Тигар у снегу
- Како си ти постао поета? Како си почео?
- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?
- Шта?
- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.
- Не!
- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.
- И онда?
- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.
- То је било ружно од баке. Није волела птице?
- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.
- Моје срце куца, тата.
- И моје, али бакино није.
- Ако речи нису праве, ништа није право.
Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...
Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.
- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!
Културни империјализам
Отворено писмо Матице словачке
Слика са интернета
Отворено писмо Матице словачке, (нама у Србији добро познатом) министру Мирославу Лајчаку у вези контроверзне стратегије увођења нових људских права
Пре неколико дана, тачније 22 августа, како јавља HSP, у Братислави је одржано последње заседање експертске групе каја има задатак да и дефинитивно затвори контроверзни докуменат за имплементацију нових људских права у Словачко друштво под називом „Стратегија заштите и подршке људским правима у Словачкој“ и проследи га влади на усвајање. Стратегија је садржински важног карактера и има за циљ увођење у равнотежу са европским трендом у области нових људских права, и стварање неке врсте подлоге за доношење и измене закона у Словачкој. Ову усмереност је потврдио и сам министар на свом блогу речима: „Већ је време да се решимо зафиксираних стереотипа, који нам не дају да идемо напред.“
Да је среће, писмо сличне садржине би требало да буде упућено и неком од наших министара (председнику, председнику владе, првом потпредседнику, посланицима) од стране САНУ, или бар неког од академика лично, поводом предстојеће (кад већ нису приликом претходних) „параде западних вредности“. Али ако се нису оглашавали по бројним другим питањима, често важнијим (и акутнијим) зашто би се оглашавали по овом? Да парафразирамо стихове великог Његоша – наша САНУ сном мртвијем спава.
Данас парада, а ако не схватимо ово питање
озбиљно и не предузмемо нешто на време, сутра нека слична „Стратегија“ и
код нас, као и Словачкој - из које ће произићи и одговарајући закони.
Бојим се да ће, онога тренутка када дођемо у ситуацију да се као госпођа
Кристинова у завршној речи овог писма, позивамо на савест политичара
речима да су и они синови ове земље и да према њој имају и дуг – бојим
се да ће тада већ бити касно.
Писмо министру Лајчаку је упућено од стране глумице и почасног председника Матице словачке, Еве Кристинове.
„Поштовани господине министре,
У години када прослављамо 1150 година од доласка Светих Ћирила и Методија, као чланови културно-историјске институције, која дубоко поштује традиционалне вредности, стотинама година поштоване од стране наших предака, са узнемирењем пратимо надолазећи тренд унижавања породице, неетичке интервенције у област васпитања и образовања деце, и друге тенденције које нам долазе са Запада, и нажалост попримили су облик предлога новог стратегијског програмског документа у области људских права. Критички гледамо и на формирање радне групе која израђује овај докуменат где необично висок (непропорционално друштву) број људи – минимално једна трећина – заступа управо помињани декадентни западни вредносни систем.
Треба бити свестан да западна култура са њеним ревидираним моралним принципима, одавно и у великој мери иде ка паду. Ми, Словаци, смо још увек другачији, духовно здравији, поштујемо још увек другачије вредности. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да са обзиром на другачију традицију и културу Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку, уколико не желимо непримерен пораст друштвене напетости.
Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције, у којима се у неким државама негује тренд одвајања детета од породице, где децу од малена гаје непознати људи или интернатске школе, и онда од овакве деце израстају особе породично хладне, неиспуњене, несрећне, из чега произилазе и поремећаји породичног живота и поремећаји у партнерским односима.Сигурно Вам је као светском дипломати познато колико далеко отишао распад у области породице и васпитања деце у неким западним државама, и колико су тамо брутални овакви трендови. Поменућу само:
- Толерисање инцеста у Норвешкој и тамошњу праксу педофилне злоупотребе деце у сопственој породици;
- шведски експеримент васпитања где се забрањују традиционалне приче и замењују дечијом, од вртића обавезном gender литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа;
- британско емоционално хладно гајење деце, где се у друштву високо поштује давање деце од 8 година на васпитање у интернатску школу, и виђати се са њима само на Божић и преко распуста;
- сексуално васпитање заведено у школе, па чак и предшколско (право на образовање и информације) у многим западним државама (нпр. у Немачкој) које води ка томе да деца сама себе интимно додирују и задовољавају (право на комплексни развој детета као сексуалног бића) да се у првом разреду школа међусобно додирују и уче да користе антиконцептивна средства итд. и то све са увођењем gender идеологије, што води ка механичком поимању љубави и партнерства, и ка сексу као спорту, гајењу вештачких ЛГБТ људи, чиме се унижава и нивелизује човек, дубина људског бића, а пре свега до деце долазе прерано и грубо информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела – коју у себи скрива овај традиционални словенски, скоро заборављени појам;
- одређивање казне од 40 дана затвора и 1000 евра казне у Немачкој мајкама које одбију учешће своје деце на предавању оваквог сексуалног васпитања;
- немачко разматрање препоруке гледања порнографских филмова као примереног дела васпитања и образовања деце;
- тренд из више западних држава да се након хомосексуалности толерише и педофилија (суд у Холандији је дозволио деловање педофилској организацији, тренд у неким државама да се озаконе бракови са децом), зоофилију (став о зоофилији у грађанском кодексу Финске, јавне куће за зоофиле у Немачкој) и друго „нетрадиционално“ понашање, што се материјализује у чињеници да уџбеници сексуалног васпитања,званични материјали и васпитне препоруке преузимају педофилну идеологију, дефинишући дете као сексуално биће са правом да „ужива“ и „користи“ фактички од рођења ову „димензију личности“ итд.
Јавности додуше није познат детаљни садржај контроверзног уџбеника који је Ваше министарство подржало са 15000 евра, али бојимо се да помињани трендови већ у њега улазе и контаминирају наше младе.
