Весеље уз - црве

Због великих турбуленција у монетарном и банкарском систему Европе и целог света препоручује се држање новца у кешу и што ближе свом џепу. Али не само због тога, већ и због све већег пада привреда и рањивости многих других сектора. 

Како да се понашате према крипто валутама?

Да ли Америка гура Иран да постане нуклеарна сила?

Пијемо ли заиста млеко и једемо ли природни сир или је на делу биоинжињеринг?

Због наводно климатских промена и угрожености одређених врста човечанство ће ускоро уместо меса и месних протеина - јести црве.

Укидање Мастеркарда "непријатељима" система је само наставак притиска на слободу мишљења, који је кренуо већ да се спроводи на друштвеним мрежама (једним притиском на дугме ваш налог нестаје а остале овце се држе под контролом).

Послушајте емисију и припремајте се за време које већ узима свој данак.

 

Наша планета 2019

Под маском бриге за планету и очување флоре и фауне снимљен је овај серијал где ћете моћи извесно да пратите линије очувања појединих ресурса, што и јесте главни циљ. Зато будимо трезвени, јер одређене идеје, које заиста имају оправдање, могу лако бити уперене против вас. Ту спада и "Отворено друштво" за бригу о концентрацији угљен диоксида.
 
Да нам неко соли памет о биологији, физици, хемији или каквим другим природним наукама, то нико не би гледао, ни слушао. Али пустите нешто забавно или подешено већини (јер само мали и, углавном осамљен број људи може јасније да сагледа суштину) и људи ће се упецати (сетите се Јасеновца, не треба више). Сви медији окренути су нашим болесним и све болеснијим страстима.
 
За оне који желе и даље да уче и расту, али с разумевањем, препоручујем овај серијал који се полако и преводи.
 
 
 
 

Празник над празницима

 

„Исус није имао слуге, али су Га звали Господарем,

није имао образовање, али су Га звали Учитељем,

није имао лекове, али су Га звали Исцелитељем,

није имао војску, али су Га се цареви бојали,

није водио ратове, али је покорио читав свет,

није починио злочине, али је био распет,

сахрањен је, но и данас је жив!“

(мој слободни превод са руског)

 

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

 

Као што је Он

 

Сви пагански народи су у својим боговима тражили слику онога што су и сами сањали – понаособ и заједно, сви ти народи: издвојили су славу, моћ, доброту, правду. И ти антички богови, који су умирали за народ херојском смрћу – побунили су се у слави.

Али јављање Бога у Христу је другачије, немогуће да Га измислимо, јер нико није имао представу о Њему - Богу, који је унижен, поражен, Кога народ окружује са подсмехом и презиром, прикованог на крст и над Којим се изругују...Такав Бог је могао Сам Себе пројавити, и ниједан човек не да Га не би могао замислити, већ ни помислио о томе не би, нарочито ако се присетимо Његових речи о томе да Он даје пример да и ми будемо такви какав је Он. 

 

 

Митрополит Антоније Сурожски
 
(мој слободни превод са руског)
 

 

Сусрет у вечности

 

„... И чини ми се да Страшни суд лежи у чињеници да ћеш стајати пред лицем савршене љубави и увидећеш како је ње тако мало у теби, и ужаснућеш се... Чини ми се да ће нас Господ сусрести са жалошћу због тога што смо читав свој живот провели бесплодно, проћердали га на себе - не говорећи о другима, и Његова реакција на нас биће жалост и сажаљење.“

Митрополит Антоније Сурожски, „Живот и вечност, 15 беседа о смрти и страдању“

(мој слободни превод са руског)

Ладони илити Дланови

...и један кратак осврт на свет у којем јесмо живи или мртви 

У Шри Ланци је извршен терористички напад иза којег стоји један имам, док су други имами, пре овог напада, тражили да се снимци овог имама скину са јутјуба - што није учињено. Другим речима тероризам има своје налогодавце којима користи. Стари свет мора да се руши и зато страдају хришћанске светиње а притом тај хришћански свет мора да буде у завади са муслиманским. Али је озбиљно питање колико је свет заиста хришћански. У једном католичком храму, за време мисе (у Берлину ових дана), ушао је наводно муслиман и викнуо "Алаху Акбар". Истог тренутка народ је скочио на врата, јер је то у главама многих синоним за бомбу. Да, ми смо све више мешавина и за нечије интересе ових ће дешавања бити све више. Да ли смо спремни за сусрет са Христом заиста?

