Све у причама бива

Трагедија Галичке Русије

Мистерија историје

   Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ''Браћи Карамазовима'' нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ''А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново''. Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити...

    А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ''Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш'', а поп каже :''Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!'', а сељани одговорише: ''Воистину Воскресе!''.

    Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ''пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!'' А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) - иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.

    И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату - коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ''који је критеријум, која је најбоља вера?'', ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу: ''Па то су мирољубиве вере!'', а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли - значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.

    Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ''Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни''. А то је само Јуда рекао: ''Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!''. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало ''д''), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим ''Д'', онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је Дух Свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ''Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар''. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ''благословила'') и тако да је она зачела од тога архитекте. И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио. Тако, управо у том погледу је код православних - може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања. Oстало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.

    Тако, драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права, јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!

Епископ Будимски Г. Г. др Данило (Крстић)

Цео текст

Агенда 21

Зашто нам Руси поручују да Србији прети нестанак? Quo vadis, Серби?

Роза Кори: Агенда 21 – УН план за поробљавање човечанства

„Агенда 21“ је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.

Агенда 21 Уједињених нација представља највећу ПР стратегију – акциони план за преотимање свега на планети од стране глобалног корпоративног система, предвођеног светском владом. Ништа се неће одразити на живот сваког човека на планети у физичком и економском смислу више од Агенде 21. Ради се о тоталном преузимању друштва, држава, људи и природне средине, које има за циљ успостављање тоталне и тоталитарне контроле, приватизацију целокупне баштине човечанства и депопулацију планете. За Геополитику о Агенди 21 говори аутор и врхунски истраживач Агенде 21, Роза Кори, експерт за потмуло преузимање градова и држава које се спроводи под „Зеленом маском“, и орвелијанским конструктом „одрживог развоја“. У својој књизи „Под зеленом маском“ Роза Кори деконструише Агенду 21 и развија стратегије деловања активиста широм света са циљем разобличавања и заустављања реализације овог дијаболичног плана. Роза Кори је извршни директор „Post Sustainability Institute“ и покретач сајта Демократе против Агенде 21.

Како сте почели да проучавате Агенду 21?

Професионално сам ангажована као форензички проценитељ комерцијалних некретнина, специјализован за процену домена од значаја (које влада или општина откупљују уз надокнаду од приватних власника). Била сам начелник Окружне Филијале калифорнијског Одељења за саобраћај. Током тридесет година као експерт пружала сам подршку у парничним поступцима које су грађани водили против државе у случајевима када су сматрали да су оштећени у поступку експропријације.

Током ових судских поступака разоткрила сам утицај који је стратегија тзв. „одрживог развоја“ имала на приватну својину и индивидуалне слободе. Видела сам да су 2002. године почеле да се спроводе револуционарне промене у употреби земље. Постало је веома тешко утврдити шта људи могу легално да ураде са својом земљом и колико би њихова земља могла да вреди. И то је након 2000. године постало веома велики проблем. Унесено је много промена у правилима која су одређивала шта приватни власници могу да раде са својим имањем.

Да ли се радило о промени закона која је то омогућила или о нечем другом?

Радило се о увођењу све већег и већег броја ограничења: регулатива, рестрикција и забрана које је прописивала Влада САД. Ове забране су ишле дотле да је људима забрањено да било шта граде на својој земљи, особито ако се налазила у пољопривредној, руралној или приградској области. Ти људи више нису могли да добију никакве дозволе како би развијали своје имање.

Почела сам да истражујем због чега је то почело да се догађа и пронашла сам да се то не дешава само у области Сан Франциско Беј, где сам ја радила, већ да се радило о променама у читавим САД у сваком, свакцијатом округу, граду и држави у САД. И када сам истражила даље пронашла сам да је извор Агенда 21 УН о одрживом развоју.

На основу чега је извршена трансмисија директива? Како је дошло до тога да агенда УН буде изнад правног система САД?

То је веома важно питање зато што уколико чујете за Агенду 21 УН у дискурсу мејнстрим медија о њој ће се говорити као о необавезујућем документу који нема никакав утицај на владе држава. То је лаж. Начин на који она ради је следећи: 1992. План 21 или Агенда за 21. век прихваћена је од 179 земаља међу којима је била и нова Југославија – СР Југославија. План је прихваћен јуна 1992. године а СР Југославија је формирана 27. априла 1992. Ваши читаоци треба да знају да се Србија још тада сложила са планом УН за 21.век.

Оно што се тада догађало са САД и осталим земљама широм света је да су земље потписнице споразума почеле да раде на сопственим, локалним плановима - сопственим Агендама 21. То је био следећи дириговани потез. Агенда 21 није обавезујући споразум. Али, онда су све земље начиниле свој локални Агенда 21 план. Шест месеци након што је постао председник САД, током годишњице усвајања Агенде 21, Бил Клинтон је формирао „Председничко веће за одрживи развој“. И то је пут којим је овај необавезујући договорни план УН постао обавезујућа политика правила и регулатива у САД.

