Све у причама бива

Зашто је добро

ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА МУЖ МИРИШЕ НА ВЕТАР А ЖЕНА НА КУЋУ?

ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. Притом не било која револуција, већ јеванђељска.

Јеванђељска револуција у свести.

Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.

Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.

Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.

Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.

Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.

То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.

Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.

„Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.

Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.

Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.

Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).

И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.

Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!

Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир -  мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“.

То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо. А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.

Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.

Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.

Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље.

Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.

Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско?

Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?

„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.

Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.

Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.

Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.

Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.

Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).

Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац

Превела Ксенија Трајковић

Извор

И још један чланак вредан пажње

БИТИ ЖЕНА

Жива вера чини људе слободним

На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности.

Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему.

О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован К. који пише у свом дневнику:

„Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне.“

У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку – хипнотизеру.

При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.

У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега.

Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотизовати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање „пријемчивости“ за хипнозу.

Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотизује дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи.

У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.

Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример, од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа.

Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају – „врачеви“, „чаробњаци“ и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.

У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна („транса“ и „сомнабулизма“) и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље.

Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи сс неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе „слободнима“, како је говорио Господ (Јн. 8:36).

О неким људима се каже: „тежак човек“. То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.

Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља...

Николај Евграфович Пестов

Удаљавање човека од „образа и подобија“ Божијег

Фрула и Шантић

Милош Црњански

Писмо оца Тадеја

Писмо Оца Тадеја против медитације из 1994. године:

Господу омиљена племенита Душо,

Све потиче од мисли и добро и зло а каквим се мислима бавимо такав нам је живот.

Остави се медитације источњачких религија јер су све прожете магијом, ма колико оно изгледало да има нешто слично са Православљем, и не слушај лажи падших духова, него припадни скрушеним срцем у смирењу пред Господом и моли се од срца Господу.

Човек врло споро сазрева духовно јер је окружен многим саблазнима са свију страна и потребно му је дуготрајно искуство док не сазри и док не дође у крајње смирење, јер је крајње смирење савршенство хришћанског живота, а не васкрсавање мртвих и чинити разна чудеса.

Свети Оци објашњавају три степена молитве док само Свети Исак Сирин објашњава и четврти степен молитве својствену само Анђелима, а нама даје се с времена на време само као утеха.

Анђели непрекидно чезну срцем за Господа, тамо где престаје свака мисао и реч, то је молитва Анђела.

Буди у свему послушан својим родитељима и не смеш вређати своје родитеље ни мислима, а речима, опхођење и понашање према њима да о томе и не говоримо.

Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити.

У свему смири себе и у смирењу припадни у молитви пред Господом.

Теби су живци ослабели због напетости у будистичку медитацију, то одбаци и опусти се и нестаће проблеми које имаш.

Од Господа и Пресвете Богомајке мир и радост и све најлепше жели Свима

Архимандрит Тадеј и братија.

Преузето

Гнев Србије

Зашто се то „косовари“ селе? Не знате? Зашто су вам фрижидери празни? Зашто вам је повећана плата коју не примате? Искључите Пинк! Искључите телевизор! Послушајте глас народа и будите његов део. Сви ви којима је Србија отаџбина!

Омладино – време је да одрастеш а не да се играш и певаш док те у робље продају!

Не гледајмо на људе, већ за пример узмимо идеале који не пролазе, онако како су нам показали преци, како бисмо показали да имамо кичму и да нисмо црви ни глисте! Покажимо сви да нам је доста понижавања. Мој комшија, Крунослав, Хрват, дао је крв своју на Кошарама, иако је могао да се спасе, али је духом показао да његов идеал није нацизам већ – слобода. Мој комшија, Словак, на први позив војске отишао је и задужио опрему ставши раме уз раме са Србима - духом осећајући да је ово његова земља. Сетимо се Бранислава Нушића и других. Свуда у свету се зна: живиш у Француској – Француз си; живиш у Немачкој – Немац си. Само код нас праве појединце да бисмо се мрзели. Али то не треба да буде тако, јер бити Србин је стање духа, а то стање духа је имао и Бранислав Нушић са својим сином, Павел Штурм (потоњи Павле Јуришић Штурм), и Крунослав, и мој друг Суља.

Кад је један старији слушалац радија „Снага народа“ покушао да објасни неке ствари људима из своје околине, увек би чуо одговор: „Па то нису рекли на тв!“ Онда их је он позвао код себе да послушају радио. Кад су први пут чули обичан свет, који мисли као и они пре зомбирања тв-ом, почели су да долазе код њега редовно. У почетку је, каже тај човек, он кувао кафу њима, а после су почели да му је доносе како не би штетио. Углавном, било је као да су се откачили са „машине“ и почели поново да гледају својим, а не очима запада. Запада – који из дана у дан нагиње сатанизму.