Неки дан најзад погледах документарни филм из наслова. Наратор покушава да разговара са својим нерођеним сином, чија мајка није његова жена, али му он јесте отац, и којег мајка жели да оструже из своје утробе. Само рођење је неизвесно, док га отац води необичним путевима и међу људе који нису у систему, који су богаљи, сиромашни, скрајнути - и не од овог света. Само једна прича је дирљива, где човек скупља одећу пацијената из луднице, који су умрли под инекцијама и у самоћи, и грли је и мирише јер она припада рајским људима.

Заиста, у време ове Страсне седмице, кад се сећамо Христових страдања, овај филм је више од подсећања на то како изгледају живи у Христу а како мртви људи.

 

торент

 

превод

 

Време пионира (2017)

Шездесете године прошлог века. Хладни рат две супер силе је у пуном јеку, а један од важних фронтова у том рату је борба у космичком простору. Због најаве САД да ће у свемир послати човека пре Руса, КБ Корољева добија наредбу да скрати припрему лансирања ракете са људском посадом за две године. Прва пробна ракета без посаде доживљава фијаско, али ипак космонаути Леонов и Бељајев прихватају да без додатних провера полете пут звезда. 
 
 
 
Једнако добар филм је и "Саљут-7".
 

"Бела Аустралија"

 
Како треба разумети напад на Новом Зеланду? Аустралија је пред економским сломом и њој је Кина веома важан партнер, али је Аустралија плен Америке. Да ли је то повезано са кибернетичким нападом на Венецуелу? Како са мултикултуризма центри моћи прелазе на исламофобију?  
 
Све има везе, јер свет прелази из сфере слободне економије у командну. Тако ће амерички сателити, у овом случају Аустралија и Канада, да хапсе кинеске привреднике, а команде ће стизати из Америке. И тако ће бити у целом свету.
 
Међутим, за разлику од наше власти, која само гледа провизије, неки светски политичари већ сад размишљају: шта после потрошње енергената? Велика Британија увиђа да нестаје радничка класа и гледа како да осигура своје границе са Ирском. Да ли ће Европа, која је кренула помало да се отима (Европа је, након Другог светског рата, ратни плен Америке), успети у томе и где ће Србија у општем хаосу да се нађе? Све је то вредно размишљања...
 

Венецуела и нови поредак

 
 
 

У једном телевизијском интервјуу Трамп сасвим отворено говори о пучу у Венецуели, где се са новим председником, америчким ђаком којем нико не зна име а и што би, договорио о томе да 50% венецуеланске нафте постане америчко, а можда и више. Реч суверенитет губи смисао, као и међународно право. Све је у рукама јачег. 

Венецуела је у поседу око једне шестине нафтних резерви у свету и скоро су откривена нова налазишта. Међутим, њена нафта је помешана са сумпором, а Американци имају начин да је прераде. Међутим, овим пучом треба да се на светлост избаце нове карте. Руси и Кинези су доста улагали у Венецуелу, али ако Амери војно уђу у Венецуелу, онда од кинеске превласти у некој будућности нема ништа. Међутим, ако не уђу, онда су се Руси и Амери договорили око поделе. То у ствари и треба тако свет разумети: велике силе ће у наредне две деценије наставити да контролишу потрошњу енергената. С тим што Америка не седи скрштених руку и користећи расположиво дипломатско оружје - носаче авиона, сеје демократију где је нема али има нафте, угља, воде.