Председничко веће за одрживи развој је у време док је постојало (1993-1999) радило на задатку имплементације Агенде 21 у САД. Људи који су радили у овом Већу били су секретари Кабинета главних владиних агенција укључујући Министарство одбране, образовања, пољопривреде, агенцију за заштиту природне средине – било их је укупно десет. Осим њих у састав Председничког већа за одрживи развој ушле су и невладине организације (НВО).

Владине и невладине организације су се удружиле са приватним фондацијама и корпорацијама укључујући Енрон, Дау Кемикал и Сибу Гајги (сада Новартис – фармацеутску компанију). Та дружина је почела да трага за начинима да глобални план УН реализује локално на простору САД. И отпочели су тако што су дали вишемилионски грант Америчкој асоцијацији за планирање која се бави планирањем земљишта. Они су обучили све планере у САД и дали им грант од више милиона долара како би променили регулативе за коришћење земљишта у САД.

И асоцијација је то и урадила – направила је план под називом: „паметни раст“. На мојим вебсајтовима можете да нађете бројне податке о томе. Осим тога, Председничко веће за одрживи развој је препознало да се народу САД неће допасти сазнање да се њихова земља претворила у диктатуру и да живе под тоталитарном влашћу, тако да је следећа ствар коју је Веће објавило била књига под називом: „Одржива Америка – нови консензус“. То је веома важна књига. У њој се каже да је Американцима неопходан нови консензус по коме људи морају мислити колективистички, да људи морају да буду усмеравани, и да се њима мора руководити тако да мисле да је читав план који реализују – њихова идеја. Да би се то постигло користи се метода контроле ума развијена од стране РЕНД корпорације одмах након Другог светског рата. Ову технику користи влада а она се користи и на спонзорисаним састанцима грађана.

Мислите на Делфи технику?

Да.

Да ли то значи да се увођење Агенде 21 одвија мимо било какве јавне расправе?

Ради се о заиста бриљантној методологији за реализацију ужасног плана. Она је дизајнирана тако да неутрализује опозицију. То је методологија која се не заснива на пристанку људи већ на илузији да су је људи прихватили, па чак они сами и креирали тако што су створили асоцијације суседа, организације и асоцијације у које учлањују људе вољне да у томе учествују и који чак мисле да су важни, значајни, да креирају нешто добро за заједницу, док су у ствари само оруђе за имплементацију овог плана. Грађанима се сервира илузија да је све то њихова сопствена идеја. То је оно што се дешава широм у свим малим градовима, областима и државама САД, Канаде, Аустралије, Британије, Новог Зеланда и широм света.

Који је идеолошки концепт иза Агенде 21?

Идеолошки концепт је комунитаризам. Ради се о политичкој и социјалној филозофији која каже да индивидуална и социјална права нису аксиом и константа, већ да она морају да буду балансирана са правима заједнице а у случају Агенде 21 ради се о глобалној заједници. У условима у којима се права индивидуе одређују од стране Светске владе, појединац је увек на губитку.

Овакав концепт је у потпуној супротности са уставом САД који каже да се човек рађа са правима и да му та права не може одузети влада. Оно што влада мора да ради је да та права подржава. И сада се захтева од појединца да своја права преда Глобалној заједници. Да би се то урадило, користи се кованица: „нова свест“. Да, Агенда 21 од нас захтева да напустимо стари начин размишљања о себи, нацији, држави и свету и да почнемо да мислимо сасвим другачије. Нова свест. Да ли вам то звучи познато? Није ли то сан сваког тоталитарног пројекта? А за промену свести која по плановима Агенде 21 треба да се одигра током једне до две генерације, образовање је од највећег значаја.

Образовни систем у САД је од краја 19. века осмишљен тако да заглупи америчку популацију и створи човека који ће пристати на живот у Новом светском поретку. Тај процес је веома детаљно анализиран у радовима Шарлоте Изербит и Џона Тејлора Гатоа.

Драго ми је да сте споменули ова два изузетна аналитичара који су омогућили да схватимо шта се дешавало са образовањем. Свако би требало да прочита књигу Шарлоте Изербит: „Намерно заглупљивање Американаца“ која је заправо енциклопедија образовања у САД, као и књиге Џона Тејлора Гатоа.

