Све у причама бива

У човеку постоји сакривена сила

 

 

У овим тешким годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију, каже Светогорац.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица...

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара...

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође „син погибли“ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу...

Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила.

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава… Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред.

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја...

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом...

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво.

Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште.

Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: „Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. „Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Иер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли...

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике.

А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: „Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци.

Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. „Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: „Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима.“

Данас је наш народ умешен „на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасвим друго. Неки говоре: „Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан.“ Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци. Дође ми једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“, питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“ Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

 

Старац Пајсије Светогорац

 

 

ВАЖНО! Донирајте паметно!

Самоћа усамљености и тиховање самоће

Велики Петак

Христос и Његове „паралеле“

 

(слика са интернета)

 

Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу међу људима такви примери који би својим животом и радом заслуживали чак и веће дивљење и поштовање него Исус Христос.

Многи су упоређивани са Господом Христом, али највише Сократ. Грчки философ и мудрац Сократ је био неоспорно велики човек, јер за њега говоре да је „најплеменитија појава коју многобоштво може показати“. Ипак, његова моралност извире из грчке моралности, јер је он ипак суштински израз свога народа, и не представља савршени морални пример за сва времена. Он јесте велика морална личност, када се упоређује са људима свога времена. Међутим, његове речи о врлини, иако су биле дивне, ипак су остале без већег утицаја на измену нарави његове ближе и даље околине. А савршени Христов морал је савршени израз Његове савршене личности. Никоме, апсолутно никоме из свога времена Исус Христос није био ни издалека сличан. По своме животу и у својој нацији – појава тако неслична онима који су били пре Њега, као што је неслична и свима онима који су после Њега дошли.

И живот и смрт ове две личности, и Исуса Христа и Сократа, показују два светилника и две светлости, али веома различите јачине. Заиста, и Сократ је био неправедно осуђен: њега су неправедно оптуживали да квари младеж, иако је био далеко моралнији од свих својих савременика, и он је примио насилну смрт испивши чашу отрова. Али, под каквим различитим околностима страдају и умиру ова два човека! Сократ је умро у дубокој старости, изживевши земаљски живот, умро је и без физичких и душевних болова, без страдања, лежећи у постељи и окружен својим драгим ученицима. А и мржња оних који су га осудили на смрт, није била дубока ни трајна. Већ сутрадан, они су се покајали и у њиховом срцу није било ни најмање љутње на њега.

А како је сасвим другачије било са Господом Христом! Страшне околности под којима је Он суђен и осуђен, трпео и умро, и Његово држање за све то време показују једну заиста надчовечанску снагу и величину, коју уопште нису били у стању да измисле људи, него је морала као таква стварно и постојати. Не само мржња и клеветање, него и презрење и мучење, неразумевање и напуштање, опкољавали су са свих страна Исуса Христа у Његовим последњим тренуцима живота. Још несхваћен, и напуштен од својих ученика, поруган, исмејан, тучен, мучен и злостављан, како од јеврејских тако и римских слугу и војника, осуђен на срамну смрт на крсту, којом насилно умираху само робови и разбојници – и још између два разбојника – и, напослетку, од свих ружен и онда када је висио на крсту и био у највећим мукама – Исус Христос је сачувао и показао једну такву снагу и величину духа, каква би заувек остала неразумљива, да не налази своје објашњење и разумевање у Његовој вишој, Божанској појави. Да! Ако су живот и смрт Сократова достојни једнога мудраца, живот и смрт Исусова показују Бога!

Сви велики људи – не само Сократ – синови су свога краја и народа, и у извесном проценту су духовни производ свога времена и прилика под којима су живели и формирали се. А Исус Христос, иако се појавио у јеврејском народу, и у томе народу живео и радио, ипак нема ничега додирног са тим народом, осим једино што носи телесно порекло од њих. Његова јединствена духовна прилика и појава у свим својим појединостима носи карактер свеопштости, општечовечанског – надчовечанског. Зато је и био неразумљив својим савременицима – за дуго чак и својим најближим ученицима.

Јер, када би непристрасан човек пажљиво читао Еванђеља, одмах би му упало у очи: потпуно идеолошки сукоб између Исуса Христа и ондашњег ученог представништва јеврејског народа: књижевника – фарисеја и садукеја. Ту и лежи прави узрок Христовом гоњењу и смрти. Ништа нам више не показује узвишеност и оригиналност Христове појаве, него када је упоредимо са законском праведношћу Јевреја Његовог времена, која се поступно изградила под утицајем рабинског ситничарства. Све те многе хиљаде ситних и бесмислених прописа, представљале су читаву „планину“, која је тешко притискивала народ, а важиле су све без разлике као Божанске заповести. Ево шта су од простог празновања суботе они још измислили да се сме чинити суботом: смеју се само два слова написати, и два избрисати, не сме се носити више јела од једног места до другог, него онолико колико износи једна сува смоква, нити више вина него је довољно за мешање у чаши, ни млека више од једног гутљаја, ни меда више него је довољно да се помаже једна рана... итд.

