Понедељак, Април 07, 2014

Христос и Његове „паралеле“

Храм Тихвинске иконе Мајке Божије 

(слика са интернета)

 

Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу међу људима такви примери који би својим животом и радом заслуживали чак и веће дивљење и поштовање него Исус Христос.

Многи су упоређивани са Господом Христом, али највише Сократ. Грчки философ и мудрац Сократ је био неоспорно велики човек, јер за њега говоре да је „најплеменитија појава коју многобоштво може показати“. Ипак, његова моралност извире из грчке моралности, јер је он ипак суштински израз свога народа, и не представља савршени морални пример за сва времена. Он јесте велика морална личност, када се упоређује са људима свога времена. Међутим, његове речи о врлини, иако су биле дивне, ипак су остале без већег утицаја на измену нарави његове ближе и даље околине. А савршени Христов морал је савршени израз Његове савршене личности. Никоме, апсолутно никоме из свога времена Исус Христос није био ни издалека сличан. По своме животу и у својој нацији – појава тако неслична онима који су били пре Њега, као што је неслична и свима онима који су после Њега дошли.

И живот и смрт ове две личности, и Исуса Христа и Сократа, показују два светилника и две светлости, али веома различите јачине. Заиста, и Сократ је био неправедно осуђен: њега су неправедно оптуживали да квари младеж, иако је био далеко моралнији од свих својих савременика, и он је примио насилну смрт испивши чашу отрова. Али, под каквим различитим околностима страдају и умиру ова два човека! Сократ је умро у дубокој старости, изживевши земаљски живот, умро је и без физичких и душевних болова, без страдања, лежећи у постељи и окружен својим драгим ученицима. А и мржња оних који су га осудили на смрт, није била дубока ни трајна. Већ сутрадан, они су се покајали и у њиховом срцу није било ни најмање љутње на њега.

А како је сасвим другачије било са Господом Христом! Страшне околности под којима је Он суђен и осуђен, трпео и умро, и Његово држање за све то време показују једну заиста надчовечанску снагу и величину, коју уопште нису били у стању да измисле људи, него је морала као таква стварно и постојати. Не само мржња и клеветање, него и презрење и мучење, неразумевање и напуштање, опкољавали су са свих страна Исуса Христа у Његовим последњим тренуцима живота. Још несхваћен, и напуштен од својих ученика, поруган, исмејан, тучен, мучен и злостављан, како од јеврејских тако и римских слугу и војника, осуђен на срамну смрт на крсту, којом насилно умираху само робови и разбојници – и још између два разбојника – и, напослетку, од свих ружен и онда када је висио на крсту и био у највећим мукама – Исус Христос је сачувао и показао једну такву снагу и величину духа, каква би заувек остала неразумљива, да не налази своје објашњење и разумевање у Његовој вишој, Божанској појави. Да! Ако су живот и смрт Сократова достојни једнога мудраца, живот и смрт Исусова показују Бога!

Сви велики људи – не само Сократ – синови су свога краја и народа, и у извесном проценту су духовни производ свога времена и прилика под којима су живели и формирали се. А Исус Христос, иако се појавио у јеврејском народу, и у томе народу живео и радио, ипак нема ничега додирног са тим народом, осим једино што носи телесно порекло од њих. Његова јединствена духовна прилика и појава у свим својим појединостима носи карактер свеопштости, општечовечанског – надчовечанског. Зато је и био неразумљив својим савременицима – за дуго чак и својим најближим ученицима.

Јер, када би непристрасан човек пажљиво читао Еванђеља, одмах би му упало у очи: потпуно идеолошки сукоб између Исуса Христа и ондашњег ученог представништва јеврејског народа: књижевника – фарисеја и садукеја. Ту и лежи прави узрок Христовом гоњењу и смрти. Ништа нам више не показује узвишеност и оригиналност Христове појаве, него када је упоредимо са законском праведношћу Јевреја Његовог времена, која се поступно изградила под утицајем рабинског ситничарства. Све те многе хиљаде ситних и бесмислених прописа, представљале су читаву „планину“, која је тешко притискивала народ, а важиле су све без разлике као Божанске заповести. Ево шта су од простог празновања суботе они још измислили да се сме чинити суботом: смеју се само два слова написати, и два избрисати, не сме се носити више јела од једног места до другог, него онолико колико износи једна сува смоква, нити више вина него је довољно за мешање у чаши, ни млека више од једног гутљаја, ни меда више него је довољно да се помаже једна рана... итд.

Колика је разлика између Христове узвишене, животворне науке и овог књижевничког- фарисејског беспримерног, штурог, беживотног формализма, који је убијао душу, али кога су чувари Закона и прописа суревњиво чували! Каквог духовног сродства може да буде између Христове науке, који је, на пример, брак уздигао до идеалне чистоте, до светиње – до Свете тајне, и науке рабина Хилела, који је дозвољавао мужу (и то само мужу) да отпусти своју жену, само ако му је покварила ручак, или науке чувеног рабина Акибе, који дозвољава мужу да може исто учинити, а из разлога ако је нашао другу, лепшу жену!?

Господ Исус Христос се уздигао изнад свих националних представа о моралном савршенству, па ипак ништа није позајмио ни од Грка, ни од Египћана, ни од Римљана, нити је позајмио, нити ишта има заједничко са ма којом познатом моралном величином, али свакоме служи у сваком погледу као најсавршенији образац. Он је изнад раса и народа, изнад струка и позива – а опет је тако сродан свим расама и народима, и свим појединцима свих струка и позива. Грци бивају Његови ученици, иако Он међу њима није основао никакву философску школу, индијски браман Га поштује, иако су Га проповедали људи из ниже касте – рибари, црвенокошци Канаде и црнци Африке моле Му се, иако је Он припадао белим људима, које они мрзе. Свака разлика боје коже, телесне структуре, обичаја и навика нестала је у Њему, у коме су сви синови Адама поново нашли своје јединство.

Тако је схватио Господа Исуса Христа и апостол Павле, који је успео, и то једино Христовом помоћи, да скоро из темеља измени своју, у сваком случају значајну фигуру једног типичног фарисеја и Јевреја. Он је тако и разумео значај и карактер Господа Христа, преко кога и кроз кога се једино могу сви људи приближити, и преко кога и кроз кога се сви истински Хришћани свих раса и сталежа стварно приближују један другоме, осећајући стварну међусобну блискост и сродство.

 

Протојереј др Радивој Јосић

„Борба против и за јеванђелског Исуса Христа“

 

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме