[ Генерална ] 08 Јануар, 2013 12:10

 

Светогорска икона Умилење

 

 

 

Сликару Павлу И. који пита: 

По чему се познаје православна икона Пресвете Богородице?

 

Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?

Најбржи знак распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом, друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.

Па онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена - славу и господство, а плава - небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима - она, негдашња страдалница и слушкиња Господња на земљи.

Лице Свете Богородице на православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво. Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.

Глава Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на рукама.

На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види. Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина. Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа, али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. - Нека би и теби она била навек утеха и помоћ.

 

Владика Николај, Мисионарска писма

 

 

 

Прелепи манастир са чудотворним иконама, посебно руским.

 

 

[ Генерална ] 24 Децембар, 2012 19:54

Јапански IQ тест

http://www.robmathiowetz.com/

"Сви морају прећи реку"

- Само двоје људи могу на сплав у исто време.
- Отац не може остати ни са једном ћерком без присуства мајке.
- Мајка не може остати ни са једним сином без присуства оца.
- Лопов (у мајици на штрафте) не може остати ни са једним чланом породице без присуства полицајца.
- Само мајка, отац и полицајац знају да управљају сплавом.

Да покренеш особу, кликни на њу. Да покренеш сплав кликни на црвену полугу.

 

[ Генерална ] 09 Децембар, 2012 15:36

Колико јасно виде видовити?

 

У Москви постоји Одбор за спасавање омладине од тоталитарних секти. Једном је једна његова сарадница спровела једноставан експеримент. Она је, узевши фотографију своје пре много година преминуле другарице, посетила десет видовњака-исцелитеља који су, према реклами, одређивали човеково обољење по фотографији. Какве све дијагнозе нису износили видовити стручњаци! А закључак им је био свима исти: преминула под хитно мора да дође код њих на лечење, да би је они (како су обећавали) уз одређену надокнаду излечили.

Међутим, феномен видовитости ипак постоји. О томе нам сведочи један изузетан пример из живота Ф.М. Достојевског, који се десио 1877. године. Ево како то описује његова супруга Ана Григорјевна Сниткина: Ове јесени нас је често посећивао велики поштовалац талента мог мужа, писац Всеволод Сергејевич Соловјов. Дошавши једног дана код нас, испричао је мом мужу како се упознао са занимљивом дамом, госпођом Филд. Она му је, тачно дефинишући његов прошли живот, изнела неке чињенице које су се биле, на његово велико чуђење, већ обистиниле. Када је Соловјов кренуо кући, са њим је изашао и мој супруг који је у вечерњим сатима практиковао дужу шетњу. Упитао га је колико далеко живи госпођа Филд, и дознавши да живи у близини предложио му да сврате код ње. Соловјов је пристао, након чега су се њих двојица упутили ка гатари. Госпођа Филд, наравно, није имала појма ко је био њен незнани гост, али се зато оно што је прорекла Фјодору Михајловичу дословно испунило. Она је мом мужу прорекла да га у блиској будућности очекује велика слава какву чак не може ни да замисли – и то предсказање се обистинило на Пушкиновој прослави! На нашу велику несрећу, остварило се и њено тужно предвиђање да ће мог супруга ускоро задесити породична невоља – умро је наш драги Аљоша! То гатарино предсказање Фјодор Михајлович ми је саопштио већ након нашег губитка [1].

Сама по себи способност да се нешто прозре или открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Наиме, цело питање се састоји само у томе ко нам то открива. Ми се у Јеванђељу сусрећемо са необичном ситуацијом. Апостоли су још увек сумњали у Христа као Месију, док су ђаволи викали: Ти си Христос Син Божји (Лк. 4,41). По свој прилици су онда нечисти духови тим путем – кроз себи потчињене људе – објављивали правду и истину. Да ли то значи да им је требало веровати? Али сами Господ запрећиваше им да не говоре да знају да је Он Христос. (Лк. 4,41). Умукни, и изађи из њега (Мк. 1,25) – имао је Он обичај да каже невидљивом лажном пророку који је прорицао кроз ђавоиманог човека. Спаситељ није хтео да се истина објављује нечистим устима, како је речено у Светом Писму неријатна је похвала из уста грешника, јер није од Господа послана она (Сирах. 15,9). Јер би нечисти духови, послуживши се поверењем људи, засигурно истини придодали лаж.

У Делима апостолским се такође описује веома поучна прича, која јасно открива природу видовитости. Реч је о једном од мисионарских путовања апостола Павла, када је дошао у град Филипе. Павлов сапутник бејаше јеванђелист Лука, који из тог разлога и приповеда у првом лицу: А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима (Дап. 16,16). То само говори да се ђавоиманост може манифестовати не само у виду непримереног понашања, страшних гестова или неартикулисаних звукова, већ и као пријатно погађање, тј. у облику видовитости. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. И овако чињаше много дана (Дап. 16,17-18). Могло би се помислити да је због придобијања људи на своју страну потребно послужити се ауторитативним гатањем видовите жене, која је говорила очигледну истину. И како реагује свети апостол? А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час (Дап. 16,18). Свети апостол без оклевања прекида видовитост зарад слободе како своје проповеди, тако и човека обузетог нечастивим, тј. лукавим духом. То резултира његовим прогоном од стране господара видовите слушкиње, који су тада остали без прихода од њених гатања. Уосталом, било је то далеко боље од прихватања демонских услуга.

Дакле, из текста Светог Писма се види да предсказања могу долазити од демона. При том је важно узети у обзир да демони, за разлику од анђела, не знају праву будућност човека. Јер анђелима будућност може да открије Бог, док је демонима истовремено недоступно прогледавање које шаље Дух Свети. Према томе, демони не могу тачно предсказивати и пророковати. Међутим, пали духови по самој својој природи поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама. Стога, нечисти духови толико не погађају, колико анализирају потенцијалну човеку будућност; то онда саопштавају спиритисти или погађачу, а затим он преноси свом посетиоцу. Осим тога, они могу да предвиде оно што ће потом сами изазивати својим нечистим утицајима.

Преподобни Антоније Велики је објашњавао на који начин се демони могу претварати да су пророци: Они често, рецимо, казују да ће за неколико дана доћи братија, и они заиста долазе. Демони то чине не зато што се брину о онима који их пажљиво слушају, већ да би у њима побудили веру у себе, и да би их – након што их подчине себи – погубили... Шта је чудно ако неко, имајући тело препреденије од тела човековог, и угледавши оне који ступају на тај пут, њих престиже у поворци и обавештава о њима?... Понекад они красноречиво саопштавају о води у реци Нил, видевши да је било много кише у земљама етиопским, и знајући да од њих бива поплава у реци; пре неголи вода дође у Египат, дотрчавају овамо и предсказују... Тако су настала паганска пророчишта, односно тако су људи од давнина били подложни демонској обмани [2].

Полагање наде у видовњаке често је заводило сујеверне људе. Свештеномученик Кипријан Картагински у својој књизи „О таштини идола“ пише о римским конзулима који су поверовавши предсказивањима о победи ступили у битку и били убијени и заробљени; напротив конзул Цезар, који је презрео прорицања која су му забрањивала да плови пре зиме у Африку је тим згодније допловио до тамо и победио. Римски историчар Светоније пише о томе како је представник ниже класе Телеф планирао да нападне цара Августа и Сенат, само зато што је слепо веровао предсказању које му је обећавало врховну власт [3].

Овде су веома прикладне речи светог Јована Златоустог: Пророштво је по преимућству дело Божје, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања [4].

Као добра илустрација ове истине може послужити пример који је записао пререволуционарни аутор – свештеник Григорије Дјаченко: Две сестре у васкршњој ноћи пожелеше да сазнају нешто о својој будућности. Одлучиле су да прислушкују испод прозора на крају села. Одједном им се учини погребна поворка и како старија од њих две лежи у мртвачком сандуку. Млађа преплашено побеже кући, а старија се истог тренутка онесвести и паде на земљу. Она скрену памећу и одболова три месеца. Сада је она старица од око седамдесет година. И све време након те несреће она својим опоменама одвраћаше многе младе девојке и жене од неразумних искушења, као што је распитивање за непознату будућност [5].

Али како да се односимо према чињеници да у тим прогнозама некад бива помало и истине? Према речима светог Јована Златоустог то је једно од лукавстава ђавола, да он самој истини увек придодаје обману, улепшавајући је различитим сурогатима истине како би лакше обмануо лаковерне [6]. Обраћајући се видовитима, гатарама, спиритистима и свим другим сличним визионарима, ми ризикујемо да подлегнемо под утицај сила злога, које ће нам сигурно нанети штету. На пример, у 19. веку је био веома развијен спиритизам – призивање духова за столом, па свети Филарет Московски описује један такав случај у писму преподобном Антонију (Медведеву) настојатељу Тројице-Сергијеве Лавре: Спиритиста је у правцу стола лечио девојчицу, али је њој постајало све горе. Најзад је он упитао сто шта то значи. Сто је рекао да ће девојчица за неколико дана умрети, а онда после три дана и васкрснути. Девојчица јесте умрла, али није васкрнула. Спиритиста и његова сестра, која је такође учествовала у томе, скренули су памећу... Саветовао сам му да га повезем код преподобног Сергија и да се обрати Вама, како бисте организовали читање молитава над њим [7].

Једна наша савременица која је поседовала „дар“ видовитости и била одважна чак и да помаже полицији у истраживању злочина, уверавала је да долази у контакт са душама умрлих, због чега јој они који су убијени од стране злочинаца тобоже сами говоре детаље њихове смрти, па чак и показују места где им леже тела (уколико се сматрају несталим). Међу многим њеним пређашњим открићима, видовита је издвојила једно: једном је угледала душу Лењина како јој уз осмех иде у сусрет. Вожду револуције врачара постави горуће питање: „Где си ти сада? У рају?“ „Не“ – одговори он. „У паклу?“ – распитиваше се она. „Не“ – понови он. „Па где си онда?“ – зачуди се врачара. „Овде, на земљи.“ – „Али зашто?“ – „Зато што ме не сахрањују.“

На овом примеру се јасно види да су окултна пророчанства праћена очигледним сујеверјем. Они су неодвојиви једни од других, као што је неодвојиво и труљење леша од смрада који излази из њега. Човек наивно мисли да душа остаје овде само зато што његово тело није сахрањено у земљу, као да је бесмртна душа бесконачно везана за непогребено тело. За сличне заблуде су заинтересовани невидљиви искушачи, који су спремни да зарад наше погибељи „открију“ све што желимо, осим онога што ће донети спасење наше душе.