Међутим, ма колико живели у ово време где владавина права јачега узима маха, то не значи да колаборацију треба величати и славити. То што је Ангела Меркел пријатељ неког у нашој власти мене не обавезује да је величам. Поготово након њене изјаве, коју нећете чути на нашим тв дизнилендима, а која даје Трампу за право; она рече отприлике овако: "Ко год жели да буде део врлог новог света мора да се добровољно и са усхићењем одрекне суверенитета.". 

Сем тога, ту је и прича о петројуану, који је од скора кренуо да се користи у трговини, као и крипто валуте и неки други начини плаћања. То треба разумети на следећи начин: ускоро ћемо прећи на нови начин исплата, и нови долар, могуће електронски, али на једно обратите пажњу - кредите и дугове биће тешко исплаћивати по старом начину у тренутку преласка на нови. То може бити чупаво.
 
*
 

Време лицемерства је прошло са појавом Трампа. Већ самим тим да је и у УН постојало право вета говори у прилог томе да су оне биле само параван, а не средство. О Венецуели, енергентима, преласку на нови начин плаћања, економској кризи, грађанским ратовима, нуклеарној енергетици, злату, које свака већа земља одавно враћа себи, изолацији многих (први су Руси кренули са тим а сад иде Америка тим путем), о колонама миграната у целом свету, о страхотама које су извесно пред нама - послушајте и размишљајте. Емисија је из два дела, а ако вам је пуно да одслушате заједно, послушајте бар други део. Оно што је Африка за Европу, то је Латинска Америка за Северну Америку. Колоне људи из Хондураса, који беже не само пред немаштином, већ и разбојницима, насељавају Америку у нади да ће наћи за себе барем уличну светиљку. Неки дан слушам нашег човека, који је инжењер и у Америци је од 1985. године - враћа се овамо са тројицом синова, да их овде жени, а и приметили су да на улицама у Америци има све више просјака. Кад су то рекли још неким нашим људима, уследио је ехо. И неке друге породице размишљају о повратку.  

Овде ће доћи до измена граница, а храна, услед осиромашења, биће и гора већ што су луде краве из Пољске. Зато је веза са селом и дедовином боље решење макар због прехране. 
 

Вера у лаж

Верни народ РПЦ у Украјини окупио се у храму кад су дошли припадници „Десног сектора“ да их убеђују да пређу у непризнату украјинску назови цркву. У том су верници, од ових „елитних“, затражили да изговоре молитву „Оче наш“, или било коју другу молитву. Настао је тајац. Нико није знао ни да бекне.

Е то тако изгледа кад ти назови цркву оснива полиција, или домаће и стране службе!

Тако су и Христа разапели они који су себе сматрали религиозним, али су Христу замерали што није довољно Јеврејин. Но Христос и није дошао да буде цар за којег ће да гину људи, већ Цар који гине за људе да би постали породица.

А први који је ушао у рај био је покајани разбојник, и први који заврши у аду био је горди апостол.

Имајмо ово у виду, јер нам је дат наук да бисмо могли препознати вукове у јарећој кожи.

Време се убрзава. У Сао Паолу (Бразил) подигнута је реплика (наводно) трећег Соломоновог храма, који треба званично да се зида у Јерусалиму. У том храму треба да се зацари антихрист, да светом управља једна влада, један владар и сви да имају жиг.

„Ако постоји један обред, који сви амерички политичари морају да прођу, то је исказивање оданости Јеврејима на Зиду плача. Видите, узимање жига звери да би купили јеврејско прихватање да продају политичке услуге, обред је од којег зависи каријера сваког америчког политичара.

Јевреји би да поверујемо да постоји нешто свето у вези западног зида, да је то остатак другог храма у ком су папирне поруке гоја отете од божанског присуства, које наводно обитава међу његовим камењем. Тотално погрешно! Западни зид је, у ствари, остатак од римске тврђаве под називом Форт Антонија, саграђене северно од места некадашњег храма, где никаква стена никада није постојала, нити остала, него је саграђена на гихонском извору. Стена, над којом је свод стене западног зида саграђен , заправо је централно место око којег је тврђава Антонија саграђена. Нема ничег светог у вези ове стене или овог зида.