Ово што се данас одиграва у контексту образовања представља завршницу игре која је припремана од 1880-тих. Амерички едукатори су слати у Немачку где су тренирани на филозофији и психологији која је подучавала да људско биће не поседује душу те да се може програмирати, попут аутомата или робота – биолошког андроида. Социјални инжињеринг, манипулација, разне технике контроле, примењени су како би појединац постао део зупчаника система. Образовање по УН Агенди 21 ће се стандардизовати глобално по истим принципима заглупљивања и моделовања свести како би се креирала „нова свест“, „нови човек“, апсолутно несвестан сила које њиме управљају.

Агенда 21 је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.

Ако желите да преузмете земљу без употребе војске како ћете то учинити? Јасно – путем медија и образовног система. И то је управо оно што се догађа. Ако то није преузимање шта је друго? У САД, одавно гледамо како се шестогодишњаци претварају у жртве пропагандне машинерије. Тотална манипулација дечјих умова у учионицама; сваки магазин, филм, ТВ програм, новина и уџбеник раде на деци и нама осталима по диктату одрживог развоја; коришћење земљишта планови, планови за управљање ванредним ситуацијама, планови за спровођење закона, пропис хране, ограничења енергије, законодавне и правне одлуке – све нас усмерава и форматизује да беспоговорно прихватимо Агенду за 21. век као акциони план за егзистенцију у оквиру јединствене Светске фашистичке државе.

Одрживи развој не тиче се рециклирања већ се тиче промене размишљања и контроле правца којим ће се људска врста кретати у будућности. То је урађено помоћу глобализације која у основи представља стандардизацију свих система. Да би контролисали свет у ери електронике, неопходно је све стандардизовати након чега можете веома једноставно да манипулишете. То је план који се сада реализује. Због тога имате регионализацију свуда у свету уместо националних граница. Регионализација представља основ ре-конфигурације света и идеалан метод за коначно уништење националних држава.

Успостављање контроле и доминације над друштвом у Глобалистану, реализује се употребом језика, образовног система и медија. Које су кључне речи орвелијанског новоговора измишљене као окосница Агенде 21?

На првом месту – кључна реч, код за примену Агенде 21 је „одрживи развој“. Друга реч је „паметни раст“, трећа „дивљина“.

Пре него што је усвојена Агенда 21 УН, 1997. године Бротландова комисија (Brundtland Commission) – „Комисија за природну средину и развој“ УН, дефинисала је кључан појам: „светски одрживи развој“ у својој књизи: „Наша заједничка будућност“ и као нашу обавезу истакла неопходност да данас живимо и радимо под императивом да не угрозимо будуће генерације и да идемо у сусрет њиховим потребама. Звучи сјајно! Величанствено, зар не? Јер, ко би желео да угрози будућност својим потомцима? Том приликом је изнета теза да све што ми, људи, радимо данас на планети, представља отворену опасност за будуће генерације. Да су људи најобичније штеточине и да су својим деловањем довели живот на планети у питање.

И тада су та комисија УН као и Генерална скупштина УН задале задатак да се за пет година изради акциони план о одрживом развоју који би био примењен на читав свет. Агенда 21 је тај акциони план одрживог развоја. За имплементацију Агенде 21 користе се кључне речи – кодови. Нарочито их користи невладина организација која је у ту сврху формирана под називом „Међународни савет локалних еколошких иницијатива (ICLEI). Ова организација има за задатак спровођење циљева Агенде 21 широм света. То је група чији су чланови градови и владе. Савез градова и општина Србије (SKGO) постао је члан ICLEI 2004.године.

ICLEI заобилази владе националних држава и циља директно на градове које увезује у мегаградове оријентисане не више према држави већ према регијама. То је начин да се заобиђу правне границе и поништи право појединца да позове своју владу на одговорност због оног што се дешава у њиховом непосредном окружењу. Кључне речи у овом процесу су, разуме се – „глобализација“, „флексибилност“, „зелено“ и заправо готово све се пласира у форми бриге за природну средину, и у ту сврху се формирају бројне лажне еколошке – „зелене“ организације и групе. И све што се одиграва и што ће се одигравати у оквиру реализације акционог плана – Агенде 21 – биће покривено зеленом маском. Групе се формирају под различитим називима попут „Зелени савет за унапређење животне средине“; „Зелена иницијатива“ и слично. Запамтите: Агенда 21/Одрживи развој је глобални план који се спроводи локално.

Каква нас будућност очекује уколико не успемо да препознамо стратегију Агенде 21 и не зауставимо њену реализацију?

План садржи два битна елемента: први је „паметни раст“ и тиче се урбаних простора на планети. Идеја глобалиста је да изместе популацију из руралних, приградских области и малих градова у веома пренасељене градске центре. Да би то урадили градови морају ићи у висину и смањивати се по ширини што значи да ће се подручја градова смањивати по величини али ће зграде бити много више. Други део плана је – „дивљина“. Шта ће се догађати на простору где су некада била села, предграђа, шуме и ливаде? Људима ће приступ у те области бити строго ограничен. Како ће се то реализовати?