Поштовани господине министре,
У припреманој Стратегији пише да „нови стратешки програмски документ за област људских права би требало да комплексно анализира, оцени и ревидира досадашњи развој, укључујући навођење дугорочних трендова. Истовремено би требало да рефлектује нови развој проблематике људских права у свету, на европској регионалној равни, као и у оквиру ЕУ.“
Сигурно сте свесни да „рефлектовати нови развој проблематике људских права“ не мора увек да значи напредак и треба размишљати и о томе да ли је тренд који је наступио развој или пад људске цивилизације. Време је да застанемо, размислимо и оценимо. Ако се говори о потреби проширивања људских права за хомосексуалне и друге gender везе, будимо свесни да се овим ограничавају људска права традиционалној породици и људима, који желе да васпитавају своју децу у здравом традиционалном вредносном систему без угрожавања страним утицајима, који, према традиционалним системима, могу неповратно да оштете душу детета. Доказе нам даје сам здрав разум. Али уколико би било потребно, постоје већ и научни докази да деца које су васпитавали хомосексуални парови имају у основи већу склоност ка самоубиствима, коришћењу дрога итд. Даље у припреманој Стратегији пише: „Председништво Словачке у ЕУ године 2016 које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи као напредна земља за коју је политика усмерена на остваривање људских права, родне равноправности, поштовање мултикултуралности и недискриминације неодвојиви део унутрашње и спољне политике.“
Поштовани господине министре, пракса показује да речима „родна равноправност“ (у смислу ЛГБТ средине и gender идеологије) и недискриминација није место у истој реченици, јер остваривање једног аутоматски носи са собом дискриминацију традиционалне породице, традиционалног васпитања и целомудрености душа наше деце и омладине. То значи да ће апроксимација нових вештачких, измишљених и лобистички наметаних људских права, да угрози традиционална људска права већине грађана и уђе у њихов породични живот, васпитање и образовање деце. Видели сте шта су ови трендови урадили у Француској: извели су на улице милионе људи и покренули грађански рат између народа и његових „демократских представника“, који су против гласа сопственог народа спровели бруталну полицијску интервенцију а парламент је противно вољи грађана изгласао за већину Француза неприхватљив закон о хомосексуалним браковима. Мислите ли да се тиме у Француској успоставио социјални мир? Мржња према ЛГБТ популацији се насилним наметањим њихових наводних права само повећава, и оно што је друштво до тада у тишини толерисало, сада почиње наглас да одбија.
Сигурно сте регистровали и грађанску побуну против увођења сексуалног васпитања у Хрватској – тамо је на сву срећу бар Уставни суд изразио здраво мишљење и зауставио насилно имплементирање страног елемента у друштво.
Поштовани господине министре, сигурно не желите да у Словачкој покренете грађански рат сличан француском или хрватском. Сасвим сигурно не можете бити равнодушни према таласу мржње према влади која почне у пракси да спроводи тачку: „6. стратешко питање: Права ЛГБТ популације.“ Против садржаја ове тачке имамо озбиљну резервисаност а негативно поимамо и чињеницу како се у оквиру процеса настанка заоштрила дикција ове тачке на штету осетљивијег приступа са обзиром на цело друштво, супротно првобитном предлогу. Пре свега нас узнемирава:
- диктаторски тон („... за поштовање и остваривање права ЛГБТ није у РС /Републици Словачкој, примедба преводиоца/ до сада усвојен никакав концептуални документ упркос томе што се овој теми претходних година посвећује примерена пажња на територији ЕУ, Савета Европе и УН ...“);
- дефинисање права и за друге групе са страхом од постепеног тражења већих права („... у последњој доради кривичног закона из 2013 године /се/ међутим не укључује проблематика мржње према транссексуалним и интерсексуалним особама...“);
- постепено повећавање захтева и дефинисање таквих захтева који потенционално угрожавају људска права већине друштва („... Када је реч о даљој легислативи која се тиче ... слободе изражавања ... образовања ... потребно је актуализовати је тако да ... пре свега укаже на потребе и интересе ЛГБТ особа, међу које спада заједнички живот лица истог пола, правна корекција питања заједничког живота особа истог пола, правна корекција питања промене пола итд. Неопходно је да се надлежни органи у наредном периоду и надаље програмски и озбиљно посвете овој области, припреме одговарајућа легислативна и административна решења, укључујући и акциони план за права ЛГБТ популације...“);
- директна дискриминација традиционалног
нпр. хришћанског, или и недавног моралног социјалистичког погледа на
породицу и људска права оваквих породица. Сејање мржње у друштво
(„...Остваривање људских права ЛГБТ популацији у великој мери отежава
чињеница, да су вековима били, и још увек су изложени хомофобији,
трансфобији и другим формама нетрпељивости и дискриминације ...
маргинализације, социјалне ексклузије ... тако да су потребне одређене
мере са циљем обезбеђења пуновредног коришћења људских права овим
људима... Из судства Европског суда за људска права проистиче принцип да
културне, традиционалне или верске вредности, али ни друге норме
„доминантне културе“ не могу да оправдају изразе мржње или било какву
другу форму дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног
идентитета ...“);
- претња примене легислативе вештачки
имплементиране на основу иностраних примера, нама страној, која изазива
унутрашњу друштвену напетост („... Предлажемо да Република Словачка
своје прогресивне ставове презентоване у области права ЛГБТ популације
на форумима међународних организација спроведе и у својој унутрашњој
политици ...“);
- Зато, ако се у Стратегији констатује да „све јавне политике би требало да доследно произилазе из поштовања основа људског достојанства, равноправности (равноправности пред законом и једнаког приступа у смислу забране директне и индиректне дискриминације...) личне слободе и независности, правде, права учествовања у јавном животу, нарочито приликом одлучивања о питањима која суштински утичу на сопствено достојанство, идентитет и интегритет“ ово мора да важи и за традиционалну породицу и традиционални начин васпитања, не само за мањине као што је ЛГБТ популација.
У вези са декларисаним трендом да се ратификује Договор Савета Европе о заштити детета од сексуалног искоришћавања од 25 октобра 2007, који је Република Словачка потписала 9 септембра 2009 од вас тражимо да РС овај договор не ратификује, јер на основу његовог 2. поглавља под велом забране дискриминације на основу сексуалне оријентације се отвара простор за насилно пропагирање хомосексуализма а на основу 6. поглавља би морало обавезно да се уведе сексуално васпитање од предшколског узраста.
У вези са позивом Комитета УН за елиминацију дискриминације жена који у свом коначном ставу позива РС/Републику Словачку, примедба преводиоца/, да „у своју легислативу унесе забрану телесног кажњавања деце код куће“ упозоравамо да пажљиво треба разликовати меру телесног кажњавања и подвлачимо да у западним државама долази из разлога малихерних преступа у овом смеру до бруталног и трајног одузимања деце из породице, које доноси огромну несрећу у животе деце и родитеља, постоје чак и индиције да долази до комерцијалне трговине децом, када дете доноси добит појединцима или институцијама.
Поштовани господине министре,
На крају од Вас тражимо темељно преиспитивање Стратегије заштите и потпоре људских права у Републици Словачкој, у смислу горе наведених примедби.
Осетите, молим, да сте и Ви сам син ове земље, и вредносни систем, породични односи, традиција у области васпитања и образовања у којима сте одрастали су Вам помогли да се развијете у значајну личност која сада представља Словачку, и има према својој земљи и дуг да се труди да сачува њене вредности и за наредне генерације. Зашто не пожелети данашњој деци да се развијају у једнако безбедној породичној атмосфери, у каквој сте имали могућност да одрастате Ви? Ко од нас има право да дирне у ово морално наследство?
Хвала Вам за ваше време и верујемо да ћете пажљиво размотрити наведене аргументе.
У име чланова 1. Месног одбора Матице Словачке Братислава 1 Вас поздравља и много снаге у одговорном раду Вам жели
Ева Кристинова
Почасни председник 1М.О М.С Б1“
Скандал у Немачкој!
