Насиље над породицом
Зашто је најава измене закона о насиљу над женама и у породици заправо увод у насиље над породицом? Довољна је сумња већ и то што кампању покреће „Блиц“, а затим, по директиви, и све остале новине, које су дан пре тога известиле јавност како све новине нису у могућности да објаве истовремено све вести. Сад јесу? Сем тога, у земљи, где је дозвољено да гладујете, да будете без посла, да останете на улици, они брину о насиљу у породици?! Није ли то заправо пут ка томе да се деца прогласе државним власништвом? Размислите! Јер у новом уставу, који се пише споља, биће дозвољено склапање геј бракова и усвајање деце. Одакле ће добијати децу, јер, побогу, не сме им се ускраћивати право (тако они говоре да су им други криви, а не они сами, а све аминују психолози, а хришћани и други људи су хомофобични)? Нико и не мисли на децу, а по сиротиштима деца чезну за својим родитељима, а овамо желе да се деца рађају у незнању ко им је отац и мајка. То не може да води на добро, а друштво које жели да меша болесно и здраво у целину не може донети ништа добро.
Треба да знате како су вакцинисали децу овде код нас: без икаквог обавештења родитеља, довели су их у Дом здравља, закључали, и све вакцинисали иако је међу њима било и деце која у том тренутку нису смела примити вакцину. Мислите ли да ће тако поступати по целој Србији? И у Рашкој области? Исто важи и за закон о ненасиљу. То ће се односити само на неке. Погодите кога?
Емисију „Гнев Србије“, у којој се обрађује ова тема о насиљу, можете послушати од 59.40.
Упамтите: имате све обавезе према деци, али не и права!
Не сексуалном васпитању
То је изазвало скандалчић. Сад чиновници који су задужени за образовање наводно треба да испитају ова случај...
Зашто пишем «скандалчић», а не «скандал»? Па зато што оваквих случајева у Торонту има много. Појављују се свако мало, захваљујући родитељима којима није свеједно.
Један од најодвратнијих случајева десио се 2013. године кад је на зиду у учионици једне школе седам месеци (!) висио плакат с приказаном двојицом мушкараца који чак не желим да прикажем на овом сајту.
Плакат је открио неко од родитеља. И то је доспело у медије. Опет је избио скандалчић. Плакат је скинут. Али замислите: седам месеци ниједан наставник није изразио негодовање, није се зачудио због плаката који је био окачен у учионици у којој уче деца од 12-14 година...
Све то веома личи на «испипавање пулса» друштва. На исто оно проверавање као скакање «пуси рајотки» у храму. И на пажљив нељудски поглед: да ли ће људи приметити или неће, а ако примете – шта ће се десити? Хоће ли прећутати због страха да се не прочују као «хомофоби» или ће негодовати?
Родитељима из Торонта се мора признати: они негодују. Прошле недеље у школе у Торонту није дошло 35 хиљада деце! Родитељи су их задржали код куће у знак протеста против новог програма сексуалног образовања по којем ће деци у првом разреду објашњавати шта су «вагина», «вулва», «пенис» и «сексуални склад», трећацима ће позитивно говорити о хомосексуализму и истополним «породицама», шестацима ће о мастурбацији причати као о «пријатном начину за упознавање свог тела», а седмацима и осмацима – о оралном и аналном сексу. Планирано је још да се деца упознају с «теоријом полова» по којој их нема два, већ много. И ти ниси обавезно дечак или девојчица, већ како се осећаш...
Узгред речено, годину дана пре тога у ванкуверским школама је предложен програм по којем дечак, ако се осећа као девојчица, може да игра у женском спортском тиму и да иде у женски тоалет. Исто се односи и на девојчице које се осећају као дечаци. У Ванкуверу је деци такође дозвољено да облаче одећу пола који изаберу и школа не мора да обавештава родитеље о таквом понашању њиховог детета.
Огромна кинеска заједница у Ванкуверу је протестовала. По друштвеним анкетама само 20% Кинеза се позитивно односи према хомосексуалцима, док је међу Канађанима толерантно 80%.
