћу урадити c тобом. У твојим жилама тече помамна бранковићевска крв, коју ни у манастиру нико не би могао укротити. A ти, Михаило, спреми своје ствари, па ћеш сутра кренути у Ново Брдо за помоћника староме челнику. За жену ћеш добити Милицу Константиновићеву, зрелу и паметну девојку, са добрим миразом. Она ће умети да учини крај твојим пустоловинама.

To што је Јерина одлучила деспот Ђурађ је одмах одлучно спровео, јер је знао да његова жена никада не тражи ништа без убедљивих разлога.

Ова, скоро незнатна љубавна авантура, у којој је Mapa више наслутила него доживела прву љубав, била је за њу доста болна али и поучна. После тога, Mapa je недељама плакала, очајавала и говорила мајци:

- Свеједно ми је шта ће бити са мном сад, кад сам заувек изгубила Михаила.

- Исто сам тако мислила и ја некада, кад сам била заљубљена у брата цара Јована, тесалијског деспота - одговорила joj je мајка. - Кад се он оженио, помишљала сам чак да ееби одузмем живот. Доцније сам схватила да је љубав заблуда младости, удала сам се за твог оца и проживела срећне дане.

- Ако је љубав само заблуда младости, онда у животу ништа није свето.

- Дете моје, тебе, овако или било како, чека велики позив кћери куће Бранковића: да се удајом за неког владара уздигнеш до престола и бринеш o нашој судбини и o Србији, на коју мораш довека мислити и остати joj захвална.

Сада, док је пажљиво слушала излагања саветника и својих родитеља, схватила је да се решава њена судбина, да је дошло време да постане жртва породице и државне политике. Али је то није ни ожалостило, ни обрадовало, јер се, кад је чула да је Мурат жели за жену, сетила Оливере, коју је мајка жртвовала Бајазиту. Доцније сe o Оливери, у удовиштву посвећеној калуђерици, причало безброј легенди, које су је не само код простог народа него и код племства прославиле као добротворку и православну светицу. Moj живот ће, можда, бити као и Оливерин, помислила је у том трену Mapa, спремна на све што joj сe буде предложило.

- Ја, узвишена деспотице и мудри деспоте - зачуо се глас Стојка Гизданића - предлажем да кнегињицу Мару, у знак пријатељства, понудимо султану Мурату за жену. Тиме ћемо за извесно време имати преко потребан нам мир, и моћи ћемо да га искористимо за организовање и јачање војске. Ако кнегињица пристаје на то, ваљало би одмах упутити посланство у Једрене на преговоре.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке - одговорила је мирно Mapa - и спремна сам да је извршим.

- Нека си благословена, кћери моја! - рекао је деспот, потресен. - Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога царства исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено у позно доба, одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

(Одломак из књиге „Царица Мара“, Душана Баранина)

[ Генерална ] 09 Октобар, 2018 22:46
 
Зашто добри Бог дозвољава да зло постоји у свету?
 
 
[ Генерална ] 08 Октобар, 2018 13:08

 

Пропаст Запада, тако посматрано, не значи ништа мање него проблем цивилизације. Једно од основних питања сваке више историје ту је пред нама. Шта је цивилизација – схваћена као органско-логичка последица, као завршавање и исход једне културе?

Јер свака култура има своју сопствену цивилизацију. И први пут се овде обе речи, које су до сада имале да означавају неодређену разлику етичке врсте, схватају, у периодичком смислу, као изрази за једно строго и нужно органско следовање. Цивилизација је неизбежна судбина једне културе. Ту је постигнут врхунац са кога постају решива и последња и најтежа питања историјске морфологије. Цивилизација су крајња и највештачкија стања за које је способна једна виша врста људи. Она су завршетак; она долазе после постајања као оно што је постало, после живота као смрт, после развоја као непомичност, после села и душевног детињства (како то приказују дорика и готика) као духовна старост и камени велики град који окамењује све. Она су крај, неопозиви, али се она морају постићи, увек и редовно, једном најинтимнијом нужношћу.

Тек тада ће се разумети Римљанин као последник Хелена. Тек тако се осветљава касна антика и одаје своје најдубље тајне. Јер шта значи то кад се каже да су Римљани били варвари (а то се може спорити само празним речима), они који не иду испред једног замаха него га закључују? Без душе, нефилософски, без уметности, расни до сировости, безобзирно држећи се реалних успеха – они стоје између хеленске културе и ничега. Њихова уобразиља, упућена на практично, јесте црта које у Атини уопште није било (имали су сакрално право које је уређивало односе између богова и људи као између приватних личности, али ниједну праву римску скаску о боговима). Грчка душа и римски интелект – то је то. Тако се разликује култура и цивилизација. Није важило то само за антику. Увек се појављује овај тип духовно снажних а потпуно неметафизичких људи. У њиховим рукама лежи духовна и материјална судбина сваког касног доба. Они су спроводили вавилонски, египатски, индијски, кинески, римски империјализам. У таквим временима сазрели су до коначног светског расположења будизам, стоицизам, социјализам, који би хтели још једном да ухвате и преобразе у свој његовој садржини једно људство које се гаси. Чиста цивилизација као историјски процес састоји се у постепеном разграђивању облика који су постали аноргански, изумрли.

Прелаз са културе на цивилизацију врши се у антици у 4. веку, а на Западу у 19. веку. И, почев од тих времена, нема више великих душевних одлучивања, као у времена орфичких покрета и реформације у „целом свету“, у коме коначно ниједно село није неважно – него се све одлучује у три или четири светска града, који су сву садржину историје усисали у себе, према којима спада на ранг провинције целокупно земљиште културе – које сада, са своје стране, има да исхрањује светске градове остацима свог вишег људства. Светски град и провинција – са овим основним појмовима сваке цивилизације појављује се један сасвим нови проблем облика у историји, који, ми домашњи, баш проживљавамо, и не схватајући га у свем његовом домету. Уместо света град, једна тачка у коју се скупља сав живот далеких земаља, док се све остало сасушује; уместо народа у форми, сраслог са земљом, нови номад, паразит, становник великог града, чисти (без традиције) човек од чињеница, који се појављује у безоблично текућој маси, нерелигиозан, интелигентан, неплодан, са дубоком одвратношћу према сељаштву ( и његовом највишем облику, сеоском племству); дакле један огромни корак ка анорганском, ка крају. Шта значи то? Француска и Енглеска су свршиле тај корак. Немачка га завршава. После Сиракузе, Атине, Александрије долази Рим. После Париза, Мадрида, Лондона следује Берлин и Њујорк. Судбина је читавих земаља да постану провинцијом, земаља које нису у зрачном кругу једног од тих великих градова, као некада Крит и Македонија, а данас скандинавски север...

И данас, као и у време хеленизма, на чијем почетку стоји оснивање једног вештачког, дакле земљи страног, великог града, Александрије, постали су културни градови: Фиренца, Нирнберг, Саламанка, Бриж, Праг – провинцијски градови, који дају отпор (безнадни унутрашњи, интелектуални) духу светских градова. Светски град значи космополитизам уместо „домовине“, хладни смисао за чињенице према предању оном што је израсло са тла, научно неверовање као окамењеност раније религије срца, „друштво“ наместо државе, природна права наместо стечених. Римљани имају предност над Грцима – у новцу као анорганској апстрактној количини октинутој од свих односа према смислу плоднога тла, према вредностима примарног животног става. Отмено схватање света је, од сада, и питање новца. Не претпоставља грчки Хризипов стоицизам имање као основицу, него касноримски стоицизам Катонов и Сенекин. Није социјал-етичко настројење 18. века ствар за милионере, него настројење 20. века које професионалном уносном агитацијом хоће да постане делом. Светском граду не припада народ него маса. Неразумевање града за све што је предање, у чије име се води борба против културе (племства, цркве, привилегија, у уметности против конвенција, у науци против граница могућности сазнања), његова оштра и хладна интелигенција надмоћна над сељачком памећу, његов натурализам у једном свом новом смислу, који се, далеко преко Сократа и Русоа, у односу на све сексуално и социјално, везује за праљудске инстинкте и стања, оно panem et circenses, које се данас изнова појављује у виду борбе за наднице и у виду спортског игралишта – све то означава однос према коначно завршеној култури, према провинцији, један нови, касни и без будућности, али неизбежни облик људске егзистенције.

То је оно што има да се види, не очима странчара, идеолога, савременог моралисте, из угла ма ког „становништа“, већ са ванвременске висине погледом управљеним на историјски свет облика који се развија кроз хиљаде година – када се хоће одиста да схвати велика криза садашњице.

Видим прворедне симболе у томе што је у Риму, где је тријумвир Крас био свемоћни шпекулант са местима за грађевине, онај римски народ чије је име блистало на свим натписима, онај римски народ пред којим су у даљини дрхтали Гали, Грци, Парћани, Сирци – становао  у огромној беди по многоспратним кућеринама за најам, по мрачним предграђима, и примао успехе војне експанзије равнодушно са неком врстом спортског интереса; што су многе угледне породице пра-племства, потомци победника над Келтима, Самнићанима и Ханибалом, јер нису учествовале у бесомучној шпекулацији, морале да напусте своје породичне палате и да се уселе у бедне најамне кућерине; што су се, док су се дуж Via Appia низали гробни споменици финасијских величина Рима (споменици којима се још и данас дивимо), лешине народа заједно са животињама и ђубретом великог града бацале у страховити гроб за масе све док се под Августом, да би се спречиле заразе, није то место затрпало и на њему Мецена подигао свој славни врт; што је у опустелој Атини, која је живела од посета богатих странаца и њихових задужбина (на пример јудејског краља Ирода), путујућа руља брзо обогаћених Римљана бленула у дела Перикловог доба, од којих је исто толико мало разумела колико и амерички посетиоци од Сикстинске капеле Микеланђелове, пошто су претходно из те исте Атине сва покретна уметничка дела одвукли или покуповали по фантастичној помодној цени, па поставили колосалне и претенциозне римске грађевине поред дубоких и скромних дела старога времена. У овим стварима, које историчар нити има да грди нити да похваљује, него да морфолошки процењује, лежи за онога који је научио да гледа непосредно једна идеја.

Јер ће се показати да, од тог тренутка, сви велики сукоби схватања света, политике, уметности, знања, осећања – стоје у знаку те основне супротности. Шта је цивилизована политика сутрашњице насупрот култивисаној јучерашњици? У антици реторика, а на Западу журнализам, и то у служби оног апстрактума који представља моћ цивилизације, новца. Његов дух је тај који, и неопазимице, прожима историјске облике народног бића, често их ни најмање не мењајући нити разарајући. Римска држава остала је по свом облику од старијег Сципиона Африканца па до Августа у већем степену стационирана неголи што се то по правилу узима. Али велике странке само су још привидно средиште одлучних делања. Мали број надмоћних глава, чија имена нису, тренутно, можда ни најпознатија, одлучују све, док велике масе политичара другог реда, ретора и трибуна, посланика и новинара, све на избор људи од провинцијалног видика, одржавају, у правцу на доле, обману народног самоодређења. А уметност? Философија? Идеали платонског и Јеантовског времена важили су за једно више људство уопште, а идеали хеленизма и данашњице нису за светско осећање сеоског и уопште природног човека, већ искључиво за великоградског човека „од мозга“. Пре свих, ту је социјализам, па њему унутрашње сасвим блиско сродан дарвинизам, са својим тако не-гетеовским формулама о борби за опстанак и о одабирању, па њима опет сродни проблеми брака и жене или Ибзена, Стриндберга и Шоа, импресионистичке наклоности анархичне чулности, цео тај сноп модерних тежњи, дражи и болова, чији је израз Бодлерова лирика и Вагнерова музика. Уколико је мањи град утолико је бесмисленије бављење том музиком и тим сликарством. Култури припада гимнастика, турнир, агон; а цивилизацији – спорт. Тиме се разликује хеленска палестра од римског циркуса. И уметност сама постаје спорт, то значи l`art pour l`art, за једну високо интелигентну публику познавалаца и купаца, па било да се ради о савлађивању апсурдних инструменталних тонских маса или хармоничних препрека, било да се ради о „узимању“ једног проблема боја. Појављује се нова философија чињеница, која за метафизичке спекулације има само презриво смешкање, нова књижевност, потребна за интелект, нерве и укус становника великог града, а за провинцијалца неразумљива и омрзнута. Народа се ништа не тиче ни александријска поезија ни сликарство пленера. Прелаз се карактерише, онда као и данас, једним низом скандала – који се могу наћи само у тој епоси... 