Скандал u Немачкој: Отац у затвору јер је одобрио детету да избегне часове сексуалног васпитања!
Мелита живи са родитељима у Мешеде, има седам браће и сестара, ученица је 4. разреда основне школе у Еслохе/ Рајсте - Eslohe/Reiste.
Од наставника ове школе била је увек хваљена због свог изразито позитивног понашања. Међутим, када је сексуално образовање уведено у овој основној школи, Мелита напушта учионицу, јер се више не осећа пријатно са овом темом.
То њено понашање је разумљиво, иначе, последњи инциденти из Боркена (Borken), где је 27.06.2013 осам ученика 6. разреда колабирало, јер су суочени сликама гениталија, тачније са отвореним порнографским материјалима!
Мелита је затим, после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу. С обзиром на чињеницу да у немачким школама постоји алтернативна настава за неконфесионалну децу или децу исламске вероисповести, поставља се питање зашто је обавезно присуство овим накарадним предавањима?
Читав случај је завршио пред судом а отац девојчице у затвору. Погледајте кратку репортажу о овом случају.
Човек помера огромне блокове
Свето писмо или Свето предање
На самом почетку морамо разбити заблуду да је Св. Писмо тек тако, „с неба“ пало, и да је оно у оваквом облику било доступно и раним хришћанима. Историја Цркве Христове нам казује нешто сасвим друго.
Данашња четири Јеванђеља су написана од 30- те, до 60- те године после смрти и васкресења Христовог. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање - сведочанство очевидаца, као и на разасута предјеванђељска документа - писано предање. Већина цркви је имала само део онога што ће постати Нови Завет. Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру апостоли су, вођени Духом Светим, писали да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање.
Због тога што су очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће ови Јеванђељски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрани у Нову Библију. Поред Јеванђеља из новозаветног канона, у првом и другом столећу су кружила и многа друга, као и велики број списа, претендујући на ауторитет „апостолских списа“. Набројаћемо само неке од њих: Јеванђеље по Јеврејима, Јеванђеље по Петру, Јеванђеље по Египћанима, итд. .
Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа (Лк. 1.1-3) - Када је Лука писао, Матејино и Марково Јеванђеље су била једина два написана канонска Јеванђеља. Осим тога, апостолског порекла сматране су: Посланице Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, Јермин Пастир, Откривење Петрово, итд.
У првих неколико векова многе Цркве су користиле различита Јеванђеља. На пример: већина малоазијских хришћана је радије користила Јеванђеље по Јовану - од остала три; и ослањајући се на опис Христовог Страдања - које се налази у њему, они су славили Васкрс на другачији начин од оних у Риму.
Прва четири века хришћанске историје су исписана дуготрајном и тешком борбом Цркве за коначно установљење Новозаветних списа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе, и на њима суочила са многим питањима међу којима је било и питање канона Писма. Тек је трећи Картагински сабор (око 397- ме год.) дао целовит списак канонских књига Старог и Новог Завета, установивши шта је очигледна Истина и пракса Цркви Божијих. Сви они списи који нису били у сагласности са усменим предањем и праксом помесних Цркви одбачени су као неаутентични. Тако је коначно оформљено Св. Писмо Новога Завета које се састоји од 27- ам књига.
Ипак, и даље је остала несугласица око два „проблематична“ списа. Западна (Римска) Црква је из свог канона искључивала Посланицу Јеврејима, а Источна Црква Откривење Јованово (које се код ње ни данас Литургијски не користи). Изгледа да је најзад, унутрашњим договором Истока и Запада, тај проблем решен - једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу оног другог.
Данас је за многе тешко замисливо да је Црква око четири века опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. На основу овога ми можемо закључити да је свеукупност живота Цркве нешто много више од саме писане Речи. Јер уосталом, Црква је та која је коначно одредила које књиге сачињавају Писмо. Она га је произвела, одбранила и сачувала до данашњих дана.
У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што је данас модерна појава. Тело без Речи је Тело без поруке, али Реч без Тела је неутемељена. Како ап. Павле пише, Тело је „... Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине“ (1Тим. 3.15).
Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Св. Писмо стуб и тврђава Истине. Црква је стуб и извор Истине јер је Св. Писмо Новога Завета настало на основу Њеног живота у Богу. Укратко, Она га је написала и сачувала!
Сама Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. Међутим, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом, јер она сама по себи не може дати одговор ни на једно питање. Подразумева се да се Библија мора чувати и разумети преко Божијег Просвећења Светим Духом у оквиру живота Цркве. Господ нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом у којој нас Дух Свети поучава, и Његово учење допуњава Св. Писмо. Јер се сада, каже ап. Павле, само кроз Цркву обзнањује поглаварствима и властима на небу многоразличита премудрост Божија (Еф. 3.10) - а не преко Библије. Ван Цркве Библија губи значење Свете књиге, јер је обесвећују они који се њом служе ван Цркве својим самовољним тумачењем (Мк. 4.11-12).
Из свега досад наведеног недвосмислено се може закључити да се Господ Исус Христос потпуно поистовећује са Својом Црквом, а не са Библијом. Сама Библија је књига Цркве, и без Цркве се не може разумети. И ко тражи Христа Спаситеља ван Његове Цркве, тај неће никада видети Лице његово, осим у онај Дан Суда.
Ко хоће да буде ученик Христов, и да иде за Њим, тај треба да се одрекне себе, и да узме Крст свој а не Библију (Мт. 16.24). Јер је Крст Христов, а не Библија, знак Сина Божијег који се показао јавно (на Голготи), и који ће се опет показати на Небу - као Знак Сина Божијег, када буде дошао у свој слави својој са светим анђелима својим (Мт. 24.30). А ми смо, као хришћани позвани и упућени да слушамо само Христа Спаситеља, и Његове праве законите апостоле, што значи Цркву, а не Библију или „тамо неког“ (Мт. 18.15-18).
Господ Исус Христос није писао Библију, нити је своје Јеванђеље оставио као књигу. Зато се с правом може рећи да је Христос Своје Јеванђеље написао Духом Светим у срцима својих апостола (2Кор.3.2-3); тако да су апостоли - Црква, као Тело Христово - постали живо Јеванђеље, Која је касније из Себе такође изнедрила и Јеванђеље као књигу, којом се ипак не исцрпљује сва тајна Цркве Божије - него само једним мањим делом (Јн. 20.20-31 ; 21.25). Јер благодат крштења и све друге св. тајне у Цркви, а особито св. Евхаристија - јесу живи благодатни дарови, а не само „описи“ у словима књиге, која има папирнато тело подложно кварењу и не може се јести (Лк. 22.30).
Усмено Свето Предање, које је Православна Црква очувала у чистоти све до данас, изражава живот Духа Светога у Цркви и на ваљан начин нас оспособљава да у потпуности, и како треба, схватимо Библију. Оно је несумњиво старије од Св. Писма, јер да није било њега, не бисмо ни дан данас имали Св. Писмо. Без Св. Предања до данашњих дана би трајала борба Цркве за установљење аутентичности Новозаветних књига. Конкретно, Свето Писмо Новога Завета никада не би ни заживело.
