Све у причама бива

Размишљање либералног хришћанина

Једном се мој познаник у тренутку искрености распричао: „Себе сматрам Хришћанином, али волунтаристом. Ја сам један од оних који желе да споје хришћанску веру с реалним захтевима савременог живота. Ја сам за идеју, а не за догму: пошто се свет мења, значи и хришћанство треба да се промени, иначе ће престати да задовољава потребе наших савременика и црква ће се наћи у изолацији, као да је „кинеским зидом“ опасана и одвојена од друштва.

Ја сам за савез религије и науке; нисам фанатик и зато сам убеђени присталица легализације абортуса, али желим да унесем у ово питање максималну јасност: да ли за време абортуса убијамо човека или не? Пошто сам хришћанин, морам признати да овде постоји убиство, али мотивисано убиство - жртвовање индивидуе ради добра и постојања човечанства. Ставити друштвени интерес изнад личног представља морални акт, који не противречи хришћанству. У свим земљама, укључујући и хришћанске, постоји суд. Суд је самозаштита друштва од људи који посежу на његову безбедност и благостање. У неопходним случајевима суд доноси смртну пресуду. Нерегулисани наталитет угрожава друштвене интересе и зато су абортуси један од облика самозаштите друштва од оних потенцијалних становника земље који могу да наруше екологију и да створе сувишне проблеме. Чак и у старогрчким градовима-државама, међу којима је и најхуманија Атина, постојао је закон који је ограничавао број становника: људи који су у граду били преко утврђене норме протеривали су се у грчке колоније које су се налазиле на огромном пространству хеленистичког света. Чак и велики Сократ замало да буде протеран због опасности пренасељености престонице у процвату. Тако и ми уз помоћ абортуса шаљемо нерођену децу из овог света, како се каже, у бољи свет. Међутим, хуманизам ипак треба да буде спојен са праведношћу, зато, хајде да анализирамо питање о томе шта представља човек, како га наука дефинише. Аристотел је писао: „Човек је друштвена животиња.“ У књигама из савремене антропологије постоје следеће дефиниције: „умешно биће“, „разумно биће“. Једно од етимолошких значења речи „антропос“ је „онај који стоји право“. Овакав смисао имају латински термини „хомо еректус“ и руска реч „человјек“ - глава усмерена на горе. Постоје и други називи: „биће које производи оруђа за рад“ и др.

Ја сам хришћанин и зато признајем да је нерођено дете човек, али истовремено морам да се ослањам на науку и да абортус сматрам неопходним начином за селекцију, узимајући притом у обзир научну дефиницију човека. Нерођено дете не одговара ниједној од научних дефиниција, дакле са научне тачке гледишта оно не може да има људска права. Људски плод није друштвено биће и за то нису потребни посебни докази. Он не одговара дефиницији „онај који право стоји“ или „човек“. Он није „хомо сапиенс“ – „разумни човек“, јер се разум испољава у релацијама са светом који нас окружује и укључује способност логичког мишљења. Он се не може назвати „умешним човеком“, јер представља пасивног потрошача. Не одговара марксистичкој дефиницији као „биће, које производи оруђа за рад“, пошто не производи ништа, већ живи на рачун другог организма. Дакле, на плод се не могу применити дефиниције човека које су нам дале наука и философија, дефиниције које разликују човека од осталих бића на земљи. Зато, са тачке гледишта научних представа и философских категорија абортус не може да се назове убиством, већ само прекидом трудноће.

Ја сам за селекцију засновану на објективним научним подацима, али не треба бити једностран: принцип селекције треба учинити универзалним, заснованим на философским дефиницијама човека. И кад човек испадне из ових категорија, он престаје да буде човек постајући некакво безлично биће.

Залажем се за право родитеља да убијају своју нерођену децу која још нису ступила у однос са околином. Али, желим да изједначим са овим правом и други закон: с правом деце да убијају своје родитеље кад родитељи, због болести или старости, губе својства која дефинишу човека. Без овог закона право родитеља да располажу са животом нерођене деце биће неправедно и једнострано. Но, приликом легализације супротног права или чак обавезе деце да убијају родитеље, законодавство ће стећи уравнотежену и хармоничну форму. Овде је главно да се оствари принцип реципроцитета: родитељи и деца ће бити стављени у исту ситуацију и биће једнаки пред законом.

Као што смо рекли, „човек“ значи „онај који право стоји“. Ако је родитељ болестан и не може право да стоји, он испада из категорије и дефиниције човека. У том случају деца имају право да га убију као биће које се изродило. Ово се може учинити на хуман начин, на пример, тако што ће се родитељ који је везан за кревет успавати великом дозом морфијума. Међутим, правичност захтева да се убије као што се дете уништава у утроби - да се жив исече на делове, да му се одсеку руке и ноге и да се он да за производњу козметичке креме. Ако родитељ постане сенилан или се код њега развија склероза, он престаје да буде „разуман човек“, дакле, по мало чему се разликује од мајмуна; тачније, мајмун га превазилази својом домишљатошћу. Ово је у потпуности довољан разлог да би се човек ослободио непотребног оптерећења: бриге о човеку који брка лица и имена и чак не препознаје своју децу.