У највећем броју случајева људи се обраћају видовњацима зато што желе да знају своју будућност. Ето, та радозналост према сазнавању будућности већ сама по себи открива дубоку неразумност човека. Ма којим се оправдањем оправдавала таква радозналост, њени духовни разлози леже у неспремности за живот у садашњем тренутку, јер је човек навикао да узалуд губи време и троши се на трице и кучине. Свети Василије Велики нас је учио овако: Не распитуј се за будућност, већ корисно располажи садашњошћу. Јер какву ти имаш корист од тога да нешто предвидиш? Ако ти будућност приправи нешто добро, онда ће ти се оно десити иако га ти не будеш предвидео. А ако ти приправи тугу, какву онда ти имаш корист од тога да се унапред мучиш тугом? Желиш ли да сазнаш нешто о будућности? Испуњавај оно што је прописано јеванђелским законом и надај се наслађивању благима (тј. духовним благима у Царству Божјем за испуњавање заповести на земљи – В.Д.) [8].

Обраћање астролозима, гатарама, врачарама, видовитим и сл. повезано је са оном распрострањом заблудом да се будућност посматра као унапред прописана, тј. готова прича. Будућност се пореди са текстом у запечаћеној коверти која се не отвара обичном човеку, али који се може прочитати уз помоћ тајног знања – као кад би делимично отворили коверат и завирили шта има у њему. Међутим, слика наше стварности је потпуно другачија. Будућност није позната не зато што је ми не можемо прочитати, већ зато што једноставно не постоји, будући да се она формира на основу наше реалности. Овај текст никада и није био затворен за погледе оних који желе да знају, а писан је свакодневним искуством. Нама је будућност непозната из још једног битног разлога. Човек је обдарен слободном вољом, а пошто је он слободан у својим поступцима, онда њему није строго одређена будућност. Наравно, Бог је откривао понешто из будућности људи. Али то не значи да је Бог припремио људима неизменљиву и унапред испланирану судбину, већ да је Он изван нашег ограниченог света и да су Његовом свепродирућем погледу откривене дубине наших срдаца, односно наше слободне одлуке и жеље. На тај начин Господ Бог зна којег ће човека призвати на који животни пут. Постоји Божји план за сваког од нас, али се реална судбина изграђује на основу нашег личног односа са Божанственим Промислом; одговором на Божји призив или одсуством жеље да се одговори на њега и Божјим покушајима да нас приведе ка спасењу. Све ово и изграђује наш будући животни пут.

Поновимо још једном да се многи људи, на жалост, налазе у погрешној позицији. Они радознало желе да сазнају будућност онда када им садашњост више није интересантна. Суштина проблема је у томе што човек расипа себе на грехове и различита бескорисна дела, због чега у реалности не осећа пуноћу живота. Истовремено он полаже бар неку наду да ће будућност донети различитост и успех, и због тога жели да унапред завири тамо. А своју пажњу, пре свега, треба обраћати ка Богу, у чијим се рукама налазе и човекова садашњост, и будућност, па чак и прошлост: када се ми кајемо за прошле грехове Господ нам их брише, припремајући тиме човеку најбољу могућу будућност, и чинећи срећнијом његову садашњост.

Напомене:

[1].Достоевская А. Г.,Воспоминания, Москва, 2002, 293.
[2] Афанасий Великий, Житие преподобного отца нашего Антония // Афанасий Великий, святитель,Творения, т. 3, Москва, 1994. 205–206.
[3] Уп. Светоний Гай Транквилл, О жизни цезарей, Санкт Петербург, 1998. 53.
[4] Иоанн Златоуст, Беседы на Евангелие святого апостола Иоанна Богослова // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 8, књ. 1, Москва, 2002, 127.
[5] Дьяченко, Г., Духовный мир. Рассказы и размышления, приводящие к признанию бытия духовного мира. Москва, 1900, 325–326.
[6] Иоанн Златоуст, Толкование на святого Матфея Евангелиста // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 7, књ. 2, Санкт Петербург, 1901. 481.
[7] Письма митрополита Московского Филарета к наместнику Свято-Троицкой Сергиевой лавры архимандриту Антонию, т. 3, Москва, 1884, 299. У данашње време спиритистичка сеанса изгледа мало другачије. Обично учесници седају за сто тако да се створи затворени круг. Према правилима магије на учесницима, као ни у просторији, не би требало да буду крстови, иконе или друге светиње, иначе се разговор са оним светом неће остварити. Сви пружају руке ка тањирићу у центру стола, који после постављеног питања почиње да се окреће према словима распоређеним око тањира. Сами спиритисти верују да комуницирају са мртвима, али је то заправо обична обмана нечистих духова. У 19. веку је сто испуштао одређени звук. Ево како пише о спиритизму свети Теофан Затворник: „Шта је спиритизам? – Сатанизам. Демони обмањују... Писала ми је једна лепотица из Санкт Петербурга како је неки спиритиста, желећи да јој покаже лепоту спиритизма, почео пред њом да призива духове. И она је почела да изговара у себи „Да воскреснет Бог“. Овај је седео, седео...бесмислено, да би затим признао: „Не, не иди, ти ниси верник“. Она је прави верник, али не верује спиритистичким ђавољим триковима. На Кавказу је такође био сличан случај у којем је нека побожна породица почела да се бави спиритизмом: муж, жена, девер и још понеко... и таман су били почели понешто да откривају...да би се на крају суочили са неком великом противречношћу у исказима. Они су мучили при испитивању оног који је говорио, док је он одвраћао поглед у страну – мада неуспешно. Неко од говорника му се обрати следећим речима: „Заклињем те именом истинитог Бога да нам кажеш ко си ти?“ Овај одговори: „Ја сам ђаво“ – „Зашто нас обмањујеш?“ – „У нади – одговарао је он – да вас наведем или на лажне помисли или на лоше поступке“... Ова породица је од тог тренутка раскрстила са спиритизмом“ (Феофан Затворник, Рукописи из кельи, Москва, 2008, 646).
[8] Василий Великий. Творения, ч. 1, Сергиев Посад, 1900, 259.

 

Валериј Духањин

Са руског превела: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

 


 

[ Генерална ] 08 Октобар, 2012 21:22

 

 

 

 

Када се Божје осећање посматра у односу Бога према створеним бићима, онда се ово својство Најсавршенијег Бића мора одликовати и најсавршенијом моралношћу. А најсавршеније морално осећање јесте љубав, благост, милосрђе. Зато кажемо: Бог је благ, милостив, предобар. И још више: Свето Писмо директно тврди: „Бог је љубав“ (1.Јн.3,35).

Та љубав Божја, по тврдњи Еванђеља, најбоље и највише се испољава у тајни искупљења и спасења људског рода, јер каже Еванђеље: „Бог је толико заволео свет, да је и Сина свога Јединороднога дао, да нико од оних који верују не погине, него да има живот вечни“ (Јн.3,16).

И не само што се љубав Божја односи на људе, него се она, по тврдњи Светог Писма, односи на целу створену творевину и одражава се на свакој твари. Псалмопевац Давид, који је познавао и створену природу, и Божју љубав и милосрђе, пише: „Благ Господ свјаческим и шчедроти јего на свјех дјељах јего“ (Добар је Господ према свима и жалостив на сва дела своја) (Пс.144,(145),9).

Индуктивним путем можемо се уверити у истинитост Божје љубави и благости из посматрања целисходности у овом свету у којем су чак и бол и смрт целисходни: бол, као сигнал већег зла, а смрт, као услов живота многих бића. Јер, кад не би било смрти у оваквом свету какав је, Земљина површина, па и васиона постале би временом врло тесне за живот. [64]

А још директније љубав и благост Божја испољава се на тешким и покајаним грешницима које Бог по своме милосрђу и љубави не уништава, него чека да се у сузама покајања препороде, и да их окупа својом благодаћу, тако да постану светитељи. У житијама светих има много таквих примера, а посебно је изразит пример Светог Мојсија Мурина [65] и Свете Марије Египћанке. [66]

Најзад, љубав Божја је једино могуће објашњење опстанка овако грешног света, који би по принципу правде, због своје грешности, морао одавно бити уништен. Љубав и милост Божја је једина сила која нас одржава у постојању. Доказ, а и врло пластичну слику љубави приказује нам разговор пророка Јоне са Богом. Јона се жалио за тиквом чији је корен црв подгризао па се осушила, а „Господ рече Јони: теби је жао тикве око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него за једну ноћ израсте, а другу ноћ пропадне. А мени да не буде жао Ниневије, великога града у ком има више од сто и двадесет хиљада људи који не знају шта је десно шта је лево, и много стоке?“ (Јона, 4,10-11). А та иста Ниневија била је изузетно грешан град (Јона, 1,1). Заиста, кад видимо колики се облак дима од људског греха диже свакодневно од Земље ка небу, онда морамо увидети и осетити „љубав Божју која превазилази разум“ (Еф.3,19).

Техничар-атеист

Професоре, овде сам вас чекао, и надам се дочекао! Какву љубав Божју ви видите у овом свету?! Ако погледате у свет, видећете у њему толико зла као да светом управља најгори дух из пакла уместо Бога, и то још Бога разума, мудрости, и чак љубави! Његош каже да је овај свет „состав паклене неслоге“, да је овај свет „тиран тиранину“. [67] Шопенхауер каже да је овај свет гори од Дантеовог пакла. „Свет је“, вели Шопенхауер, „банкрот у свим својим крајевима, а живот посао који ни трошкове не подмирује“. [68] Иван Карамазов, описујући своме брату Аљоши колико страшног зла има у овом свету, каже: „не примам овај свет који је Бог створио“.