Ипак, Богу хвала, то Св. Предање је, у оквирима Цркве, изнедрило Св. Писмо које ми данас тако радо читамо. То је непобитна чињеница коју секташи узалуд покушавају да негирају додајући Светом Предању епитет „људске измишљотине“.
За нас православне Св. Предање је највеће духовно благо које су Цркви усмено подарили сам Господ и највећи духовни оци хришћанства - почев од св. апостола, па надаље преко светих отаца и учитеља Цркве.
Оно је неодвојиво од Св. Писма, и као и Св. Писмо, и оно је извор вере и мерило истинитости верског учења. Колико је оно по природи ствари неодвојиво од живота Цркве сведочи и чињеница да и саме секте имају неку врсту свога предања. Њихов живот, њихова верска пракса која се преноси са генерације на генерацију, одлуке њихових конференција и конгреса које важе за целу њихову заједницу и које се чувају записане од савременика или истакнутих њихових вођа и „пророка“, шта је друго него њихово предање. Разлика између тог њиховог предања и правог Св. Предања је у томе што је њихово предање новијег датума, и потиче од људи који су основали њихове верске заједнице, а Св. Предање потиче од Христа и апостола.
Запазимо сада нешто - Св. Писмо нигде, али словима нигде, не тврди да је оно једини извор вере. Али зато говори нешто друго; ап. Павле јасно поручује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било Посланицом“ (2Сол. 2.15 ; 2Кор. 10.11); Дакле, Библија поручује, и Св. Писмо и Св. Предање - а секташи кажу само Св. Писмо.
Схватимо ово - исти Бог који говори преко Своје писане Речи (Библије), говорио је и преко апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У прво време они су само усмено и проповедали Јеванђеље што се и види из Дела апостолских: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). То њихово усмено проповедање није записано у Св. Писму, већ је сачувано као Св. Предање. Где је нпр. Посланица из Лаодикије? (Кол. 4.16). По секташима изгледа да она није ни битна!
Секташи се врло често крију иза реченице: „да су апостоли сматрали за потребно да предање запишу, они би га записали“! Ово је заиста духовито, али није библијски! Библија не каже да апостоли нису хтели да запишу све што су чули и видели о Христу и од Христа, него су много тога оставили незаписано просто стога што није било могуће све записати. То изричито сведочи ап. Јован (Јн. 21.25 ; 20.30-31). Значи, Св. Писмо изричито тврди да све што је учио и радио Господ Исус Христос, и апостоли, није ни приближно садржано у Библији! (2Јн. 12 ; 3Јн. 13-14 ; 1Кор. 15.1-2 ; 2Кор. 13.10). Речено је, на пример, да се Христос ученицима јављао више пута у току 40 дана - од свога васкрсења до вазнесења, и да им је говорио о Царству Божијем (Д. ап. 1.3). А нигде није записано шта им је то говорио. Можда би по секташкој логици и то требало одбацити, или бар окарактерисати као „сумњиво“?
Даље, секташи се веома често користе једним цитатом из Откривења (Отк. 22.18-19), који, по њиховој тврдњи, поручује да велика казна чека свакога ко од Св. Писма нешто одузме или дода. Значи, додавати некакво Св. Предање уз Св. Писмо велики је грех ! - кажу они.
Међутим, ако неко пажљивије прочита ове цитате, схватиће да овде ап. Јован уопште не говори о Св. Предању, нити о целом Св. Писму, него само о тој књизи (Откривењу). Кад би се те његове речи односиле на цело Св. Писмо и Св. Предање, онда би сам ап. Јован био први човек који се о ту претњу огрешио. Јер, после књиге Откривења он је написао четврто Јеванђеље које је ушло у збирку књига Св. Писма (канон) чак и пре Откривења.
У Новом Завету стоји заповест (2Тим. 2.2 ; Флпљ. 4.9 ; 1Тим. 6.20 ; 1Сол. 4.1-2), и похвала (1Кор. 11.2) за држање и чување Св. Предања - али стоји и опомена: „Да вас ко не зароби... људским предањем“ (Кол. 2.8). А управо се то догодило секташким верницима јер су наследили и држе предање својих оснивача.
Констатујмо коначно - ако је секташима заиста стало до тога да верују „само Писму“, онда их то исто Св. Писмо разрешава да верују „само Њему“. Јер Св. Писмо тако нешто нигде не каже, него их напротив обавезује да исто тако усвоје и Предање (не било које предање, него Свето, Христово, апостолско Предање), и чак да га предају људима који ће бити кадри да га чувају и предају новим генерацијама! (2Тим. 2.2)
Дакле, ко не поштује целокупно Господње и апостолско учење (како усмено, тако и Посланицама), не поштује ни заповести Господа Исуса Христа (Мт. 28.19-20 ; Лк. 10.16). Такви не могу бити Црква Христова и Апостолска већ само секта.
Не заваравајмо се, браћо - живот и рад Цркве Божије није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у 16- том веку (с протестантизмом), или још горе у 19 -том и 20 -том веку (с наглом појавом секти).
На крају порука свима онима који недовољно познају историју хришћанства и вековну борбу Цркве Христове са секташима (јеретицима) свих времена и места - себе ради истражите шта се десило са народом Божијим после 28- ог поглавља књиге Дела апостола.
Из књиге Зорана Јовановића "Црква и секте"
Свети Петар и Симон Волх
Слика са интернета
Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол је обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао је људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.
Свети Владика Николај, „Охридски пролог“
MIDWAY - Огледај се!
Ово је реклама за филм о острву које је, како пише у електронском писму које сам данас примила, 2000 миља удаљено од најближег копна. Нико тамо не живи, само птице... Па ипак нећеш веровати својим очима!
Погледај видео и сагледај последице наше неодговорности и саможивља!
Јахачи западне јереси
Све је почело у Јерусалиму. Према њему су се једва пробијали, кроз војске Сарацена, крсташи. Напокон се пред њима указаше зидине и - Златна врата. Кроз њих је, уочи голготских мука, ушао у град Спаситељ.
Године 1099. Јерусалим је заузет. Витезови, а за њима - поклоници, угледали су оно свето место где се налазио гроб Господњи...
Овде, на периферији старог града, долазиле су жене са миром. Хтеле су да њиме помажу тело Исусово. Али земља се већ отворила, јер је анђео, сишавши са небеса, одвалио камен са гроба Христовог.
И рече он женама: „Зашто иштете живога међу мртвима? Њега овде нема.“
Чудесне речи упућене су женама и, занемелим од ужаса, стражарима - живим - о наводно умрломе, а у ствари васкрсломе Исусу. Са васкрсењем Спаситеља, ушле су у свет нове представе о животу и смрти.
Религиозни човек је одувек тежио светом центру васељене. Тамо, где је веза са Небом најчвршћа. И сада, недалеко од гроба Господњег, налази се невелика камена ваза. Стојећи над њом, видиш унутра црни круг. Пупак земље!
Поред - је оно место где су на земљу пале капи Крви, које је пролио Исус. И задрхтала је земља и отворила се. И омила је света Крв Господња старе кости Адамове, искупљујући његов грех.
Голгота - на старојудејском - значи „место лобање“. Лобања је симбол старога човека и самог света - лишеног светог смисла.
Од Адамовог гроба до крста Спаситељевог - такав је духовни стожер. Он зове ка узлажењу. Из царства греха - ка Преображењу.
Оснивање новог реда
... Године 1118. у Јерусалиму је основан нови ред. Девет монаха ратника дали су завет сиромаштва. Сачуван је њихов печат - два коњаника на једном коњу.
Витезови су добили беле плаштеве и током девет година нису попуњавали своје редове. Њихове слуге и сержанти добили су - црне огртаче. Под црно-белом заставом - босеаном - они су и формирали своју загонетну партију.
Тада се први пут зачуо поклик реда: „Vive Dieu Sant Amour!“ – „Живео Бог Света Љубав!“
Први велики мајстор постао је Иг Де Пајен. „Брбљиво“ презиме! Јер „пајен“ значи „паганин“. О, тек ћемо се уверити какву ће антихришћанску бујицу са собом у европску свест унети тај ред!
Краљ Јерусалима лично је доделио витезовима резиденцију. Ту је раније стајао Храм јудејског цара Соломона. Отуда и назив - храмовници или темплари. Пуно име гласило је овако: „Сиромашни ратници Христа и Соломоновог храма“.
Чудно: хроничар краља Бодуена I ћути о првим годинама темплара. Њихова историја је пуна недоречености од самог почетка. Зачудних ствари - такође. Формални циљ реда постао је давање пратње поклоницима кроз земље насељене непријатељским сараценима. Међутим, да ли су тај задатак могли да обаве деветорица витезова, који упорно нису желели да прошире свој број?
Још једно питање поставља поклоник Јохан фон Вирбург. Средином XII века он је писао: под крововима здања, које поседује ред, постоје коњушнице за око 2.000 коња.
Сви ти џелепи ради деветорице? За кога су, браћа, на месту Соломоновог храма, рашчишћавала гигантске подземне просторије?
Древне династије
... Године 1956. у Манчестеру је дешифрован један од древних, тзв. кумранских рукописа, нађених на територији Израела крај Мртвог мора. У њему има податак о непроцењивој ризници Соломоновог храма. Ризница је била скривена пред његово разорење од стране римских легионара 70-те године после Христовог рођења.
Истина, неки истраживачи оспоравају древност рукописа. Одиста, њихово откриће на чудан начин подударило се са почетком историје државе Израел. [1]
Дешифровање кумранског рукописа, откривање хронологије и историјске недоречености, довели су до веома ефектне верзије: Храм је чувао, не само злато, већ и документе о генеалогији јудејских царева. Њихови наследници, после разорења Јерусалима, наводно су побегли у земљу Франака и зачели краљевску династију Меровинга. [2]
Запамтимо основне међаше каснијих догађаја. Дакле, нова династија је владала у раном Средњем веку највећим делом Западне Европе. Са њом је 496. године уговор потписала Црква. Затим су, издајнички убивши последњег Меровинга - Дакоберта Другог, уз подршку римског папе, на власт дошли Каролинзи. (Најпознатији међу њима - Карло Велики). Управо Каролинзи су учврстили Свету римску империју. Она је посрнула тек хиљаду година касније под Наполеоновим налетима...
Тајна прошлости - није само егзотика. Чувајући своју привлачну силу, она за бистроумне истраживаче постаје историја фрагмената у својеврсној игри „стаклених перли“. Из њих је могуће склопити сваку легенду. А, украшена мистицизмом, она је способна да привуче милионе људи. Посебно у периодима потреса. Јер, када реалност није утешна, тежи се иреалном.
Прва европска навала окултизма подударила се са падом паганства и кризом Римске империје. Друга се догодила на измаку Средњевековља, уочи Реформације римокатоличке цркве. Трећа се догађа у наше време. Чиме је бременит такав притисак? Да бисмо схватили, треба завирити у бездан векова.
Потрага за гралом
Али, зар је темпларски ред био свесно ограничено друштво копача блага? Ко их је, тако добро упознат са тајнама Храма, послао?
Темпларе је, као и цистеријанског монаха Бернара који је написао њихов устав, штитио гроф Иго Шампањски. Неки истраживачи тврде да је и он припадао роду Меровинга. Управо је он морао саопштити храмовницима тајну о породичном благу. И, чини се, после девет година претраге, благо је пронађено!
Неочекивано - о, чуда! - сиромашни храмовници и Цистеријанци, који су стајали на прагу краха - истовремено - као да добијају други живот. Темплари граде на Светој земљи неколико утврда. Бернар (касније га римокатоличка црква канонизује) оснива чак 69 (!) опатија.
Али откуда средства за то? Можда је то био хонорар за пронађену ризницу?
Одбрана Јерусалима захтевала је новце. И краљ Бодуен, наводно такође потомак Меровинга, одмах добија злато. Али и оно основно – документе, који потврђују његову освештану власт.
Сагласно тој логици и сами крсташки походи били су организовани да би повратили трон изгубљен хиљаду година раније.
Да ли је то одиста могуће? И да ли нас само пуста игра ума приморава да синтетизујемо такве легенде?
Замислите милионе људи, које вековима привлачи идеална мотивација према њима непознатом трајном циљу!
Ентузијасти полазе у крсташке ратове и просецају пут ка власти невидљивим владарима.
Узбуђене будале јуре за Пехаром грала, док се њиховим рукама уклањају конкуренти у борби за тронове.
Све нови и нови боготражитељи откривају пророке и, изазивајући масовну психозу, урушавају монолит потпорњева.
Новац је моћ
Ускоро су храмовници постали главна ударна снага у бици са Сараценима.
Међутим, постепено, витешки дух је почела да заокупља другачија уобразиља. Године 1148. због издаје темплара, изгубљен је Дамаск. Египатског хришћанског принца, који се крио код храмовника, издали су непријатељу за 60.000 златника.
Године 1166. дванаест чланова реда је обешено због несхватљиве предаје тврђаве на Јордану.
Чудно: што је више било војних пораза, тим се ред више богатио. Када је Луј IX Свети 1250. године допао ропства Сарацена, за њега су захтевали, у то време, невероватан откуп од 25.000 ливара злата. Ниједна држава Европе не би могла да сакупи толики новац у захтеваном року. Тада су се обратили храмовницима. Њихов благајник - чак не онај у париској централи, већ у Акри - мало, реда ради, затежући, дао је целокупну суму.
Године 1290. пао је Јерусалим.
„Сиромашни витезови“ су прешли на Кипар. Купили су га од Ричарда Лављег Срца по цени од 100.000 византијских златника - за то време баснословно богатство.