О овоме је говорио сведок, очевидац, јеврејски историчар Јуситус, који је такође писао у његовим „Јеврејским ратовима“ да Римљани нису оставили ништа испод, нити изнад земље од другог храма. Тако да свако ко дође у Јерусалим никада не поверује да је други храм икада постојао.

Али оно што би Рон Пол морао да зна када долази на зид плача јесте да је зид плача седиште сатанистичког ритуала уоквирен јеврејским окултистичким системом познатим као „Кабала“.

Видите, то наводно божанско присуство у западном зиду је у ствари кабалистичко женско присуство њиховог лажног бога, Шакинах. Погледајте покрете рабина у преписаној молитви овом наводном божанству, у ком Јевреј општи са Шакинах, да би родио блудну унију са Ајнсофом, мушким кабалистичким присуством.

Пријатељи моји, за Рон Пола и толико других политичара као што су Мекејн, Буш, Обама, Клинтон и Ромни да обаве ритуал политичког пролаза на зиду плача је ништа друго до руковање са ђаволом.

Не само што наши политичари продају душе Јеврејима, на римској тврђави званој Антонија – погрешно названој западни зид – они такође учествују у окултном ритуалу где је заправо тзв. божанско присуство како га зову – лично сатана.“ Брат Натаниел, некада Јевреј а затим рођен у православљу.

 

Фосилни храст

 
Благо на дну Велике Мораве
"Да паре остану у Србији"
 
 

Да почнемо

Можда је добро да ове Нове године пређемо са расположења на стварне чињенице и, уместо да се подамо на вољу страстима и емоцијама, почнемо да гледамо истини у очи. Може бити далеко лековитије, потребитије и смисленије.

Представљам вам неке делове интервјуа, који, по суштини и садржају, морају да се тичу и нас, јер не мање као да је и о Србији реч. 

Изванредни протојереј Дмитриј Смирнов дао је одличан интервју либералном Снобу.

Зарада није уопште важна за срећну породицу. Није битно да ли сте у опанцима или италијанским чизмама. Ако је човеку битно да има италијанске чизме – онда он уопште не разуме шта је срећа.

Позвао бих све генералне директоре медијских канала и упитао би их: „Момци, да ли волите свој посао?“. „Наравно.“ „Одсад не би требало да постоји ниједан филм који велича уништење породице. Друго, ви сте обавезно дужни да направите други програм уместо програма „Хајде да се венчамо“ или Малахова. Пронађите најбоље, најјаче, најлепше породице и док будете о њима причали, ви ћете причати о љубави деце према родитељима, деде према унуцима и ни на једном каналу више никад да не прикажете програм о распаду породице.“

Окупио бих целу сцену, сакупио све текстописце и рекао им: „Одсад нећете певати о љубави 15 минута, већ ћете певати само песме које говоре срцу о томе, да девојка хоће да се уда, и момак хоће да се жени и да имају петорицу синова и три ћерке. То ће вам бити занимање и ми ћемо вас пустити на државну телевизију и још ћемо вам платити за то.“. Потом бих отишао до министра културе и рекао бих му: „На изложбама да се велича породица и материнство.“ Затим к министру образовања: „Главни предмет у школи да буде породица. Предаваћете наставу о томе да се човечанство састоји од мушкараца и жена, да их је створио Бог, и који је смисао тога. Позиваћете у школу породице са много деце. Сваки ђак ће морати да научи да је Дмитриј Мендељејев (Периодни систем елемената) био седамнаесто дете у породици. И тако о свакој личности руске културе. Занимаћете се и представљати породичне вредности, али без арогантног притиска, мирно, с љубављу и расуђивањем.“ Естрада, школа, телевизија. Што се тиче интернета договорили смо се да буде забрањен за кориснике испод 21 године живота.

За десет година Русија ће од старог народа – сада имамо просечну старост 40 година – прерасти у народ чији ће средњи узраст бити 10 година. То ће бити земља деце, испуњена гомилом деце. Потребне су нам велике породице, не 140 милиона како је сад код нас, већ 600 милиона – и тад ћемо бити велика земља. Онда ће из тих 600 милиона да се роде: Лескови, Пушкини, Розанови, Гагарини. Све ћемо решити.