И заиста, професоре, каква је то љубав и милост који пуштају да се драги и вољени створови толико пате и страдају?! Па још при свем том осећати савршено блаженство, као да је овамо у свету све у најбољем реду, па се не би имало због чега жалостити и помутити то блаженство, нарушити тај блажени мир?! Кратко речено: ако је овај свет творевина доброг и милостивог Бога који је сушта љубав и блаженство, онда у свету не би смело бити никаквог зла. Међутим, чак и Библија каже да „свет у злу лежи“ (1.Јн.5,19).

Професор

Да ли је свет баш заиста тако страшан, зао и ружан како је проценио Шопенхауер и остали песимисти, о томе се да расправљати. Чињеница је да у свету покрај онога што осећамо и доживљујемо као зло има још како много добра, лепоте и уживања. Постоје у свету милиони који пате, али исто тако постоје милијарде живих бића које уживају у егзистенцији покрај свег зла којим овај свет обилује. На некој ливади имате и грозног трња и дивног цвећа. Неко може да набере са ње читав сноп самог трња и корова, па ће прогласити ту ливаду да је она само трновита. Други ће набрати букет цвећа па ће прогласити да је ливада само и једино цветна. Тако песимист проглашава овај свет за најгори од свих могућих светова, а оптимист за најбољи од свих могућих светова. У ствари, и један и други суд су изразито субјективни, па према томе објективно нетачни. Твоја оцена света није ништа реалнија ни истинитија. Библија је у том погледу далеко истинитија. Она каже „свет у злу лежи“. Значи, није свет баш сам по себи зао. Он је у основи добар, али „у злу лежи“ (1.Јн.5,19).

Кад би свет био сам по себи зао, то јест, кад би зло било некакво биће, или некаква супстанција коју је Бог створио из незнања, непажње и самообмане, или из зле воље да напакости створеним бићима, онда би приговор био сасвим оправдан. Међутим, зло није никакво биће или нека Богом створена супстанција, него је суштина зла заправо дисхармоничан однос бића. Свако биће и свака супстанција излази из Божјих руку потпуно добра. Ниједно биће и ниједна супстанција није зло само по себи. Оно само може постати зло услед дисхармоничног односа према Богу који је Највише Добро – Summum Bonum.

Дабоме, ово важи само за свесна и слободна бића као што су људи и анђели. Отуда, ако се зло дефинише као дисхармоничан однос слободних створених бића према своме Створитељу, излази да су зло и грех исто. Суштина и узрок зла лежи у греху, јер је грех противљење Богу, Највишем Добру. Доследно, зло, или грех, могло је настати само на тај начин што су слободно-разумни створови прекршили вољу Божју и тиме отпали од Бога. Сва остала физичка зла, од најмањег физичког и психичког бола до смрти, дошла су само као праведна и логична последица тог првог зла, или греха, јер по природном закону саме стварности „плата за грех је смрт“ (Рим.6,23).

Овакво решење проблема зла у основи је сасвим логично. Осим тога оно је дато и у Библији која тврди да је свет био створен без трунке зла, јер после завршетка стварања „погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (Пост.1,31). И анђели и сва материјална природа, све је то било без греха, без моралног и физичког зла. Све је то створено да учествује у доброти Божјој. А доброта Божја садржи у себи Божју Љубав, Божју милост и Божју правду. А Божја правда може се испољити у облику Божје награде и Божје казне. Било у којем од та два облика да се испољи, она је, објективно судећи, у оба случаја подједнако добра. Али субјективно судећи, грешник је не доживљује као неко добро, него као нешто зло. Да, субјективно! Али такав случај ништа не сведочи против Божје љубави и Божјег блаженства. Према томе, кад Бог није створио зло, нити дао икаква повода слободним бићима да греше и произведу зло у виду праведне Божје казне, онда постојање зла у свету ништа не противречи ни промислу Божјем, ни Божјој мудрости, ни Божјој љубави ни блаженству, јер и оно зло које људи чине, Бог окреће на добро.

Философ

Кад Бог не би био свезнајућ, ваше објашњење, професоре, било би у реду и на свом месту. Али оно се не може применити и на свезнајућег Бога. Јер, кад је Бог, као свезнајућ, знао сасвим сигурно да ће слободна бића, анђели и људи, злоупотребити слободу коју им је дао, и прекршити закон који им је такође дао, зар је онда било мудро давати им та два дара, па тиме омогућити њихов пад. Дакле, ако Бог није баш позитивно створио зло у свету, Он га је на овај начин омогућио, па је чак и знао да ће се зло појавити!

Професор

Заиста, у појму слободе садржи се и могућност остварења зла. Јер, воља која се не би могла слободно одлучити за Бога или против Бога, не би била истински слободна. Али сама могућност зла још није никакво стварно зло. Далеко од тога! Тек кад се та могућност оствари, онда је зло конкретно. А дотле није. А да ли ће се остварити, зависило је само од слободних бића.

Послужимо се једном сликом из живота. Инжењер је саградио мост преко реке. Врло корисна ствар! Свако ће моћи да пређе преко њега на другу страну реке. Али исто тако постоји могућност и да свако скочи с моста у реку и удави се. Ако неко својевољно скочи с моста у реку и удави се, да ли ће ико имати право да каже да се инжењер огрешио о закон мудрости што је саградио мост?! Не верујем да би то ико учинио. Исто тако је бесмислено казати да је Бог радио против своје мудрости што је дао духовним бићима слободу, па са њом и могућност пада.

Један студент права

Професоре, сва та ваша објашњења би била и лепа и красна да на свету страдају само грешници. Али у свету од поплаве, рецимо, или земљотреса и ерупције вулкана и других елементарних недаћа не страдају само грешници, него и праведници, чак и деца, која заиста нису могла за своје две-три године живота, или можда само за пар месеци, или чак само за неколико дана после рођења, да сакупе на душу толике грехе да се удаве у мору, или да страдају на било који други начин.

Професор

Ваша примедба је потпуно тачна, правнички тачна! Штета је само у томе што на њу нико од људи не може одговорити исто тако правнички тачним одговором, јер нико од људи не зна општи план света у свим појединостима. Ипак можемо нешто покушати.

Пре свега ми не знамо ко је од људи тај потпуно безгрешни праведник, осим деце, који би заслужио посебан поступак Божје милости. Сви смо грешни. Друго, људи страдају не само због свакодневног личног греха, него и због заједничких греха којима људи свакодневно куже и замрачују овај свет. Осим тога постоји један општи заједнички први грех у којем лежи разлог што у свету уопште постоји зло. Ако свет посматрамо по мери зла које се у њему налази, можемо рећи да постоје три света: небески, у којем нема ни трунке зла, „подземни“, то јест паклени, у којем нема никаквог добра, и земаљски, у којем су зло и добро помешани у разним сразмерама, онако како то измери Божји промисао на основу моралних особина појединих људи, појединих народа и човечанства као целине. С обзиром на све то, овај свет и живот у њему може се упоредити са ратиштем Добра и Зла, где су људи било свесни било несвесни, било активни, било пасивни борци, на једној или другој страни. Зато питати: зашто људи страдају у овом свету, исто је што и питати зашто људи гину и рањавају се у рату? Па зато што су у рату! Какав би то био рат у којем нико не би био ни рањен ни убијен?!

Техничар-атеист

Професоре, ваша су поређења врло духовита, али немојте много одуговлачити са главним одговором. Добро, ми старији и имамо греха преко главе, то каже о себи чак и цар Давид, па није чудо што нам сам грех својом природом доноси страдања, или као израз Божје праведне казне. Али шта деца имају с тим?! Тежиште правниковог питања и лежи управо у томе: Зашто деца страдају?!

Професор

Па зато што нису рођена у небеском свету где нема зла, него на Земљи, где је борбени фронт између Добра и Зла, Бога и сатане. А рођена су на Земљи зато што су људска бића којима је Земља одређена за постојбину. Њихово невино детињство је само предигра њиховог мање или више грешног човештва. Према томе, њима се у општем плану света не чини никаква неправда. А што се тиче љубави Божје, видели смо да се она у виду милости Божје, која одржава у постојању овај грешни свет, излива тиме и на грешне људе, па разуме се, и на децу која страдају не зато што ће тек бити грешна и крива, него зато што се налазе на Земљи која је људским грехом удаљена од Бога, који је Највише Добро.

Техничар-атеист

Па зар Бог није могао створити и Земљу без икаквог зла на њој, као што је створио небески свет у којем, како рекосте, нема никаквог зла. А пакао није ни морао ни требао створити. Тако би постојала у свим световима вечна владавина Највишег Добра.

Професор

Ваша идеја о целини света је изузетно добра. Међутим, варате се, ако мислите да је она Богу била непозната, и да је Бог чекао да Му је ви предложите. Зар сте заборавили да смо мало пре прочитали цитат из Светог Писма који гласи: „И погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (Пост.1,31).

А ево, прочитаћу вам још један цитат из Библије где се прориче да ће по истеку овосветског стања завладати опште добро „и бити Бог све у свему“ (1.Кор.15,27-28 ). Кад ће то бити? Кад историја васионе после општег васкрсења и преображења и коначног Божјег суда уђе у „живот будућег века“. Према томе, ако је „веома добро“ било на почетку и ако ће тако бити и на свршетку садашњег периода у историји васионе, онда немамо ни довољно права, ни довољно разлога да се жалимо на Бога, да Он тобож нема љубави према нама што смо ми, слободна бића, убацили зло у Његов свет који беше „веома добро створен“, јер ће се тада у пуној мери изразити и Божја мудрост и Божја правда и Божја љубав.

Студенткиња Јеховин сведок

Професоре, ви сте споменули да постоји некакав пакао. Ако је то тачно, онда нема места за Божју љубав. А пошто је Божја љубав нешто несумњиво, онда не постоји пакао. У нашим књигама пише да реч „пакао“ не значи неко мучилиште душа, јер Бог који је сушта љубав не мучи никога, [69] него реч „пакао“ значи свеопшти гроб.

