Све у причама бива

Тишина

Подршка Двери протесту против обавезне вакцинације

Покрет Двери позива све оне који се противе тоталитарном закону о обавезној вакцинацији да се 10.маја у 12 часова на Тргу Николе Пашића придруже и пруже подршку протесту "Грађанске иницијативе за необавезну вакцинацију".

Упозоравамо да се овим законом уводи опасан преседан са далекосежним негативним последицама, јер се оваквим неуставним изменама закона о вакцинацији уводи манир преношења одлучивања о безбедности деце из руку сопствених родитеља на владајуће структуре.

Елементарно је људско право да родитељ одлучи шта ће и да ли ће бити убризгаnо у крвоток његовог детета.Ако им ово дозволимо сад, шта ће тек радити са нашим унуцима?

Данас обавезна вакцинација, сутра обавезно чиповање. Све у циљу наводне безбедности деце идруштва. Да ли ћемо седети скрштених руку?

Ово је један у низу антипородичних закона који утиру пут модерном јањичарству на које ми, као породични покрет, не можемо да останемо неми.

Испред покрета Двери на скупу ће се обратити члан стручног савета за Здравство Двери Београда, Доктор медицине Јована Стојковић.

Успротивимо се ТОТАЛИТАРИЗМУ
ОДБРАНИМО ПРАВО НА ИЗБОР
ОДБРАНИМО НАШУ ДЕЦУ

Информативна служба Двери

Захтеви протеста:

Укидање присилне вакцинације у Србији у складу са Уставом Србије.

Тражимо примену постојећег закона да се Вакцинација може одбити не само из здравствених разлога, већ и зарад личног и верског убеђења. Да се нико не кажњава због тога.

Тражимо да се исти закон уведе у Србији, као и у већини држава у којима није обавезна вакцинација.

Тражимо да се формира комисија са докторима који су за, али и против вакцинације, да анализирају податке о доказима да ли су вакцине узрочници епидемије аутизма и да ли се број аутистичне деце попео са 1 на 10.000 у 1980. на 1 на 50 вакцинисане деце у 2013. и многих других болести.

Тражимо да комисија утврди истину да је од 2006. до 2013. регистровано 30.674 пријава случајева болести и смрти од ХПВ вакцине у свету. Као и од последица поливалентних вакцина, које се најављују ускоро у Србији као обавезне, од које је умрло 145.000 деце у Америци.

Тражимо да се на националној телевизији РТС отворе панел дискусије разних стручњака на тему вакцинације у наредних годину дана.

Тражимо да се на огласним таблама у свим домовима здравља јасно истакну информације, које вакцине имају контраиндикације које могу да доведу до смртног исхода и тешких болести.

Тражимо да се сваком родитељу који жели вакцинацију покаже писано упутство, садржај, произвођач, одобрење и рок трајања вакцине, као на сваком леку који добијамо на рецепт.

Тражимо да се води јавна статистичка евиденција о проценту вакцинисане деце и одраслих и о нежељеним појавама након вакцинације, иста би се коментарисала и објављивала на месечном нивоу на државној телевизији.

Тражимо смену Министра Здравља који је донео нови закон, који подразумева присилну вакцинацију и одговорност државе и да се из буџета пореских обвезника плаћају одштете родитељима који су изгубили дете или је трајно оштећеног здравља након вакцинације. У Америци је исплаћено преко 3 милијарде долара одшете, оштећеним породицама.

Редакција сајта

За слободу избора

Вакцинација

Зашто обавезна вакцинација не пије воду

Зашто обавезна вакцинација не пије воду?

Ако се ово ради, како кажу, ради заштите грађана, шта ћемо онда са тиме да наши политичари одлазе у земље где вакцинација није обавезна и хоћемо ли њих држати у карантину након повратка? Или, шта ћемо са свима онима који долазе из земаља у којима вакцинација није обавезна - шта с њима? И њих у карантин? Ако ми нисмо цивилизовани довољно као Амери, па што се они онда толико буне због вакцина?

Овде није реч о вакцинама, већ о преседану и политичкој игри, те манипулацији. Сутра могу да нареде стерилизацију. Могу шта хоће.

Онако како ће све који не назначе да нису донатори органа безобразно сматрати да јесу.

А ево шта врсни стручњак има да каже на све ово небивало:

Будимо људи

Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако, у поменутој Светосавској посланици из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:

„Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:

- Народна држава - отаџбина - земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.“

Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.