Затим је ред основан на континенту. Овде је само број витезова превазилазио 15.000. На Блиском Истоку и у Западној Европи изграђено је 5.000 њихових центара.
Они су, не само градили тврђаве, већ су били и нуклеуси савременог финансијског система. Управо су темплари проналазачи менице. По меници је могуће било добити захтевану суму на сваком месту.
Али на који начин је ред бројчано растао? Па храмовници су прихватили завет безбрачности. Они нису могли попуњавати ред својим синовима.
Аутор устава, свети Бернар, је био прозорљив! Добивши бели плашт, посвећеник је сазнавао да су, заједно са њим, темплари постајали сви његови сродници. А древне аристократске породице захватале су својим генеаолошким стаблима многе земље.
Темпларски устав је служио као темељ за формирање наднационалног друштва. Могуће је да је то био први пројекат Уједињене Европе. И то Европе и економски и политички централизованије него што је била Света римска империја.
Ево каквих је размера храм, који су подигли храмовници! После неуспеха у Јерусалиму, они су намеравали да обнове државу под влашћу Меровинга.
Катари
И друга, посебна особина, проистицала је из њиховог устава. Он је дозвољавао витезовима контакте чак и са анатемисанима из Цркве, чак и са злочинцима... Ради спасавања заблуделих.
То се испољило у време инквизиторског прогона јеретика – катара. Парадокс: многи од јеретика су ступили у ред, који се налазио под директном јурисдикцијом римског папе!
Старинско правило сличних гностичких секти звучало је овако:
„Jura, pardjura, jecreta prodere nali“ – „Обећавај, постани кривоклетник, само не одај тајну“.
У чему се састојала тајна? Шта се толико брижљиво чувало од добронамерног хришћанског знања?
Представе о космосу код катара, манихејаца, богумила и њима сличних проистицале су из видљивих несавршенстава нашега света. Постављало се питање: зар је могао све то да сазда благи Бог? Одговор је био следећи: не, Највишем Божанству туђе је све материјално. Свет је овај саздан од стране нижег, злог бога. И, ако желиш успех овде и сада, поклони се њему, Луциферу. Није ли то темељ формирања „религије материјализма“?! Оне религије, која је надахњивала и надахњује многе - од бизнисмена стасалих на финансијском претходништву темплара до економских вампира наших дана. [3]
Истраживачи тврде, да су велики утицај на идеје катара извршили Јевреји, који су се веома густо населили на југу Француске. У суседству, на делу пиринејског полуострва, који су заузели Сарацени, они су контролисали практично читав економски живот. Зато је катарска јерес, која је на себе привукла значајне снаге крсташа, ишла на руку и палестинским Сараценима и њиховим јеврејским финансијским саветницима. [4]
Када су, после уништења јереси, гроф Рајмонд Тулуски и тринаест барона, обнажени до појаса, окајавали грехе на губилишту, једна од пресуда гласила је удаљити све Јевреје и нипошто их не пуштати близу власти.
... Храмовници су са катарима успоставили посебне односе. Тако је поникла следећа верзија: ризницу из Јерусалима витезови су похранили у једном од јеретичких замака на југу Француске. Запамтимо и ту претпоставку.
Ред је општио са најсумњивијим друштвима свога времена. Међу њима - са персијским асасинима. (Име је проистекло од речи „хашиш“). У тој мистичној секти исмаилитског правца предузимана су наркотичка експрес-путовања у „рај“ и обратно. Ради могућности да понове своја искуства, чланови секте су испуњавали све наредбе налогодаваца. Не случајно, од речи „асасин“ вуче порекло савремена француска реч „убица“... На вишем стадијуму посвећења, асасин је сазнавао, да између пакла и раја, добра и зла, разлике нема...
Допавши на културни Исток, неотесани европски витезови су, наравно, потпали под очарљивост зла - префињених мистичних искустава. При том, они су упијали идеје најразличитијих секти и окултних учења. И у том погледу, Храм је постао претеча савременог масонства, о којем кажу, да су на његовом олтару - жртвовани дарови свих религија и култова света.
Ава, пред јересима и псеудомистичним смесама наши савременици често су мање заштићени него средњевековни витезови. А многи немају ни најмању представу о духовној историји човечанства.
Поново увиђамо глобални ниво веза сумњивих друштава. Као вране, круже оне над човеком, који је изгубио духовни центар. Круже, јер знају: потенцијал вере је, чак и код сувог материјалисте - огроман.
Поход на Исток
Међутим, утицај темплара је растао. Могуће је да су они први прогласили лозинку: „поход на Исток“. Идеја покатоличења Словена и Грка увек је била блиска Риму. И ево - под његовим покровитељством - верску трпељивост према јеретицима темплари су укључили у беспоштедну борбу против Православља. [6]
Преко везе, сачуване на Истоку, пише истраживач Лолије Замојски, витезови су чак покушали да Русију нахушкају против Џингис-кана, који је војевао у Средњој Азији. Занимљиво: његов црно-бели барјак зачуђујуће је личио на темпларски.
У то време, Монголи су исповедали паганску религију бон. Њени жреци су говорили о истовредности сила добра и зла. Црно-бело поље је - симбол те идеје. Нешто слично су тврдили и катари... Можда упадљива сличност, замена, није била случајна?
Храмовници су притискали Русију са Истока и са Запада. Управо они су били претече познатог нам, из руске историје, Тевтонског реда. И његови витезови су ударали на Православне земље под црно-белом заставом.
Краљ и темплари
Уосталом, да не вређамо хронологију.
У марту 1306. године, у Паризу је почела побуна. Краљ Француске, Филип Лепи (унук руске кнегиње Ане Јарославовне) сакрио се у Темплу, резиденцији храмовника. Тада је имао прилику да упозна њихове ризнице.
Злато га је примамило. Нервирао га је дуг према темпларима све већи. Плашила га је њихова моћ.
Велики мајстор реда је дозволио себи да напише енглеском краљу Хенриху III: „Остаћеш краљ дотле док будеш праведан“. То јест, док не будеш засметао реду.
Злослутну суштину писма Филип је примио и на свој рачун...
У своје време, он је помогао Клименту V да се попне на папски трон. Али краљ је поставио пет услова. Пети услов је био тајни.
Напокон је куцнуо час растајњења.
15. мај 1307. године. Поатије.
По позиву Филиповом, папа стиже у Француску. Филип одмах потеже пети услов - темплари морају бити лишени вечне заштите Рима. Мало се колебајући, Климент је пристао.
Ускоро краљ, по својим поверљивим људима, шаље запечаћена писма. Наређује да она буду отворена на ноћ 13. октобра. У писму је било наређење о хапшењу храмовника без оклевања.
И ево, париски Темпл и сва начелства су опкољени. Почела су испитивања. Протоколи многих од њих су и данас сачувани.
„Брате Ангеран Де Мили! Приђите ближе и не бојте се... Ја сам Гијом Ембер, велики инквизитор Француске и духовник краљев, који наступа у име његове светости папе Климента V.