Студент адвентист

Професоре, ја иако не припадам истој верској заједници којој и колегиница која је говорила пре мене, ипак усвајам и одобравам њено схватање да пакао као противност Божјој љубави не може постојати. И не само то, него сатана и грешници као носиоци зла у свету неће постојати у некаквом паклу ни после општег васкрсења, јер ће Бог и сатану и све његове духове и све грешнике уништити огњем вечним, [70] па кад њих потпуно нестане, кад буду враћени у стање непостојања, тек тада се може говорити да ће бити „Бог све у свему“, како прориче апостол Павле у Посланици Коринћанима.

Професор

Пошто се вас двоје слажете у тврдњи да пакао не постоји, јер би то било противно Божјој љубави која никог не мучи, и пошто сматрате из истих разлога да ће тај Бог уништити и сатану и све грешнике, да би се остварило пророчанство да ће „Бог бити све у свему“, бојим се да сте се тиме сударили и са чињеницом да постоји зло у свету, и са чињеницом да Христос лично тврди да постоји пакао у којем су зли дуси и грешници.

Ви кажете да верујете Светом Писму. Онда чујте неколико речи из Светог Писма. Библија каже да је Бог казнио цело човечанство потопом (Пост.9.гл.), да је казнио градове Содом и Гомор (Пост.19,1-28 ). А књига о судијама је пуна примера како је Бог кажњавао јеврејски народ кад год је отпадао од Њега. Зар мислите да у тим казнама, које је Бог остварио, није било никаквог мучења ни за кога?! И нису то једини библијски примери. Зато ваша тврдња да Бог никога не мучи, директно противречи Библији у коју ви – како кажете – верујете. Уосталом, зашто да идемо далеко у библијску прошлост. Погледајте око себе и видећете мноштво грешника који већ овде на Земљи сносе казну Божју на себи. А где су толике казне, ту је свакако и мучење.

Ваша тврдња да не постоји пакао, равна је тврдњи да не постоји сатана и његови демони. Знам да то тврде атеисти. Али да то тврди неко ко каже да верује Светом Писму, то ми личи на најобичнију превару. Свето Писмо наводи више случајева да је Спаситељ из бесомучно опседнутих људи истерао демоне који су Га молили да их не мучи (Лк.27-34). А осим тога, Спаситељ је често спомињао да постоји пакао. Чујте Његову опомену: „Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт.10,28 ).

И најзад, ваша заједничка тврдња да ће Бог после општег васкрсења и суда огњем уништити сатану, демоне и све грешнике, не знам да ли потиче од ваших проповедника, или сте је позајмили из Заратустрине религије, где је то – под називом фрашокрсти – изричито речено, али у сваком случају она представља директно порицање Светог Писма, за које рекосте да верујете у њега. Ево вам свакоме по један цитат из Светог Писма. Узмите ви, девојко, па прва прочитајте шта пише о злим духовима и грешницима: „И дим мучења њихова излазиће ва вијек вијека, и неће имати мира дан и ноћ, који се клањају звери и икони њезиној“ (Откр.14,11). А сада вас, младићу, молим да прочитате други цитат. Ево га: „И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпоровито где је звер и лажни пророк и биће мучени дан и ноћ ва вијек вијека“ (Откр.20,10).

А ево вам и речи самога Христа: „И ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мт.25,46). Ни речи о уништењу!

Зато ви који кажете да верујете Светом Писму, суочите још једном ваше веровање са оним што каже Христос и цело Свето Писмо, па ћете, ваљда, увидети колико се ваше веровање противи Христу и Светом Писму.

А што се тиче односа Божје љубави и мудрости према људима и злу које постоји у свету, ја бих га сажео у ових неколико реченица.

У овом и оваквом свету који у злу лежи, има страдања. Неко страда због својих греха, јер грех већ сам по себи, по својој природи, изазива страдање било телесно, било душевно. Неко страда због туђих грехова, не по правди Божјој, већ по злој вољи онога грешника који му зло чини. А кад се изричито и јасно појави казна Божја, онда се умножи и страдање. Неко по допуштењу Божјем страда и због својих и због туђих греха. А неко страда не по казни Божјој, него по плану Божјем да се на њему прославе чудесна дела Божја, као што беше случај са оним слепим од рођења (Јн.9,1-3).

У читавој тој смеши греха, казне, Божјег допуштења, непознатих нам Божјих планова и људског страдања, испољавају се још како силно и правда Божја која грешнике сустиже, и милост Божја која стрпљиво чека грешника да се покаје, и блаженство Божје које се обилно улива у душе оних који на правди Бога страдају, и мудрост Божја која у читавом том замршеном сплету ипак води коначном циљу – победи Добра над Злом. Примера за ово можете наћи и у Библији и у стварности, а и у светској књижевности (на пример роман од А. Диме „Гроф Монте Кристо“, или од Виктора Игоа „Јадници“, итд.).

Психолог

Професоре, ја мислим да би сваки отац, кад би видео да ће његов син нешто погрешити и тиме изазвати као последицу велико страдање, свим могућим начинима спречио сина да учини тај преступ. А зар Бог, који је свемилостив и свезнајућ и свемогућ, није могао спречити слободне духове, рецимо сатану и наше прародитеље, да учине грех отпадања од Бога, и тиме би свет био без зла?!

Професор

Са гледишта људске психологије то је питање сасвим на месту. Вероватно је да би сваки отац тако поступио као што си рекао. Зашто и Бог није тако поступио, на то питање би само Бог могао и одговорити. Али и по људском разуму може се наћи известан одговор који би својом логичношћу могао обеснажити постављени приговор. Бог има милијарде милијарди сунаца и планета у васиони које ропски испуњавају Његову вољу без могућности да јој се одупру. Али Он хоће да има и слободних бића која ће слободно пристајати уз Њега. У та слободна бића Он је урачунао и сваког човека, па је човеку зато и дао дар слободног одлучивања. Ако би га у томе на силу спречио да се слободно одлучи, свео би га на статус мртвог предмета, као што су звезде, планете и обично камење. Осим тога, да је човек (и сатана) био физички спречен да оствари свој наум отпадништва од Бога, физичко зло, као последица греха било би заиста спречено, али заслуга не би припала човеку.

Неки човек накани се сасвим озбиљно да убије свога комшију. Но, његов отац, да би свога сина спасао од човекоубиства, дода му празну пушку, а комшији тајно да знак да се за сваки случај сакрије негде. Комшија тако и учини. Убиство се није десило. Коме припада заслуга за тако срећан исход ствари, оцу, или његовом сину, који је имао сасвим озбиљну намеру да комшију убије?

Иста таква ситуација би наступила и да је Бог спречио Адама и сатану да изврше свој наум да отпадну од Бога. Ми људи не знамо небеске тајне Божјег промисла, али нас логика људског ума наводи да мислимо да је можда баш то био разлог што Бог није спречио сатанин и Адамов пад.

Чак и кад се човек уопште не би накањивао да гази вољу Божју, али га Бог насилно спречи да подлегне греху, чак ни у том случају заслуга не би припала човеку, него Богу.

Зато, ето – судећи по људском разуму – Бог није силом спречио грех првих људи, нити спречава грехе осталих људи, јер би их тиме лишио дара слободе коју им је дао, и која сачињава морално достојанство човеково. А самим тим Бог би човека лишио могућности да се морално усавршава, и да постане подобан Богу. Дакле, лишио би човека могућности да испуни циљ који му је сам Бог поставио приликом стварања (Пост.1,27). А то би било недоследно, противречно, и чак бесмислено.

Једино што је Бог по моралном закону, по идеји правде и љубави, био дужан да даде човеку, то је непомућена свест, чисто срце и благодат која ће човеку помагати да се не удаљи од Бога, али која га неће насилно спречавати у слободи акције и одлучивања. А Бог је све то човеку дао.

Теолог

Професоре, мени је често падала на памет мисао, можда грешна, а можда и погрешна. Ево те мисли: Зар не би било у већем складу са Божјом љубављу, правдом и мудрошћу да су створени само они људи и духови за које је Бог по своме свезнању и предзнању унапред знао да неће грешити, да ће постати светитељи? На тај начин би се сасвим сигурно избегло свако зло у свету.

Професор

Добро је што се бојиш да ти је тај савет Богу и грешан и погрешан. Више пута смо нагласили да ми не знамо општи план о свету. Али кад видимо да је Бог ипак створио овакав свет у којем има и грешника, свакако је имао разлога за то. Своје особине мудрости и љубави Бог може да испољи и у оваквом свету какав нам је дат у искуству. Можда чак и боље – ако се за Бога сме уопште употребити израз „боље“ – него у свету који ти предлажеш, у којем би били само праведници и светитељи. Лако је волети праведника и послушника, али показати љубав према грешнику и непокорном, то је – судећи бар према људском разуму – нешто што заиста надмашује људске моћи схватања и делања (Рим.5,6;Еф.3,19).

Неко је рекао: Вратити зло за добро, то је сатански. Вратити зло за зло, то је животињски. Вратити добро за добро, то је људски. А вратити добро за зло то је божански. И заиста је тако. У свету самих светитеља, људи не би имали прилике да виде оно што је веће од свега човечанског; да виде љубав Божју према грешницима, јер сунце Божје греје и праведне и грешне, и дажд Бог даје и праведнима и грешнима. Осим тога, у свету самих светитеља не би било прилике да се види оно што је најпотресније – повратак грешника Богу, повратак блудног сина у Очев загрљај. Теби као теологу свакако је позната Спаситељева прича о Блудном сину (Лк.15,11-24). То је најпотреснија Христова парабола. Свети оци су је назвали „Еванђељем у еванђељу“. И тачно су је проценили. А хришћанска догматика нам показује историјску чињеницу као највеће чудо Божанске љубави: страдање безгрешног Сина Божјег за грехе људи. Е, та љубав заиста надмашује сваки разум (Еф.3,1).

Најзад, ако се „блудни син и не врати у очев загрљај“, а и то се дешава, он ће осетити Божју доброту у облику Божје правде, а за правду се не може рећи да је она неко зло.

Има твој приговор, односно, твој савет Богу да ствара само добре свете људе који неће згрешити и отпасти од Бога, још један тежак недостатак: то значи ограничити слободу Божјег стваралаштва и активности људском вољом. А то је апсурдно. Није Бог дужан да се управља према човеку, него човек према Богу. Усвојити твој приговор и евентуално савет Богу, то значи обрнути ствари стрмоглавце. У суштини, то је сатанска логика.