Један од аргумената заштитника абортуса јесте опасност од пренасељености земље. Дакле, убијајући родитеље, који су пали у старачко слабоумље, деца штите човечанство од пренасељености. Убијати различита лица ради среће колектива јесте један од примера практичног хуманизма. Данас лекари све упорније, приликом откривања било које болести код детета, захтевају да се изврши абортус, а у неким случајевима (на пример, приликом радиоактивног зрачења) абортус се врши и без жениног пристанка. Зато, ако је човек доследан у праведности, деца имају право да прережу гркљан својим родитељима. А пошто дијагностика плода често бива погрешна и родитељи се могу убијати и на основу саме сумње да постоји болест. Један од назива за човека који му је дат у новије време је „умешно биће“. Ако стари родитељи не умеју ништа да раде сем да гунђају, деца имају право да прекрате њихово постојање које више никоме није потребно - не оптерећујући друштво расходима за пензију. Ако жена може да оде у болницу и да изјави да је одлучила да абортира и лекар мора да се сложи са њеним правом да ли ће дете живети или не, зашто јој се не да слично право доношења одлуке да ли ће родитељи живети или не? Ако плод с непотпуно развијеним телом још није човек, старац са организмом који деградира је бивши човек. У том случају може се позвати лекар-геронтолог који ће одредити степен деградације и дати деци потврду оверену печатом, која дозвољава ликвидацију родитеља који никако да умру, а истовремено и потврду о томе да лешеви родитеља нису инфицирани и да могу бити употребљени у привредне и медицинске сврхе. Родитељи се, убијајући своју децу, не брину за сахрањивање њихових лешева, па зашто су деца дужна да сахрањују родитеље у скупоценим сандуцима и да плаћају место на гробљу? Ако може да се убије дете, које би могло да израсте у неког новог генија или народног јунака, зашто се не може убити старац који је мало шта добро учинио за свог живота и још захтева од својих ближњих посебну пажњу? Где је ту логика? Зашто нерођени може да се убије, а онај ко је већ рођен не сме? Јер правни друштвени закони не смеју да се заснивају на емоцијама, већ на гранитном темељу правичности. Закон о томе да плод може да се уништи, а дете не сме, представља противречност: јер рођење је само измена спољашњих услова у односу на живо биће, а уопште не почетак живота. Испада да човек, који стоји с једне стране реке може да се убије, а с друге не сме. Овде је ствар пре у емоцијама, а не у правичности. Лакше ти је да убијеш онога кога не знаш; лакше је бити џелат који пуца у леђа. Приликом абортуса убицама се даје „олакшица“, нешто као психолошка заштита - да не виде онога кога су осудили на смрт.

Постоји још један битан фактор: законе доносе они, који су се већ родили. Они не могу да замисле себе на месту нерођене деце, али могу да размисле о времену (далеком или блиском) кад ће сами постати старци. Зато се закони, који дозвољавају абортус не тичу њих лично, а право реципротитета на убиство оних који су подвргнути дегенерацији може да се окрене против њих самих. Кад би новорођена деца могла да издају законе она би дала право да се убијају и они који су се одлучили на абортус и они који саучествују у овом гнусном злочину. Добијамо парадокс: незрели плод може да се убере с гране и баци у ђубре, а презрели, који трули не сме! Зар треба чекати да он падне на земљу? Ако се узбере зелени плод то се никога не тиче, а ако се узбере онај који трули то је злочин. Зато или треба заштитити људску личност у свим стадијумима њеног развоја и постојања или довести у равнотежу тасове на ваги правосуђа: дозволити да се уништавају људи који заостају од општепризнатог еталона. Ову девизу је изразио песник Хајне:

Нека мртви труле у гробу,

живоме дај живот и у потпуности,

а ја сам млада и лепа,

и срце игра у мени.

Међутим, кад би се Хајнеова девиза озаконила, њега самог би требало убити пошто је боловао од прогресивне парализе, тим пре што је последње године свог живота провео у постељи као живи леш.

Дакле, ако дајете родитељима дозволу да уз помоћ џелата секу на комаде своју нерођену децу, дајте и деци право да вешају поред врата својих кућа сопствене старе родитеље. Међутим, и то ће бити хуманије у поређењу с оним што се ради с бебама кад се оне черече и на тај начин се обнавља средњовековна казна, која је била предвиђена само за најгоре злочинце.

Реченом додајемо и то да деца уз постојање истог права могу да убију само двоје људи – оца и мајку, а родитељи лишавају живота много већи број своје деце, тако да ни овде није могуће остварити потпуну једнакост. Али нека се макар делимично оствари правичност закона и реципроцитет човекових права.“

Архимандрит Рафаил Карелин

Хорда

Хорда. Вековима је та реч одзвањала у ушима многих народа и означавала крваве нападе и разна понижења за људе. Средином XIV века, власт Хорде простирала се на великом делу Евроазије. Чак је и Московски кнез морао да плаћа откуп за свој народ. Када мајка кана Џинибека изненада ослепи, он шаље гласнике у Москву да им дође московски "чаробњак" митрополит Алексеј, и врати јој вид. На ту карту стављена је судбина целокупног народа. Невољно, митрополит Алексеј одлази у Хорду незнајући ни сам шта га тамо чека...