- Лаж! Лаж! Монсињор папа неће трпети да са витезовима храма поступате овако како то радите ви.
- Јесте ли спремни да одговарате или не?
- Покажите наређење монсињора папе, писмо написано његовом руком, и ја ћу вам одговарати.
- Скините са брата плашт и припремите га како је наређено. Можда у том случају неће бити толико надмен...“
Постепено је инквизиција формулисала кривицу: гажење крста, ритуално спаљивање деце, содомија, досипање пепела умрлих витезова у храну браће. Напокон - поклоњење идолу – глави бафомета. [7]
Инквизиција је томе придала посебну важност:
„Итем, јер су у свакој провинцији имали идоле, а посебно главе...
Итем, јер су говорили да их глава може спасити...
Итем, јер су се клањали тим идолима...
Итем, јер је она могла да их учини богатима...“
Клањање лобањи, која је у хришћанском предању лик старог, за вечни живот непреображеног, неспремног за живот човека - сасвим је карактеристично. [8]
Неки оптуженици су покушали да се правдају. Гажење крста, на пример, тумачили су као ритуално понављање геста Апостола Петра, који се одрекао Спаситеља. Други су говорили, да је то била провера послушности старијима. У сваком случају, тај гест је помогао да се људи распореде при њиховом ступању у ред.
Степени посвећења су - давна традиција тајних друштава. [9] Одиста, испитивања су појаснила: у реду је постојао један унутрашњи круг. И оно, што је било познато њиховим члановима, није се поверавало осталима. Какве су страшне тајне чували храмовници?
Један од сведока на процесу изјавио је да је његов рођак, Иго Де Маршан, после ступања у ред пао у очајање и поручио себи прстен са натписом „Sigillum Hugonis perditi“ – „Прстен Ига пропалог“.
Драгуљ
Дакле, темплари су похапшени. Али ту је краља Француске постигло горко разочарање. Ризница у Темплу се показала празном. Филипу су одмах биле потребне паре да би поткупио електоре, који су бирали новог императора Свете римске империје.
Куд се денуло неизмерно богатство?
Сада је тешко одредити, када се појавио легендарни одговор на ово питање. Иза њега следи да хапшења нису била неочекивана за ред. Недуго пре хапшења, мајстор Жак Де Моле је тајно из Темпла послао 18 кола пуних драгоценог товара. Она су дошла до једне од градских капија и упућена у непознатом правцу.
Ипак, на који су начин витезови храма могли то да ураде непримећено? Масонска литература нуди нам своју верзију. Она гласи: ризница је била компактна. При том се позивају на песника из XII века, Волфрама фон Ешембаха, који се дружио са темпларима у Палестини. У поеми „Парсифал“, он пише, да је главна драгоценост храма био Пехар грала.
Неки су га сматрали чудесном посудом, у којој је, после Христовога распећа, ухваћена Његова Крв. Други су тврдили: да је пехар - само симбол. У ствари, он представља тајну генеалогију јудејских царева. Филолошки доказ представља сазвучје речи Грал и „sang raal“, или „sang royal“ што значи „краљевска крв“.
Историјске тајне су - мине успореног дејства. Оне могу експлодирати век касније. На религијском, политичком или војном пољу. У борби за веру, територију, власт.
Већ у наше доба, енглески истраживачи М. Бејџент, Р. Ли и Г. Линколн извели су своје далекосежне закључке. Наводно је Христос имао потомке и управо су они основали династију Меровинга. При том се аутори ослањају на апокрифна, Црквом непризната јеванђеља.
Подсетимо се да је Меровинге издао римски папа и да су их избацили конкуренти у борби за светску власт. Нешто слично догодило се и са редом Храма. У соби, где је био заточен последњи велики мајстор, касније је пронађен нажврљани цртеж на зиду – огромни светлећи драгуљ. Онај исти, који је, по предању, испао из Луциферове круне при његовом збацивању са неба.
Какав симбол пада реда!
Темпларска клетва
13. март 1314. године. Париз.
Од раног јутра острво Ситеј је препуњено народом. Чека се погубљење Жака Де Молеа. Напокон, с балкона краљевског дворца неко маше марамицом. Расте жамор. Заједно са клупчади дима небесима узлеће вапај:
„Папо Клименте! Краљу Филипе! Неће проћи ни година дана како ћу вас позвати на суд Божји!“
Проклетство великог мајстора се испунило. У одређеном року, при чудним околностима, умрли су обојица прогонитеља реда. Мистика? Упућени асасини? Отров, чије су тајне справљања темплари изучили на Истоку? Важно је нешто друго: две загонетне смрти су почетак легенде о темпларској освети. О, још ћемо видети како се она претакала у живот!
... Дакле, лукави „играчи стаклених перли“ граде овакву слику. У центру слике је - апокрифни Христос. Наследник царства израиљског, по линији Давидовог колена.
Његови потомци су Меровинзи. (Међу њима и данас многи живи и здрави представници аристократских породица Европе).
Напокон - темплари који су покушали да им врате трон. Страшна смрт прети свима који им стану на пут!
Карактеристично је да се у тој верзији Исус третира једино као земаљски владар и оснивач династије. То јест, он се види само онаквим каквим Га желе видети они Јудејци, који су му викали: „Осана!“, али који су Га и распели, јер Он „није оправдао“ њихове приземљене наде.
Међутим, у чему је смисао „игре стаклених перли“? Могуће је претпоставити да је решење овакво. Данас је свет поново нестабилан. Комунизам, демократија, фашизам су - искомпромитовани. Они који нису способни да поведу за собом милионе људи. И овде се оживљава надполитичка идеја наслеђеног права на јединствену власт у Европи. Идеја, која је наводно освештана именом самога Христа.
Замишљени разговор
Али - вратимо се нашој причи. И покушајмо да замислимо на шта је могао да мисли Жак Де Моле - у каменом казамату замка Шинон - у ноћи пред смакнуће?
- Дакле, сутра је свршено. Мене ће предати огњу... Али пепео ће бити скупљен. Седам година у тамници није прошло узалудно. Овде сам чак у тајности основао четири ложе.
Оне ће срушити власт краљева и папа! И на тим руинама ће подићи храм светске републике!
- Извините, али ви сте били заточени у самицу. Ове речи вам је један од масонских аутора - Коде Де Гасипур - приписао касније.
- Захвалан сам му за то.
- Захвални? Али, зар не одговарају истини?
- Има нешто што се данас чини истинитим. Али садашњост је - илузија. Она се одмах претвара у прошлост. Постоје само неразјашњена прошлост и нејасна будућност. Ко је у моћи да препише прошлост у име будућности - зар није сличан Свевишњем Творцу? У почетку беше реч. Важно је изговорити је, а затим ће она обрасти у тело и крв. И напокон - зар се моје пророчанство освете није збило?! Да, јахачи јереси са „шапастим“ крстовима на грудима век за веком поново се појављују на духовним путевима Европе. И сваки пут то постане знамење предстојеће катастрофе.