Саберимо, још једном, разлоге и рецимо укратко: постојање зла у свету не пориче ни Божју мудрост, ни Божју правду, ни Божју љубав, ни Божје блаженство.

1) Бог није створио зло. 2) Суштина зла је грех, а он не потиче од Бога, него од слободних разумних бића. 3) Могућност зла лежи у дару слободе коју је Бог дао човеку, али сама та могућност још није никакво реално зло. 4) За човека је боље што је створен слободан него да је без слободе, јер би у том случају достојанство човека било истоветно са достојанством обичног кипа. 5) Божја љубав се јасније испољава у свету у којем има грешника, него у свету самих праведника. 6) Ове чињенице су довољне да оспоре сваки приговор Богу због постојања зла у свету, а дефинитиван одговор на проблем зла познат је само Богу, и не треба сумњати да ће Бог својим одговором задовољити нашу радозналост и угасити наш револт против постојања зла.

Овакво објашњење је логично, и може задовољити људску логику и разум. Но оно не може задовољити срце човека који трпи на себи сва зла овог света, грубост свога и туђег греха, а нема јаку веру која би му уз обилну благодат Божју, јачу од људске логике, ублажила терет страдања.

Господо, ено звона са саборне цркве оглашују почетак бденија. Предлажем да се одморимо од ове напорне шетње по логичким врлетима и гудурама, па да дух свој одморимо на бденију где ћемо чути ону дивну песму која на грехом рањену душу делује као мелем: „Покајанија отверзи ми двери Жизнодавче (Животодавче, отвори ми врата покајања.)“. А ако желите наставак ових објашњења, и ако их сматрате кориснима, или бар интересантнима, прекосутра, у понедељак, чекаћу вас овде у 17 часова.

 

Из књиге "Бог је Савршено Биће"

Др Лазар Милин

 

  (6) Додај коментар  | [ (0) Трекбекови ] | [Пермалинк]

[ Генерална ] 12 Септембар, 2012 20:51
 
[ Генерална ] 13 Август, 2012 17:00

 

(слика са нета)

 

... Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке организације – Светског савета цркава. То се догодило 1948. године, само три године после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).

Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершелд.

Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија…

Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских ложа.

Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких ратова, онда је двадесет први век претио да постане веком религијских сукоба. Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад религија, расте.’’

Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се религије уједине, онда ћемо се кретати путем мира. Али, овде се крије страшна заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.

Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свако од нас нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради фиктивних циљева.’’ (Напомена: Умесно је да се сетимо историјског факта повезаног са „екуменистичким размишљањем“ Јулијана Отпадника. Обраћајући се персијским посланицима - Хришћанима, који нису желели да учествују у паганском празнику, он им говори: „Жељени свет не треба градити друкчије већ путем религијског сагласја и узајамног пријатељства.“ Као резултат те поуке, император осуђује посланике на смрт и започиње рат са Персијом, у којем, као један од првих претеча антихристових – гине.)


Нова екуменистичка Вавилонија


…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне експанзије Светског савета цркава.

Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.

Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.

Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’

Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.

Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.

Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.

Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вере, православни лишени могућности да преобрате и крштавају инославне.

Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…

Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се незавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.

У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих религијских погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов. (Напомена: Сада екуменистички покрет прелази на нов ступањ. Уз подршку фонда „Горбачов“, формира се тзв. Организација Уједињених Религија. Идеја је следећа: „Контрола над светским религијама је - контрола над човечанством“.

Истраживач О. Платонов, који назива ОУР „црквом антихристовом“, пише: „Поред „ширења духовности“, Организација Уједињених Религија представља се као темељни орган за арбитрирање светских религијских конфликата. Ради тога се предлаже формирање команде „миротвораца“, састављене од духовних лица и политичара високог ранга, делимично и оних који су учествовали на Првом светском форуму фонда „Горбачов“. Тај орган фактички може да препоручи примену међународних санкција против религија које одбију да сарађују са црквом антихристовом“.

Међу активистима ОУР-а, то јест, Организације Уједињених Религија, су: Џејмс Бејкер, Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Вацлав Хавел, Руперт Мердок, Теди Тарнер и друга високо духовна лица.)

Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…

 

Одломак из књиге Јурија Воробјовског "Западни пут у апокалипсу"

 

+ + +

 

А сада погледајмо којој "цркви" и ком "пастиру" служе ови који заговарају екуменизам. Која је то, заправо, религија, намењена свима, која ће донети "просперитет" људима?

 

 

[ Генерална ] 14 Јул, 2012 19:39

 

 

Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне.

Било нас је двојица, и ми смо прекраћивали време занимљивим разговором. Мој саговорник је био познавалац Старог Завета. Отварајући у мислима сандук библијских блага, додиривали смо се неких од његових драгуља уживајући у њиховој лепоти. Натпис „Креће снимање“ био је још замрачен над нашим студијом.

О чему све тад нисмо причали: о благословима које је Јаков дао на самрти својим синовима; о златном телету; о десет племена несталих без трага и гласа, о првом Храму. Наш разговор се некако дотакао и теме Содома. Содом је, чинило ми се, јасна ствар. Управо су неприродан блуд, брутално насиље и содомија његова јасна обележја. Испоставило се да није ствар само у томе. По ко зна који пут се показало да ми можемо из навике мислити о нечему и сматрати ствар јасном (и до краја решеном) чак и онда кад је ствар нејасна, нерешена и неразјашњена у потпуности.

– Содом – то није само сексуална содомија, тј. настраности сексуалног живота – говорио је мој познаник. Сексуална содомија је само део опште содомије – и то њен споредни део.

– А шта значи „општа содомија“? – упитао сам, право говорећи, збуњено.

– То је изопачавање свих сегмената живота и губитак човечности. Она се најјаче манифестује у губитку способности разликовања добра од зла, и, као последица тога, у изопачавању правосуђа. Неправичност судова, тотална, вапијућа и неподношљива неправда су исти фактори Содома, као што је и сексуална страст између два мушкарца.

Ми смо успут разговарали, лаганим ходом пролазећи поред кандидаткиња за „звезде“.

Заобилазећи их, понекад смо се нехотице и сударали са њима.

– Ево, рецимо, погледај ове девојке – настављао је мој саговорник. – Оне ходају голе међу мушкарцима који им нису ни очеви, ни мужеви. Притом су убеђене да тако и треба. То је Содом. Оне су изгубиле осећај за меру, стид и правичност. Са тим су и њихови родитељи сагласни. И све је то – Содом. Само пробајте да им кажете да се оне лоше понашају, да су развратнице и брука својих породица. Оне ће нагрнути на вас као јата птица на стрвину, појешће вас, а ви нећете моћи ништа да им докажете или објасните. То и јесте Содом. Њихови родитељи, узгред буди речено, поступиће са вама исто тако.

Онда сам почео да се присећам свега оног што сам читао у Светом Писму о сличним стварима.
Али у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети (Јер. 3, 3).

Шта се види на лицу њиховом сведочи против њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло (Ис. 3, 9)

Грешити и не црвенити се, хвалити се грехом, зарађивати на безакоњима – ето то је Содом. И то није ни близу све.

Многе ствари су скривене велом ноћи. Зато се оне и дешавају ноћу. Међутим, људи губе стид, и светлост речи уносе онде где би требало да буде тамно. Они се смеју и говоре отворено о својим гресима, поносни на њих, као да је то победа на бојном пољу. А то је содомска свест. Увек сам то потајно у себи осећао, а сада сам почео и да разумем.
Ми смо наставили наш разговор.

Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе“.
Изопачено правосуђе – ето то је Содом. Тебе су опљачкали, а ти си им још и дужан. Ово је – Содом. Ти си се обратио суду и осиромашио од правних трошкова, а ипак правду ниси постигао. И ово је – Содом. Одузели су ти имовину, лишили те наследства или слупали у скупим колима, а ти си се још испоставио и као кривац – ето ти правог правцатог Содома, без икаквог позивања на сексуалне гадости. Тек после ће се неправедне судије, чистећи се наредном „победом“, над жртвом смејати, наслађивати и у пијаном стању чинити гадости. Управо ове гадости ми називамо „содомом“, али сами „содом“ је оно што се дешава раније, тј. безакоње.

Окрутност и нехуманост су знаци изопаченог постојања. Ви – говорио је Исаија – придодајете кући кућу и истерујете сиромашног. Као да живите сами на земљи.
И он је такође говорио да би Израиљци, да им Господ није сачувао остатак, били као Содом и да би постали слични Гомори.

Нехуманост, обмана и тотална суровост – све су то генеричке одлике Содома, и ми у њему живимо. Срећом, истополне забаве и полна гнусоба је још увек културно далеко од нас. Али није само у томе ствар. Содом се огледа у луксузу и пљачки, као и у злим неправдама такође. А тамо пак иза високе ограде Содомског дворца, подигнутог на сузама покорних становника земље, нико неће спречити насељавање свакојаке сексуалне перверзије. И тако се то догађа. Тако и јесте.

Отелотворени и актуелизовани Содом – то су „Колимске приче“ В. Шаламова, где се лопужа карта за џемпер који је тек послат споља његовом цимеру. Лопужа прокоцкава туђи џемпер, а човек је сагласан да га скине само заједно са кожом. Ћутке и смирено секу га до смрти скидајући са њега џемпер, и даље настављају да играју. Ова блудничка слика је слика Содома, чак иако нема никаквог наговештаја педерастије у њој.

Содом је и када интелектуалац „штампа роман“ криминалном ауторитету, то јест улизујући се, и „до ситних цреваца“ таквом ауторитету поједностављује смисао класичног дела, било да је то „Ромео и Јулија“ или „Фауст“. Овај несрећни интелектуалац још може и да се, причајући, улагује истом том ауторитету, зарађујући део лоповског следовања, а то се већ ни са чим не може упоредити. Можда педерастије и нема, али Содома има и он је очигледан.
Далеко од тога да је ово одбрана сексуалних настраности!