Придружите се оној другој Европи која из дана у дан постаје разумнија, осећајући на својој кожи, где нас ова глобализација води. Ако немате нацију, државу, постајете потрошач. Ако сте донатор органа, тад сте на листи за одстрел. Ево, у Канади лекари могу да убију пацијента и то су као назвали „помагање у самоубиству“.

Ако не желите тога део да будете, онда знате шта треба да радите. Мислите док још можете! Још једино на нету можете мислити, али питање је докле. Ако и то укину, настаће мрак, а с њим ће се покренути зверињак. Не дајте да вас хране они који очекују од вас да гризете једни друге. Бог нам је свима дао таленте те их покрените. Умножите. Али се не продајте! Јер кад се једном продате, постајете таоци, а са вама и ваши у породици – заједно са вама и народ. И човек човеку постаје звер. То видим сваког дана све више, док се, под партијском књижицом, рвају за посао.

Србијо, ти која си увек стајала право, гледајући у Христа као једино светло, устани и скини прашину с очију да видиш где си!

Јер деца која долазе то од тебе очекују!

Усправимо Бешеново

Слика преузета са сајта: Манастир Бешеново

Манастир Бешеново

Рушен, скрнављен, oсакаћен, располућен,
разљуђен, разграничен, разнемањићен, расћириличен,
расрбљен, однарођен, утамничен на крсту путева где се сломило време,
решета га поган душе, траг му је завејан бокором пелина,
шибље и дивљи цвет купине га краси, сред напуклог темеља расте коприва
трње и плодови црног глога… Ко лако ломљива трска дозивам Бога.
Разгрћем коров, плевим стазу, окрећем страницу нагорелу,
сакупљам слова ћирилична, стари пањ и троскот, сваку циглу
везујем нитима словенске душе, а Они за један трен желе све то да сруше…
Сакупљам пепео са згаришта и ређам риму, осећам страх, осећам у срцу зиму…
Прошивам концем пожутеле књиге Светом водицом изворском…
Поручујем сапета горчином: “Не дирајте темеље светиње, проклете аветиње,
не дирајте иконе и иконостасе, запалите свеће за парастосе,
пречасна нека траје слобода стамена, закрпите пукотине везива и камена…
Јер, прозори када се замагле и камен се изгуби, заборавимо да смо људи!“
У поднебесју плевим коров са земље испуцале
да се Бешеново воздигне на достојну висину…
Шумим ко трска у просјају трсја,
да нас са ломаче срама не посипају бешеновским пепелом сивим
да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном живим.
Раздањена младост звезде раскрива, растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује, утамничено раздањује…
Јутро је! Рађа се сан из напукле таме…
Долази свануће, манастира Бешенова Васкрснуће!

Анастасија Коцић

Специјална награда на песничком конкурсу "Да васкрсне Бешеново"

Размишљање либералног хришћанина

Једном се мој познаник у тренутку искрености распричао: „Себе сматрам Хришћанином, али волунтаристом. Ја сам један од оних који желе да споје хришћанску веру с реалним захтевима савременог живота. Ја сам за идеју, а не за догму: пошто се свет мења, значи и хришћанство треба да се промени, иначе ће престати да задовољава потребе наших савременика и црква ће се наћи у изолацији, као да је „кинеским зидом“ опасана и одвојена од друштва.

Ја сам за савез религије и науке; нисам фанатик и зато сам убеђени присталица легализације абортуса, али желим да унесем у ово питање максималну јасност: да ли за време абортуса убијамо човека или не? Пошто сам хришћанин, морам признати да овде постоји убиство, али мотивисано убиство - жртвовање индивидуе ради добра и постојања човечанства. Ставити друштвени интерес изнад личног представља морални акт, који не противречи хришћанству. У свим земљама, укључујући и хришћанске, постоји суд. Суд је самозаштита друштва од људи који посежу на његову безбедност и благостање. У неопходним случајевима суд доноси смртну пресуду. Нерегулисани наталитет угрожава друштвене интересе и зато су абортуси један од облика самозаштите друштва од оних потенцијалних становника земље који могу да наруше екологију и да створе сувишне проблеме. Чак и у старогрчким градовима-државама, међу којима је и најхуманија Атина, постојао је закон који је ограничавао број становника: људи који су у граду били преко утврђене норме протеривали су се у грчке колоније које су се налазиле на огромном пространству хеленистичког света. Чак и велики Сократ замало да буде протеран због опасности пренасељености престонице у процвату. Тако и ми уз помоћ абортуса шаљемо нерођену децу из овог света, како се каже, у бољи свет. Међутим, хуманизам ипак треба да буде спојен са праведношћу, зато, хајде да анализирамо питање о томе шта представља човек, како га наука дефинише. Аристотел је писао: „Човек је друштвена животиња.“ У књигама из савремене антропологије постоје следеће дефиниције: „умешно биће“, „разумно биће“. Једно од етимолошких значења речи „антропос“ је „онај који стоји право“. Овакав смисао имају латински термини „хомо еректус“ и руска реч „человјек“ - глава усмерена на горе. Постоје и други називи: „биће које производи оруђа за рад“ и др.