 

Освалд Шпенглер – Пропаст Запада

 

у.п.: Реч је о завршетку културе западно-европске-америчке. Један Ниче је потпуно стран исламу или будизму, као што је и Коперников систем туђ арапској култури, или дарвинизам правом Русу, како то мисли и пише аутор.

 

 

[ Генерална ] 26 Септембар, 2018 19:09

У првом кругу - 10 епизода 

 

Због критике Стаљинове политике изнете у приватној преписци, Александар Солжењицин је осам година (1945-1953) провео у Шарашки, сибирском логору за научнике. Искуство тих затворских дана преточио је у роман, а потом и серију У првом кругу, која у десет епизода расветљава три дана драматичних збивања у децембру 1949. године. Стаљин и његови министри врше екстремни притисак на инжењере у логору да пројектују апарат тајне телефоније за потребе службе државне безбедности инициране тајном дојавом високог службеника из совјетске власти америчкој амбасади о руској атомској бомби.

Препоручујем! Сјајни глумци, сјајни дијалози, сјајне мисли о животу и смрти, слободи и заробљеништву, љубави и равнодушности. Као што писах већ: једина истинска историја јесте духовна. Идеологије долазе, пролазе и одлазе, а човек је увек сам на размеђи избора: с Богом или против Њега.

Овде су линкови са јутјуба, а овде су преводи за сваку епизоду. Потребно је скинути и превод и филм да би се могло гледати. За сада је тако. 

[ Генерална ] 18 Септембар, 2018 12:54
 

Радња серије се дешава у једној од држава источне Европе. После акције локалне службе безбедности, у затвор доспева први секретар руске амбасаде, под оптужбом за трговину наркотицима. Тај догађај тренутно постаје светски догађај број један. Чланови руске амбасаде, на челу са амбасадором Алексејем Прокофјевим, све своје ресурсе покрећу како би свог сарадника ослободили од неоснованих оптужби.

Прве две епизоде са преводом налазе се на линку у посту. Трећа и четврта епизода имају превод али није уклопљен са видеом; мора се посебно скидати и додати на рачунару.

Иначе, серија је заиста нешто. Али и поред тога што не смете заборавити да гледате играну серију, она је намењена публици која мисли. У основи радње је Нова Каледонија, али у којој су презимена као на Балкану. Па завирите, јер вреди.

А на сајту посвећеном руским филмовима налази се и адреса за преостала два превода.

 

[ Генерална ] 14 Август, 2018 20:50
Иако је Америка пред расним, грађанским и сваким другим превирањима, она је ове године издвојила рекордни износ новца за војне потребе, што значи да ће амерички амбасадор у свету и даље бити њена војска. Међутим, пример Турске може да буде поучан свима онима који желе да се измакну Америчком колонијализму. Турска се очигледно на овај корак дуго спремала и сад је пуним једрима ушла у то охрабрена Русијом, Кином и другим земљама. Америка чека новембар и свет заједно са њом, кад ће кренути свет да се тумба. Кредита више неће бити и још неке земље ће поћи стопама Турске. Чак је и Пакистан, велики пријатељ Америке, окренуо леђа истој и окренуо се Кини. Све ове ствари и померања имаће утицаја и на нас, али овде не сме да буде власт која ће вас уљуљкивати пензијама и сендвичима, већ само она која ће, попут Турске, имати упориште у народу и војсци. Послушајте, ко жели, поучно је!
 
 
 
[ Генерална ] 29 Јул, 2018 17:48

Шишарка када се запали и експлодира може да одлети и до 20 м и та ватрена запаљена лопта јако лако и брзо шири пожар на све стране, доживела сам ово у Ханиотију 2006.године. Сетим се ове буктиње с времена на време, 23. јула као да сам тамо била - слике су ми се вратиле...