Беседа на дан сећања на светитеља Алексија Московског

Чудо о Тајдули

Филм: ОТАЦ

 

Беседа о правој вери

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни, мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн, и Франклин и Мендељев, и Крукс и Пупин, и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као: Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу, нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: „Док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом.“

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство“ - 1931. г.

„Омилије“, Свети Владика Николај Велимировић

Недеља у цркви

Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си, човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу, код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама, заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје“ (Слово треће против аномеја).

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

Свештеномученик Данил Сисојев

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)

Трагедија Галичке Русије

Мистерија историје

   Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ''Браћи Карамазовима'' нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ''А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново''. Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити...

    А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ''Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш'', а поп каже :''Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!'', а сељани одговорише: ''Воистину Воскресе!''.

    Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ''пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!'' А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) - иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.

    И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату - коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ''који је критеријум, која је најбоља вера?'', ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу: ''Па то су мирољубиве вере!'', а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли - значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.

    Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ''Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни''. А то је само Јуда рекао: ''Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!''. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало ''д''), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим ''Д'', онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је Дух Свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ''Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар''. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ''благословила'') и тако да је она зачела од тога архитекте. И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио. Тако, управо у том погледу је код православних - може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања. Oстало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.

    Тако, драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права, јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!

Епископ Будимски Г. Г. др Данило (Крстић)

Цео текст

Агенда 21

Зашто нам Руси поручују да Србији прети нестанак? Quo vadis, Серби?

Роза Кори: Агенда 21 – УН план за поробљавање човечанства

„Агенда 21“ је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.

Агенда 21 Уједињених нација представља највећу ПР стратегију – акциони план за преотимање свега на планети од стране глобалног корпоративног система, предвођеног светском владом. Ништа се неће одразити на живот сваког човека на планети у физичком и економском смислу више од Агенде 21. Ради се о тоталном преузимању друштва, држава, људи и природне средине, које има за циљ успостављање тоталне и тоталитарне контроле, приватизацију целокупне баштине човечанства и депопулацију планете. За Геополитику о Агенди 21 говори аутор и врхунски истраживач Агенде 21, Роза Кори, експерт за потмуло преузимање градова и држава које се спроводи под „Зеленом маском“, и орвелијанским конструктом „одрживог развоја“. У својој књизи „Под зеленом маском“ Роза Кори деконструише Агенду 21 и развија стратегије деловања активиста широм света са циљем разобличавања и заустављања реализације овог дијаболичног плана. Роза Кори је извршни директор „Post Sustainability Institute“ и покретач сајта Демократе против Агенде 21.

Како сте почели да проучавате Агенду 21?

Професионално сам ангажована као форензички проценитељ комерцијалних некретнина, специјализован за процену домена од значаја (које влада или општина откупљују уз надокнаду од приватних власника). Била сам начелник Окружне Филијале калифорнијског Одељења за саобраћај. Током тридесет година као експерт пружала сам подршку у парничним поступцима које су грађани водили против државе у случајевима када су сматрали да су оштећени у поступку експропријације.

Током ових судских поступака разоткрила сам утицај који је стратегија тзв. „одрживог развоја“ имала на приватну својину и индивидуалне слободе. Видела сам да су 2002. године почеле да се спроводе револуционарне промене у употреби земље. Постало је веома тешко утврдити шта људи могу легално да ураде са својом земљом и колико би њихова земља могла да вреди. И то је након 2000. године постало веома велики проблем. Унесено је много промена у правилима која су одређивала шта приватни власници могу да раде са својим имањем.

Да ли се радило о промени закона која је то омогућила или о нечем другом?

Радило се о увођењу све већег и већег броја ограничења: регулатива, рестрикција и забрана које је прописивала Влада САД. Ове забране су ишле дотле да је људима забрањено да било шта граде на својој земљи, особито ако се налазила у пољопривредној, руралној или приградској области. Ти људи више нису могли да добију никакве дозволе како би развијали своје имање.

Почела сам да истражујем због чега је то почело да се догађа и пронашла сам да се то не дешава само у области Сан Франциско Беј, где сам ја радила, већ да се радило о променама у читавим САД у сваком, свакцијатом округу, граду и држави у САД. И када сам истражила даље пронашла сам да је извор Агенда 21 УН о одрживом развоју.

На основу чега је извршена трансмисија директива? Како је дошло до тога да агенда УН буде изнад правног система САД?

То је веома важно питање зато што уколико чујете за Агенду 21 УН у дискурсу мејнстрим медија о њој ће се говорити као о необавезујућем документу који нема никакав утицај на владе држава. То је лаж. Начин на који она ради је следећи: 1992. План 21 или Агенда за 21. век прихваћена је од 179 земаља међу којима је била и нова Југославија – СР Југославија. План је прихваћен јуна 1992. године а СР Југославија је формирана 27. априла 1992. Ваши читаоци треба да знају да се Србија још тада сложила са планом УН за 21.век.