Колика је разлика између Христове узвишене, животворне науке и овог књижевничког- фарисејског беспримерног, штурог, беживотног формализма, који је убијао душу, али кога су чувари Закона и прописа суревњиво чували! Каквог духовног сродства може да буде између Христове науке, који је, на пример, брак уздигао до идеалне чистоте, до светиње – до Свете тајне, и науке рабина Хилела, који је дозвољавао мужу (и то само мужу) да отпусти своју жену, само ако му је покварила ручак, или науке чувеног рабина Акибе, који дозвољава мужу да може исто учинити, а из разлога ако је нашао другу, лепшу жену!?

Господ Исус Христос се уздигао изнад свих националних представа о моралном савршенству, па ипак ништа није позајмио ни од Грка, ни од Египћана, ни од Римљана, нити је позајмио, нити ишта има заједничко са ма којом познатом моралном величином, али свакоме служи у сваком погледу као најсавршенији образац. Он је изнад раса и народа, изнад струка и позива – а опет је тако сродан свим расама и народима, и свим појединцима свих струка и позива. Грци бивају Његови ученици, иако Он међу њима није основао никакву философску школу, индијски браман Га поштује, иако су Га проповедали људи из ниже касте – рибари, црвенокошци Канаде и црнци Африке моле Му се, иако је Он припадао белим људима, које они мрзе. Свака разлика боје коже, телесне структуре, обичаја и навика нестала је у Њему, у коме су сви синови Адама поново нашли своје јединство.

Тако је схватио Господа Исуса Христа и апостол Павле, који је успео, и то једино Христовом помоћи, да скоро из темеља измени своју, у сваком случају значајну фигуру једног типичног фарисеја и Јевреја. Он је тако и разумео значај и карактер Господа Христа, преко кога и кроз кога се једино могу сви људи приближити, и преко кога и кроз кога се сви истински Хришћани свих раса и сталежа стварно приближују један другоме, осећајући стварну међусобну блискост и сродство.

 

Протојереј др Радивој Јосић

„Борба против и за јеванђелског Исуса Христа“

 

 

О здравим и болеснима

 

 

Једном викаху на Христа благог књижевници и фарисеји говорећи ученицима Његовим: Зашто једете и пијете с грешницима? На овај прекор дао је Господ неодољив одговор: Не требају здрави лекара но болесни. Ту морају сва уста да замукну. Но, питање је ко је болестан: да ли само извикани грешници или још неко? Фарисеј, који је позвао Господа на обед, гадио се извикане грешнице. А гле, Господ се није гадио њега, неизвиканог грешника, али грешника теже оболелог него што је била она жена. Јер ова извикана грешница кајала се и плакала, и тиме се она препорађала, поново рађала, и постајала праведницом. Онај фарисеј пак гордио се правдом својом законском, или боље рећи вештином скривања својих грехова.

О, браћо моја, оно што је у људи високо мрзост је пред Богом (Лк.16,15). Ово је опет Он рекао, Проницљиви, Свезнајући. Чувајте се, браћо, тајних грехова, а јавних знам да се чувате. Тешко вештацима у скривању греха својих, тешко њима! Јер оно што они скривају код себе од људи види Бог. И кад их људи испрате с почастима из овога света, анђели Божји окренуће се од њих, окренуће се од грозног мириса дуго скриваних и нелечених рана душевних.

 

Свети Владика Николај Велимировић

 

 Жива вода - Крај Твојих ногу       

 

О трговцима у храму

 

Исус Христос изгони трговце из храма

 

... Промислите, шта би било данас, кад би се Христос међу нама јавио и завирио у наше храмове и наше светиње?

У нашим храмовима за молитву нашао би Христос многе од нас свештеника, који истина не продајемо „волове и овце и голубове“ и не мењамо новац у цркви, но који смо на други начин постали трговци у храму. Ми смо постали трговци у храму на тај начин, што смо се почели односити равнодушно и хладно према светињи, којој служимо. Ми не служимо с преданошћу и одушевљењем, но служимо само по дужности. Ми не служимо предано и одушевљено Богу, јер се бојимо да тиме сувише не ограничимо службу лично себи и својима. Ми не служимо предано и одушевљено ни лично себи ни својима, јер се бојимо да тиме сувише не ограничимо службу Богу. Ми не служимо отуда ниједног господара како треба, а служимо многе како морамо. А кад се светињи служи како се мора, а не како се најбоље може, онда јој се уопште и не служи, но води се трговина с њом. Ко светињи служи по дужности, а не по срцу, тај одмерава тачно да да светињи онолико, колико она њему даје. А ко тако педантно одмерава, тај од светиње прави трговачку робу, а од храма трг и мењачницу.

Многи од нас свештеника постали су трговци у храму још на тај начин, што сами не виде куд ходе, а хоће друге за собом да воде. Свештеницима, који нису трговци, служи њихова вера као буктиња, коју они носе пред собом и осветљавају себи пут живота. Ми смо пак буктињу наше вере затурили за леђа, због чега лутамо и посрћемо по мраку, и напрежемо своје голе очи, да би разазнали пут пред собом, као и они, који немају никакве светлости. Ми непрестано уверавамо људе, да је нама дата светлост, међутим, ту светлост своју нити ми видимо нити је другима показујемо. Ми смо постали поклопљена светлост и со, која је остала без укуса.