Ово је покушај да се прошири разумевање проблема до својих правих размера, а не до локалних граница које су утврђене произвољно. Содом није просто настрани блуд, већ изопачени живот у целини и, само као његова последица, изопачени сексуални живот. Јер како уопште остати у неизопаченој сфери сексуалног живота, ако је цео живот изопачен?

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.
Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Када човечанство долази до сличног степена разврата, онда се оно, као по правилу, не лечи. Или се лечи, али само великим проливањем крви. Једино много крви лечи велики разврат, и у томе лежи и објашњење свеопштег потопа, и огња, проливеног на Содом и Гомору. Овде се указује на то зашто крвави сукоби с времена на време протресају Васељену.

Свакидашњи Содом је томе узрок, и ко не жели много проливене крви, он мора да тежи моралном очишћењу. У супротном ће свака људска неправда неумољиво доводити до катастрофе, као што се и све отпадне воде које носе блато и прљавштину, сливају у канализацију.

У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце... Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци.

Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.

Наставили су да позивају голе девојке на сцену, које су на крилима срамне и неостварљиве наде на сцени настављале да играју. А ми смо се кретали посред живог Содома и разговарали о њему, ужасавајући се час стварношћу, час дивећи се дубини Божанске речи.

Јер мисао да содомљане не стварају само ноћни клубови и барови са истим назначењем, већ и правни факултети и остале сличне институције – стварно тешко улази у главу.

Убрзо је управник позвао у студио и нас. Дошло је време за снимање емисије, због које смо ми и дошли. Изнад улазних врата се упалио натпис „Тишина! Снимање у току“.
Камера више не пуцкета. Нечујно ради бројка, и пред лицем Господа над војскама се пише бележница о свему што се дешава на лицу земље.

А ми живимо унутар Содома и толико смо се саживели са тим, да више не примећујемо већину изопачености и неправди. И ако је могуће макар ишта променити, онда се треба мењати старо за ново што је брже могуће. А ако се не може ништа променити, онда је неопходно да барем задржите веру и да не очајавате, јер праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе (Јевр. 10, 38).

 

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског превела: Наташа Јефтић



Извор: Православие.ру

 

Преузето са: Дођи и види

 

[ Генерална ] 13 Мај, 2012 16:58

 

(The Christian Martyrs Last Prayer by Leon Gerome)

 

 

 

Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху московски лекари су почели, из Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример, да набаве срце. Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља.“

С обзиром на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника и бегунаца - Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне зараћене стране.

Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару „Криминалне хронике“: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у болницу на операцију. Такви се никада нису враћали.“

Молим Андреа Пикоа, представника Међународног Црвеног крста у Бакуу, да прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о заштити жртава рата нарушавају обе стране.“

И ево, пред објективом тв камере је - трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује ми рендгенске снимке. Он каже, да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза. Карактеристично је: да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом. Могуће је претпоставити, каже лекар, да је то урађено ради потреба трансплантологије.

Тај и многи други случајеви описани су на Међународној конференцији за заштиту жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао, како су, после његовог наступа, однеговани хуманисти из „цивилизованих“ земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и цедили кроз зубе: „Узалуд, узалуд сте покретали то питање...“

Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије. Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује: тим људима су повађени унутрашњи органи. Његове речи допуњује официр војске Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа, хрватска страна купује оружје.

Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке! Специјалисти цене: потпуни избор органа - од срца до хипофизе - даје на црној пијаци стотине хиљада долара само од једног даваоца.

Није ли могуће предвидети нов тип рата - не за територију, коју је тешко одржати, већ за људску биомасу.

... Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је - да у моменту вађења органи још увек раде. У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре: после умирања мозга, рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима. Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим контигентом нема церемонија.

(Напомена: То се тиче не само међународних оружаних конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у потпуности – без трага.)

Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије - једења срца пораженог Православца. У старини се сматрало да је на тај начин могуће овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи - да ли је ту ствар у сећању крви. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест: он постаје безгранично суров. Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У џеп се трпају хиљаде долара.

 

Јуриј Воробјовски, "Западни пут у апокалипсу"

 

 

 

[ Генерална ] 22 Април, 2012 20:02

 

 

 

 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, он када држи светиње са епитрахиљем, није више свештеник, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја - духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и Ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт дао је васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се...»

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?

Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

 

 

 

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...

Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

 

(Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

 

Превод са грчког А. М.

 

 

 

[ Генерална ] 23 Март, 2012 20:55

Беба Самуел - погледај!

 

...Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.

Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе (примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“

Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

[ Генерална ] 04 Март, 2012 15:34

 

слика са нета

 

 

 