Ја сам хришћанин и зато признајем да је нерођено дете човек, али истовремено морам да се ослањам на науку и да абортус сматрам неопходним начином за селекцију, узимајући притом у обзир научну дефиницију човека. Нерођено дете не одговара ниједној од научних дефиниција, дакле са научне тачке гледишта оно не може да има људска права. Људски плод није друштвено биће и за то нису потребни посебни докази. Он не одговара дефиницији „онај који право стоји“ или „човек“. Он није „хомо сапиенс“ – „разумни човек“, јер се разум испољава у релацијама са светом који нас окружује и укључује способност логичког мишљења. Он се не може назвати „умешним човеком“, јер представља пасивног потрошача. Не одговара марксистичкој дефиницији као „биће, које производи оруђа за рад“, пошто не производи ништа, већ живи на рачун другог организма. Дакле, на плод се не могу применити дефиниције човека које су нам дале наука и философија, дефиниције које разликују човека од осталих бића на земљи. Зато, са тачке гледишта научних представа и философских категорија абортус не може да се назове убиством, већ само прекидом трудноће.

Ја сам за селекцију засновану на објективним научним подацима, али не треба бити једностран: принцип селекције треба учинити универзалним, заснованим на философским дефиницијама човека. И кад човек испадне из ових категорија, он престаје да буде човек постајући некакво безлично биће.

Залажем се за право родитеља да убијају своју нерођену децу која још нису ступила у однос са околином. Али, желим да изједначим са овим правом и други закон: с правом деце да убијају своје родитеље кад родитељи, због болести или старости, губе својства која дефинишу човека. Без овог закона право родитеља да располажу са животом нерођене деце биће неправедно и једнострано. Но, приликом легализације супротног права или чак обавезе деце да убијају родитеље, законодавство ће стећи уравнотежену и хармоничну форму. Овде је главно да се оствари принцип реципроцитета: родитељи и деца ће бити стављени у исту ситуацију и биће једнаки пред законом.

Као што смо рекли, „човек“ значи „онај који право стоји“. Ако је родитељ болестан и не може право да стоји, он испада из категорије и дефиниције човека. У том случају деца имају право да га убију као биће које се изродило. Ово се може учинити на хуман начин, на пример, тако што ће се родитељ који је везан за кревет успавати великом дозом морфијума. Међутим, правичност захтева да се убије као што се дете уништава у утроби - да се жив исече на делове, да му се одсеку руке и ноге и да се он да за производњу козметичке креме. Ако родитељ постане сенилан или се код њега развија склероза, он престаје да буде „разуман човек“, дакле, по мало чему се разликује од мајмуна; тачније, мајмун га превазилази својом домишљатошћу. Ово је у потпуности довољан разлог да би се човек ослободио непотребног оптерећења: бриге о човеку који брка лица и имена и чак не препознаје своју децу.