Зато би Христос завитлао на нас бичем својим, и тражио би, или да напустимо храм или да се више загрејемо за светињу, која је у храму. Овакве какви смо Христос нас не би извесно трпео у храму, као што није трпео трговце у храму јерусалимском, који су телад продавали и новац мењали.

Но не би се Христос завитлао бичем само на нас свештенике, но и на оне, који воде трговину са осталим светињама људским.

Јесте ли чули где се говори о храму науке? Па кад наука има своје храмове, онда значи, да је наука светиња. Но да ли познајете добро свештенике ове светиње? Јесте ли улазили у храмове њихове, у њихову светињу над светињама? Јесте ли чули, колика се блека раздаје понекад из ових храмова, и колики звек новца? Људи, који изналазе истину, често пута је пре нађу него што пођу да је траже. Људи, који узалуд траже и ништа не налазе, узимају истину, коју су други нашли и с њом звекећу и вичу, сујетно и пркосно, као мењачи, који на лак начин дођу до много новаца. Људи, који пронађу једно ново слово у великој азбуци науке, трубе на све четири стране, да су пронашли целу нову азбуку науке, помоћу које се на лак начин може исписати и прочитати свака тајна и на небу и на земљи. Има људи, који се називају свештеницима науке, и којима је сваки њихов доручак претежнији од најтеже научне истине. Има првосвештеника науке, који гледају на науку као на фабрику хлеба. Што савршенија та фабрика она више хлеба производи. Кад би сатана предложио тим људима, да им и ту сву фабрику, заједно са свима великим и малим истинама у њој, претвори у хлеб, под условом да му се поклоне, они би му се до земље поклонили. Има научника, којима светлост науке не допире до срца. Наука им само разум осветљава, а срце и карактер помрачује, и што год разум бива светлији, то срце и карактер њихов бивају црњи. Такви научници више наносе штету човечанству но користи.

Универзитет је највиши храм науке. Но све свеће, запаљене у том храму, не загревају: многе спаљују све што дође у њихов домашај. Колико малишана има у овоме храму, који, сами ненаучени уче друге, и сами неваспитани васпитавају друге, и који сву своју величину дугују величини имена онога храма, у коме су се и они на неки начин нашли као жречеви! Ови случајни и мали жречеви науке живе у једној невероватној декаденцији воље и карактера. Не говорите пред њима о херојским делима, јер нерви њихови то не подносе. Не хвалите пред њима јаке карактере, јер њима је досадно о томе слушати. Не говорите пред њима ласкаво о њиховим колегама, јер то их баца у несвест. Не читајте њихову полемику по новинама и књижевним листовима, јер ћете осетити несавладљив стид и гнев.

Но не презирите ипак храм науке због многобројних трговаца и мењача, који у њему тргују светињом и звецкају новцем. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих онако исто као што је витлао бичем попут притворних књижевника и фарисеја свога времена. Верујте, да би Христос сматрао за мисију своју и данас, кад би се наново јавио, да очисти од трговине и храмове науке, онако исто као и храмове вере и молитве.

Но Христос се не би завитлао бичем само на трговце у храму молитве и у храму науке. Он би се завитлао својим бичем и на трговце у храму законодавства.

Јесте ли чули да се говори о светињи закона државних? Па кад су ти закони светиња, онда је место, где се они стварају, храм те светиње. Парламент се зове тај храм законске светиње. Но да ли познајете добро свештенике овога храма? Јесте ли улазили у њихову светињу над светињама? Јесте ли чули, колика се блека раздаје понекад из ових храмова, и колики звек новца?

Као што су трговци, које је Христос истерао из храма јерусалимског, дошли у храм не ради молитве но ради трговине, тако и многи од свештеника законодавства долазе у храм законске светиње, у Парламент, не ради законодавства но ради своје личне трговине и своје личне добити. О, каквим све путевима ходе ови људи, док добију улазницу за овај храм! То су најшири путеви, који су уопште познати у свету. Јер, стешњава ли истина пут, који води у Парламент, трговци законске светиње одгурују истину са свога пута, и пут бива шири. Стешњава ли им правда тај пут, они и правду одгурују, и пут опет бива шири. Стешњава ли га патриотизам, они одгурују патриотизам у страну, и пут опет бива шири. Стешњава ли га здрав разум, они одгурују здрав разум, и пут бива још шири. Стешњава ли га пријатељство, они пријатељство одгурују, и пут ка Парламенту бива још шири. Стешњава ли га дана реч, они газе дану реч, и пут бива још шири. Стешњава ли га Сатана, они гурају Сатану у страну, и пут бива још шири. Стешњава ли га Бог, они гурају и Бога с пута, и пут бива још шири.

Треба видети ове трговце законодавне светиње, како се гурају на путу за храм. Ако их никад нисте видели како се гурају, гледајте их сад, гле, сад ће бити избори код нас у Србији. Гледајте их, кад се направе народни људи и разиђу по народу, с наученим својим улогама, као глумци кад иду на бину. Гледајте их, како, као мађионичари, праве од целе ове озбиљне земље једну позоришну бину, на којој глумирају једну невероватну комедију, у коју и све нас увлаче. Посматрајте, како цео наш живот народни постаје све комичнији, - ах не, но трагичнији, - што се више избори приближују, како губи све више своју реалност и све више се претвара у глуму. Посматрајте ове глумце, како иду из престонице у народ, и ону "господу - сељаке", које је сирота култура једва успела да учини људима без светиње и морала, без срца и карактера, и који долазе из народа у престоницу, - посматрајте их сад приликом избора, кад излазе на зборовима пред народ и громогласно вичу: "ми смо најбољи људи у овој земљи, бирајте нас!"