Унијат: ...Ево у чему смо ми католици непобједљиви. Ви не признајете папине власти, али хоћеш ли одрицати поглаварску власт св. првоврховног Петра над свом црквом, па и над апостолима? Хоћеш ли одбацивати ријечи које је Христос казао: «Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима: и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима». (Мат. 16, 18 – 19).
Православни: Не смијем одрицати Христових ријечи, али ни теби нећу допустити да их јеретички тумачиш. Реци, јесу ли те ријечи казане само Петру?
Унијат: Све су оне казане Петру, али пошљедње је ријечи по васкрсењу Господ казао свима апостолима, а о кључевима и оснивању цркве само Петру.
Православни: Какви су то кључеви?
Унијат: Власт отварати и затварати царство небеско.
Православни: Ако је у томе Петрова власт, онда он нема никаква посебног права мимо остале апостоле, јер је њима заједно с Петром речено нешто више: «Примите Духа Светог. Којима опростите гријехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се» (Јов. 20, 22-23).
Унијат: Али Петру је та власт дата раније, као главном апостолу, јер је он први признао Христа за Сина Божјег.
Православни: У то мало ријечи ти каза двије неистине, али ћу ти опростити, јер си се од дјетињства научио говорити лажно, као што пише и у римокатоличким уџбеницима и у Гаџегиној књизи. Никако није први апостол Петар, него апостол Натанаило, признао: «Рави*)! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев», а за то је од Христа добио велико обећање: «Отсад ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов. 1, 49 и 51). Да је Господ рекао Петру, ви бисте и из тих ријечи доказивали његово поглаварство. У осталом може бити да ће се некад наћи и такви јеретици, који ће Натанаила и Филипа држати за поглавице апостолске и све цркве. Дакле по јеванђељу ап. Натанаило је први признао Христа Сином Божјим, а други опет не ап. Петар, него сви апостоли, који се Господу послије Његова хода по води и стишавања буре, кад им је ушао у лађу, поклонише и рекоше: «Заиста си Ти Син Божји». То је описано у 24, глави Матејева јеванђеља, а о Петрову исповиједању у 16. глави. Ни ти ни твој Гаџега никако не знате јеванђеља.
Унијат: Али ипак је власт везати и дријешити Петру дата прије, него осталим.
Православни: Није истина. Она му је дата послије Христова васкрсења као и осталима, као што пише у 20. глави по Јовану, а по Матејеву јеванђељу она је Петру само обећана у будућности, као што су још раније Натанаилу обећана небеска виђења.
Унијат: Покрај свега тога ја те не растављам од ових Христових ријечи: «на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати». Ко је камен и темељ? Петар.
Православни: Да је и Петар, не би то ништа користило вашим папама. Ја сам ти растумачио о кључевима и о везивању и дријешењу, да је то свима дано, а ево шта ми пјевамо при освећењу нове цркве: « Ти, Благи, који си саградио цркву своју на камену вјере, прими у њој наше молитве». Твој Гаџега и сам наводи ријечи Писма, из којих се види да је камен од угла Цркве Христос, а друго су камење – апостоли и пророци (Ефес. 2, 20-21); а апостол Петар пише о томе (1. Петр. 2, 4 – 8 ), - да су сви синови Цркве живо камење, које се наслања на крајеугаони камен – Христа.
Унијат: Ако је Петар исти камен као и сви, зашто га је Господ назвао каменом?
Православни: Господ га је тако назвао не ради власти, коју ће тобоже добити, него због његове ревности за вјеру, као што је и разјаснио у бесједи на Гори, да онај који чује Његову ријеч и извршује је наличи на онога, што гради своју кућу на камену, а малодушни је као онај, што гради на пијеску: његова ће се кућа срушити, ако буде бура и поплава (Мат. 7: 24-27). А Петра је Господ тако назвао по његовој одлучности, да одмах изврши оно, у што је вјеровао: тако он два пута скакаше у море, да што прије дође до Христа кад се јавио (Мат. 14: 29 и Јов. 18, 10) и уопште био је човјек одлучан и нагао.
Христос Спаситељ даваше називе својим ученицима не према оној власти коју ће они добити у будућности, него по њиховим душевним особинама, као зналац срдаца. Тако рече за Натанаила: «Ево правога Израиљца у коме нема лукавства" (Јов, 1: 47), а Јована и Јакова, синове Зеведејеве, назвао је због њихове ревности за вјеру: синови грома, Воанергес (Мар, 3: 17).
Унијат: Па ипак је на Петру, као на камену Господ обећао основати Цркву, и ваша га црква назива темељем.
Православни: Не на њему, него на камену вјере, као што сам ти већ разјаснио: Ти си Петар (Петрос) и на овоме камену (петра), а не на Петру, тј. на камену вјере сазидаћу Своју Цркву.
Унијат: Петра и Петрос то је грчки, а јеврејски је – једна ријеч – Кифа. Спаситељ је говорио јеврејски.
Православни: Није истина. Спаситељ тада као и сви Јевреји, говораше арамејски и кад је тада с крста повикао јеврејске ријечи: «Или, или лама савахтани*)" (Псал. 21, 1), не разумјеше га војници и рекоше: Он зове Илију. – То је једно; а друго је – зашто твој Гаџега нагађа какве је ријечи Господ говорио на источном језику и каква јеврејска ријеч одговара грчкима: Петрос и Петра. Ако се сва ваша вјера оснива на нагађању, шта она вриједи?
Унијат: Та и ваша Црква назива Петра темељем вјере и Цркве.
Православни: А апостола Јована «најчистијом основом наше вјере» (служба 26. септембра), Андрију – «најбољим од апостола» (служба 30. новембра). Али и то је још мало. Знаш ли кондак св. Василију Великом?
Унијат: Не знам.
Православни: Зато не знаш, јер као и сви ваши унијати не читаш молитава благодарења послије св. Причешћа. Послије литургије Василија Великог и молитава причешћа читамо св. Василију: «Показао си се непоколебљив темељ Цркве». Апостол Павле пише о томе Ефесцима, да су «назидани на темељу апостола и пророка» (2, 20).
Унијат: Нек буде тако, али је Петар главни темељ послије Исуса Христа.
Православни: Ето то нико од вас неће никада доказати, да два дана непрекидно говори.
Унијат: Али докажи ти, да се апостоли у истом смислу називају темељи Цркве.
Православни: А ако докажем, хоћеш ли се покајати због свог папизма?
Унијат: Покајаћу се..
Православни: Није истина, нећеш се покајати, јер у Св. Писмо слабо вјерујете, већ као стари незнабошци Римљани вјерујете само у то, како бисте цио свијет покорили папи и Риму, а ни данашњи Рим не признаје папе, него се дигао против њега и изабрао је себи свјетске краљеве.
Унијат: Наведи де ми доказе.
Православни: Доказаћу ти, да се ријечима Апокалипсиса у истом смислу свих дванаест апостола називају темељем Цркве. Ево како нам се описује Христова Црква: Анђео одведе ме у духу на велику и високу гору и показа ми велики град Свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога... Градски зид има дванаест темеља и на њима имена дванаест апостола Јагњета (Открив. Јов. 21, 10-14). – Слично томе и у јеванђељу је Господ претсказивао својим апостолима, кад Му Петар рече: «Ето ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће дакле бити нама?», не обећа никаква посебна права Петру, него је казао: «Заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом животу, кад сједе Син Човјечји на престолу славе своје, сјешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест кољена Израиљевих» (Мат, 19, 28 ). Сви су апостоли – судије, сви су темељи, сви су камење црквене зграде, али је само један крајеугаони камен – Христос: «Јер другога темеља нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос» (1. Кор. 3: 11).
Унијат: Ти љуљаш главни догмат наше цркве, без њега се руши католичка права црква.
Православни: Да је ваша црква истинска црква, тако би Спаситељ и казао апостолима: «Ето вам оца и поглавице Петра. Слушајте у свему њега, а послије његове нашљеднике». А шта им је Он рекао? – «А ви се не зовите учитељима, јер је у вас један учитељ Христос: а ви сте браћа» (Мат, 23: 8 ). Видите ли лудост свог учења?
Унијат: Сад ћу и ја тебе осрамотити. Ово је Спаситељ говорио о Петру послије Свог васкрсења: А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Рече му Петар: «Да Господе! Ти знаш да те љубим». Рече му Исус: «паси јагањце моје»! Рече му опет други пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?» Рече му Исус: «паси овце моје». Рече му трећи пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?»... И рече Му: «да, Господе! Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим». Рече му Исус: «паси овце моје» (Јов, 21: 15-17).
Православни: Ти лажеш и на јеванђеље. Зашто испушташ ријечи: «А Петар поста жалостан што му рече по трећи пут: љубиш ли ме?» Или може бити у вашим унијатским јеванђељима те ријечи испуштају? Ето и твој Гаџега не наводи тих ријечи, кад говори о три питања.
Унијат: Ми јеванђеље штампамо без испуштања, а ја испустих те ријечи, јер се оне не тичу нашег Разговора.
Православни: Не, врло се тичу. Гаџега по Христовим ријечима пише оно, што им пришивате сви ви латини: «Исус Христос даје власт Петру да пасе не само јањце, него и овце. Другим ријечима Исус Христос поставио је Петра за врховног пастира не само простих вјерних, него и самих апостола! (стр. 23).
Унијат: А зар није било тако?
Православни: Да је било тако, зашто би онда Петар био жалостан? Зар су ваше папе жалосне, кад их бирају на ту дужност? А Петар са сузама увјерава Христа да га љуби, јер зна да га та три питања не уздижу као главу апостола, као што је Гаџега измислио без икаква доказа, већ га само кори због троструке издаје, кад је рекао: «Не знам тога човјека» (Марк, 14: 71). Опраштајући му због његових суза и љубави Христос га изједначује с другим апостолима, а не узвишује га над њима. Наша Црква и пјева тако: «Троструким питањем: «Љубиш ли ме, Петре?» Христос је поправио троструко одрицање (стихира 29. јуна)
Унијат: Ти си ме сасвим помео, али чим доказујеш да се Господ није задовољио сузама Петрова покајања кад запјева пијетао, него је још тражио, да се поврати у апостолско достојанство?
Православни: Добро. Понови Христове ријечи на мору Тиверијадском.
Унијат: Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Православни: Видиш, Господ га више не зове Петром и чак не просто Симоном, него Симоном Јониним, као да привремено предаје забораву Своје присно дружење с њим и као да се поново упознаје с њим. И још прије, на исти дан васкрсења Христова, анђео говори женама мироносицама: «Идите и кажите Његовим ученицима и Петру, да је пред вама отишао у Галилеју» (Марк, 16: 7). Дакле Петар се није више сматрао као један од Христових ученика све дотле, док га васкрсли Господ није повратио у њихово друштво «троструким питањем: љубиш ли ме, Петре?».
Унијат: А зар га послије питања није поставио над свима? Зашто је прије говорио: «паси јагањце моје», а затим «паси овце моје»?
Православни: Ако хоћеш разумијевај под јагањцима свјетовњаке, а под овцама ђаконе и свештенике, а не апостоле, као што Гаџега лажно пише, нити управу свом Црквом. Из чега се то види? Одмах иза тих ријечи Господ одазва Петра, да му открије каква га мученичка борба чека: «Видјевши Петар гдје за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше – рече: Господе! А шта ће овај?». Али Господ му није допустио да улази у живот другог апостола: «Исус му рече: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном» (Јован 21: 20-22).
Унијат: Дакле по твоме Петар није био глава Цркве, већ само њезин учитељ, један од њезиних виших дванаест пастира?
Православни: Потпуно је тако. Он се и сам о себи тако изражава: «Ваше пастире молим који сам и сам пастир и свједок Христових страдања» итд. «И кад се јави Поглавар пастира, примићете вијенац славе који неће увенути» (1. Петр. 5: 1-4), а грчки овако: «Пресвитере ваше јер сам и сам пресвитер». Своју посланицу завршује ријечима: «Поздравља вас црква с вама изабрана у Вавилону, и Марко син мој» (1. Петр. 5: 13).
Унијат: Ето тај је Вавилон Рим, гдје је св. Петар био епископ, али није волио да га именује Римом, да га не би убили непријатељи дознавши за његово мјесто живљења.
Православни: Ја нарочито споменух Вавилон чекајући, да ли ћеш рећи исту глупост, коју је написао Гаџега у својој књизи. Апостоли нијесу крили своје пребивалиште, па и Петар је свакојако убијен у Риму, а по томе мало би их и дознало гдје се налази, све да је и написао да је у Риму, јер тада не бијаше штампарија и апостолска писма полако су се предавала из руке у руке.
Унијат: Па зашто је св. Петар Рим назвао Вавилоном?
Православни: Он никако и није писао у Риму, него у Александрији, гдје је становао с Марком у предграђу које се звало Вавилоном, што смо дознали из житија египатских пустињака. Послије су Марка тамо ухватили незнабошци и предали на мученичку смрт, а Петар је свој живот свршио у Риму, што ми православни не одричемо као што то чине лутерани говорећи, да Петар није никад био у Риму.
Унијат: Значи, да говорећи о Петру католици не лажу све?
Православни: Али лажу врло много и не стиде се. Ето твој Гаџега каже: «Св. Оци на првом васељенском сабору у Никеји и на трећем у Ефесу св. Петра називају великим поглаварем апостола». Ништа није тако било, а дјела (записници) првог сабора нијесу ни дошла до нас. У служби 29. јуна Петар се не назива поглаваром, него прваком.
Унијат: Но видиш, ти католицима сам чиниш уступку.
Православни: Неће вам помоћи такав уступак. Поглавар у црквеном језику није то исто што је у нашем свјетовном. Поглавар значи онога који започиње... «Возопитим вјернии Гавриила имушче чиноначалника». Гаврил је први прославио Богородицу и ми кличемо: «Радуј се, благодатна, Господ с Тобом».
Унијат: То је словенски, а како је грчки?
Православни: А грчки – корифеа, корифеонта. Тако се назива најбољи пјевач у кору другова који су му једнаки, најбољи ученик у школи, али не начелник у оном смислу као што је грчки архон. Ето архијереј је – старјешина јереја, архиђакон је био старјешина ђакона.
Унијат: Па је ли могуће да наши католички богослови могу тако хотимично и бестидно лагати?
Православни: Па Гаџега може, надајући се, да читаоци његове књиге немају појма о ономе што он измишља. Он се узда да ће тим лакше стећи повјерење простака уколико дрскије буде лагао. Познато је, на примјер, да су унијати укинули проскомидију: код њих кувар изреже просфоре, а свештеник сложи комадиће на дискос и више ништа; православни свештеници читају све што је наштампано у Службенику на проскомидији. Међутим Гаџега пише: «Наш је обред тачнији него грчки, јер се на пр. у грчкој цркви мало гдје у служби врши проскомидија, а у нас је све задржано». Та то је исто као кад би Јуда рекао Јовану Богослову: «Ја сам увијек био вјеран Христу, а ти си га издао».
Унијат: Многе си ми опоре рекао у своме разговору. Зар је могуће да је сва наша католичка црква до краја огрезла у лажи?
Православни: Лаж је, да Св. Дух излази од Оца и Сина, лаж је и кршити црквену заповијест – не кварити символа вјере, лаж је да је ап. Петар био глава апостола, глава све Цркве. Лаж је да је он свима римским епископима предао не само епископску власт, него потпуно и све своје дарове, које је заиста имао и које сте ви измислили, да је те епископе стара Црква признавала за своје врховне поглаваре.
Унијат: А догмат папске непогрјешивости? Безгрешног зачећа Пресвете Дјеве од њених родитеља Јоакима и Ане, о индулгенцији и чистилишту – зар је и то лаж?
Православни: Папска непогрјешивост је грешна и ружна лаж: познање Божје истине даје се праведности, (Мат, 5: 8, Премудр. Сол. 1: 45), а не дужности.
Унијат: Али и ваша црква 9. децембра прославља зачеће Пресвете Дјеве.
Православни: Још се више слави зачеће Претечево 23. септембра, али их ни једно ни друго није избавило од прародитељског гријеха, већ само ваплоћење и искупљење Сина Божијег. Ако желиш говорићу и о свима осталим вашим јересима, али је засада доста. Ако волиш да знаш истину, да ти је душа дража од лажи, у којој ви одрастате и старите, ако се бојиш Бога, ако љубиш Исуса Христа, тада добро размисли о свему што си од мене чуо и покај се због својих јереси и замоли да те приме у св. Православну Цркву.