У Торонту су на протест изашли сви: Англосаксонци, Кинези, муслимани разних националности, Руси, Грци, имигранти из Африке... Средином априла ове године одржан је митинг против новог програма за сексуално образовање на којем је своје мишљење изразило око пет хиљада људи. «We say “No!”» («Кажемо: ‘Не’!») – тако гласи слоган читаве огромне кампање против сексуалног образовања.
Митинг је организован преко пута зграде скупштине провинције Онтарио, у којој заседа Кетлин Вин – премијер провинције, која не крије да је лезбејка и која намерава да програм који је ужаснуо родитеље у основне школе уведе од септембра.
Она није чула родитеље. Није хтела да их чује. Прво је окупљене назвала «хомофобима», затим су новине писале да су у питању «верујући», а онда је министарка образовања Лиз Сандалс рекла да родитељима управља опозиција...
И тада је одржано још неколико митинга у различитим крајевима града, а онда је почео највећи штрајк родитеља у историји Канаде. У неким школама није било до 90% деце.
Власт се приметно узнемирила. Новине су засад наизглед неутрално расположене, али су више пута објављивале информације о предстојећем штрајку, на основу чега се могло закључити да деле ставове родитеља, пошто су промениле тачку гледишта. И објашњавају да су наводно неки злонамерници неправилно протумачили нови програм сексуалног образовања, да су намерно довели родитеље у заблуду, а он заправо за циљ има спречавање ране трудноће, као и заштиту деце од онлајн-педофила, заштиту ђака-хомосексуалаца или транссексуалаца од задиркивања... Као и... Може се набројати много онога што влада Онтарија каже у одбрану свог програма.
Али родитељи су га прочитали. Не само то, он им је познат од 2010. године, кад је извршен први покушај да се уведе у школе. Тада су отпор сексуалном образовању пружиле хришћанске организације. У Канади живи пастор-евангелиста Чарлс Меквити. То је познат човек који предводи организацију «Хришћански колеџ» од неколико хиљада чланова. У бици су учествовале и друге хришћанске заједнице. Управо оне су обавестиле јавност да влада Онтарија намерава да неприметно уведе у школу нови програм за сексуално образовање. Кад су у медијима објављене неке тачке из њега избио је скандал. Родитељи су почели да протестују и власт се повукла... Тада премијер још увек није била лезбејка Кетлин Вин, већ обичан отац породице Далтон Мекгинти. Управо он се повукао под притиском јавности.
А Вин, која се пре више година развела од мужа и која је код своје троје деце довела партнерку-лезбејку, одмах је изјавила да она није Мекгинти и да се неће повући...
И шта сад, упитаћете...
Штрајкови су окончани. У неким медијима се врши агитација за сексуално образовање. Почело је прикупљање потписа преко интернета за његово увођење (по угледу на родитеље који су прикупили око 70 хиљада гласова против сексуалног образовања). У новинама се стално објављују анкете. Само што увек дају исте резултате: негде је 72% родитеља против, а негде и до 80%... У новинама се алудира на то да су сами Канађани за сексуално образовање, али емигранти муте воду, пре свега муслимани.
Међутим, то није истина. Организатори митинга и штрајкова су рођени Канађани. И 2010. године и сад подигле су се управо канадске хришћанске организације. А емигранти се, и наравно, највише муслимани, одазивају на апел да се деца заштите од разврата.
У оквиру борбе неколико хиљада родитеља је ступило у Конзервативну партију Онтарија (Кетлин Вин припада Либералној) како би за вођу, а то значи – и за главног опонента Винове – изабрали човека који је обећао да ће се борити против сексуалног образовања – Патрика Брауна. И изабрали су га. Јуче су се родитељи Онтарија радовали резултатима гласања. Победио је Патрик Браун који је добио 62%. Од њега је изгубила жена која је његове ставове назвала «старомодним».