- То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: „Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.“ У Откривењу Светог Јована Богослова пише: „И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.“ (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла... И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове...

Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:

- У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!

Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане.

По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?

Патријарх је одговарао: „Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.“

Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!

Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером рекао: „Чуо је Онај горе!“

Преузето из књиге: Будимо људи - Јован Јањић

Са блога: Дођи и види

Благодат увек претходи искушењу

Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.

И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.

Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу.

Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично – молим те да будеш опрезан и чиста ума.

Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљујућу и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће.

Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати.

Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Нећу те“, каже, „отпустити у векове1“

Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог.

Због тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ће се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према свима, и благодат ће, и без да је тражиш, доћи сама.

Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога Његову свету вољу. Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење.Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења.

Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш их победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где их најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним.

Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Неће ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећу напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Нећу се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!“ Изненада, Он ће се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном” (в. Јов З8, 1-3). Сав у светлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!“ Ушима слушах о теби, а сада Те око моје види! Због тога прекоревам самога себе, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42, 5-6).

Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ће пламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 18-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ће проћи и ово!“

Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба.

И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани.

Старац Јосиф Исихаста

Неуставна вакцинација

Послушајте емисију, јер - имате право да знате све!

Ко је био Нушић?

Зашто је добро

ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА МУЖ МИРИШЕ НА ВЕТАР А ЖЕНА НА КУЋУ?

ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. Притом не било која револуција, већ јеванђељска.

Јеванђељска револуција у свести.

Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.

Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.

Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.

Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.

Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.

То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.

Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.

„Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.

Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.

Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.

Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).

И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.

Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!

Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир -  мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“.

То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо. А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.

Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.

Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.

Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље.

Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.

Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско?

Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?

„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.

Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.

Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.

Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.

Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.

Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).

Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац

Превела Ксенија Трајковић

Извор

И још један чланак вредан пажње

БИТИ ЖЕНА

Жива вера чини људе слободним

На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности.

Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему.

О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован К. који пише у свом дневнику:

„Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне.“

У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку – хипнотизеру.

При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.

У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега.

Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотизовати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање „пријемчивости“ за хипнозу.

Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотизује дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи.

У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.

Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример, од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа.

Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају – „врачеви“, „чаробњаци“ и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.

У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна („транса“ и „сомнабулизма“) и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље.

Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи сс неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе „слободнима“, како је говорио Господ (Јн. 8:36).

О неким људима се каже: „тежак човек“. То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.

Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља...

Николај Евграфович Пестов

Удаљавање човека од „образа и подобија“ Божијег

Фрула и Шантић

Милош Црњански

Писмо оца Тадеја

Писмо Оца Тадеја против медитације из 1994. године:

Господу омиљена племенита Душо,

Све потиче од мисли и добро и зло а каквим се мислима бавимо такав нам је живот.

Остави се медитације источњачких религија јер су све прожете магијом, ма колико оно изгледало да има нешто слично са Православљем, и не слушај лажи падших духова, него припадни скрушеним срцем у смирењу пред Господом и моли се од срца Господу.

Човек врло споро сазрева духовно јер је окружен многим саблазнима са свију страна и потребно му је дуготрајно искуство док не сазри и док не дође у крајње смирење, јер је крајње смирење савршенство хришћанског живота, а не васкрсавање мртвих и чинити разна чудеса.

Свети Оци објашњавају три степена молитве док само Свети Исак Сирин објашњава и четврти степен молитве својствену само Анђелима, а нама даје се с времена на време само као утеха.

Анђели непрекидно чезну срцем за Господа, тамо где престаје свака мисао и реч, то је молитва Анђела.

Буди у свему послушан својим родитељима и не смеш вређати своје родитеље ни мислима, а речима, опхођење и понашање према њима да о томе и не говоримо.

Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити.

У свему смири себе и у смирењу припадни у молитви пред Господом.

Теби су живци ослабели због напетости у будистичку медитацију, то одбаци и опусти се и нестаће проблеми које имаш.

Од Господа и Пресвете Богомајке мир и радост и све најлепше жели Свима

Архимандрит Тадеј и братија.

Преузето

Гнев Србије

Зашто се то „косовари“ селе? Не знате? Зашто су вам фрижидери празни? Зашто вам је повећана плата коју не примате? Искључите Пинк! Искључите телевизор! Послушајте глас народа и будите његов део. Сви ви којима је Србија отаџбина!