Следећи текст је део из колумне коју је написао грчки писац Стефанос Митилинеос; биће вам јасно откуд толико људских жртава у пожару, који је захватио грчко летовалиште Мати.

Када је необуздана ватрена стихија опколила Мати у понедељак поподне, 23.јула, западни ветрови јачине 9 Бофора својом силином су тежили да разруше све.

Пламен је гутао све пред собом, “јурећи” 70-100км на сат.

Није постојао начин да се заустави ова катастрофа, никакав план није могао да је пресретне.

Међутим, велико зло које нас је задесило не оправдава смрт толико невиних људи, толико неправедно изгубљених живота.

Шта се догодило?

На стотине грађана покушало је да напусти Мати колима, али су се заглавили у језивој гужви у уским уличицама које су изграђене још 1960, које су од 2000. године густо насељаване без икаквог плана, без икаквих сигурносних мера.

Место се развило као и многа друга места у Грчкој, на “ма може”.

И није довољно што се место развијало “на срећу” и “случајно” међу боровима, није имало излазе у случају опасности. И тако је постало замка смрти.

Док су око људи запаљиви борови буктали у пламену, куће и аутомобили су се кроз неколико минута претварали у пепео, завладала је паника.

Избезумљени наши суграђани су излазили из својих кућа, други су панично излазили из својих аутомобила и гужве у коју су запали и сви су се упутили трчећи ка обали, ка једином излазу који им је преостао како би избегли језиву смрт.

Која обала?

У месту Мати обала није са свих страна приступачна. Обалу затварају хотели и куће. То је резултат “развоја” из 1960 - да не постоји слободан прилаз обали.

И тако, одједном, наши суграђани су се суочили са битком за голи живот, за живот своје деце и породице. Прескакали су ограде, трчали су неприступачним деловима не би ли стигли до мора.

Које море?

Плажа је испрекидана на многим местима хотелима и кућама које су буквално у мору, па тако људи нису могли да се крећу лево или десно како би се удаљили од ватре, већ су морали да улазе у море, које је већ било помахнитало од таласа.

И тако се ноћна мора оних који су ушли у море није завршила, морали су да се спашавају чамцима.

Чамци и бродови који су пристигли већ су од 18 h спашавали угрожене.

Нису могли да се приближе обали, зато што не постоји прилаз обали због стена и зато што је људе у чамцима “пржила” ватра.

Пламен и ветар су створили дим у атмосфери који није дозвољавао чамцима да се приближе обали више од 50 м.

Измучени и уплашени грађани су морали да пливају до чамаца.

Повређени, старији грађани, деца, жене падали су у море како би се изборили са таласима и стигли до чамаца који су их чекали.

Оне које је сустигла ватра а излаз на плажу нису нашли бацали су са стена у смрт.

Одговорност?

На телевизији се чује да Мати више не постоји. То је истина. Али постоји још једна већа истина: Мати, на начин на који је направљен, на начин на који је изграђен, није требало ни да постоји.

Од почетка је било погрешно, као летовалиште је почело да постоји од 1960. под непостојећим стандардима грчког режима и од 2000. се густо населило.

Све ове године, нико се није питао следеће: У случају пожара у овом месту, међу боровима, без излаза, шта ћемо радити?

И наравно, први који би требало о томе да размишљају су локалне власти. Они који живе у месту и познају га боље од иког. Очигледно се нико од њих није запитао шта би се десило када би ватра захватила Мати или, да бисмо били прецизнији, шта би се десило када би ватра стигла до Матија? А познато је да је област подложна пожарима, АЛИ само један је судбински.

Стари Грци су бор називали “проклетим дрветом” и нису дозвољавали да се налази у градовима. Зато што су знали да је бор као бакља.

Вреди се запитати како смо ми, данашњи Грци, постали убеђени да је безбедно живети међу боровима.

Данас жалимо на десетине преминулих, неправедно умрлих људи. Када жал прође и национална бол због зла које нас је задесило, имамо једну обавезу: да не постоје више места попут Матија. Ни у Атици, нити било где другде.