Сада је сав руски живот уништен. Немамо великог руског писца, великог руског песника, великог руског архитекте, научника, композитора. Сада немамо ништа, дакле – шта ви желите?

Сада, пред нашим очима, догађа се невероватна ствар: потпуно девастирана земља, која је претрпела ништа мању штету него у послератном попису становништва из 1947. године, лансира ракете из Средоземног мора тачно на право место, испод воде... Људи тренирају, чини ми се веома исправно. Знам много о подморницама, јер сам био у свим нашим базама, на подморницама – знам како то ради. И знам да је било времена кад их практично нисмо имали. А сада пливају на Средоземном мору. Опет. Да ли разумете? Ово је веома важан и неопходан фактор за сав мој народ. Он омогућава да градимо наше животе како ми желимо.

- Имате ли осећај да је хришћанство одлазећа цивилизација?

- Да, наравно, ми смо цивилизација која одлази. Ми смо на прагу антихриста. Апокалипса је пред вратима, зар не осећате то? 

*

Нека нам је истинитије и Богом благословеније Ново лето Господње! 

 

Учитељица (2015)

 
Пуцањ изненада разбија тишину школских ходника. Очајна наставница историје узима цело одељење за таоца. Међутим, ситуација се ускоро мења и она постаје њихов талац. 
Руски филм са преводом. Један необичан час историје. Погледајте и видећете јасније о чему вам пишем. Сам почетак је изузетан; обратите пажњу на речи са тв дизниленда. Свака препорука како професорима, тако и ђацима!
 

Wildest Antartica

 

Јуче сам погледала овај документарац. Море и океани се загревају а лед се топи на месту где су најстрашнији и најхладнији ветрови и где је температура и минус деведесет. Громаде леда, које се одваљују, постале су величине градова. Услед овога повећаваће се ниво вода, а услед загревања мора драстично ће доћи до несташице хране за многе врсте. У овом видеу говоре да је већ двадесет шест колонија пингвина нестало, највећа животиња на свету - плави кит већ сада једва може да пронађе партнера ради продужења врсте. Са бригом о опстанку планете кренуло се након Другог светског рата али, кажу, већ је било прекасно за многе ствари. 

У УН су сада кренули да упозоравају на природну катаклизму, али без обзира што је то извесно, треба разумети да ће сад све бити употребљено на плашење људи. У том хаосу биће довољна једна најбизарнија варница да се свет упали. Јер ће фитиљ, баш због страха, страсти и несмирености, код многих бити све краћи. 
 
 

Царица Мара

Сам Ђурађ је био врло уман човек, од ране младости васпитаван на двору свога ујака деспота Стефана Лазаревића, који се уз владарске послове бавио писањем песама и окупљао око себе учене Србе и Грке тога времена. Бурђева жена Јерина, одрасла и васпитавана на византијском двору, врло оштроумна и даровита a славољубива, настојала је да живи на великој нози и да њена деца добију образовање какво је одговарало владарској деци.

Синови су одгајани у витешком духу, вежбали се у јахању, руковању мачем, стрелом и копљем. Уз историју и грчку филозофију, учили су грчки, латински и мађарски језик. Кћери Mapa и Катарина припремане су, по обичају тога времена, да удајом постану владарке и ојачају породичне везе, како би њихов отац, у невољи, могао рачунати на помоћ својих будућих зетова. Одмалена навикнуте на раскошан живот, Mapa и Катарина васпитаване су као све кнегињице на ондашњим средњоевропским дворовима, училе стране језике и грчку филозофију, упознавале сe c тековинама ренесансе и дворским церемонијалом. Притом им је у свакој прилици говорено да ће, као добре кћери и хришћанке, морати, после удаје, да се својим положајем и утицајем на мужеве користе само на добро своје породице, a no погреби се чак и жртвују за Србију. A како су младе кнегињице биле обдарене не само лепотом и физичким здрављем него и способношћу брзог схватања, још у раној младости појмиле су у каквој се тешкој ситуацији налазе њихов отац и Деспотовина. Стално присутне на врзином колу многобројних српских, византијских и угарских племића, који су на двору деспота Ђурђа налазили уточиште, хлеб и вино, слушале су њихове фантастичне планове o прогоњењу Турака из Европе и враћању Деспотовини угледа и снаге Србије из времена Милугина и цара Душана.

Међутим, налазећи се између Турске, која се опорављала пошто је пуних тридесет година трошила своје снаге у грађанским ратовима, изазваним династичким борбама између Бајазитових наследника, и Угарске, која је у то време представљала најјачу хришћанску државу на југу Европе и на Балкану имала своје интересе, деспот Бурађ је знао да је садашњи мир привидан и да се опасност опет примиче границама Србије. Хришћански Запад је сматрао да Србију треба препустити угарским краљевима јер би они c тих позиција могли успешно сузбијати најезду ислама. Ђурађ Бранковић, привржен православљу, и под утицајем своје жене Гркиње, нити је могао нити хтео да се веже за Запад и католичанство, a ослабела Византија није била у стању да му ичим помогне.

Испољавајући своје освајачке намере, Угри су, чим је умро деспот Стефан, узели Мачву и српску престоницу Београд, па се Ђурађ нашао у невољи и упрегао све снаге да сазида и утврди нову престоницу - град Смедерево. Да се што боље осигура од Угара, склопио је савез са грофом Улрихом Цељским, који је гледао да се докопа угарске круне. A да тај споразум учврсти и родбинском везом, обећа Улриху за жену своју млађу кћер, Катарину, рачунајући да старију, Мару, уда за босанског краља или за иеког угледног велможу, како би тим политичким браковима подигао углед Деспотовини и стекао савезнике у борби против Угара и Турака.

Осећајући, на другој страни, велику опасност од Турака, Ђурађ је утврђивао и своју југоисточну границу, према софијском и скопском санџаку, na je тако трошио највећи део прихода које су му доносили Ново Брдо и остали рудници, као и добре приходе од Дубровчана, који су једини имали повластице за трговање у Деспотовини. Тако је Ђурађ мостио по длаци настојећи да води политику незамерања ниједној страни.

Међутим, ма колико да је био вешт политичар и промишљен у прорачунима и просуђивању, дешавало се да се догађаји развијају неповољније него што је очекивао, поготову са турске стране.

He успевши да освоји Цариград, Мурат II се све више припремао за поход на запад, што је значило да му је у новим освајачким плановима прва мета била Србија. Намере новога султана нису могле остати тајне староме деспоту, који је добро знао да све његове припреме за одбрану нису гаранција миру. Налазећи се између чекића и наковња, страховао је да се судбоносног дана не нађе у положају да га истовремено нападну Угри и Турци, na je све чешће размишљао o томе како да политичким преговорима задобије милост и поверење султана Мурата II.

Уз витезове скитнице и дангубе, на деспотовом двору живела су три врло умна човека као стални Ђурђеви саветници: Богдан Будисављевић, канцелар, митрополит Атанасије Фрашак и челник Стојко Гизданић. Ова тројица и деспотица Јерина сачињавали су најужи круг људи c којима се деспот Ђурађ договарао и доносио судбоносне одлуке.

Канцелар Будисављевић је као младић провео многе године у Венецији и Ђенови, у проучавању трговине. Kao дубровачки представник, једно време је живео у Новом Брду и одатле је доспео на деспотов двор за канцелара. Митрополит Атанасије у младости је био калуђер и потуцао се по манастирима у Приморју, a боравио је и у Риму проучавајући католичанство. Затим је као монах провео три године у Светој Гори и двапут је, преко Цариграда, одлазио на Христов гроб. У лутању по Малој Азији научио је грчки, арапски и турски језик. Стојко Гизданић је припадао високом племству, баштинио поседе у Понишављу, и уз оца је често водио борбе c Турцима. O њему се знало да је као млад провео неколико година заточен у Једрену. Некако пред саму своју смрт, Стефан Лазаревић га је откупио и задржао на двору као саветника у питањима односа c Турцима.