Омладино – време је да одрастеш а не да се играш и певаш док те у робље продају!

Не гледајмо на људе, већ за пример узмимо идеале који не пролазе, онако како су нам показали преци, како бисмо показали да имамо кичму и да нисмо црви ни глисте! Покажимо сви да нам је доста понижавања. Мој комшија, Крунослав, Хрват, дао је крв своју на Кошарама, иако је могао да се спасе, али је духом показао да његов идеал није нацизам већ – слобода. Мој комшија, Словак, на први позив војске отишао је и задужио опрему ставши раме уз раме са Србима - духом осећајући да је ово његова земља. Сетимо се Бранислава Нушића и других. Свуда у свету се зна: живиш у Француској – Француз си; живиш у Немачкој – Немац си. Само код нас праве појединце да бисмо се мрзели. Али то не треба да буде тако, јер бити Србин је стање духа, а то стање духа је имао и Бранислав Нушић са својим сином, Павел Штурм (потоњи Павле Јуришић Штурм), и Крунослав, и мој друг Суља.

Кад је један старији слушалац радија „Снага народа“ покушао да објасни неке ствари људима из своје околине, увек би чуо одговор: „Па то нису рекли на тв!“ Онда их је он позвао код себе да послушају радио. Кад су први пут чули обичан свет, који мисли као и они пре зомбирања тв-ом, почели су да долазе код њега редовно. У почетку је, каже тај човек, он кувао кафу њима, а после су почели да му је доносе како не би штетио. Углавном, било је као да су се откачили са „машине“ и почели поново да гледају својим, а не очима запада. Запада – који из дана у дан нагиње сатанизму.

Придружите се оној другој Европи која из дана у дан постаје разумнија, осећајући на својој кожи, где нас ова глобализација води. Ако немате нацију, државу, постајете потрошач. Ако сте донатор органа, тад сте на листи за одстрел. Ево, у Канади лекари могу да убију пацијента и то су као назвали „помагање у самоубиству“.

Ако не желите тога део да будете, онда знате шта треба да радите. Мислите док још можете! Још једино на нету можете мислити, али питање је докле. Ако и то укину, настаће мрак, а с њим ће се покренути зверињак. Не дајте да вас хране они који очекују од вас да гризете једни друге. Бог нам је свима дао таленте те их покрените. Умножите. Али се не продајте! Јер кад се једном продате, постајете таоци, а са вама и ваши у породици – заједно са вама и народ. И човек човеку постаје звер. То видим сваког дана све више, док се, под партијском књижицом, рвају за посао.

Србијо, ти која си увек стајала право, гледајући у Христа као једино светло, устани и скини прашину с очију да видиш где си!

Јер деца која долазе то од тебе очекују!

Усправимо Бешеново

Слика преузета са сајта: Манастир Бешеново

Манастир Бешеново

Рушен, скрнављен, oсакаћен, располућен,
разљуђен, разграничен, разнемањићен, расћириличен,
расрбљен, однарођен, утамничен на крсту путева где се сломило време,
решета га поган душе, траг му је завејан бокором пелина,
шибље и дивљи цвет купине га краси, сред напуклог темеља расте коприва
трње и плодови црног глога… Ко лако ломљива трска дозивам Бога.
Разгрћем коров, плевим стазу, окрећем страницу нагорелу,
сакупљам слова ћирилична, стари пањ и троскот, сваку циглу
везујем нитима словенске душе, а Они за један трен желе све то да сруше…
Сакупљам пепео са згаришта и ређам риму, осећам страх, осећам у срцу зиму…
Прошивам концем пожутеле књиге Светом водицом изворском…
Поручујем сапета горчином: “Не дирајте темеље светиње, проклете аветиње,
не дирајте иконе и иконостасе, запалите свеће за парастосе,
пречасна нека траје слобода стамена, закрпите пукотине везива и камена…
Јер, прозори када се замагле и камен се изгуби, заборавимо да смо људи!“
У поднебесју плевим коров са земље испуцале
да се Бешеново воздигне на достојну висину…
Шумим ко трска у просјају трсја,
да нас са ломаче срама не посипају бешеновским пепелом сивим
да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном живим.
Раздањена младост звезде раскрива, растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује, утамничено раздањује…
Јутро је! Рађа се сан из напукле таме…
Долази свануће, манастира Бешенова Васкрснуће!

Анастасија Коцић

Специјална награда на песничком конкурсу "Да васкрсне Бешеново"