Оно што се тада догађало са САД и осталим земљама широм света је да су земље потписнице споразума почеле да раде на сопственим, локалним плановима - сопственим Агендама 21. То је био следећи дириговани потез. Агенда 21 није обавезујући споразум. Али, онда су све земље начиниле свој локални Агенда 21 план. Шест месеци након што је постао председник САД, током годишњице усвајања Агенде 21, Бил Клинтон је формирао „Председничко веће за одрживи развој“. И то је пут којим је овај необавезујући договорни план УН постао обавезујућа политика правила и регулатива у САД.

Председничко веће за одрживи развој је у време док је постојало (1993-1999) радило на задатку имплементације Агенде 21 у САД. Људи који су радили у овом Већу били су секретари Кабинета главних владиних агенција укључујући Министарство одбране, образовања, пољопривреде, агенцију за заштиту природне средине – било их је укупно десет. Осим њих у састав Председничког већа за одрживи развој ушле су и невладине организације (НВО).

Владине и невладине организације су се удружиле са приватним фондацијама и корпорацијама укључујући Енрон, Дау Кемикал и Сибу Гајги (сада Новартис – фармацеутску компанију). Та дружина је почела да трага за начинима да глобални план УН реализује локално на простору САД. И отпочели су тако што су дали вишемилионски грант Америчкој асоцијацији за планирање која се бави планирањем земљишта. Они су обучили све планере у САД и дали им грант од више милиона долара како би променили регулативе за коришћење земљишта у САД.

И асоцијација је то и урадила – направила је план под називом: „паметни раст“. На мојим вебсајтовима можете да нађете бројне податке о томе. Осим тога, Председничко веће за одрживи развој је препознало да се народу САД неће допасти сазнање да се њихова земља претворила у диктатуру и да живе под тоталитарном влашћу, тако да је следећа ствар коју је Веће објавило била књига под називом: „Одржива Америка – нови консензус“. То је веома важна књига. У њој се каже да је Американцима неопходан нови консензус по коме људи морају мислити колективистички, да људи морају да буду усмеравани, и да се њима мора руководити тако да мисле да је читав план који реализују – њихова идеја. Да би се то постигло користи се метода контроле ума развијена од стране РЕНД корпорације одмах након Другог светског рата. Ову технику користи влада а она се користи и на спонзорисаним састанцима грађана.

Мислите на Делфи технику?

Да.

Да ли то значи да се увођење Агенде 21 одвија мимо било какве јавне расправе?

Ради се о заиста бриљантној методологији за реализацију ужасног плана. Она је дизајнирана тако да неутрализује опозицију. То је методологија која се не заснива на пристанку људи већ на илузији да су је људи прихватили, па чак они сами и креирали тако што су створили асоцијације суседа, организације и асоцијације у које учлањују људе вољне да у томе учествују и који чак мисле да су важни, значајни, да креирају нешто добро за заједницу, док су у ствари само оруђе за имплементацију овог плана. Грађанима се сервира илузија да је све то њихова сопствена идеја. То је оно што се дешава широм у свим малим градовима, областима и државама САД, Канаде, Аустралије, Британије, Новог Зеланда и широм света.

Који је идеолошки концепт иза Агенде 21?

Идеолошки концепт је комунитаризам. Ради се о политичкој и социјалној филозофији која каже да индивидуална и социјална права нису аксиом и константа, већ да она морају да буду балансирана са правима заједнице а у случају Агенде 21 ради се о глобалној заједници. У условима у којима се права индивидуе одређују од стране Светске владе, појединац је увек на губитку.

Овакав концепт је у потпуној супротности са уставом САД који каже да се човек рађа са правима и да му та права не може одузети влада. Оно што влада мора да ради је да та права подржава. И сада се захтева од појединца да своја права преда Глобалној заједници. Да би се то урадило, користи се кованица: „нова свест“. Да, Агенда 21 од нас захтева да напустимо стари начин размишљања о себи, нацији, држави и свету и да почнемо да мислимо сасвим другачије. Нова свест. Да ли вам то звучи познато? Није ли то сан сваког тоталитарног пројекта? А за промену свести која по плановима Агенде 21 треба да се одигра током једне до две генерације, образовање је од највећег значаја.

Образовни систем у САД је од краја 19. века осмишљен тако да заглупи америчку популацију и створи човека који ће пристати на живот у Новом светском поретку. Тај процес је веома детаљно анализиран у радовима Шарлоте Изербит и Џона Тејлора Гатоа.

Драго ми је да сте споменули ова два изузетна аналитичара који су омогућили да схватимо шта се дешавало са образовањем. Свако би требало да прочита књигу Шарлоте Изербит: „Намерно заглупљивање Американаца“ која је заправо енциклопедија образовања у САД, као и књиге Џона Тејлора Гатоа.

Ово што се данас одиграва у контексту образовања представља завршницу игре која је припремана од 1880-тих. Амерички едукатори су слати у Немачку где су тренирани на филозофији и психологији која је подучавала да људско биће не поседује душу те да се може програмирати, попут аутомата или робота – биолошког андроида. Социјални инжињеринг, манипулација, разне технике контроле, примењени су како би појединац постао део зупчаника система. Образовање по УН Агенди 21 ће се стандардизовати глобално по истим принципима заглупљивања и моделовања свести како би се креирала „нова свест“, „нови човек“, апсолутно несвестан сила које њиме управљају.

Агенда 21 је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.