Тако да родитељи Онтарија сад већ имају свог борца. И намеравају да уколико власти не одустану од новог програма сексуалног образовања, ступе у штрајк на неодређено време, да упишу децу у приватне школе и да им обезбеде наставу код куће, јер је у Онтарију то потпуно легално.
Наравно, то би за родитеље представљало велики проблем. Неко (највероватније мама) ће морати да напусти посао, али људи не виде други излаз. Ако се уведе нови програм сексуалног образовања, одлазак у школу за децу неће бити безбедан. Основне школе деца похађају од предшколског узраста до 8. разреда (4-13 година). И ако у периоду полног сазревања пубертетлијама на часовима буду пунили главу о различитим врстама секса и приказивали видео и фотоматеријале, ко може да гарантује да узбуђени тинејџер неће извршити насиље над другарицом из разреда или над малишаном у школском тоалету?
Родитељи су посебно гневни због тога што је у време док се радило на овом програму за сексуално образовање 2010. године министарка образовања у Онтарију била Кетлин Вин, а њен заменик је био Бен Левин. Дакле, овај човек је 2013. године ухапшен и оптужен због дечје порнографије. Тренутно му се суди. Проглашен је кривим због писања дечје порнографске приче, али је главно то што је на сајтовима на којима се окупљају љубитељи ицеста давао консултације мајкама како да развраћају децу и како да упражњавају секс с њима. Левин је признао да су он и жена сексуално искористили своје три кћерке и да се нада да ће му одрасле кћерке дати унуке како би с њима исто поступио...
Подсетићемо на то да је професор Левин био заменик министра образовања у Онтарију. Путовао је по целом свету и држао предавања. О програму сексуалног образовања против којег родитељи сад штрајкују 2010. године је писао да је «за њега представља приоритет».
У северноамеричком друштву се одавно прича о томе да педофили намеравају да крену путем хомосексуалаца у одбрани својих права. И први наговештаји су одавно присутни... На седницма Америчког удружења психијатара се више пута говорило о томе да педофилија није психичка болест, већ оријентација... А где је оријентација, разуме се, не сме да постоји дискриминација... Такође су разноразни «истраживачи» изјављивали да је «негативан утицај секса с одраслима на децу преувеличан» и да су наводно вршена истраживања која су показала да су се људи који су доживели насиље у детињству у зрелим годинама реализовали... У Северној Америци постоје организације које пишу о томе да «нико не сме бити лишен задовољства због узраста». Разуме се, не ради се о старцима. Они имају иста права као сви остали одрасли људи...
Замислимо на тренутак да су педофили успели да се легализују. Али где ће узети децу? Ко ће их дати? А родитељи који буду одгајани по новом програму сексуалног образовања – у складу с новим причама о томе да «стереотипи ометају живот», да су истополне «породице» равноправне с обичним, да «за љубав нема пола», односно, где се данас може бити с мушкарцем, а сутра са женом, где данас неко може да буде дечак, а сутра девојчица... Таквима је касније довољно рећи да је деци једноставно потребан одрастао наставник који ће их професионално увести у полни живот и они ће пристати...
Родитељи Онтарија настављају борбу. Власти обећавају да ће нови програм сексуалног образовања увести у школе у септембру тако да ће се главна битка вероватно одржати најесен. А засад су изабрали вођу опозиције – Патрика Брауна. Католици су такође упутили писмо Римском папи преко његовог представника у Канади. У Католичку цркву у Канади се више не надају, зато што су неке битке већ одавно изгубљене. Али тренутно је главно оружје у рукама мама и тата – штрајк на неограничено време. Он највероватније неће моћи да се избегне.
Људи воле да се смеју
Они који се грохотом смеју сигурно неће рећи о чему се ради. Или не схватају или неће да открију тајну. Једноставно ће рећи да су весели и слагаће, а да ни оком не трепну. Слагаће сами себе. И тако смо, започевши причу о смеху придружили гуске људима који се смеју, јер кажемо да «гачу».1 Сад ћемо придружити и коње зато што ћемо за оне који се бучно смеју рећи да не само да «гачу», већ и да «ржу». Гуска је глупа, а коњ је похотан. Човек који се смеје као да рже и као да гаче је такође похотан и глуп. Иначе се не би смејао, или би се смејао мање и тише. То нису речи о неком далеком и туђем човеку. То су речи о самом себи, зато што и у мени постоји љубав према смеху. Љубав иза које туга и очајање крију своја црна лица.