После пада Солуна у руке Турака, деспот Ђурађ је, неспокојан и морен бригама за будућност Србије, сазвао у смедеревском двору своје саветнике на вечеру и договор. Извештаји којима је деспот располагао, прибирајући их преко својих тајних обавештајаца, калуђера и дубровачких трговаца, казивали су му јасно да Мурат прикупља велику војску, да се број јаничарских корпуса непрестано повећава, и да из граничних области чете турских акинџија упадају често преко границе на српску територију, пљачкају и одводе народ у ропство.

Уз поменуте великаше, вечери су присуствовали и деспотов шурак Тома Кантакузин, сва три деспотова сина и старија кћи Mapa. По српском обичају, митрополит Атанасије је прво очитао молитву, a затим су сви сели за трпезу. Уз јело и пиће, водили су невезане разговоре o свему што се збивало у свету. Митрополит Атанасије, као познат ортодоксни православац, навео је разговор на папино и млетачко уцењивање цара Јована VIII Палеолога, који је вапијући тражио помоћ западних владара.

- Папа и Латини желе да искористе тешко стање у коме се налазе Византија и православље. Што се мене тиче, радије бих да видим на Босфору Турке него Латине, јер нам они бар у веру не дирају.

- Мислим да си у праву, свети оче - сложио сe c њим канцелар Богдан. - Папа и млетачка Сињорија знају у каквом се тешком положају налази Србија као гранична држава уз Турско Царство, па уместо да приволе Угape и Германе да нам указују помоћ, они их туткају против нас.

- Турци су ипак највећа опасност - умешао се сад у разговор Тома Кантакузин. - По моме мишљењу, ма шта ми учинили, они нас неће оставити на миру. Стога сам ја за то да се пронађу неки могући начини за стварање једног хришћанског савеза са Западом против Турака.

- Слажем сe c ујаком Томом. Држава се ствара и одржава мачем - ратоборно је изјавио најстарији Бурђев син, Гргур.

- Y томе бих се и ја сложио да нам од Уrapa не прети исто тако велика опасност - одвратио му је отац. - Мудрост нам, међутим, налаже да покушамо све што је у нашој моћи да за извесно време останемо у миру c Турцима. Према извештајима обавештајаца, султан Мурат ће будући свој напад усмерити на Албанију и приморске крајеве, a тиме ће доћи у сукоб и c Венецијом и са Угрима. Ако се хришћанском оружју осмехне срећа, ми ћемо из тога извући, мирним путем, највећу корист. У оваквим околностима, ја сам за то да по сваку цену склопимо пријатељство c младим султаном не би ли нас што дуже оставио на миру.

- Вазалство му увек може послужити као оправдан повод да нас нападне и покори - одговорио му је Тома.

- He ради сe o вазалству, брате, него o нечем другом. Преко оданих људи, дознали смо да би Мурат желео да се ороди c нама. Mapa je већ зрела за удају, и сад је на њој и на вама хоћемо ли је понудити за жену моћноме султану - рекла је Јерина посматрајући бојажљиво своју кћер.

Материн предлог Mapa je саслушала мирно и прибрано јер се налазила у стању потпуне равнодушности за своју судбину. Наиме, иако је била строго васпитавана, под увек будним Јерининим оком, Mapa je у петнаестој години доживела једну безазлену, кратку љубав. Заљубила се у свога учитеља грчке философије, витеза Михаила Кантакузина, из рода Јерининог. Његов отац је живео под скрбништвом кнеза Лазара, na je Михаила, као дечака, узео на свој двор Стефан Лазаревић, a после Стефанове смрти остао је код деспота Ђурђа. Михаило је био снажан, леп и ватрен човек тридесетих година. Mapa га je заволела као што многе младе девојке заволе своје учитеље, у којима налазе све o чему у младалачким сновима снивају: снагу, зрелост, лепоту, памет. Са искуством зрелог човека и опробаног заводника, Михаило је у љубави своје младе ученице видео могућност да постане деспотов зет. Добио би у мираз четвртину прихода од рудника у Сребрници, неколико села у Поморављу, a вероватно и чин челника, заповедника најамничке војске која је бранила Ново Брдо. У тој прорачунатој игри, Михаило се није двоумио да се упусти у блиске односе c младом кнегињицом. Заказивао joj je тајне састанке и шетње по месечини. Мало је требало па да му сe Mapa преда, чиме би остварио своју замисао. Али искусној Јерини, умној и енергичној мајци, то није могло промаћи неопажено. Пуштала је свога рођака да види докле иде његова дрскост и шта му је стварна намера. Mapa и Михаило нису ни слутили да је њихова љубав некоме позната. Једне вечери, Јерина их је затекла у загрљају на клупи у врту, и изненадила их појавивши се пред њима.