Ако желите да преузмете земљу без употребе војске како ћете то учинити? Јасно – путем медија и образовног система. И то је управо оно што се догађа. Ако то није преузимање шта је друго? У САД, одавно гледамо како се шестогодишњаци претварају у жртве пропагандне машинерије. Тотална манипулација дечјих умова у учионицама; сваки магазин, филм, ТВ програм, новина и уџбеник раде на деци и нама осталима по диктату одрживог развоја; коришћење земљишта планови, планови за управљање ванредним ситуацијама, планови за спровођење закона, пропис хране, ограничења енергије, законодавне и правне одлуке – све нас усмерава и форматизује да беспоговорно прихватимо Агенду за 21. век као акциони план за егзистенцију у оквиру јединствене Светске фашистичке државе.

Одрживи развој не тиче се рециклирања већ се тиче промене размишљања и контроле правца којим ће се људска врста кретати у будућности. То је урађено помоћу глобализације која у основи представља стандардизацију свих система. Да би контролисали свет у ери електронике, неопходно је све стандардизовати након чега можете веома једноставно да манипулишете. То је план који се сада реализује. Због тога имате регионализацију свуда у свету уместо националних граница. Регионализација представља основ ре-конфигурације света и идеалан метод за коначно уништење националних држава.

Успостављање контроле и доминације над друштвом у Глобалистану, реализује се употребом језика, образовног система и медија. Које су кључне речи орвелијанског новоговора измишљене као окосница Агенде 21?

На првом месту – кључна реч, код за примену Агенде 21 је „одрживи развој“. Друга реч је „паметни раст“, трећа „дивљина“.

Пре него што је усвојена Агенда 21 УН, 1997. године Бротландова комисија (Brundtland Commission) – „Комисија за природну средину и развој“ УН, дефинисала је кључан појам: „светски одрживи развој“ у својој књизи: „Наша заједничка будућност“ и као нашу обавезу истакла неопходност да данас живимо и радимо под императивом да не угрозимо будуће генерације и да идемо у сусрет њиховим потребама. Звучи сјајно! Величанствено, зар не? Јер, ко би желео да угрози будућност својим потомцима? Том приликом је изнета теза да све што ми, људи, радимо данас на планети, представља отворену опасност за будуће генерације. Да су људи најобичније штеточине и да су својим деловањем довели живот на планети у питање.

И тада су та комисија УН као и Генерална скупштина УН задале задатак да се за пет година изради акциони план о одрживом развоју који би био примењен на читав свет. Агенда 21 је тај акциони план одрживог развоја. За имплементацију Агенде 21 користе се кључне речи – кодови. Нарочито их користи невладина организација која је у ту сврху формирана под називом „Међународни савет локалних еколошких иницијатива (ICLEI). Ова организација има за задатак спровођење циљева Агенде 21 широм света. То је група чији су чланови градови и владе. Савез градова и општина Србије (SKGO) постао је члан ICLEI 2004.године.

ICLEI заобилази владе националних држава и циља директно на градове које увезује у мегаградове оријентисане не више према држави већ према регијама. То је начин да се заобиђу правне границе и поништи право појединца да позове своју владу на одговорност због оног што се дешава у њиховом непосредном окружењу. Кључне речи у овом процесу су, разуме се – „глобализација“, „флексибилност“, „зелено“ и заправо готово све се пласира у форми бриге за природну средину, и у ту сврху се формирају бројне лажне еколошке – „зелене“ организације и групе. И све што се одиграва и што ће се одигравати у оквиру реализације акционог плана – Агенде 21 – биће покривено зеленом маском. Групе се формирају под различитим називима попут „Зелени савет за унапређење животне средине“; „Зелена иницијатива“ и слично. Запамтите: Агенда 21/Одрживи развој је глобални план који се спроводи локално.

Каква нас будућност очекује уколико не успемо да препознамо стратегију Агенде 21 и не зауставимо њену реализацију?

План садржи два битна елемента: први је „паметни раст“ и тиче се урбаних простора на планети. Идеја глобалиста је да изместе популацију из руралних, приградских области и малих градова у веома пренасељене градске центре. Да би то урадили градови морају ићи у висину и смањивати се по ширини што значи да ће се подручја градова смањивати по величини али ће зграде бити много више. Други део плана је – „дивљина“. Шта ће се догађати на простору где су некада била села, предграђа, шуме и ливаде? Људима ће приступ у те области бити строго ограничен. Како ће се то реализовати?

Сада се говори да дивље животиње морају да имају животни простор који ми, људи, безобзирно уништавамо. Наравно, најбогатији, они који су осмислили Агенду 21 су највише допринели уништавању природне средине, биљног и животињског света као и народа који су живели у складу са природом, а сада ће се терет тих злодела превалити на човечанство. Са једне стране, дакле, људи ће бити принуђени да живе у људским стаништима која се по Агенди 21 називају „острва за људско становање“. Редуковаће се власништво над приватним аутомобилима, приватне куће неће постојати, све што будемо радили биће строго надзирано и контролисано, унос калорија ће бити прописан, изгубићемо контролу над својим телима.