Сада се говори да дивље животиње морају да имају животни простор који ми, људи, безобзирно уништавамо. Наравно, најбогатији, они који су осмислили Агенду 21 су највише допринели уништавању природне средине, биљног и животињског света као и народа који су живели у складу са природом, а сада ће се терет тих злодела превалити на човечанство. Са једне стране, дакле, људи ће бити принуђени да живе у људским стаништима која се по Агенди 21 називају „острва за људско становање“. Редуковаће се власништво над приватним аутомобилима, приватне куће неће постојати, све што будемо радили биће строго надзирано и контролисано, унос калорија ће бити прописан, изгубићемо контролу над својим телима.

Градови ће бити пренасељени и у њима ће живети фрустрирани људи, и то ће утицати на пораст насиља. Уколико изгубите могућност да своје незадовољство искажете политичарима, кроз правни систем или медије, та страшна фрустрација каналише се кроз насиље. У том случају ће влада моћи оправдано да вас стрпа у затвор. Други начин да се испољи фрустрација је пасивност, повлачење у себе. У условима мониторинга у оквиру школског система и индустрије здравља, процена вашег менталног здравља резултираће масовним дрогирањем становништва.

Да ли је редукција популације део Агенде 21?

Агенда 21 се фокусира на храну, воду, земљу и популацију. Када читате програме и текстове о биоетици и технологији јасно видите да су ти садржаји испражњени од било каквог етичког становишта и да доминира идеја о трансформацији живог света и оживљавању технологије.

Агенда 21 ће се свакако одразити на то шта и колико једемо и ко ће имати приступ храни. У великим мегалополисима тотално ћемо зависити од биотехнологије у производњи воде и хране и то је оно што изазива највећу забринутост јер ово јесте наставак еугеничких планова. Постоји директна веза између корпорација које спроводе Агенду 21 са Хитлеровом Немачком; Сименс, АБМ, Џенерал Електрик… су компаније које производе биометрику, паметне мреже и спроводе манипулацију популације.

План је замишљен да буде потпуно имплементиран до 2050. године. Година са којом се често сусрећете у Агенди 21 је 2020. и ту годину можемо видети као преломну. Ми смо још увек у могућности да повратимо своју слободу, још увек смо у могућности да о овоме расправљамо. Људи могу да читају моју књигу, да ме чују и виде, могу јавно да говоре и да делују у јавном простору. И, то је кључно. Људи не могу да очекују спасиоца на белом коњу већ су у обавези да се едукују, повезују и делују.

Да ли је могуће створити међународну коалицују за борбу против Агенде 21?

Постоји веома снажан отпор Агенди 21 широм света. Делује се локално.

Ви у Србији сте на почетку борбе и неопходно је да одмах захтевате да се поништи ваше чланство у ICLEI као и партиципација у регионалним структурама власти. Ваш губитак могућности да утичете на оно што се догађа са вашом земљом је оно што мора одмах да се промени. Морате се едуковати да препознате Агенду 21 и оштро јој се супротставите. Верујем да мали број вас зна да је Агенда 21 веома широко примењена у Војводини.

Агенда 21 за културу недавно је усвојена на седницама Градског већа градова у Новом Саду, Вршцу и Зрењанину. Усвајање је координисано од стране Владе Војводине, која ће такође подржати локалне имплементације. Други документ на који треба да обратите пажњу је power point презентација под називом „Развој друштва знања кроз истраживање, образовање и информационе технологије“, коју је урадио Мирослав Весковић ректор универзитета у Новом Саду координатор Седмог приоритета Стратегије ЕУ за Дунавски регион. Презентација је датирана на 2.октобар ове године. У питању је примена Агенде 21 кроз серију координисаних планова којима се овај део ваше земље, Војводина, неприметно измешта у поље глобалистичких региона у којима ће ингеренције ваших власти бити битно сужене.

Родитељи треба да погледају шта њихова деца уче у школи и не дозволе да се школски програми сведу на испирање мозга. Морате будно пратити шта се дешава са вашом културом. Ми постижемо велики успех у САД али то нећете чути у мејнстрим медијима. Људи који се боре маргинализовани су и исмевани и изругивани у мејнстрим медијима. Но, без обзира на то милиони људи широм света се боре и одбијају Агенду 21. Ја сам прошлог месеца боравила у Мађарској и Немачкој, држала предавања и едуковала људе да се науче да препознају и да се супротставе њеној реализацији.

Биљана Ђоровић / Геополитика

Инфоратници - Снага народа

О полним односима ван брака

Прије него што почнемо ову тему, волио бих рећи да сам дуго времена био у заблуди мислећи да нема никаквих посљедица у блуду. „Па то је сасвим нормално...“, говорио сам, али сад знам да је то погрешно...

