Школа чуда
Досадашње школовање било је потребно за образовање радничке класе. У свету, који је дошао, радници се отпуштају. Нове образовне установе напуштају старо и окрећу се новом. А то ново јесте да се садржај школства и образовања прилагођава талентима сваког детета понаособ како би, у ономе што га занима, могао касније и да ствара, те да буде заједници на корист.
О харпу илити
Надризнање на Машинском факултету
U
Srbiji, drugim rečima, ovakvo nadriznanje nije samo teren marginale,
već dolazi i odozgo. U tome smo i relativno unikatni, jer kad se u
svetskim glasilima spominju fake news, post-istina, teorije zavere i
slične pojave, misli se na alternativne medije, nezavisne istraživače i
skrivene investitore, a ne na Harvard, Oksford ili Njujork tajms. Dok je
manipulacija političkim, istorijskim i društvenim pitanjima svakodnevna
pojava gde god da odete, izdavačka delatnost Mašinskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu ipak je gotovo endemski primerak: teško ćete je
naći i u regionu, a kamoli na ozloglašenom zapadu.
Naravno,
ambis ne bi bio ambis kada bi ga činila samo jedna knjiga. U pitanju
je, kako kažu, serijal. Prošle godine, Mašinski fakultet Univerziteta u
Beogradu je, u sličnom maniru, preveo i objavio delo Ovu harfu ne
sviraju anđeli – napredak u Teslinoj tehnologiji, autora Nika Begiča i
Džin Mening. Primetićete da ona, za razliku od knjige Elene Freland, ne
prati uobičajenu mustru zavereničkih naslova, ali nema veze: za potrebe
srpskog tržišta, ona sadrži magičnu reč „Tesla“, koju kada upotrebite
odmah dajete do znanja svakom stanovniku ove države da je posredi nešto
istovremeno istinito i presudno za sudbinu čitavog sveta. Nažalost,
Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu propustio je u prevodu zgodnu
igru rečima u engleskom originalu (Angels Don’t Play This HAARP).
Obrazac
je isti. Autorka Džin Mening je još jedna samostalna istraživačica, i
to novih izvora energije, autorka bloga Changing Power i zaljubljenica u
rad Nikole Tesle, koja se, između ostalog, bavi nekakvim „tehnologijama
implozije“, a piše za medije upečatljivih naziva Explore New Dimensions
i Atlantis Rising. Nik Begič je brat Marka Begiča, bivšeg američkog
senatora, i sin Nika Begiča starijeg, kongresmena koji je početkom 70-ih
poginuo u avionskoj nesreći. Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu
predstavlja ga kao „dr Nik Begič“, zbog toga što drži titulu „doktor
aleternativne medicine“ koju mu je 1994. godine dodelio Otvoreni
međunarodni univerzitet za komplementarnu medicinu iz Kolomba, Šri
Lanka.
Mada se za razliku
od prethodnog izdanja nije našla na nacionalnoj televiziji, Ovu harfu
ne sviraju anđeli takođe je imala avanturu u srpskoj javnoj sferi.
Završila je, nažalost, i u obliku konfuznog odlomka na sajtu dnevnih
novina Danas, ali i na navodno naučnopopularnom portalu Galaksija Nova,
koji je uspeo da u kratkom periodu rada pokrije zavidan broj
pseudonaučnih tema, od pospešivanja mitova o Nikoli Tesli do
promovisanja nekakvog starog srpskog kalendara po kojem živimo u godini
7528. Ali nauka u medijima takođe je tema za neki drugi put.
U
svakom slučaju, izdavački postupak bio je isti: dekan Mašinskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Radivoje Mitrović dao je
amin, urednik izdanja bio je pomoćnik ministra pravde Republike Srbije
Vladimir Davidović, a recenzent prof. dr Momčilo Milinović. Za sve one
koji studiraju ili rade na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu,
za one koji su ga nekada završili i za one koji tek nameravaju da ga
upišu, verovatno je relevantan podatak da Mašinski fakultet Univerziteta
u Beogradu ove knjige namerava da poklanja svojim studentima „kao
podsticaj za naučnoistraživački rad i razvoj novih ideja“.