Градови ће бити пренасељени и у њима ће живети фрустрирани људи, и то ће утицати на пораст насиља. Уколико изгубите могућност да своје незадовољство искажете политичарима, кроз правни систем или медије, та страшна фрустрација каналише се кроз насиље. У том случају ће влада моћи оправдано да вас стрпа у затвор. Други начин да се испољи фрустрација је пасивност, повлачење у себе. У условима мониторинга у оквиру школског система и индустрије здравља, процена вашег менталног здравља резултираће масовним дрогирањем становништва.

Да ли је редукција популације део Агенде 21?

Агенда 21 се фокусира на храну, воду, земљу и популацију. Када читате програме и текстове о биоетици и технологији јасно видите да су ти садржаји испражњени од било каквог етичког становишта и да доминира идеја о трансформацији живог света и оживљавању технологије.

Агенда 21 ће се свакако одразити на то шта и колико једемо и ко ће имати приступ храни. У великим мегалополисима тотално ћемо зависити од биотехнологије у производњи воде и хране и то је оно што изазива највећу забринутост јер ово јесте наставак еугеничких планова. Постоји директна веза између корпорација које спроводе Агенду 21 са Хитлеровом Немачком; Сименс, АБМ, Џенерал Електрик… су компаније које производе биометрику, паметне мреже и спроводе манипулацију популације.

План је замишљен да буде потпуно имплементиран до 2050. године. Година са којом се често сусрећете у Агенди 21 је 2020. и ту годину можемо видети као преломну. Ми смо још увек у могућности да повратимо своју слободу, још увек смо у могућности да о овоме расправљамо. Људи могу да читају моју књигу, да ме чују и виде, могу јавно да говоре и да делују у јавном простору. И, то је кључно. Људи не могу да очекују спасиоца на белом коњу већ су у обавези да се едукују, повезују и делују.

Да ли је могуће створити међународну коалицују за борбу против Агенде 21?

Постоји веома снажан отпор Агенди 21 широм света. Делује се локално.

Ви у Србији сте на почетку борбе и неопходно је да одмах захтевате да се поништи ваше чланство у ICLEI као и партиципација у регионалним структурама власти. Ваш губитак могућности да утичете на оно што се догађа са вашом земљом је оно што мора одмах да се промени. Морате се едуковати да препознате Агенду 21 и оштро јој се супротставите. Верујем да мали број вас зна да је Агенда 21 веома широко примењена у Војводини.

Агенда 21 за културу недавно је усвојена на седницама Градског већа градова у Новом Саду, Вршцу и Зрењанину. Усвајање је координисано од стране Владе Војводине, која ће такође подржати локалне имплементације. Други документ на који треба да обратите пажњу је power point презентација под називом „Развој друштва знања кроз истраживање, образовање и информационе технологије“, коју је урадио Мирослав Весковић ректор универзитета у Новом Саду координатор Седмог приоритета Стратегије ЕУ за Дунавски регион. Презентација је датирана на 2.октобар ове године. У питању је примена Агенде 21 кроз серију координисаних планова којима се овај део ваше земље, Војводина, неприметно измешта у поље глобалистичких региона у којима ће ингеренције ваших власти бити битно сужене.

Родитељи треба да погледају шта њихова деца уче у школи и не дозволе да се школски програми сведу на испирање мозга. Морате будно пратити шта се дешава са вашом културом. Ми постижемо велики успех у САД али то нећете чути у мејнстрим медијима. Људи који се боре маргинализовани су и исмевани и изругивани у мејнстрим медијима. Но, без обзира на то милиони људи широм света се боре и одбијају Агенду 21. Ја сам прошлог месеца боравила у Мађарској и Немачкој, држала предавања и едуковала људе да се науче да препознају и да се супротставе њеној реализацији.

Биљана Ђоровић / Геополитика

Инфоратници - Снага народа

О полним односима ван брака

Прије него што почнемо ову тему, волио бих рећи да сам дуго времена био у заблуди мислећи да нема никаквих посљедица у блуду. „Па то је сасвим нормално...“, говорио сам, али сад знам да је то погрешно...

Васпитање дјеце кроз прљаве серије и филмове, доступност интернета и одсуство родитеља па чак и њихово потицање довело је до поражавајуће статистике: „Свака друга девојчица из основне школе излази са сексуалним искуством“. О посљедицама ретко ко и да мисли, али оне су неминовне. Неки који ово читају прво што ће помислити јесте: Тешко је то, о чему прича овај Огњен, па то је губитак наше слободе... А да ли је заправо тако? Укратко ћу вам испричати виђење слободе из књиге „Једном за цео живот“. По принципу „све што хоћу то и могу“ врло брзо доводи до губитка слободе. Замислите клинца који каже: „Већ могу да пушим и пијем нико не може да ми забрани!“ Али до пунољества он ће пушити и пити стално. Где је његова слобода? Он више не може да не жели, он не влада више својим осећањима, он је роб своје жеље! Човек који не може а да не жели-није слободан човек. Зар је наркоман слободан човек? Наравно да није, само што није конопцем везан, али је његова душа итекако везана за наркотике. Исто се дешава и код блудних односа: човек након тога неће остати исти, а као примјер наводим врло чест проблем неких дјевојака да пронађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос, јер њему је сад већ тешко прекинути тај ланац. Након што смо објаснили појам слободе, прелазимо на посљедице. Пошто је човјек тјелесно и душевно створење, тако ћемо подијелити и посљедице: душевне и тјелесне.