Ко би од вас присутних овде, браћо, имао дрскости да каже за себе овде пред нама осталима: "ја сам најбољи човек на овоме скупу?" Нико извесно. Међутим, наћи ће се од данас до 1. априла стотине људи у нашој отаџбини, који су далеко од тога да буду добри, а који ће за себе пред хиљаде других, без устручавања и без стида, казати: ми смо најбољи, бирајте нас! И кад ти људи, који су далеко од тога да буду добри, обману народ и дођу у парламент као "најбољи" људи из народа, онда би било чудо, кад се храм законодавства не би обратио у трговину светињом и у мењачницу, било би чудо, кад се из тога храма не би чула блека и звекет новца. Или шта мислите? Мислите ли ви, да ови "најбољи" људи збиља долазе с намером, да скроје најбоље законе за народ? Варате се. Они долазе не да кроје најбоље законе за народ, но да воде за себе најудеснију трговину. Или шта мислите? Мислите ли ви, да они долазе да раде за народ и говоре истину у име народа. На жалост не. Они се толико уморе и настрахују приликом избора, да им је одмор у Парламенту најмилија ствар. И они се толико наговоре лажи приликом избора, да их је стид отворити уста у Парламенту и рећи истину, јер тиме би демантовали своју изборну лаж, која им је пропутила пут до овог храма народног.

Но не презирите ипак, браћо, храм народног законодавства, јер је он народна светиња; не презирите ту народну светињу због многобројних трговаца и мењача, који око ње трескају кесом и звецкају новцем. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих онако исто као што је завитлао бичем попут лажних народних представника свога времена. Верујте, да би Христос сматрао за мисију своју и данас, кад би се поново јавио, да очисти од трговине и храмове законодавства онако исто као и храмове молитве и храмове науке.

Но Христос не би завитлао само на трговце у храму молитве и у храму науке и у храму законодавства. Он би завитлао бичем и на трговце, који тргују светињом јавне речи.

Чујете ли, колико се код нас говори о светињи јавне речи? Видите ли, колико ревносних апостола налази ова светиња на све стране? Гле, ви сваки дан узимате у руке новине, храмове јавне речи. Зар вам не дође понекад, да посумњате у светињу ових храмова? Или зар вас је само једном увредила блека, која се раздаје из ових храмова, блека и звек новца? Није ни чудо! У ове храмове већина се купи не ради службе светињи но ради трговине и ћара. За свештенике ових храмова подносе често и они, који не подносе ни за какав други храм. И они, који немају ништа ново да кажу свету, устају и говоре кроз новине старе ствари као нове и тиме стварају досаду људима. Зашто говоре они, ако не зато да размене речи за новац? И они, који су тек настали на свет и почели да се уче, улазе у светињу јавне речи и праве се учитељима целога света. Зашто то раде они, ако не из сујете и трговачких обзира? И они, који су изгубили поштовање према свакој светињи на небу и на земљи, устају и користе се светињом јавне речи. Зашто то чине они, ако не због трговине? И они, који сваки дан свесно пишу лажи и памфлете против честитијих од себе, и тиме најгоре прљају светињу јавне речи, егзалтирано бране светињу јавне речи. Зашто то чине они, ако не зато, што и за њихову робу треба нека светиња, треба нека света фирма? Они ваљда знају, да се под фирмом светиње свака роба најбоље и најскупље може продати. И они који знају, да ће оно што они у новинама напишу читати и невина деца, која тек почињу да образују свој млади карактер, па ипак се не устручавају да кроз "светињу" јавне речи понуде тој невиној деци најразорнији отров, - зар и они нису трговци светињом?

Но не презирите ипак, браћо, светињу јавне речи, јер то је народна светиња; не презирите ту народну светињу због многобројних трговаца и мењача, који су од ње направили робу за своје шпекулације. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих исто онако као што је завитлао попут оних, који су у његово време обесвећивали јавну реч и тим обесвећивањем заводили народ на странпутицу, а себи стварали богатство и част. Верујте, да би Христос данас, кад би се поново јавио, сматрао за своју божанску мисију, да очисти од трговаца и мењача и храмове јавне речи онако исто као и храмове молитве и науке и законодавства.

Но с тим не би била завршена данашња мисија Христова. Он би морао витлати својим бичем и по другим светињама, обесвећеним недопуштеном трговином. Он би морао завитлати и на оне, који тргују светињом брака.

Да ли познајете оне људе, који у наше време тргују светињом брака? Можда ће неко познати такве људе, познајући себе. Чујте овај пример.

Пријатељ пита пријатеља:

- Каква ти је сад највећа жеља?

- Да се оженим, одговара питани.

- Па то није тешко, вели први пријатељ. Гле, у Србији се рађа женских колико и мушких. Нећеш ни ти остати без жене. Ето на пр. узми г-ђицу Н. Н. Она је лепа и образована и има темперамент, који би се подударао с твојим темпераментом.