Један од аргумената заштитника абортуса јесте опасност од пренасељености земље. Дакле, убијајући родитеље, који су пали у старачко слабоумље, деца штите човечанство од пренасељености. Убијати различита лица ради среће колектива јесте један од примера практичног хуманизма. Данас лекари све упорније, приликом откривања било које болести код детета, захтевају да се изврши абортус, а у неким случајевима (на пример, приликом радиоактивног зрачења) абортус се врши и без жениног пристанка. Зато, ако је човек доследан у праведности, деца имају право да прережу гркљан својим родитељима. А пошто дијагностика плода често бива погрешна и родитељи се могу убијати и на основу саме сумње да постоји болест. Један од назива за човека који му је дат у новије време је „умешно биће“. Ако стари родитељи не умеју ништа да раде сем да гунђају, деца имају право да прекрате њихово постојање које више никоме није потребно - не оптерећујући друштво расходима за пензију. Ако жена може да оде у болницу и да изјави да је одлучила да абортира и лекар мора да се сложи са њеним правом да ли ће дете живети или не, зашто јој се не да слично право доношења одлуке да ли ће родитељи живети или не? Ако плод с непотпуно развијеним телом још није човек, старац са организмом који деградира је бивши човек. У том случају може се позвати лекар-геронтолог који ће одредити степен деградације и дати деци потврду оверену печатом, која дозвољава ликвидацију родитеља који никако да умру, а истовремено и потврду о томе да лешеви родитеља нису инфицирани и да могу бити употребљени у привредне и медицинске сврхе. Родитељи се, убијајући своју децу, не брину за сахрањивање њихових лешева, па зашто су деца дужна да сахрањују родитеље у скупоценим сандуцима и да плаћају место на гробљу? Ако може да се убије дете, које би могло да израсте у неког новог генија или народног јунака, зашто се не може убити старац који је мало шта добро учинио за свог живота и још захтева од својих ближњих посебну пажњу? Где је ту логика? Зашто нерођени може да се убије, а онај ко је већ рођен не сме? Јер правни друштвени закони не смеју да се заснивају на емоцијама, већ на гранитном темељу правичности. Закон о томе да плод може да се уништи, а дете не сме, представља противречност: јер рођење је само измена спољашњих услова у односу на живо биће, а уопште не почетак живота. Испада да човек, који стоји с једне стране реке може да се убије, а с друге не сме. Овде је ствар пре у емоцијама, а не у правичности. Лакше ти је да убијеш онога кога не знаш; лакше је бити џелат који пуца у леђа. Приликом абортуса убицама се даје „олакшица“, нешто као психолошка заштита - да не виде онога кога су осудили на смрт.

Постоји још један битан фактор: законе доносе они, који су се већ родили. Они не могу да замисле себе на месту нерођене деце, али могу да размисле о времену (далеком или блиском) кад ће сами постати старци. Зато се закони, који дозвољавају абортус не тичу њих лично, а право реципротитета на убиство оних који су подвргнути дегенерацији може да се окрене против њих самих. Кад би новорођена деца могла да издају законе она би дала право да се убијају и они који су се одлучили на абортус и они који саучествују у овом гнусном злочину. Добијамо парадокс: незрели плод може да се убере с гране и баци у ђубре, а презрели, који трули не сме! Зар треба чекати да он падне на земљу? Ако се узбере зелени плод то се никога не тиче, а ако се узбере онај који трули то је злочин. Зато или треба заштитити људску личност у свим стадијумима њеног развоја и постојања или довести у равнотежу тасове на ваги правосуђа: дозволити да се уништавају људи који заостају од општепризнатог еталона. Ову девизу је изразио песник Хајне:

Нека мртви труле у гробу,

живоме дај живот и у потпуности,

а ја сам млада и лепа,

и срце игра у мени.

Међутим, кад би се Хајнеова девиза озаконила, њега самог би требало убити пошто је боловао од прогресивне парализе, тим пре што је последње године свог живота провео у постељи као живи леш.

Дакле, ако дајете родитељима дозволу да уз помоћ џелата секу на комаде своју нерођену децу, дајте и деци право да вешају поред врата својих кућа сопствене старе родитеље. Међутим, и то ће бити хуманије у поређењу с оним што се ради с бебама кад се оне черече и на тај начин се обнавља средњовековна казна, која је била предвиђена само за најгоре злочинце.

Реченом додајемо и то да деца уз постојање истог права могу да убију само двоје људи – оца и мајку, а родитељи лишавају живота много већи број своје деце, тако да ни овде није могуће остварити потпуну једнакост. Али нека се макар делимично оствари правичност закона и реципроцитет човекових права.“

Архимандрит Рафаил Карелин

Хорда

Хорда. Вековима је та реч одзвањала у ушима многих народа и означавала крваве нападе и разна понижења за људе. Средином XIV века, власт Хорде простирала се на великом делу Евроазије. Чак је и Московски кнез морао да плаћа откуп за свој народ. Када мајка кана Џинибека изненада ослепи, он шаље гласнике у Москву да им дође московски "чаробњак" митрополит Алексеј, и врати јој вид. На ту карту стављена је судбина целокупног народа. Невољно, митрополит Алексеј одлази у Хорду незнајући ни сам шта га тамо чека...

Беседа на дан сећања на светитеља Алексија Московског

Чудо о Тајдули

Филм: ОТАЦ

 

Беседа о правој вери

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни, мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн, и Франклин и Мендељев, и Крукс и Пупин, и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као: Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу, нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: „Док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом.“

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство“ - 1931. г.

„Омилије“, Свети Владика Николај Велимировић

Недеља у цркви

Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си, човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу, код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама, заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје“ (Слово треће против аномеја).

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

Свештеномученик Данил Сисојев

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)