Почећу од тјелесних. Рак грлића материце је један од најчешћих узрока смрти жена од карцинома у земљама у развоју, гдје спада и наша земља. Србија је прва земља у Европи по броју обољелих жена!!! Главни фактори ризика јесу рани почетак сексуалне активности и већи број партнера, као и партнери који су такође имали већи број партнерки, тако да је ова врста рака веома ријетка међу невиним дјевојкама и онима које су се сачувале за брак. Као узрочник оптужује се хумани папилома вирус који се преноси полним путем.

Друго, орални контрацептиви, повезани су са 3 - 6 пута већим ризиком од венске тромбозе и плућне емболије због повећаног стварања фактора коагулације у јетри. Тај ризик може бити још и већи код примјене нових контрацептива из тзв. „треће генерације“. Такође орални контрацептиви повећавају ризик од рака грлића материце, рака дојке, два пута већи ризик од кардиоваскуларних болести због повећаног притиска узрокованог повећаним стварањем ангиотензиногена, аденоми јетре, описана је и појава хепатоцелуларног карцинома јетре, и многи други нежељени ефекти као што су: депресија или нервоза, мучнина, навале врућине, тачкаста крварења итд. Узимање хормона на овај начин је потпуно неприродно и нездраво, све то доводи до оволико великог броја обољевања. Зато свака дјевојка треба добро размислити прије него „закорачи“ на оралне контрацептиве, а ако има подршку или чак и наговор од свог момка, да размисли да ли он више воли себе или њу, кад је излаже тако великом ризику!

Треће, главни начин преношења ХИВ вируса јесте полни, у свијету до сада је умрло око 35 милона људи, а у Републици Српској и Србији број обољелих од ХИВ-а је у порасту. У многим великим градовима запада, инфекција ХИВ-ом је водећи узрок смрти код одраслих. Сваких 2 минуте једно дијете и шест одраслих људи умре од аидс-а.

Број обољелих од сифилиса и гонореје је велики, у Србији су забиљежени случајеви појаве ове болести код дјеце млађе од 14 година... Забиљежена је и занимљива прича о четири београдска гимназијалца обољела од сифилиса. Пошто се код ових болести увијек утврђује извор заразе, љекари су сазнали да су ти момци за сексуалне услуге платили једну проститутку, која је радила у близини парка код Економског факултета. Пошто младићи нису имали њен контакт, била је ангажована и полиција како би је нашли, али без успјеха. Ипак, како су момци свакодневно долазили у Завод за кожне болести да би примали терапију, опазили су дјевојку са дјететом. Препознали су проститутку и испоставило се да је то заиста она, која је иначе преко дана била бебиситерка. Након тестирања се испоставило да има сифилис, а на запрепашћење љекара, и родитељи су имали ову полну болест! Страшно! Иначе и сифилис се може пренијети на плод, што се може фатално завршити по плод или да остави трајне секвеле.

Дерматовенеролог др Исаиловић тврди да се највише пацијената жали на полне брадавице, познатије као кондиломи. „Кондиломи су мекане полне брадавице, обично величине чиоде, издуженог или карфиоластог облика. Јављају се по кожи и слузокожи гениталија, у пределу ануса, а понекад и на слузокожи усне дупље. Морају да се уклоне ласером или радиоталасима. Вирус који их изазива је посебно опасан јер може да изазове малигне промјене“, каже за Блиц др Исаиловић.

Према подацима које се скупљају у институту „Батут“, најчешћа полна инфекција јесте она коју изазива бактерија Chlamydia trochomoan, Micoplasma genitalium i Ureaplasma urealiticum. Ове бактерије узрокују уринарне инфекције, уретритисе које се код мушкараца могу компликовати епидидимитисом и стерилитетом, а код жена салпингитисом, ендометритисом, ектопичном трудноћом и стерилитетом. Велики проценат неплодности и настаје због ових инфекција!!! Ту су и друге инфекције, ulcus molle, herpes genitalis, molluscum contagiosum, CTM infekcija, candidiasis, scabies и многе друге...

Међу најважније начине преношења хепатитиса Б јесте полни начин, иначе процењује се да је 1/3 укупне свјетске популације била заражена овим вирусом, а 350 милиона је остало хроничних носилаца вируса. Полно преношење могуће је и код хепатитиса Ц. Компликације оба типа вируса јесте хронични хепатитис и коначна цироза или хепатоцелуларни карцином. (Прогноза болести је веома лоша).

Још једна од непријатнијих ствари јесте и неочекивана трудноћа. Тужна ствар је да 90% оваквих трудноћа код млађих дјевојака завршава намјерним абортусом, који такође има своје посљедице по здравље жене, као што су шок, искрварење, а најчешћи је стерилитет. Типична ситуација:дечко напушта своју најдражу, неће више ништа са њом или јој савјетује абортус, не због ње, него ради себе, да се спаси одговорности и обавеза. Тад се понекад и јавља кајање и схвата поука ове приче.О посљедицама намјерног абортуса детаљно ћемо у идућем броју Лимфе.