Kako
zapravo izgleda taj razvoj novih ideja i rad podstaknut ovim izdanjima
možemo pročitati lično iz pera prof. dr Momčila Milinovića, koji u
autorskom tekstu objavljenom na sajtu Mašinskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu piše:
„Ova
mašina (HAARP) danas, ustvari, koristi frekventne transportne i
refleksione potencijale jonosfere da generiše elektromagnetski
projektil, zatim ga pošalje na cilj i to bilo gde na planeti, precizno
iza horizonta, menjajući usput možda: klimu na cilju; zemljinu koru,
penetrirajući kroz zemlju radi otkrivanja čvrstih silosa sa mega
raketama; vodeni omotač, jer prolaz kroz vodu radi otkrivanja super
podmornica i torpeda sudnjeg dana; atmosferski omotač, jer prolazi kroz
eterski prostor rušeći komunikaciju, upravljanje i navigaciju, ali ako
zatreba i ljudsku svest, delujući na ljudski mozak i menjajući
kolektivno i grupno ponašanje…“
Jedno
obaveštenje za profesora i za sve one koji, umesto da brinu o realnim
pretnjama po svoju dobrobit, brinu o tome da li nam neki ćata u
američkom bunkeru na dugme izaziva sušu za potrebe svog vladara iz
senke: HAARP je istraživački projekat koji je završen 2014. godine.
Finansirala ga je, između ostalog, američka vojska, a cilj je bio
istraživanje jonosfere. Nakon dvadeset godina i potrošenih 250 miliona
dolara, projekat jeste omogućio poneko unapređenje vojne komunikacije,
ali mu je po svemu sudeći istekao rok trajanja, pa je ugašen, a njegova
infrastruktura i oprema dodeljeni su Univerzitetu Aljaske u Ferbenksu,
SAD.
Tokom čitavog
trajanja projekta, od 1993. do 2014. godine, istraživačima iz čitavog
sveta bio je dozvoljen ulaz i korišćenje opreme i podataka, i to bez
sigurnosne provere. HAARP je, između ostalog, sarađivao i sa sličnim
postrojenjem u Rusiji, pod nazivom Multifunkcionalni radiokompleks Sura,
koje postoji još od 1981. Kao i gotovo sve druge prirodne pojave,
jonosfera se svakodnevno istražuje širom sveta.
U
međuvremenu, čelnici Univerziteta Aljaske su, verovatno isfrustrirani
teorijama zavere, 2016. otvorili postrojenje HAARP i za širu javnost.
Svakog avgusta, ako se nađete tamo, možete slobodno da ga obiđete kao
turista, to američko supertajno oružje koje je, kako je to nagovestio
pomoćnik ministra pravde Republike Srbije Vladimir Davidović, izazvalo
„naizgled prirodne katastrofe“ tokom rata u Siriji.
Прочитајте
цео текст. Додаћу само да и амерички и руски систем користе изузетно
много струје. А сад видите везу између "научника", др Несторовића,
Светозара Радишића, Милке Кресоје и Руског дома. Држимо се ми учења
правих, са правих универзитета у Русији, Америци и свету. Јер док народу
продају маглу, неки се богате.
И, како рече руски патријарх: наоружавати се знањем.
Незнањем се лови човек у мреже туђих мисли, разбољевања себе и постаје немоћан за своје послање.
Има ли живота без правила
Имамо релативно уређену контролу рађања од 1960. године. У реду. То није
довољно дуго. И подцењујемо невероватан технолошки тријумф контроле
рађања. То је атомска бомба. То је главна ставка трансформације у
људској интеракцији. Жене су добиле слободу од нежељеног рађања. То је
досадашњој историји непознато. Ми не знамо заправо чему то треба да
служи. У '60. је било: хајде да лудујемо! Правила за сексуалне односе су
нестала. И имали смо неколико деценија експериментисања. Како је
прошло? Породица је прва добила ударац. То није добро за децу. Сида није
била плус. Могла нас је све побити и још је мутирала. Јер вируси су
опасна ствар. Дакле, испало је да је секс далеко компликованији него што
смо мислили. Сад је 50-60 година прошло. Покушавамо да установимо кад
је у реду ступити у односе? Кад није? Шта значи заједнички пристанак?
Одговор је да ми никад о томе нисмо ни размишљали јер је правило било:
ништа пре брака. Данас тог правила нема. Па које је онда данас важеће
правило? Знате, нисмо ни разговарали о правилу, чекамо нешто ненадано да
се деси па ћемо се обрушити насиљем на то и из тога извући правило
ново. А то баш и није учинковито. Знате, желите ли да смањите силовања
по камповима, то је просто - решите се алкохола. Нико да отвори разговор
о томе. 50% убијених је пијано, 50% оних који убијају је пијано и
готово сва силовања су последица интоксикације. Али постоји култура у
камповима где "све иде". И имате бизарности, што је парадокс, да је све
дозвољено, а онда морате неколико пута да питате оног са ким плешете да
ли је у реду да "идете до краја". Обе ове ствари не могу бити тачне. И
онда видите "me too" покрет како са свом пројавом враћа старе табуе.
Идеја, да можемо секс извући из емотивне блискости, психолошке
блискости, можда чак и дуже везе не мислим да је добра идеја. Једна од
радикалних чињеница у борби против сексуалног насиља јесте да кад имаш
однос са неким и сутрадан зажалиш због тога то је доказ да није било
обострано. Значи да ниси размислио до краја; било је добро синоћ али не и
данас. То није баш мудрост. Питање је: шта обострано треба да садржи? И
треба озбиљно да разговарамо о томе. Под којим условима је дозвољено
пристати? Али ми нисмо довољно зрели за тај разговор. Ми желимо и јаре и
паре. Желимо све што можемо да чинимо, кад год желимо, са ким год
желимо без последица и да нема проблема са пристанком. Али се то не
догађа тако. Мислим да секс не ради добро ствар изван утврђених веза.
Постоји наметање моногамије у друштву на дуге стазе. И за то постоје
разлози и ви се пуштате у ову девијантност по цену ризика. Ви имате
своје разлоге за такав избор, јер је то можда ваше поимање авантуре, али
као клинички психолог познато ми је да можете експериментисати са
највише петоро људи у свом животу јер одлуке морате донети врло брзо.
Између 20-30 година много важних ствари треба успоставити и дугорочна
веза је једна од њих. И већину времена људи би требало да буду опрезни
са својим сексуалним животом, нарочито у младости и под дејством
алкохола. И сва реконструкција старих табуа долази, што је занимљиво, од
стране радикалне левице, а не, како бисте очекивали, од стране десног
крила хришћанских странака. И Сад морате потписати добровољни пристанак
на секс пре било каквог физичког додира. Најглупља ствар за коју чух. Ту
нема ничег романтичног. Да ли сте гледали неки филм где двоје, који се
забављају, потписују такав уговор? То се не догађа. То је нереално
решење. Упркос томе што имамо средства за контролу рађања мораћемо да
научимо изнова да се научимо правима вредности у вези са сексуалним
понашањем. Једна од ствари коју говорим својим младим клијентима јесте:
не ради ништа физички ни са ким уколико претходно не разговарате о томе.
Јер ако те је срамота причати о томе онда је можда прерано да то и
радите. И у томе има повређивања. Емотивног повређивање за обе стране.
Створени сте по лику Божијем
Џордан Петерсон, клинички психолог и професор философије, усталац против нове нормалности и потврда тога да онлајн професор има више студената него онај у школи и да правој настави не сметају нове технологије. Напротив.
Шта крије ноге иза култа 21. века
Оно што стоји иза џендер политике је нешто што је болесније од идеологије
Дејвид
Ример је прва жртва, заједно са својим братом близанцем и родитељима,
који је искориштен од стране нових Менгелеа и Аушвица по универзитетима и
болницама. На рођењу је утврђена нека болест на гениталијама двојице
дечака и Дејвиду је одстрањен полни орган. Родитељи, неуки и
необразовани, нису умели да се са овим снађу. И чули су за др Џона
Манеја (Money, како специфично, зар не?), оца џендер идеологије. Он је
имао решење и за дечака и за нову цивилизацију која се гради за "будалу и
фукару". Дејвид ће бити девојчица! Хаљине, лутке, а доле ће пластиком
уредити да личи на женско. И тако су родитељи доводили дечаке на
универзитет код доктора, а овај је писао научне елаборате о свом раду.
Свака полемика, другачије мишљење и аргументи контра били су
санкционисани у научним круговима. А онда су дечаци порасли и, на
изненађење својих родитеља, нису више хтели да иду код монструма!
Штавише, Дејвид се касније оженио и са женом је усвојио децу. Он је,
каже, увек желео да уринира стојећи, да се игра са братовим играчкама, а
не са луткама. Међутим, последице тортуре су биле такве да су оба брата
починила самоубиство. Још је Дејвид, претходно говорећи о свом јадном
животу и патњи због осећаја одбачености и неуклапања, изнео једном у
интервјуу да би најбоља врста оповргавања ове болесне теорије била
управо - самоубиство.
А стварна намера нових Менгелеа и
универзитета, за коју су им биле потребне људске жртве, била је и
остала: како створити вештачке полне органе.
Звук слободе
'Sound of freedom'
илити у преводу
"Чувај се гостију које Опра Винфри гости"
"Звук
слободе" је ново холивудско остварење, које потреса цивилизацију. У
филму, који каже да је снимљен према истинитом догађају, прича се
заснива на продаји деце. Међутим, филм је бојкотован у самој Америци,
јер задире у елиту. А то дрма и Бајденову фотељу. Мел Гибсон, Дензел
Вошингтон, Анђелина Џоли и други лупају шамаре Опри и њеном хуманитарном
раду са децом и то погодите где - па у Нигерији! И одједном сва
прљавштина њене фондације, за коју се одавно прича и зна ко је хтео,
испливава на површину. Њен "хилер" (исцелитељ), због свега и свачега
осуђен је на 99 година затвора, а баш има смерно име, John the god.
Глумци
су добили задатак и кога пусте, игра, ко им досади - њега потопе. Филм
има дужину трајања. Али оно у Украјини мора да се приводи крају, јер
вампирима се не сме допустити да дођу у посед руских сировина. Игра се
сели у Африку и Руси се пакују. Име једног генерала се појављује у трци
за новог председника. Руси и Кинези, у договору са Америком, наслеђују
европске колоније. Брикс служи тој дедоларизованој експлоатацији, али
само док буде користило коме треба. Опасно је остати мимо долара!
А
како се у школама деца уче пансексуалности (еврибади на ливади) то се
сад и Мухамеду мора изаћи у сусрет, као и канибалистима, јер на
територији Африке је таква дисхармонија групација, која, кад би се
завртела, заједно са милионима већ спремним и изузетно подмлађеним
мигрантима по Европи, запалила би планету.
И зато треба представа да се не деси више од предвиђеног.
Да се план добро одвија можете разумети и по увозу аутомобила из Америке и Кине код нас.
Путуј, Европо!
Немачка пред срчком
250 банкрота дневно привредно и индустријски.
Крај ЕУ.
Сад
је јасније да је напад САД на Украјину у ствари напад на Европу. И шта
се сад дешава? Поново се дижу познате партије, јер онај, ко се узда у
дуготрајност послова, тај не уме другачије већ на силу.
Зато пазите с ким сте и где сте.
Култ 21 века
Мајка, адвокат, која има и групу подршке родитељима у борби са џендер култом, и сама је извукла из тог култа своју девојчицу.
Она
живи у Калифорнији, која, како све више остаје без енергената, то више
постаје плен сатанизма. Јер психолог, који је требао да помогне њеном
детету да не заврши у менталној установи, припадник је сатанистичког,
али буквално, џендер култа. Да, култа, јер оно што они усађују деци
јесте на нивоу испирања мозга чланова каквог култа, без трунке научног
доказа или оправдања.
Први корак ка оздрављењу
детета јесте одузимање мобилног телефона. Затим рад; упослити дете да
нема времена за замке лукавог, и не нападати дете већ му дозирати
садржаје кап по кап и остављати му душекорисна питања за размишљање.
Затим, кад родитељ уђе у учионицу, да прегледа садржај књига на полици и
испита литературу коју овај чита. Свака књига, која се препоручи ђаку,
најпре мора проћи кроз руке родитеља. Имате право да извучете дете из
одељења, да не пристанете на одређене садржаје и да не дозволите да без
вашег знања врше медицинско насиље на вашем детету о вашем трошку. Битка
је жестока, а у самој Калифорнији је већ 10000 нових зомбија спремно да
уђе што у образовни, што друштвени систем.
Најскупље на планети
"Знате ли ви, у ове последње две године дана, шта је
највише поскупело на планети? Јаја! Званично, а у међувремену од тога
званично још 30% за пола године, макар у Америци. Затим сам упоредио са
Великом Британијом и Црном Гором и Србијом и видео сам да тај раст није
нигде мањи од 100%, често је и већи. Због чега? И овде се најбоље види
разлика између традиционалног и постмодернистичког. Традиционално код
баке и деке се шета неких двадесетак кокошака, преко лета их испоштујеш и
пустиш их да се шетају, зими их мораш утоплити и спремити им мало сена,
а оне са мало ошамуте па и не легу јаја; природно, али из перспективе
постмодернизма неефикасно. Посебно по количини јаја које добијате
природно. И поготово ако вам трубе да идемо ка осмој милијарди, а сви
хоће да једу. А можда сте запазили како изгледа и осећа се онај
индустријски кокошињац. Ту се ради о милионима неких живих бића, које је
неко ставио у вештачки, неприродан амбијент. Лети, будући да коке греју
једна другу, морате им климатизовати простор, зими им морате мало
догрејати и плус им стварате вештачку светлост да оне, кукавице, стално
мисле да је дан и носе јаја двадесет пет сати дневно. Међутим, ем је
струја поскупила, а ем је често и нема, негде режете како да је
потрошите и како, и тако због недостатка или цене струје, па још и друге
ствари које кокама треба додати - паде производња. Поготово тамо где се
највише производила. Нас овде мало спасава и ова наша заосталост, и то
за ове наше просторе можда може да буде и предност." (Космополитика)
Пре него се залута
"Ја сам
живео са мојим дедом. Он је био добар и вредан човек, који се трудио да
ме обучи за живот. Али ја сам хтео да будем мангуп. Предао сам се улици и
чарима криминала. Дедине речи тада нису стизале до мог разума. И деси
се да заглавим у Централном затвору. Не знам да ли постоји горе место за
отрежњење: убице, педофили, хомосексуалци, силеџије, силоватељи...
Једина моја срећа у несрећи је била та што је ту казну служио мој
познаник и он ми је био заштита. И онда чујеш како се свађају око
музике, па дижу у вис три прста и траже још ћирилице, то јест квази
народњака. Могу само рећи да ми је то згадило Српство. По изласку сам се
пребацио на Пешчаник. А ови исти као они само наштеловани налево.
Најпосле
се вратих деди и почех да у глави тражим и проналазим само његову
мудрост. Смирио сам се. А децу са улица, која желе да скрену, поучавам
личним примером, понајвише комодитетом у ЦЗ. "
Преносим
вам ову причу из више разлога. Већина нас гледа детективске филмове и
дивимо се умећу и памети разних Шерлока и њему сличних. Међутим, добар
полицијски рад састоји се из информација које добијају од својих
доушника (тастера). Једном ухваћени у неком неделу ви сте особа с
досијеом. И ако вас не ухвате као малолетника, ухватиће вас кад напуните
довољно година. Они не морају да журе, ви ћете се кад-тад наћи у
сачекуши. И тад постајете "оштећена" роба погодна за свашта. Исто је и
са штићеницима одређених казнено-поправних домова. Стога будите увек на
опрезу, поготово млади, са сваким малолетним преступником. Многи од њих
неће умети да се носе са досијеом, па ће се или позиционирати или
цинкарити; и једно и друго је по друштво погубно, али за неке бабе
здравље пожељно. Посебно поучно је да у самој војсци напредују
цинкароши. Ко је служио војску то зна.
Дакле, не да нема ничег занимљивог у малолетничкој деликвенцији, већ је пре глупост и кресање сопствених крила.
Велика лаж нашег времена
Константин Петрович Побједоносцев, (1827-1907), професор права, сенатор и обер-прокурор Светог синода Руске православне цркве:
ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА
Избори
су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и
своју тактику, при чему се кандидат који се бира не налази у директном
контакту са бирачем.
Ако
кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он
почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно
крећу у лов на присталице...
Увек
има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на удицу и,
гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас,
привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и
капиталом.
Организују се,
дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и
уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу,
стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; Фраза, и
ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима.
Гомила
слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће
вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.
На
дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно;
то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати
појединачно.
Већина, пак,
тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од
кандидата кога је истакао партијски комитет. На листићима она исписује
име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време.
Дотичног
човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом
карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто
зато што су се његовог имена толико наслушали.
Узалудно
би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак,
да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не
хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора
преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата
сходно своме схватању.
Како
год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место
истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски,
изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у
стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би
требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на
онога ко безобзирније јури напред.