Смех је посебно гласан за време чамотиње и бесмислице. Пир у време куге, пир Валтазара, Неронове оргије, све је то било непосредно пред смрт. Уочи погибије без покајања. Овакав смех је грчевит. Он представља звучну позадину, саундтрек управо овог пира за време куге. И сви подсмешљивци и кикотавци, слуге индустрије кикота – често су само слуге безумља, које је завладало масовном свешћу. Ево, могу да замислим како је много повода за смех Ноје пружао у старе дане својим грешним савременицима.
– Јесте ли чули? Овај безумник већ ко зна колико година гради неки огроман сандук и прича да ће бити потоп. Ха-ха-ха.
– Да, чуо сам. Спрема се да окупи животиње и уверен је да му је Бог то заповедио. Ха-ха-ха.
– Да. Овај сандук зове ковчег и хоће да плови њим док ми будемо тонули. Хи-хи-хи.
– Ми? Да тонемо? Овде су и кише ретке. Пукао сам од смеха кад сам јуче с друговима причао о тој глупости. У близини нема ни реке, ни мора. Све саме планине. И он је већ неколико деценија протраћио на своју глупу градњу. Да ли човек може тако бескорисно да употреби године живота које су му дате? Ха-ха-ха.
– Оставите на миру тог болесног човека. Нека гради свој огроман сандук и нека уђе у њега кад почне потоп који никад неће почети. Боље да се бавимо нечим пријатнијим.
И одлазили су не кријући осмех, да се баве «пријатнијим» стварима, због којих су једном почеле да лију необичне кише, и горе су постале мокре, и свако тело је покрила вода. А Ноје је представљао смешан призор. Он је био ругло и то такво ругло које је трајало и дуго година и било је бесплатно. Ноју се није смејао само слепац, а и он се вероватно помало кикотао слушајући људске приче.
Каже се да је лако смејати се боксеру, али није тако лако избећи његову узвратни смех. Лако је смејати се и свецима док не дође време да се испуни речено. Право је задовољство смејати се до миле воље блаженим чудацима док нам не закуцају на врата. Кикот поводом онога што предузима свет човек је довољно јак да покрене локомотиву. Многим Московљанима се поправљало расположење док су гледали блаженог Василија и његове испаде. Наводно, шта ће му то, и каква је то глупост – бавити се сличним стварима? Међутим, ова питања су узалудна. Узалудна и празна. Време ће све ставити на своје место.
Ево, и Лот је разговарајући са својим зетовима, односно с мушкарцима који су пристали да узму његове кћери за жене, рекао: «Устајте, идите из места овог, јер ће сада затрти Господ град овај» (1 Мојс. 19, 14). Реакција наведених зетова на речи несуђеног таста је била иста као реакција људи из времена Comedy Club, иако телевизора, као што разумете, није било. «Али се зетовима његовим учини да се (Лот) шали“. (Исто.) Шали се човек. Шта ту није јасно? Стар је, глуп је. Дешава се. Зар не може да се нашали?
И сви они који су живели у Нојево време, као и у Содому, толико су се били навикли на шале да им је без хлеба било лакше него без њих. Све под небеском капом је повод за смех. Смрт је шала. Зачеће је шала. И рођење је шала. Нож у ребро, метак у груди, аутомобил у зид – све је шала. Муж се раније вратио са службеног пута. Јеврејин, Рус и Пољак се возе у истом купеу. Грешник на вратима Раја беседи са светим Петром. Шта недостаје овим темама? Све ћемо самлети у машини за млевење шала.