Многе ове компликације јесу тешке, неке воде ка леталном исходу, међутим постоје и оне код којих фаталан исход настаје без упозорења и изненада. Др Бранимир Александрић, управник београдског Института за судску медицину, који се већ три деценије среће са случајевима тзв. „слатке смрти“, инфаркта у току самог сексуалног чина, изјавио је: „Изненадна смрт баш за време самог сексуалног чина карактеристична је за привидно здраве особе, које имају неко скривено обољење. Велики напор, узбуђњење и пораст притиска у телу могу кобно деловати на срце. Промена партнера због појачаног узбуђења ризик је своје врсте за „слатку смрт“. Не памтим да је некога задесила оваква смрт у постељи са брачним другом, па до закључка можете доћи и сами. Овако преминули људи, жене и мушкарци, углавном су били партнери у ванбрачној вези...“ Слично се дешава и код субарахноидалног крварења, (врста можданог удара) гдје долази до пуцања анеуризми и чак 50% пацијената умре током првог крварења, не остављајући могућност за лијечење.

Душевне посљедице: На почетку смо већ појаснили појам слободног човјека и проблем многих дјевојака да нађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос. Међутим, не треба само кривити мушкарце, него и дјевојке које су им попуштале и навикавале их, али и сам њен став, а најбољи примјер јесте начин одијевања. Сада замислите жену која је позвала мушкарца у свој стан, спремила му његов омиљени ручак, пиће и донијела најљепше колаче. Човјек све и да му се не тражи храна, мораће бар пробати тај деликатес, неразумно је очекивати да се судржи кад му је таква храна на дохват руке. Исто се дешава и код изазовног облачења: дјевојке, радећи то свјесно или несвјесно, шаљу сигнале мушкарцу и он је већ у великом искушењу.

Душевне посљедице почињу развојем страсти. А шта је страст? Страст представља трајно усмеравање човекове душе према нечему, стадијум када човек почиње да страда. Мало ко зна да ријеч страст води поријекло од ријечи страдање, слично је у осталим словенским језицима у којима свака ријеч има своје логично значење, нпр.руски: страсть-страданье. На који начин човјек почиње да страда? Кад на некога нешто остави јак утисак, он тежи да то понови. Међутим, чула ускоро отупљују и да би човјек осјетио емоционални потрес треба да створи јачи надражај; тако настала страст приморава човјека да ради за њу, она полако и непримјетно овладава њиме. А шта се дешава кад супружницима овлада страст? Њихов брак постаје све слабији. Муж одлази на службени пут, али ни он ни она не могу да издрже без супружничке блискости и почињу да варају једно друго! Варање у браку понајвише и настаје због потребе да се осјети та страст са другом (новим) партнером, јер брачни сапутник му је досадио и не проналази више задовољство у њему. Човјек који је украо нешто, више не може да буде милосрдан, исто тако и послије преваре човјек не може више да чисто воли своју жену као што је волио раније, то је иначе, један он најчешћих разлога бракоразвода. Енглеске студије спроведене на хиљадама парова дале су резултате да су многи чвршћи бракови супружника који су се сачувале за брак, јер просто није исто ако се у интимни однос ступа први пут и сто педесет и први пут. И на крају нажалост највише страдају дјеца.

Слично се дешава и у вези двоје младих људи. Падањем у блуд шансе за опстанак такве везе су много мање. Класична слика је: момак тражи од дјевојке доказ љубави, обећавајући све што се обећати може, дјевојка попушта и недуго након тога он је оставља и прелази на неку другу. Дјевојке треба да упамте да мушкарци често остављају дјевојке које им брзо попусте, као што наш народ каже : „Што се нешто лакше добије мање се цијени“. Ако сте свом момку прва, шансе за опстанак везе је велика, ако сте друга дупло је мања, трећа, три пута мања итд... Ако сте тридесета, шансе скоро да и не постоје да ће га задржати.

Ту су и посљедице по потомство, феномен телегоније итд. Свима нам је познато да су особине итекако насљедне, онда можете замислити потомство таквих парова, то ће се најбоље видјети кад дијете уђе у пубертет и почне одрастати. То су можда и најтеже посљедице. Иначе, до скора у нашем народу младе које се нису сачувале за брак су заобилажене у широком кругу управо због потомства и квалитетног брака.

И на крају споменуо бих психијатријску болест „еритроманију", задњи стадијум страсти, у којем је човјек болесно опсједнут, а страст је јака попут зависности о најјачим дрогама. Страшно! То је управо онај губитак слободе о којем смо причали на почетку. И колико год некоме звучало старомодно, само однос у оквиру брака је гарант нашег тјелесног и душевног здравља и образац нормалног понашања.

Преузето

Serbia - One journey - Million impressions

Света Петка

О Светој Русији

Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала - не због своје немоћи но због немоћи људи - када се на другој страни политикантска вера Запада - вино помешано са водом - рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.

Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената - данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.

Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.

Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: „Наша Русија, наша мученица, красно сунашце!“, као што руски народ непрестано, а нарочито на данашњи дан, сваке године кличе: „Владимир - красно сунашце!“.

Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!

Из беседе Светог Владике Николаја: Свети Кнез Владимир – крститељ Русије