- Зар се тако поштују дато поверење и рођачка осећања? - упитала је гневно Јерина. - Треба да знаш, Михаило, да док сам жива нећу дозволити родоскрвљење. A ти, несрећнице, одмах одлази одавде!

- Мајко, ја волим Михаила. Ако ме не дате за њега, пошаљите ме у манастир да се закалуђерим.

- Moja je ствар шта ћу урадити c тобом. У твојим жилама тече помамна бранковићевска крв, коју ни у манастиру нико не би могао укротити. A ти, Михаило, спреми своје ствари, па ћеш сутра кренути у Ново Брдо за помоћника староме челнику. За жену ћеш добити Милицу Константиновићеву, зрелу и паметну девојку, са добрим миразом. Она ће умети да учини крај твојим пустоловинама.

To што је Јерина одлучила деспот Ђурађ је одмах одлучно спровео, јер је знао да његова жена никада не тражи ништа без убедљивих разлога.

Ова, скоро незнатна љубавна авантура, у којој је Mapa више наслутила него доживела прву љубав, била је за њу доста болна али и поучна. После тога, Mapa je недељама плакала, очајавала и говорила мајци:

- Свеједно ми је шта ће бити са мном сад, кад сам заувек изгубила Михаила.

- Исто сам тако мислила и ја некада, кад сам била заљубљена у брата цара Јована, тесалијског деспота - одговорила joj je мајка. - Кад се он оженио, помишљала сам чак да ееби одузмем живот. Доцније сам схватила да је љубав заблуда младости, удала сам се за твог оца и проживела срећне дане.

- Ако је љубав само заблуда младости, онда у животу ништа није свето.

- Дете моје, тебе, овако или било како, чека велики позив кћери куће Бранковића: да се удајом за неког владара уздигнеш до престола и бринеш o нашој судбини и o Србији, на коју мораш довека мислити и остати joj захвална.

Сада, док је пажљиво слушала излагања саветника и својих родитеља, схватила је да се решава њена судбина, да је дошло време да постане жртва породице и државне политике. Али је то није ни ожалостило, ни обрадовало, јер се, кад је чула да је Мурат жели за жену, сетила Оливере, коју је мајка жртвовала Бајазиту. Доцније сe o Оливери, у удовиштву посвећеној калуђерици, причало безброј легенди, које су је не само код простог народа него и код племства прославиле као добротворку и православну светицу. Moj живот ће, можда, бити као и Оливерин, помислила је у том трену Mapa, спремна на све што joj сe буде предложило.

- Ја, узвишена деспотице и мудри деспоте - зачуо се глас Стојка Гизданића - предлажем да кнегињицу Мару, у знак пријатељства, понудимо султану Мурату за жену. Тиме ћемо за извесно време имати преко потребан нам мир, и моћи ћемо да га искористимо за организовање и јачање војске. Ако кнегињица пристаје на то, ваљало би одмах упутити посланство у Једрене на преговоре.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке - одговорила је мирно Mapa - и спремна сам да је извршим.

- Нека си благословена, кћери моја! - рекао је деспот, потресен. - Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога царства исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено у позно доба, одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

(Одломак из књиге „Царица Мара“, Душана Баранина)