Да никада више не постоје такве замке смрти"

 

На фотографији можете видети одакле је кренула ватра и како се спуштала према обали.

Преузето са профила Драгана Новаковић

 

 

[ Генерална ] 21 Јул, 2018 21:15

 - Па, шта је љубав?

 

- То је када...
- Не када, већ шта.
- Каква је то врста осећања?
- Вероватно то није осећање. Више је акција. Чему служе ако су то осећања према другом човеку?

 

 

Филм о Алексејеву (2014)

 

 

Филм прича причу о Николају Алексејеву, занимљивом момку из Туле. Он је пио чај са Тарковским, ухапшен од страна КГБ-а због вређања Гагарина, био супарник Калашњикову и Висоцком… Једног дана сазнаје нешто ново: живот може поново да се проживи ако постоји особа која те много воли.

 

 

Што написа неко доле у коментару: сцена са Тарковским вреди милион долара! 
 
Филм за песнике и филозофе.

 

 

 

 

[ Генерална ] 08 Јул, 2018 19:12

Dr Michelle Cretella

President, American College of Pediatricians

„Честитам! Дечак је!

Девојчица је!

Као двадесетогодишњем педијатру овако је почињао сваки мој однос са пацијентима. Наша тела одређују наш пол. Пол се одређује преко нашег ДНК и печати се у сваку ћелију нашег тела. Људски пол је двојак: или имате нормалне Y хромозоме и развијате се у мушкарца, или не и развијате се у жену. Постоје најмање 6500 генетичких разлика између мушкарца и жене. Хормони и операција не могу и не мењају то.

Кажу, идентитет није биолошки већ психолошки. Идентитет има везе са мишљењем и осећањима. Мисли и осећања нису биолошки умрежени. Наше мисли и осећања могу бити чињенично тачни или чињенично погрешни.

На пример, ако уђем код лекара данас и кажем: „Здраво! Ја сам Маргарет Тачер!“, мој психијатар ће рећи да сам у заблуди и преписаће ми антипсихотичне лекове. Међутим,ако уместо тога кажем: „Ја сам мушкарац!“, он ће рећи: „Честитам! Ти си трансродна.“. Ако бих рекла: „Докторе, ја сам склона самоубиству, ја сам заробљена у нормалном телу (једном делу), молим вас, уклоните ми операцијским путем ногу!“ Моја дијагноза би била: поремећај телесног идентитета и интегритета. Али ако бих том истом лекару рекла: „Ја сам мушко! Упишите ме за дуплу мастектомију (уклањање дојке!“, мој психијатар ће пристати.

Видите, према многим водећим организацијама у медицини, ако желите да одсечете здраву руку или ногу, ви сте ментално болесни. Али ако желите да одсечете здраве дојке или мушки полни орган, ви сте трансродни.

Да рашчистимо: нико се не рађа као трансродан. Ако би родност била умрежена у мозак пре рођења идентични близанци би имали исти родни идентитет и то стопроцентни. А немају га.

Познавала сам једног дечака, којег ћу звати Енди. У периоду између треће и пете године појачано се играо са девојчицама и луткама, и почео је говорити да је девојчица. Препоручила сам Ендија са родитељима психотерапеуту.

Понекад ментална болест родитеља или злостављање могу да буду узрок. Али много чешће дете погрешно разуме породичну динамику и поведе се за погрешним уверењима.

Усред једне терапије Енди је спустио камион и узео Барбику, говорећи: „Мама и тата, ви ме не волите као дечака.“ Оно што је терапеут  сазнао јесте да је у периоду од три године Енди имао сестру, која је рођена са посебним потребама. Она је захтевала много више родитељске бриге и пажње. Енди је то погрешно протумачио као: „Мама и тата воле девојчице. Ако желим да ме поново воле морам бити девојчица.“.

Енди се, уз породичну терапију, опоравио.