Васпитање дјеце кроз прљаве серије и филмове, доступност интернета и одсуство родитеља па чак и њихово потицање довело је до поражавајуће статистике: „Свака друга девојчица из основне школе излази са сексуалним искуством“. О посљедицама ретко ко и да мисли, али оне су неминовне. Неки који ово читају прво што ће помислити јесте: Тешко је то, о чему прича овај Огњен, па то је губитак наше слободе... А да ли је заправо тако? Укратко ћу вам испричати виђење слободе из књиге „Једном за цео живот“. По принципу „све што хоћу то и могу“ врло брзо доводи до губитка слободе. Замислите клинца који каже: „Већ могу да пушим и пијем нико не може да ми забрани!“ Али до пунољества он ће пушити и пити стално. Где је његова слобода? Он више не може да не жели, он не влада више својим осећањима, он је роб своје жеље! Човек који не може а да не жели-није слободан човек. Зар је наркоман слободан човек? Наравно да није, само што није конопцем везан, али је његова душа итекако везана за наркотике. Исто се дешава и код блудних односа: човек након тога неће остати исти, а као примјер наводим врло чест проблем неких дјевојака да пронађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос, јер њему је сад већ тешко прекинути тај ланац. Након што смо објаснили појам слободе, прелазимо на посљедице. Пошто је човјек тјелесно и душевно створење, тако ћемо подијелити и посљедице: душевне и тјелесне.

Почећу од тјелесних. Рак грлића материце је један од најчешћих узрока смрти жена од карцинома у земљама у развоју, гдје спада и наша земља. Србија је прва земља у Европи по броју обољелих жена!!! Главни фактори ризика јесу рани почетак сексуалне активности и већи број партнера, као и партнери који су такође имали већи број партнерки, тако да је ова врста рака веома ријетка међу невиним дјевојкама и онима које су се сачувале за брак. Као узрочник оптужује се хумани папилома вирус који се преноси полним путем.

Друго, орални контрацептиви, повезани су са 3 - 6 пута већим ризиком од венске тромбозе и плућне емболије због повећаног стварања фактора коагулације у јетри. Тај ризик може бити још и већи код примјене нових контрацептива из тзв. „треће генерације“. Такође орални контрацептиви повећавају ризик од рака грлића материце, рака дојке, два пута већи ризик од кардиоваскуларних болести због повећаног притиска узрокованог повећаним стварањем ангиотензиногена, аденоми јетре, описана је и појава хепатоцелуларног карцинома јетре, и многи други нежељени ефекти као што су: депресија или нервоза, мучнина, навале врућине, тачкаста крварења итд. Узимање хормона на овај начин је потпуно неприродно и нездраво, све то доводи до оволико великог броја обољевања. Зато свака дјевојка треба добро размислити прије него „закорачи“ на оралне контрацептиве, а ако има подршку или чак и наговор од свог момка, да размисли да ли он више воли себе или њу, кад је излаже тако великом ризику!

Треће, главни начин преношења ХИВ вируса јесте полни, у свијету до сада је умрло око 35 милона људи, а у Републици Српској и Србији број обољелих од ХИВ-а је у порасту. У многим великим градовима запада, инфекција ХИВ-ом је водећи узрок смрти код одраслих. Сваких 2 минуте једно дијете и шест одраслих људи умре од аидс-а.

Број обољелих од сифилиса и гонореје је велики, у Србији су забиљежени случајеви појаве ове болести код дјеце млађе од 14 година... Забиљежена је и занимљива прича о четири београдска гимназијалца обољела од сифилиса. Пошто се код ових болести увијек утврђује извор заразе, љекари су сазнали да су ти момци за сексуалне услуге платили једну проститутку, која је радила у близини парка код Економског факултета. Пошто младићи нису имали њен контакт, била је ангажована и полиција како би је нашли, али без успјеха. Ипак, како су момци свакодневно долазили у Завод за кожне болести да би примали терапију, опазили су дјевојку са дјететом. Препознали су проститутку и испоставило се да је то заиста она, која је иначе преко дана била бебиситерка. Након тестирања се испоставило да има сифилис, а на запрепашћење љекара, и родитељи су имали ову полну болест! Страшно! Иначе и сифилис се може пренијети на плод, што се може фатално завршити по плод или да остави трајне секвеле.

Дерматовенеролог др Исаиловић тврди да се највише пацијената жали на полне брадавице, познатије као кондиломи. „Кондиломи су мекане полне брадавице, обично величине чиоде, издуженог или карфиоластог облика. Јављају се по кожи и слузокожи гениталија, у пределу ануса, а понекад и на слузокожи усне дупље. Морају да се уклоне ласером или радиоталасима. Вирус који их изазива је посебно опасан јер може да изазове малигне промјене“, каже за Блиц др Исаиловић.