- Доста, доста, но реци колико има мираза?, пита други пријатељ.

- 10.000, вели први.

- Ах, остави ти ту госпођицу другоме, мени треба 100.000.

Тако одговара овај господин, који у истини има једну жељу, као што каже, само не жељу да се ожени но жељу да без труда дође до много новаца. Жена и брак за њега су споредне и случајне ствари, за њега је новац главно, онако исто као што је за трговце у храму јерусалимском новац био главно, а молитва и вера споредно. И на овога трговца с браком завитлао би се Христос својим бичем.

Чујте и овај пример.

Неко питао једну богату госпођу:

- За кога желите дати вашу кћер?

Одговор је гласио:

- За човека од положаја.

Питање:

- Но помислите, госпођо, ти људи од положаја махом су с наочарима и лажним зубима. Јесте ли ви сабрали толико богатство зато, да помоћу њега дате вашу кћер за покварене очи и покварене зубе?

Одговор:

- На послетку ма и не био од положаја, но само мора бити богат.

Питање:

- Богат? Ви ћете, госпођо, учинити вашу кћер несрећном с најбољом намером. Замислите: она богата, он богат, живот без труда, без борбе, без бриге. Јесте ли замислили такав живот? Онда сте замислили несрећу своје кћери. У одсуству сваког труда, сваке борбе и сваке бриге, ваша кћер неће имати ни о чем другом да размишља до о браколомству. А живот испуњен само размишљањем о браколомству или планирањем браколомства јесте несрећа, госпођо, несрећа.

Одговор:

Ћутање.

И на овакву мајку завитлао би Христос бичем као на трговце у храму јерусалимском. Јер мисли овакве мајке јесу мисли чисто мењачке и шпекулантске. Њој није до тога, да њена кћи узме човека, кога би љубила, но до тога само, да се њена ситна материнска сујета задовољи.

Но не презирите ипак, браћо, светињу брака и не сумњајте у њу због многобројних мењача и трговаца, који су од те светиње направили робу за шпекулацију. Верујте, да би Христос данас, кад би се поново јавио у свет, сматрао за своју божанску мисију да очисти од трговаца и мењача и светињу брака и љубави онако исто као и светињу вере и науке и законодавства и јавне речи.

Христос би завитлао својим бичем и против свих оних, који тргују са светињом отаџбине; против оних, који искористе несрећне и тешке моменте у животу своје отаџбине, да би се они обогатили; против оних, који своју срећу зидају на несрећи отаџбине и своје богатство на сиромаштини отаџбине; против оних, који у критичним моментима своје отаџбине лиферују песак место пшенице, и угљен место барута, и који синовима Србије, кад се ови спремају за одбрану своје домовине, подмећу трулу храну и труло одело.

Трговина је једно потребно и оправдано занимање у друштву људском. Против трговаца, који тргују с оним, с чим је дозвољено трговати, Христос никад није устајао. Гле, и његови ученици трговали су рибом и за живота његовог и по његовој смрти. И он их за то није корео. Али их је укорео онда, кад су га они питали, каква ће бити њима плата зато што су оставили своје куће и пошли за њим. Он их је укорео као људе, који покушавају да тргују са светињом. Јер ко за правдом и истином пође, тај не пита за плату, коју ће имати од тога.

Тргујте и ви робом, драга браћо, но не тргујте правдом, јер ако будете трговали правдом, Христос ће бити против вас. А кад је Христос против вас, Јуда је с вама. Кога савезника више волите: Христа или Јуду? Ја вам предлажем Христа.

Тргујте и ножевима и коњима и ћилимовима, но не тргујте људима, јер људи су храмови, у којима обитава дух Божји. Ма како да су ти храмови запуштени и осути и помрачени, у њима лежи закопана светиња, која није за трговину. Сви су људи краљевски синови. Знајте то и не распростирите вашу трговину преко дозвољених граница. Јер, ако је дозвољено трговати ножевима и коњима и ћилимовима, извесно није дозвољено трговати краљевима. Будете ли трговали краљевима земаљским, тј. људима, тј. синовима Божјим, Христос ће бити против вас, а Јуда за вас. Бирајте!

Тргујте пшеницом и пиринчом, но не тргујте вером и верским светињама. Јер светиња се не може мерити истом мерицом, којом се мери пшеница и пиринач. Унесите слободно веру у вашу трговину, но не уносите вашу трговину у вашу веру. Будите запојени верским духом кад тргујете, но не будите запојени трговачким и мењачким духом, кад верујете.

Тргујте свилом и кадифом, но не тргујте законима, јер закони се не могу мерити истом мером, којом се мери свила и кадифа. Унесите законе у вашу трговину, - својој трговини тиме нећете нашкодити - но не уносите вашу трговину у законе, - јер ћете тиме нашкодити законима.

Тргујте вином и тргујте хлебом, но не тргујте љубављу и браком. Ако будете тежили да и љубав претворите у хлеб и вино, онда ћете бити противници Христови, јер Христос није тежио томе. Христос је учио, да човек не живи само о хлебу, но и о светињи. О самом хлебу живе животиње, човек потребује за свој живот још нешто, сем хлеба, - потребује светиње, идеала.