Изгледало
би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање,
искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да
има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније
одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и
извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе
поменути квалитети се не траже.
Скромност,
удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако
настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја!
Ето
шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и
друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност,
која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост.
Према
томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости,
он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом.
Шта
је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако
мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на
законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са
безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под
утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности.
Људи
се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над
собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме
карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним
деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови
последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се
поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину.
На
тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са
олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи
нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у
уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.
Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу.
Јавне
седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се
држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан
говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари.
Сами
говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове
популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни
су за гласање.
Каква
треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је
сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке
лажи, која влада у наше време.
По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа.
По
теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним
расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива
диктирано вољом вођа и схватањем личне користи.
По
теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро;
у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега,
лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља.
По
теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и
омиљених грађана; у пракси, пак, то су најмање частољубиви и
најбезобзирнији грађани.
По
теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има
у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном,
уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом
заинтересоване партије наложено да гласа.
По
теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни
разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су
одлучна воља, егоизам и речитост.
Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.
Привидни праведници
Да ли је постојала нека појава у људском
роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што
је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења
људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни
грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског
гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да
нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у
томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име –
фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед
ови људи – угледни праведници – никога нису убили, нису ништа украли,
нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари,
управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у
себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за
њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са
ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота
који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и
фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били
нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку:
престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да
испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ
упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо
служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је
најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све
снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође
слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не
улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго
молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар
једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од
вас.“
Због чега су свети
оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта
нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља
уочи Великог поста?
Читава
ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину:
смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је
питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог
Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова
болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи
устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене;
али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“
„Тешко
вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим
гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и
разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи
сте пуни лицемерја и безакоња.“
„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“
„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“
Ова
болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека
који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну
одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини
неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове
способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом
спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан
собом,“ – пише светитељ Игњатије.
Главни
симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у
себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради
спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном
променом самих себе.
„Чувајте
се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје
ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних
размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као
што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију,
сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по
духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог
духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас
не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ
духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро –
праведност светаца.
У
Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља:
„Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може
да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово
питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је
изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју.
Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају
крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза
многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо
пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у
целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија
болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у
заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест
фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске
историје, до Страшног суда.
За
сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду,
поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом –
Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред
Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од
оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом –
од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.
Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
Очекујући варваре
Константин Кавафи
ОЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ
-Шта ћемо овде на агори окупљени?
Треба данас варвари да стигну.
-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?
Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.
-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?
Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.
-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?
Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.
-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?
Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.
-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).
Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?
Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.
А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.
Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
Превела: Ксенија Марицки-Гађански
Беспотребни "хероји са кауча"
... илити све(т) је психијатрија
Како су игрице постале профитабилније од филмске и музичке индустрије, а бесплатне су?
Имате
популарну онлајн игрицу, коју преузимате бесплатно. Али херој са кауча
жели да буде бољи од свог другара, а то може само ако има бољу опрему.
За почетак му треба два долара и родитељ, да би се одморио од рођеног
детета, даје му кредитну картицу да купи виртуелне алатке. И родитељ,
друштво, заједница више нико није битан кад се дете дочепа те картице.
А онима, који кроје за своју децу бољу будућност, овако урађена деца по саветима психолога - нису потребна.
Зато
се послодавцима препоручује да се у новим компанијама не запошљавају
рођени од 2000. године (јер немају ни концентрације, ни озбиљност), зато
су вам школе застареле, зато се деци у Канади дозвољава право на
еутаназију без сагласности родитеља, а лекарима да секу и убијају по
закону. А ви сте таман урађени да вас затворе у собу и да чекате зелено
светло за места на којима се можете прошетати или окупљати. Сад имате и
мреже за све врсте баханалија и блудничења, проститутке вам школују у
школама, а оне са улица свој занат продају из станова. Јер не могу сви
на телевизију, али је екран сад доступан свима.
Сећате
ли се, неки, кад смо примећивали како више нема потреба за серијским
убицама и да ће доћи време да такви добију, уместо лечења, друштвено
признато запослење?
И нашу земљу представљају као гејминг зону...(Космополитика)