Данас би Ендијевим родитељима рекли нешто сасвим друго. „Ово је то што Енди стварно јесте! Морате му променити име! И осигурајте да га сви уваже као девојчицу, иначе ће починити самоубиство.“ Како би се Енди приближавао пубертету, експерти би га подвргли пубертетским блокадама како би наставио да опонаша девојчицу. Експерти нас уверавају: „Није битно што ми нисмо тестирали досад пубертетске блокаде на биолошки нормалној деци. Није важно ни то да се блокаде користе за лечење рака простате код мушкараца и код гинеколошких проблема жена и што проузрокују поремећај у памћењу. Нису нам потребна тестирања. Не, ми треба да заробимо његово психичко развиће сад, или ће извршити самоубиство.“

Али то није истина. Наместо тога, ако их подржимо у њиховом полу у току нормалног пубертета и полом збуњена деца ће се опоравити. Али ми их хемијски кастрирамо у току те збуњености пубертетским блокадама. И још вршимо стерилизацију над њима убризгавајући им супротне хормоне: естроген и тестостерон. Ово доводи код деце до оболења срца, удара, дијабетеса, рака и, најпосле, до веома великих емотивних проблема, за које стручњаци говоре да их спречавају оваквим деловањем.

у.п.: Ако децојка, која инсистира да је мушко, буде на тестостеронима годину дана, она ће сигурно да изврши одстрањивање дојки у 16 години. Али имајте у виду, Америчка педијатријска академија недавно је објавила извештај у којем ургентно обавештавају педијатре да упозоре тинејџере по питању тетоважа, јер су оне трајне и остављају ожиљке. Али истовремено ова AAP је са 110 % у подршци девојкама од 16 година да секу дојке и то без родитељског пристанка све док девојка инсистира да је мушко и узима дневно тестостероне годину дана.

Да закључимо: да се усађује деци још од предшколког узраста лаж о томе да су заробљени у погрешном телу урушава саму дететову опипљиву реалност. Ако дете не може да верује свом телу, коме или чему ће да верује?

Трансродна идеологија у школама је психолошко злостављање , које доводи до кастрације, стерилизације и оперативног сакаћења.

Ако то није злостављање деце, даме и господо, шта је онда?“

(Мој слободни превод видео записа).

 

[ Генерална ] 08 Јул, 2018 14:03

Уколико желите да примате и остављате коментаре потребно је да уђете у Контролни центар и изаберете ставку reCaptcha. Уђите и отчекирајте квадратић и кликните на дугме Сачувај.

Након тога можете наставити са блоговањем.

Такође имате и опцију провере коментара. 

 


[ Генерална ] 26 Јун, 2018 21:56
 
 
 
[ Генерална ] 15 Јун, 2018 21:25
Може ли са мог блога да се уклони reCaptcha? Била бих веома захвална, јер и тако не ради.
[ Генерална ] 08 Јун, 2018 00:01
 
Нажалост, документарац нема превод али је веома интересантан. Да ли биљке могу да причају, удружују се и воде ратове? Да ли су по свом понашању сличне животињама или су алтруистички подешене? Оне итекако умеју да проналазе у свету оно што им треба, а да притом нити имају очи, нити уши и нимало мозга...
 
 
[ Генерална ] 01 Јун, 2018 01:44
 
[ Генерална ] 23 Мај, 2018 22:40

Прича ми кума како је у разреду имала необичног друга. Наиме, на часу хемије, професор је тражио да на табли напише формулу воде. Момак је, без пардона, написао: Х2О. Баш тако! Професор му је скренуо пажњу да то мора да буде латиницом. На то му је ученик одговорио:

- Е ја пишем само ћирилицом! 

Нама је потребно и једно и друго у данашње време. Изгубили смо самопоуздање. Код нас на пијаци Срби нуде робу за куне (не динаре или евре), а радње отварају на латиници. И што више то чинимо себи, све наш више понижавају. Како рече жена човеку на пијаци:

- Пробај да одеш преко (у Хрватску) и да нудиш робу за динаре, па ћеш видети како ћеш се провести!

Куповаће они и за динаре, не брините, јер им уопште не цветају руже у ЕУ, а наше самопоуздање ће почети да расте. Потребно нам је, јер нам спремају екоцид и геноцид.