Одломак из: « ДВА РАЗГОВОРА «, Митрополит Антоније

Издање: Српско-православног Братства Св. Саве, Сарајево 1930. године

 

 

 

[ Генерална ] 13 Фебруар, 2012 17:29
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 05 Фебруар, 2012 02:16

 

 

Одговара ми свет у коме живим, а за прошлост слабо марим. Пошто сам мешовитог порекла, сматрам се Планећанком по држављанству, месијанком по уверењима и Британком по начину живота. Поносим се тиме што живим у пловећем граду који се зове Нови Лондон: само је британска приврженост традицијама могла изнедрити тако смелу инжењерску замисао – да се над потонулом Енглеском створи пловећа Енглеска. Наши „Титаници“ су непотопљиви, није нам страшна чак ни нова Катастрофа, како се пева у једној песми, „ни морски талас ни Русија нису страшни, све док је са нама Месија“. Захвална сам мајци што се једном приликом, примамљена информацијом о изградњи Лондон-Центра и уобразивши да ће заједно са дворцима и Парламентом бити обновљена и позоришта, преселила овамо из Америке.

Сада о бакином новцу. Деда је баки оставио огромно наследство, једно од највећих иметака на свету. Када је по завршетку Трећег светског рата формирана Светска влада, бака јој је добровољно предала скоро сав свој новац за изградњу станова. Тада су по свим острвима и архипелазима бивше Европе милиони људи живели по шаторима и земуницама, па чак и просто под ведрим небом. У замену је добила први степен Почасне старости и Сертификат екстериторијалности за своје острво. Тај Сертификат јој је давао право да независно живи у својој баварској вили, не потчињавајући се законима Светске владе и не осећајући над собом контролу Надзора. Власт тада још није била сасвим предата Месији, али су га већ сви грађани планете изабрали за председника Светске владе, и уговор између баке и владе о томе да јој се додељује независност у замену за њене милионе потписао је Мес лично. Она није имала персонални кôд, њено име није било унето у Банку људских ресурса, а када је председник Светске владе коначно признат за Месију, није му положила Заклетву верности, и нико јој то није замерао. Али бака може тако живети само док не потроши свој последњи милион планета који је обазриво задржала за себе...

 

 

... Чак и међу девијантном децом сам испала дивљакуша, пошто никада нисам ишла у школу. Бака ме је сама учила по сопственом програму, а он се сасвим разликовао од општепланетног школског програма. Са баком сам проучавала географију Земље пре Катастрофе, али сам о савременом свету имала врло магловиту представу. Неверицу па чак и ужас васпитача изазвало је откриће да се молим ујутру, увече и пре јела. Сместа су ми забранили да то чиним гласно, али су ме тек касније, под хипнозом, одлучили од тога да се молим у мислима. Направила сам непристојан скандал када су ми скидали крстић са крштења: чинило ми се да ме лишавају последње наде у то да ћу се икада вратити уобичајеном животу са баком. У дугачак списак мојих одступања од норме унета је и „патолошка погоршана религиозност“. Због тога ми касније нису дозволили да посећујем чак ни Цркву Еволуције, којој су у то доба припадали ученици свих школа. И наравно, педагози и лекари су већ првих минута мог појављивања у школи запазили да немам персонални кôд. Моја мајка се смела и збунила: морала је објашњавати како се могло десити да девојчица од једанаест година још увек није удостојена Месијиног посвећења, што значи да није пуновредан човек! Мајка је покушала да објасни посебан положај моје баке и оправда се тиме да сам све досад била код луцкасте старице. Сместа су ме одвезли у најближу регистратуру и тамо ми, не обазирући се на моје вапаје и протесте, дали инекцију и под наркозом ми ипак ставили жиг на десну руку. Од тог тренутка су моји испади престали, и покорно сам подносила све шта су са мном васпитачи и лекари чинили. Из мог сећања су готово безболно уклонили све сувишно, неправилно, по чему сам се разликовала од нормалне деце. Нажалост, заједно са стварно шкодљивим и сувишним блоковима сећања одстрањене су све успомене на мој живот са баком и дедом. У сећању сам сачувала само бакино лице, а деде се уопште нисам сећала и чак га нисам ни препознала на фотографији коју сам знатно касније видела у бакиној кући.

 

 

... По завршетку школе сам пошла у колеџ, изабравши тешку али поштовану професију декоратера Реалности. Као што је познато, многи људи, одабравши за своје постојање Реалност, често појма немају о томе како та Реалност мора изгледати. Ми, декоратери, стварамо декорације на чијем фону наши клијенти могу живети своју Реалност по сопственој жељи. Понекад је мој посао интересантан, ако изненада стигне поруџбина за нешто неуобичајено, али сам чешће у прилици да радим за масовног потрошача. То су раскошни станови, виле, хотели који служе као позадина за љубавне романе. За љубитеље напетих сижеа – градићи америчког дивљег запада, џунгле, ненастањена острва или настањене планете. За високе реалисте који траже, на пример, максимално тачну репродукцију римског Форума или московског Кремља, раде експерти прве категорије. Тамо влада уска специјализација по епохама и земљама, ти реалисти имају приступ историјским архивима, читају књиге и гледају филмове. Скоро сви они су службеници прве или друге категорије и месечна зарада им достиже и сто планета. Али ја као запослени четврте категорије добијам четвртину те суме. Међутим, у тако скромном положају постоји једна за мене важна предност: за разлику од високих реалиста, не морам сваког дана ићи на посао у једно од одељења министарства Реалности да тамо радим под строгом контролом; мој скромни допринос свету Реалности дајем код куће, не одвајајући се од свог персонца. Контрола нада мном се састоји само у томе што два сата дневно седам дана у недељи морам провести на стварању декорација за туђе Реалности, и затим све обављено проследити у Банку-Реал...

 

 

 

...Ми нисмо мешали Реалност са свакодневним животом, нисмо се сретали нити интересовали за животе осталих изван Реалности – по правилима то није било забрањено, али није било уобичајено... Никада нисмо причали о савременој политици, а када би неко изненада задуго нестајао из игре, нисмо могли да се распитамо о несталом. Нисмо знали ко од нас у којој земљи и у ком граду живи и како се зове... Увек смо причали само на планетном, то јест свима доступном језику...

 

 

(кликни на слику и прочитај и други део)

 

...А нереални свет је увек био влажан и непријатан... Од дуга времена сам почела да шећкам под настрешницом, разгледајући плакате залепљене на стубове, с натписом „Траже се непријатељи Месије. Запамтите њихова лица и сместа саопштите Надзору, ако успете да их откријете. Награда је Месијина захвалност и годину дана бесплатног коришћења Реалности или еквивалент у планетама“. Испод натписа су били низови холографија или фотографија непријатеља друштва. Већина лица је имала очито дегенеративан карактер, скоро сви су, како мушкарци тако и жене, имали дугу косу, што их је чинило сличним реалним персонама, а то је изван Реалности увек непријатно. Месу хвала, живог аса никада нисам срела...

 

Из књиге Јулије Вознесенске, "Касандрин пут - авантура са макаронама"

 

***

 

Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.

Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.

 

Авантура, свакако

 

Главни јунак романа је девојка Касандра Сакос, унука Илије Сакоса, грчког милијардера који је много помогао планети у доба Катастрофе, због чега је његова супруга и наследница, Јелисавета, Касандрина бака, добила право да живи у свом замку на неком острву у бившој Баварској, и да не буде под Месовим Надзором. Касандру су, у почетку, чували баба и деда, јер јој је мајка, Софија, живела беспутним животом холивудске глумице, мењајући љубавнике као рукавице. Када је почела да стари, Софија је, као и већина Планећана, затражила еутаназију - и удовољено јој је (под остарити се, у Месовом свету, подразумева улазак у четрдесете године живота).

Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.

Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)

И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније”, Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!

А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?
Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?
Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?
Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају” „асове”?

 

Аутор: Књигољубац

(одломак)

 

***

 

Quo vadis, свете?

Звуци "са неба"

 

 

"Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт.24,24) 

 

 

[ Генерална ] 01 Фебруар, 2012 16:46

 

Страдање руског хероја и Светитеља Евгенија Родионова

 

 

 

Роберт Рождественский

На Земле безжалостно маленькой

 

На Земле безжалостно маленькой

жил да был человек маленький.

У него была служба маленькая.

И маленький очень портфель.

Получал он зарплату маленькую...

И однажды - прекрасным утром

постучалась к нему в окошко

небольшая, казалось, война...

Автомат ему выдали маленький.

Сапоги ему выдали маленькие.

Каску выдали маленькую

и маленькую - по размерам – шинель...

... А когда он упал — некрасиво, неправильно,

в атакующем крике вывернув рот,

то на всей земле не хватило мрамора,

чтобы вырубить парня в полный рост!

 

 

 

 

 

 

У малој суровој земљи

живео је мали човек.

У малој служби

са малим звањем.

Примао је малу плату...

И једног дивног јутра

лупнуо му је у прозор

мали, чини се, рат...

Аутомат су му дали мали.

Чизме су му дали мале.

Шлем су му дали мали

И мали - по мери – шињел...

А када је он пао - ( ружно, неправилно),

јуришајући криком отворених уста,

на целом свету не би било мрамора

да се исклеше младић у правој величини!

 

 

 

 

 

 

Свети Евгеније Родионов - Сто корака ка небу

 

 

 

[ Генерална ] 22 Јануар, 2012 14:18