И шта? Зар се не сме? Где је написано да не сме? И не поставља се питање да треба забранити шале, као што ће закључити неко ко је глуп. Смех се не може забранити, јер има корен у људској природи. Смех ће постојати до Страшног суда. Али је суштина у томе да постоји «време плача и време смеха» (Проп. 3, 4) и «време плача» наводи се испред «времена смеха», односно, оно је са смисаоне тачке гледишта прво.
Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, јер је велика њихова плата на небу, доћи ће време да грешници чупају косу и да се посипају пепелом. Проверите себе на основу овог камертона.
И главна ствар. Ако вам неко (можда и сам Лот) каже: «Иди одавде, јер је Господ проклео ово место», Боже сачувај да ове речи схватите као шалу.
1 Гоготать – гакати; фиг. грохотати, грохотом се смејати, кикотати (се).
Тишина
Подршка Двери протесту против обавезне вакцинације
Покрет Двери позива све оне који се противе тоталитарном закону о обавезној вакцинацији да се 10.маја у 12 часова на Тргу Николе Пашића придруже и пруже подршку протесту "Грађанске иницијативе за необавезну вакцинацију".
Упозоравамо да се овим законом уводи опасан преседан са далекосежним негативним последицама, јер се оваквим неуставним изменама закона о вакцинацији уводи манир преношења одлучивања о безбедности деце из руку сопствених родитеља на владајуће структуре.
Елементарно је људско право да родитељ одлучи шта ће и да ли ће бити убризгаnо у крвоток његовог детета.Ако им ово дозволимо сад, шта ће тек радити са нашим унуцима?
Данас обавезна вакцинација, сутра обавезно чиповање. Све у циљу наводне безбедности деце идруштва. Да ли ћемо седети скрштених руку?
Ово је један у низу антипородичних закона који утиру пут модерном јањичарству на које ми, као породични покрет, не можемо да останемо неми.
Испред покрета Двери на скупу ће се обратити члан стручног савета за Здравство Двери Београда, Доктор медицине Јована Стојковић.
Успротивимо се ТОТАЛИТАРИЗМУ
ОДБРАНИМО ПРАВО НА ИЗБОР
ОДБРАНИМО НАШУ ДЕЦУ
Информативна служба Двери
Захтеви протеста:
Укидање присилне вакцинације у Србији у складу са Уставом Србије.
Тражимо примену постојећег закона да се Вакцинација може одбити не само из здравствених разлога, већ и зарад личног и верског убеђења. Да се нико не кажњава због тога.
Тражимо да се исти закон уведе у Србији, као и у већини држава у којима није обавезна вакцинација.
Тражимо да се формира комисија са докторима који су за, али и против вакцинације, да анализирају податке о доказима да ли су вакцине узрочници епидемије аутизма и да ли се број аутистичне деце попео са 1 на 10.000 у 1980. на 1 на 50 вакцинисане деце у 2013. и многих других болести.
Тражимо да комисија утврди истину да је од 2006. до 2013. регистровано 30.674 пријава случајева болести и смрти од ХПВ вакцине у свету. Као и од последица поливалентних вакцина, које се најављују ускоро у Србији као обавезне, од које је умрло 145.000 деце у Америци.
Тражимо да се на националној телевизији РТС отворе панел дискусије разних стручњака на тему вакцинације у наредних годину дана.
Тражимо да се на огласним таблама у свим домовима здравља јасно истакну информације, које вакцине имају контраиндикације које могу да доведу до смртног исхода и тешких болести.
Тражимо да се сваком родитељу који жели вакцинацију покаже писано упутство, садржај, произвођач, одобрење и рок трајања вакцине, као на сваком леку који добијамо на рецепт.
Тражимо да се води јавна статистичка евиденција о проценту вакцинисане деце и одраслих и о нежељеним појавама након вакцинације, иста би се коментарисала и објављивала на месечном нивоу на државној телевизији.
Тражимо смену Министра Здравља који је донео нови закон, који подразумева присилну вакцинацију и одговорност државе и да се из буџета пореских обвезника плаћају одштете родитељима који су изгубили дете или је трајно оштећеног здравља након вакцинације. У Америци је исплаћено преко 3 милијарде долара одшете, оштећеним породицама.