Њих су се сетили крајем XVII века, када су прве масонске ложе биле оформљене у Британији. У земљи, која је својевремено прихватила изгнане храмовнике. (Године 1737. један од оснивача масонства, Рамзеј, потврдио је тезу о темпларском пореклу ложа).
Дакле, управо храмовници су стајали крај колевке „слободних зидара“, градитеља „духовног храма Соломоновог“!? Ако је тако, онда су стајали са каменом под мишком – старинском, антимонархистичком заклетвом Жака Де Молеа.
Руска масонерија
Још један имагинарни дијалог
... Мој гост, неприметан човек, невисоког раста скида свој плашт. Обичан плашт домаће производње. Али под њим, толико обичним, капут је мишје боје, а преко читавих груди прелази широка лента. Црна, оивичена белом. Опрезно се обзирући, не почињући разговор, мој будући сабеседник уредно поправља тај знак. У нижем делу ленте, крај појаса, блеска нешто метално. Малени, дужине мање од малог прста, мач. Чудни рудимент, сачуван од оних времена, када су мачеви имали не само ритуално значење.
Мој гост је – „витез Кадош“. У хијерархији слободних зидара, тај степен се сматра „степеном вендети“.
Име му је Владимир Новиков. Он хвата мој поглед:
„Црно-бела симболика ленте означава супротстављеност добра и зла. Управо од 30-тог степена почињу темпларски витешки степени масонерије. Они подразумевају већ не само херметику, затворени рад у ложи. „Витез“ добија у руке симболички мач ради борбе у спољном свету“.
Каква је то борба - тек ћемо видети... [9]
Истраживач историје „слободних зидара“, Г. Вернацки, писао је да међу рукописима масона Ланског постоји парче сиве хартије на којој је записано: „Император Петар I и Лефорд били су у Холандији примљени у темпларе“. Према другој верзији, Петра је иницирао Велики мајстор британског масонства Христофор Рен. То се догодило две деценије раније од рока који се сматра званичним датумом оснивања енглеских ложа. Године 1717. масонство је само изашло на површину.
Сличан закључак посредно потврђује и следећи акт. Масонски зборник, „Симболи и амблеми“, које је саставио Француз Де Ла Фем, крајем XVII века, објављен је на руском језику, у Амстердаму, 1707. године.
Шаљиви скупови Петрови у Сухаревској кули у ствари су били заседања ложе. Да ли је случајно баш Петар укинуо патријаршију у Русији? Укидање византијског предања, „симфоније“ Патријарха и Цара, власти небеске и земаљске, касније је одиграло трагичну улогу. Када земља изгуби духовну традицију, која је за њу органски срасла, пре или касније долази несрећа.
Шеф руске масонске ложе, основане 1721. године, био је Јаков Брјус. Цар Петар није постигао највише степене посвећења. Следствено томе, није знао за антимонархистичке тајне заклетве, које су долазиле још од темпларских времена и биле доступне само малом броју посвећених...
Година 1705. Версај. Херцог Филип Орлеански окупља потомке темпларских породица. Формира се друштво „Мало васкрсење темплара“. Оно заседа на дан спаљивања Жака Де Молеа.
Каква подударност! Онај ко уме да оживи симболе - влада умовима!
Ускоро се појављују спискови Великих мајстора реда, од Де Молеа до Херцога Орлеанског. Подвлачи се непрекинутост темпларских традиција, које су тајно постојале вековима.
Година 1743. Гроф Сен Жермен први пут јавно наступа у Лиону пред месном масонском ложом. Утврђује се степен Витеза Кадоша, који мора, да за рачун темплара, изврши освету.
Тада је отиснута масонска медаља. На њој је представљен жбун љиљана (симбол краљевске власти), посечених мачем, и уклесан натпис: „Освета даје своје плодове“.
„Игра доконог ума!“ - опет ће приметити савремени скептик. За њега је симболична аналогија - дечја забава. Али управо на тај начин људи су мислили вековима. И ко зна како и када ће оживети заборављена сагласја слова, речи и знакова! По мишљењу Карла Јунга, ако је језик симбола и заборављен, подсвест је крцата знањима која су привремено уснула. Разбудити их - задатак је жречева новог времена.
Преузмите књигу
Побусани понедељак
Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.
Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:
1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;
3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.
Останите у васкрсној радости.
Из књиге „Практична веронаука“
Васкрс у Јерусалиму
Суд Пилата.
Котарбинский Вильгельм Александрович (1849-1922). 1887–1895 гг.
Фреска в северном корабле храма
Владимирский собор, Киев
Васкрс у Јерусалиму
Сав покривен тугом, сред поноћи свете,
док над Јерусалимом херувими лете,
спрам светлости бледе догорелих свећа,
клекнуо сам испред Христовог распећа
и шаптао тихо: О, Преблаги Спасе,
да ли чујеш људске очајничке гласе?
Данас као никад милост нам учини
земаљску дечицу са распећа скини.
И деси се нешто да ми дух страст смрви
са Христова тела паде капља крви;
чим земљу дотаче у огањ се створи
и глас ко земаљски из огња прозбори:
„Грешни сине земље, шта тражиш од Мене?
Зар земаљској деци Божја милост треба?
Бог вам посла Љубав, ви је не примисте,
јер сви у страстима свог тела живите.
Бог вам посла Правду и Истину праву,
дочека је мржња и зави у таму.
Истину продасте за 30 сребрника
и на крст распесте својега Женика.
Док Љубав и Правда и Истина буду
на земљи имали Кајафу, Пилата и Јуду,
дотле ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.“
Глас умуче, страшни, чудни огањ неста,
а распети Господ покрену се с места.
Од страха и бола језа ме обузе,
из очију Спаса потекоше сузе.
Песмом и молитвом храм небески каде,
опрости им Боже, не знају шта раде.
Слепа им је мржња помутила главе
место да се љубе, један другог даве.
И зато ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.
*Ауторка песме још за живота (по речима девојке која ми је ову песму проследила) није желела да се зна ко ју је написао. Као дугогодишња богомолитељка учествовала је у састављању богате духовне лире Чокот под благословом сада већ умировљеног ректора Карловачке богословије, проте Душана Петровића. Сматра се да је песма надахнута утисцима упокојеног проте Милорада Ердељана са његовог пута у свету Земљу, о Васкрсу у Јерусалиму. И песму и њен историјат настанка пренели су ми наши драги, стари и дубоко верујући суграђани: тетка Мирка и чика Никола. Трудећи се да испоштујем жељу наше упокојене сестре, која је ову песму написала, могу да кажем само да је потекла из чувене богомољачке породице Николајевић и да је била снаја мученички пострадалог владике Платона у Босни за време Другог светског рата. Владика је недавно канонизован од стране СПЦ-а за светитеља. Песма је више деценија певана искључиво на Велики Петак у Николајевском храму, новосадском.
Распятие.
Василий Петрович Верещагин. 1875–1880 гг.
Храм Христа Спасителя, Москва