Према подацима које се скупљају у институту „Батут“, најчешћа полна инфекција јесте она коју изазива бактерија Chlamydia trochomoan, Micoplasma genitalium i Ureaplasma urealiticum. Ове бактерије узрокују уринарне инфекције, уретритисе које се код мушкараца могу компликовати епидидимитисом и стерилитетом, а код жена салпингитисом, ендометритисом, ектопичном трудноћом и стерилитетом. Велики проценат неплодности и настаје због ових инфекција!!! Ту су и друге инфекције, ulcus molle, herpes genitalis, molluscum contagiosum, CTM infekcija, candidiasis, scabies и многе друге...

Међу најважније начине преношења хепатитиса Б јесте полни начин, иначе процењује се да је 1/3 укупне свјетске популације била заражена овим вирусом, а 350 милиона је остало хроничних носилаца вируса. Полно преношење могуће је и код хепатитиса Ц. Компликације оба типа вируса јесте хронични хепатитис и коначна цироза или хепатоцелуларни карцином. (Прогноза болести је веома лоша).

Још једна од непријатнијих ствари јесте и неочекивана трудноћа. Тужна ствар је да 90% оваквих трудноћа код млађих дјевојака завршава намјерним абортусом, који такође има своје посљедице по здравље жене, као што су шок, искрварење, а најчешћи је стерилитет. Типична ситуација:дечко напушта своју најдражу, неће више ништа са њом или јој савјетује абортус, не због ње, него ради себе, да се спаси одговорности и обавеза. Тад се понекад и јавља кајање и схвата поука ове приче.О посљедицама намјерног абортуса детаљно ћемо у идућем броју Лимфе.

Многе ове компликације јесу тешке, неке воде ка леталном исходу, међутим постоје и оне код којих фаталан исход настаје без упозорења и изненада. Др Бранимир Александрић, управник београдског Института за судску медицину, који се већ три деценије среће са случајевима тзв. „слатке смрти“, инфаркта у току самог сексуалног чина, изјавио је: „Изненадна смрт баш за време самог сексуалног чина карактеристична је за привидно здраве особе, које имају неко скривено обољење. Велики напор, узбуђњење и пораст притиска у телу могу кобно деловати на срце. Промена партнера због појачаног узбуђења ризик је своје врсте за „слатку смрт“. Не памтим да је некога задесила оваква смрт у постељи са брачним другом, па до закључка можете доћи и сами. Овако преминули људи, жене и мушкарци, углавном су били партнери у ванбрачној вези...“ Слично се дешава и код субарахноидалног крварења, (врста можданог удара) гдје долази до пуцања анеуризми и чак 50% пацијената умре током првог крварења, не остављајући могућност за лијечење.

Душевне посљедице: На почетку смо већ појаснили појам слободног човјека и проблем многих дјевојака да нађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос. Међутим, не треба само кривити мушкарце, него и дјевојке које су им попуштале и навикавале их, али и сам њен став, а најбољи примјер јесте начин одијевања. Сада замислите жену која је позвала мушкарца у свој стан, спремила му његов омиљени ручак, пиће и донијела најљепше колаче. Човјек све и да му се не тражи храна, мораће бар пробати тај деликатес, неразумно је очекивати да се судржи кад му је таква храна на дохват руке. Исто се дешава и код изазовног облачења: дјевојке, радећи то свјесно или несвјесно, шаљу сигнале мушкарцу и он је већ у великом искушењу.

Душевне посљедице почињу развојем страсти. А шта је страст? Страст представља трајно усмеравање човекове душе према нечему, стадијум када човек почиње да страда. Мало ко зна да ријеч страст води поријекло од ријечи страдање, слично је у осталим словенским језицима у којима свака ријеч има своје логично значење, нпр.руски: страсть-страданье. На који начин човјек почиње да страда? Кад на некога нешто остави јак утисак, он тежи да то понови. Међутим, чула ускоро отупљују и да би човјек осјетио емоционални потрес треба да створи јачи надражај; тако настала страст приморава човјека да ради за њу, она полако и непримјетно овладава њиме. А шта се дешава кад супружницима овлада страст? Њихов брак постаје све слабији. Муж одлази на службени пут, али ни он ни она не могу да издрже без супружничке блискости и почињу да варају једно друго! Варање у браку понајвише и настаје због потребе да се осјети та страст са другом (новим) партнером, јер брачни сапутник му је досадио и не проналази више задовољство у њему. Човјек који је украо нешто, више не може да буде милосрдан, исто тако и послије преваре човјек не може више да чисто воли своју жену као што је волио раније, то је иначе, један он најчешћих разлога бракоразвода. Енглеске студије спроведене на хиљадама парова дале су резултате да су многи чвршћи бракови супружника који су се сачувале за брак, јер просто није исто ако се у интимни однос ступа први пут и сто педесет и први пут. И на крају нажалост највише страдају дјеца.