Вакцинација
Зашто обавезна вакцинација не пије воду
„Међународним конвенцијама, које је Србија прихватила, као и самим Законом о заштити права пацијената, прописано је да се захват који се односи на здравље, може извршити само након што је лице на које се захват односи, о њему информисано и дало слободан пристанак на њега, те да је потребно том лицу предходно дати одговарајуће информације о сврси и природи захвата као и његовим последицама и ризицима“.
О суштини промена Закона о заштити становништва од заразних болести за Инфоратнике говоре дипл. правник Милорад Михаиловић и Др. Слађана Велков.
Зашто обавезна вакцинација не пије воду?
Ако се ово ради, како кажу, ради заштите грађана, шта ћемо онда са тиме да наши политичари одлазе у земље где вакцинација није обавезна и хоћемо ли њих држати у карантину након повратка? Или, шта ћемо са свима онима који долазе из земаља у којима вакцинација није обавезна - шта с њима? И њих у карантин? Ако ми нисмо цивилизовани довољно као Амери, па што се они онда толико буне због вакцина?
Овде није реч о вакцинама, већ о преседану и политичкој игри, те манипулацији. Сутра могу да нареде стерилизацију. Могу шта хоће.
Онако како ће све који не назначе да нису донатори органа безобразно сматрати да јесу.
А ево шта врсни стручњак има да каже на све ово небивало:
Будимо људи
Пошто
у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли
да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако,
у поменутој Светосавској посланици из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима
Српске православне цркве, истиче:
„Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:
- Народна држава - отаџбина - земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.“
Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.
- То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: „Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.“ У Откривењу Светог Јована Богослова пише: „И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.“ (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла... И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове...
Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:
- У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!
Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане.
По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?
Патријарх је одговарао: „Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.“
Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!
Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером рекао: „Чуо је Онај горе!“
Преузето из књиге: Будимо људи - Јован Јањић
Са блога: Дођи и види
Благодат увек претходи искушењу
Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.
И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.
Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу.
Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично – молим те да будеш опрезан и чиста ума.
Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљујућу и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће.
Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати.
Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Нећу те“, каже, „отпустити у векове1“
Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог.
Због тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ће се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према свима, и благодат ће, и без да је тражиш, доћи сама.
Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога Његову свету вољу. Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење.Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења.
Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш их победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где их најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним.
Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Неће ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећу напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Нећу се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!“ Изненада, Он ће се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном” (в. Јов З8, 1-3). Сав у светлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!“ Ушима слушах о теби, а сада Те око моје види! Због тога прекоревам самога себе, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42, 5-6).
Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ће пламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 18-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ће проћи и ово!“
Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба.
И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани.
Неуставна вакцинација
Послушајте емисију, јер - имате право да знате све!
Зашто је добро
ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА МУЖ МИРИШЕ НА ВЕТАР А ЖЕНА НА КУЋУ?
ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. Притом не било која револуција, већ јеванђељска.
Јеванђељска револуција у свести.
Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.
Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.
Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.
Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.
Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.
То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.
Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.
„Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.
Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.
Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.
Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).
И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.
Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!
Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир - мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“.
То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо. А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.
Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.
Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.
Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље.
Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.
Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско?
Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?
„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.
Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.
Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.
Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.
Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.
Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).
Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац
Превела Ксенија Трајковић
И још један чланак вредан пажње
Жива вера чини људе слободним
На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности.
Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему.
О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован К. који пише у свом дневнику:
„Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне.“
У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку – хипнотизеру.
При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.
У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега.
Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотизовати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање „пријемчивости“ за хипнозу.
Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотизује дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи.
У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.
Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример, од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа.
Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају – „врачеви“, „чаробњаци“ и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.
У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна („транса“ и „сомнабулизма“) и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље.
Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи сс неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе „слободнима“, како је говорио Господ (Јн. 8:36).
О неким људима се каже: „тежак човек“. То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.
Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља...
Николај Евграфович Пестов
Удаљавање човека од „образа и подобија“ Божијег