Вама нарочито говорим, млади моји пријатељи из Трговачке Омладине. Ако чујете, да се говори против трговине и трговаца, будите уверени, да се то не односи на вас и да се неће односити на вас и на ваш посао све дотле док ви сами не прекорачите праг које било светиње и док у њу не пренесете вашу трговину.

Ако чујете, - а то ћете извесно чути, - где се каже: трговина не зна за светињу, знајте, да таква парола не датира од Христа нити од једног великог учитеља и добротвора човечанства, но од оних, који би трговце из храма јерусалимског могли убројати у своје директне претке.

Ако чујете, - а то ћете извесно чути, - где се каже: у Србији су све светиње постале трговачка роба, онда протумачите то не као да су у Србији све светиње уништене но као да су све светиње у Србији малтретиране. Но верујте, драги моји, верујте ми, светиња је свака стрпљива и да се дуго малтретирати, но светиња је свака бесмртна, и надживљује све оне, који је малтретирају. Помреће трговци светиња по свима храмовима, но светиња ће остати и храмови ће постојати и даље. Гле, вера и наука и закони и јавна реч и брак поштовани су као светиње у старих и прастарих народа. Много је хиљада година прохујало, многи стари и прастари народи сишли су с позорнице историје, но светиње и до данас стоје. Помрли су милиони и милијарде трговаца, који су трговали тим светињама, но светиње те, гле, још не умиру.

Верујте ми, онај ко светињом тргује, тај чини себи веће зло но светињи. Тај губи душу своју, док светињу својом трговином само засењава. А светиња може и под сенком и под блатом чекати, док умре један човек, који је малтретира, или док изумре цела једна генерација, која је гази, може чекати и опет се може засијати још у већем сјају. Но изгубљена душа људска остаје изгубљена.

Ако сте само и помислили да тргујете светињом, знајте, да бич Христов већ завитлан стоји над вама, као над трговцима јерусалимским. Напустите помисао своју, док се бич Христов није спустио на вас.

- Па како ћемо бити богати?, питаће неко од вас. - Како ћемо бити богати, ако не будемо трговали светињом?

Ја знам само један одговор на то:

- Ако је трговина светињом једини пут ка богатству, онда вам ја најискреније саветујем: будите сиромашни!

Говорена београдској трговачкој омладини

 

Свети Владика Николај

Одломак из дела „Беседе под гором“ (О трговцима у храму)

 

 

 

Рећи ћу Богу све!

 

 

Христос је имао сјајну комуникацију са децом: Он их је волео, грлио их и при том храбрио своје ученике да их доводе код њега, учећи на тај начин своје слушаоце да постану као деца како би се спасли. Између осталог, Он је учинио ради њих многа чуда. У деци је видео чистоту њихових срца, њихову безгрешну осећајност, искреност њихових речи, њихово трагање за истином и испољавање њихове љубави.

И они узвратише ову љубав према Христу, тако да су Га, по Његовом уласку у Јерусалим, прослављали у Храму, узвикујући: „Осана сину Давидову!“.  Кад се високи свештеници и књижевнице побунише, Христос их подсети на речи псалма: „Из уста мале деце и која сисају начинио си себи хвалу“ (Мт.21:16).

Овога сам се присетио док сам читао (онлајн) речи трогодишњег дечака из Сирије непосредно пред његову кончину. Био је смртно рањен и неколико тренутака пре издисаја рече, са сузама у очима, у болници где су бринули о њему: „Ја ћу рећи Богу све о вама... Рећи ћу Му све...“

Каква страхота, истина и искреност речи! Она слама срца; то је бичевање уперено против нашег окрутног и безосећајног друштва. Живео је само три године на земљи, коју је Бог створио да буде „веома добра“ , а он је доживео негостољубивост . Земља не сноси кривицу, она је беживотна, већ човек, који се побунио против Бога, трујући је стално. Ово дете није имало времена да се радује ономе што је Бог створио, нити да пружи свету нешто од онога што је у себи носило.

Заиста, како је брзо он осетио мржњу и пакост човека! Нажалост, током кратког периода свог живота, он је био сведок превелике острашћености људи, који немају обзира ни према чему и уништавају све. Један тренутак је довољан да се препозна вечна љубав Божија и вечна мрзост злобе, кроз своје инструменте.

И чим је то мало дете умрло, наравно, оно је о свима посведочило Богу: имена и адресе кривих за пустошење које су изазвали. И рекао је Богу све о томе колико бола је искусио у свом кратком животу, о болу његовог тела и душе. И уздаси овог малог детета уједињени су са уздасима свих оних који пате неправедно, као што пише у Откровењу: „Докле, Господару Свети и Истинити, не судиш и не кајеш крв нашу на онима што живе на земљи?“ (Отк. 6:10).

Дете моје, „сведочи“ на њих, откриј Богу све оне који шире болест кроз Његову творевину, све Му реци. Са друге стране, Он зна њихове науме, методе којима се служе да их спроведу у дело, као и злочине које носе. Али Му свеједно реци, зато што Он воли децу и прима њихову бол.