Слично се дешава и у вези двоје младих људи. Падањем у блуд шансе за опстанак такве везе су много мање. Класична слика је: момак тражи од дјевојке доказ љубави, обећавајући све што се обећати може, дјевојка попушта и недуго након тога он је оставља и прелази на неку другу. Дјевојке треба да упамте да мушкарци често остављају дјевојке које им брзо попусте, као што наш народ каже : „Што се нешто лакше добије мање се цијени“. Ако сте свом момку прва, шансе за опстанак везе је велика, ако сте друга дупло је мања, трећа, три пута мања итд... Ако сте тридесета, шансе скоро да и не постоје да ће га задржати.

Ту су и посљедице по потомство, феномен телегоније итд. Свима нам је познато да су особине итекако насљедне, онда можете замислити потомство таквих парова, то ће се најбоље видјети кад дијете уђе у пубертет и почне одрастати. То су можда и најтеже посљедице. Иначе, до скора у нашем народу младе које се нису сачувале за брак су заобилажене у широком кругу управо због потомства и квалитетног брака.

И на крају споменуо бих психијатријску болест „еритроманију", задњи стадијум страсти, у којем је човјек болесно опсједнут, а страст је јака попут зависности о најјачим дрогама. Страшно! То је управо онај губитак слободе о којем смо причали на почетку. И колико год некоме звучало старомодно, само однос у оквиру брака је гарант нашег тјелесног и душевног здравља и образац нормалног понашања.

Преузето

Serbia - One journey - Million impressions

Света Петка

О Светој Русији

Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала - не због своје немоћи но због немоћи људи - када се на другој страни политикантска вера Запада - вино помешано са водом - рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.

Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената - данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.

Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.

Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: „Наша Русија, наша мученица, красно сунашце!“, као што руски народ непрестано, а нарочито на данашњи дан, сваке године кличе: „Владимир - красно сунашце!“.

Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!

Из беседе Светог Владике Николаја: Свети Кнез Владимир – крститељ Русије

О пореклу

На слици: Цар душан, Карађорђе, Живојин Мишић

Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Jа знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Десанка Максимовић

Сусрет са Христом

Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

„Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

„Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године

Сусрет са јеретицима

Врана и галеб напали ватиканске голубове мира (кликни на слику и погледај видео)

Старац је приповедао:

- Једном дођоше к мени двојица католика. Један је био у поодмаклим годинама и био је образован. Можда је био некакав секретар у Ватикану, или новинар. Не знам тачно, нисам желео да покажем велико интересовање. Један ми рече: „Хајде да заједно кажемо Оче наш.“ Да бисмо то изговорили заједно, рекох му, требало би да се сложимо у учењу. Међутим, између вас и нас постоји велики јаз. Онда ми рече: „Зар су само православни блиски Богу и зар ће само православни да се спасу? Бог је свуда на свету.“ Да, рекох му, можеш ли ти да ми кажеш и колико је света блиско Богу? Међу нама, дакле, постоје разлике. Сви смо, разуме се, деца једнога Оца, али нека бораве у кући, а нека остају напољу.

Старац Пајсије

А где су вам Индијанци?

Пази срце

Познато вам је да је израиљски народ био омиљен Богу. Колико је само милости Бог показао на њему и како га је често спасавао на необичан начин!.. Израиљ је, са своје стране, служио Богу по закону који му је дао Сам Бог и хвалио се пред свим народима именом Господа Саваота, Коме је служио. Пођимо сада у мислима до њиховог храма и погледајмо шта се тамо догађа... Приносе се на жртву овнови и теоци, пали се кандило, поју се псалми; и то за младине, сваке суботе и о празницима - све по закону Божјем. Гледајући ово рекли бисмо: благочестив народ! Како је пријатно Богу да гледа на ова дела њихове вере и богопреданости! Али јавља се пророк Исаија и чујте шта каже о њима, говорећи у име Божје: Да грешна народа, семена зликовачког... не приносите више жртве залудне, на кађење ваше гадим се... празнике ваше мрзи душа Моја... Немојте долазити да се покажете преда Мном... Кад чујете ово спремни сте да се у чуђењу запитате: откуд, Господе, такав гнев? Ево вам одговора: зато што је срце њихово испуњено лицемерјем, лукавством, пљачком, немилосрдношћу према удовицама и сирочади, неправдом, угађањем телу и развратом. Ето шта им је било у срцу!... А споља кад се погледа - чинило се да су сасвим исправни.