Ако препознамо у овом болном вапају трогодишњег дечака из Сирије и гласове друге деце која су злостављана, мучена, силована или киднапована, бићемо бољи људи. Једног дана, међутим, биће све откривено и схватићемо да је Бог знао све, да је слушао јад оних који су неправедно патили и деце у болу.

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит Хиротеос

Преузето

са енглеског преводила причалица

 

Породични буквар

Орао и голуб

 

 

Млади орлић подиже крила

за пленом;

ловчева га стрелица згоди

у десно крило и сломи га.

Стрмоглављен у гај мирта

гута своју бол три дана

и трза се у мукама

три дуге, дуге ноћи;

најзад га опорави

свуд присутни балзам

природе што лечи све.

Он се из грмља ишуља

и рашири крила – ах,

моћ узлета одрезана!

Мучно једва гмиже тлима

за грабежом недостојним

и мирује прежалостан

на ниској стени уз поток;

спрам храста погледа,

к небу горе,

и суза му зали око поносно.

 

 

Тада обесно кроз гране мирта

долепрша двоје голубова,

спусте се и кимајући шећу

златним песком крај потока

и гучу једно другоме;

црвенкасто им око блудећ

спази искреног жалосника.

Голубан се знатижељно подиже

к блиским гранама и љупко га погледа,

самодопадности пун.

„Тугујеш“, умиљкава се,

„буди храбар, пријатељу,

не можеш ли се златној веселити грани

овде све?

Зар немаш за мирно блаженство

која те штити од жаре дана?

Не можеш ли сјају вечерњега сунца

на маховини мекој уз поток

срце узнети?

Ти ходаш свежом росом цвећа,

одабираш из преобиља

шумског грмља

прикладну храну,

утажујеш

лаку жеђ на сребрну врелу.

Пријатељу, права срећа

задовољност је,

а задовољност

свагда се задовољава.“

„О мудри!“, рече орао и дубоко озбиљан

поникну у се још дубље.

„О мудрости, говориш као голуб“!

 

Превод: Драгутин Тадијановић 1964 год.

Јохан Волфганг Гете

 

 

у.п.: Благодарим Лакију који ми је послао песму на радост и утеху.

 

Чудо у Сирији

Агенција OCP News Service (Међународна православна служба Хришћанских Новости) саопштава о чуду Пресвете Богородице у једном од манастира Сајднаја.

Случај је испричала једна сиријска хришћанка, која је недавно била у посети својој домовини. Чудо се догодило прошлог месеца, када је група терориста засипала ракетама један од тамошњих манастира. Монахиње у манастиру Пресвете Богородице зачуле су страшну буку и осетиле јаку вибрацију од ракетног бацача. Биле су убеђене да ће их ракета убити и уништи манастирски комплекс. Међутим, пошто се ништа од тога није десило, заинтересовале су се за „судбину“ ракете.

Неколико дана касније манастир је посетио један од војних генерала сиријске војске, да би им упутио честитке за Божић и Нову годину. Током разговора официр је поставио питање да ли је манастир у последње време претрпео било какве необичне догађаје, на шта су му монахиње испричале о ракети коју су на манастир испалили побуњеници, а која им није причинила никакву штету.

Официр је био крајње изненађен чувши за овај инцидент, а онда је изјавио да, иако није видео само лансирање ракете усмерене на манастир, ипак јесте са другим људима видео нешто сасвим чудно и необично. Ракета је била готово стигла до манастира када се изненада на небу појавила жена обучена у плаву одору и, узевши ракету у руке, бацила је у страну. Сви који су то видели, остали су у чуду. Генерала је заинтригирало ко би могла бити ова жена у плавом, око које се шири необична благодат. На крају је схватио да то не може бити нико други, до Пресвета Дјева Богородица – Мајка Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Извор: pravoslavie.ru

Светигора

 

Царица тишине

 

ГМО: Тренутак истине

Чудотворац Егински

Чудесни гроб Светог Нектарија Егинског (Васељенска ТВ)

 

Свако истинско задовољство има за своју основу моралну срећу.

Свети Нектарије Егински

 

Једног пролетњег поподнева, када су топли сунчеви зраци поново загревали земљу, Нектарија је посетио један богослов који је својевремено био његов ученик у Ризариону. Гост је Нектарија затекао како копа бунар за воду. Донео му је неке занимљиве богословске књиге из Француске, али су Нектаријеве руке биле блатњаве и није могао да прихвати поклон. Како се приближавала вечерња, Нектарије је брзо опрао руке, пресвукао мантију и примио госта у једној одаји намењеној пријему посетилаца. На први поглед, посетилац готово да није ни препознао Нектарија. Није могао да верује да је епископ толико мршав, блед и стар.

„Колико човек може да побледи и да остари“, помишљао је у себи. „Где је сада сва његова ученост, где је његово епископско достојанство?“

Када су се сусрели у гостинској соби, посетилац је рекао Нектарију:

- Преосвећени, неколико нас, дипломаца из Ризариона, много жалимо због...

- Зашто? Због нереда и пометње у свету?

- Каквих нереда? Ми жалимо због Вас, Преосвећени.

- Због мене? Чудно. Можеш да се увериш да сам још жив, да сам здрав, да радим и да још увек нисам отишао из овог сујетног света.

- Наравно да сте још живи али, како да кажем, човек Вашег јерархијског статуса, који би могао да постане слава Цркве...

- О каквој Цркви говориш? – збуњено је упитао Нектарије.

- Зар постоји још нека поред оне једне и једине? – упитао је посетилац.

- Наравно да не постоји! Међутим, слава о којој ти говориш не припада нама који смо још увек на земљи и којима ће бити суђено. Слава се налази горе, у Небеској Цркви.

- Ја то не оспоравам, али сматрам да међу онима који се још увек боре на земљи, има и оних који су у стању да развију своје способности.

- Дакле?

- Дакле, ми имамо тако изузетну личност као што сте Ви, а опет су Вас протерали и одгурнули у анонимност. Константин ми је рекао да ћете завршити шијући папуче за монахиње. Не могу да поверујем да неправда толико цвета у наше време. Правда је уз моћне, а ипак ласкавци и препредени успевају да је изиграју...

Посетилац је гледао у Нектарија и, противно својој вољи, почео да дрхти. Био је то беспрекорно одевен човек плаве косе, румених образа и сјајних очију које су дрско светлуцале. Било је очигледно да је то човек који добро живи.

- Чиме се сада бавиш? – упитао је Нектарије.

- Радим као предавач у неколико средњих школа. Нисам тражио да ме држава постави на неку одређену дужност. Лично се бавим питањима канонског права и студијама везаним за безбрачност епископа.

- Ти знаш – наставио је Нектарије – да успешна професионална каријера, како то називају на Западу, као ни прагматизам у овом животу, нису никаква гаранција за улазницу.

- За какву улазницу?

- Улазницу за вечни живот.

- Ви знате, Преосвећени – уз осмех је одговорио посетилац – да сваки аргумент има и свој противаргумент. Ако, на пример, учени људи тако одлуче, они могу да представе и да подрже Ваше књиге. С друге стране, међутим, они око њих могу створити заверу ћутања и тиме учинити да оне остану потпуно непознате.

- Моји списи нису настали због жеље за славом, настали су из осећања моје свештеничке дужности.

- Ви тврдите да слава није важна? Занимљиво! Морам признати да сам срећан када видим своје име потписано испод чланка штампаног у важном периодичнику или у некој широко рапрострањеној публикацији. Моја награда је осећање унутрашњег задовољства. Зар је то лоше ако неко осећа да је његов духовни напор награђен и да је био од користи?

- Нека буде, хајде да променимо тему.

- Због чега, Преосвећени? Зар сам рекао нешто погрешно? Зар је могуће да двојица богослова имају сасвим различито мишљење?

- Ми ствари посматрамо са различитих гледишта... Мене, на пример, ни најмање не интересује мишљење овог света или његова слава. Ја се превасходно трудим да извршим Божију вољу која и покреће моју савест.

- Значи, била је Божија воља да се повучете на ово острво и да живите међу неписменим монахињама.

- Променимо тему, молим те. Пре или касније, сви ћемо окончати и нико неће моћи да избегне страшни и праведни суд Божији. Ако си икада проучавао светог Јована Лествичника, требало би то да знаш. Нико неће бити поштеђен, драги мој, нико!

Посетилац је одбијао да оконча разговор. Прекинуо је Нектарија и наставио да спретно брани своје становиште. За сваки Нектаријев аргумент имао је спреман противаргумент. Био је толико сналажљив да је било готово немогуће супротставити му се коришћењем логике.

Нектарије није могао да престане да размишља о свом посетиоцу и о саркастичним примедбама везаним за његово „прогонство“.

Када је прошла поноћ, Нектарије је клекнуо пред иконостас у својој соби. Усредсредио се на велику икону Пресвете Богородице коју је за њега насликао онај светогорски живописац. Три пута се прекрстио и почео да се моли. Присиљавајући се да не плаче, са најдубљом побожношћу и богомислијем појао је Ти си моја Заступница:

- Пресвета Мајко Божија, видела си да је стари противник и непријатељ данас дошао да би поразио мој дух. Носио је свеоружје доказивања да свештеник треба да доприноси војујућој Цркви. Тврдио је да сам се удаљио од свог стада како бих Твом Сину принео само неколико побожних уздаха. Ти, Пресвета, знаш истину. Познате су Ти тајне бриге и жалости које је поднело моје срце. Ја Те молим и преклињем, Пресвета Богородице, да ме не оставиш самог у сумњи и пометњи. Ја сам мали и незнатан, и покушавам да прихватим само мала и незнатна дела...

Гледајући у готово детињаст лик Пресвете Богородице, Нектарију се учинило да на њему примећује осмех који је изражавао љубав, заштиту, благонаклоност и обећање, и истог часа је осетио спокојство.

 

Из књиге: „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - небески човек“

 

Чудотворац Егински

 

Тигар у снегу

- Како си ти постао поета? Како си почео?

- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?

- Шта?

- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.

- Не!

- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.

- И онда?

- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.

- То је било ружно од баке. Није волела птице?

- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.

- Моје срце куца, тата.

- И моје, али бакино није.

- Ако речи нису праве, ништа није право.

 

 

 

Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...

Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.

 

 

- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!

 

Културни империјализам