Још поразније ово исто представља пророк Језекиљ. Седео сам, каже, у дому своме, кад ме узе Дух и постави - у виђењу Божјем - у трем јерусалимског храма... Ту сам видео рупу у зиду. Човек, који се при томе појавио, рекао ми је: уђи и види зла безакоња која се ту чине! Ушао сам и видео: свакојаке животиње што гамижу, и свакојаки гадни скотови и сви гадни идоли беху представљени по зидовима свуда унаоколо, а пред њима су, кадећи, стајале старешине Израиљеве, држећи сваки своју кадионицу у руци (Јез. 8). Шта је то? Је ли то било у стварности? Не. Овим је представљено то шта је свако помишљао у тајности, говорећи: Господ не види. Животиње представљају страсти, којима је било испуњено њихово срце, а кађење - робовање тим страстима. Такви су Израиљци били у срцу!.. Али, ко је то видео?... Нико са стране... Видео је Бог и преко пророка је донео Свој суд над њима по томе какви су били у срцу. Зато што су се, каже, предали нечистотама, говорећи: не види Бог. А Ја сам ту... Неће их жалити око Моје, нити ћу се смиловати (Јез. 9, 9-10). Ето шта је испало. А по спољашњем држању они су могли да се учине честитима.

Присетите се из житија Андреја, Христа ради јуродивог, како му је било откривено унутрашње расположење једног човека. Сви су поштовали тог човека због његове трудољубивости, предусретљивости и уздржаности. Али Свети Андреј је дошао и видео змију среброљубља како се увила око његовог врата. Дакле, једно је било споља, а друго унутра.

Други пут - неко је ишао, мушкарац или жена, не сећам се, наизглед без ичег лошег у себи, али Светом Андреју су се отвориле очи и угледао је анђела који је себи запушио нос. На питање шта то значи, анђео је рекао: неиздржљив је смрад блудне страсти којом је обузето ово лице. А споља се ништа такво није видело.

У житију Јевтимија Великог описано је како је у њиховој земљи живео неки старац, кога су сви сматрали за светог и богоугодног. Али када је био на самрти, дошао је други старац и видео како демони окружују самртников одар, са радошћу очекујући исход његове душе... Видите шта су сви мислили, а шта се на крају испоставило!

Причали су такође да је у египатској пустињи живео један старац, који је, кад би му неко послао неки дар, одмах погађао шта је било на души дародавца и увек је говорио ученицима: ту је крв, ту су сузе, ово се даје из користољубивости, а ово је од телесне нечистоте, или од сујете и гордости.

Било је и много других случајева који показују да је сва сила у расположењу срца и да, какав је ко у срцу, за таквога га сматрају Бог, анђели и сви свети. Али и ово је довољно да бисте се уверили да је тако... Окренимо се сада сами себи!

Када би се неком отвориле очи ума и када би погледао нас који смо се сада овде сабрали, шта би се показало?.. Даруј нам, Господе, да и пред Богом сви будемо колико год можемо беспрекорни, као што сматрамо да јесмо и желимо да нас други за такве сматрају у нашим међусобним односима. Али, браћо, шта ће ту речи ласкања? Не варајте се самоувереношћу, уђите у себе и разаберите фине помисли и устремљености вашег срца, сваки свога - и по томе судите себи, одређујући, без лицемерја, какви сте, знајући да сте се као такви, а не другачији, показали Богу и читавом духовном свету. А затим исправљајте лоше у себи и засађујте добро. Неко од светих отаца представио је срце као сасуд пун свакојаких гмазова и змија, које, сваки пут, чим човек смисли да нешто учини, излазе из њега и, ако је дело зло, хране се њиме, а, ако је добро, покушавају да га упрљају својим отровом. Ако је човек пажљив према себи, он неће допуштати зла дела и тако неће давати храну змијама, него ће их исцрпљивати и спречавати њихове покушаје да упрљају добра дела ударајући их у главу. Настављајући неуморно у истом духу, тако да се трудимо, на крају ће убити ове змије и мртве ће их избацити напоље. Змије су страсти и зле склоности. Њихова смрт је очишћење срца од страсти. Око тога треба да ревнујемо. Престанимо да чинимо грехе, а почнимо да чинимо добра дела тако да се уз њих не мешају никаква зла осећања и расположења. А ако се нешто и омакне, очистићемо то покајањем. Поступајући тако бићемо чисти, не само пред људима, него и пред лицем свевидећег Бога... Дај Боже! Амин.

Свети Теофан Затворник

Из беседа тамбовској и владимирској пастви, 1859-1866.

Развраћеност савременог света

Сада је време много ужасније и опасније. Сада се развратио хришћански свет. Њему се већ нема шта проповедати, не може се просвећивати. Он има Христову истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.

И зато – '“ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'“, како су говорили подвижници последњег времена.

Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: '“Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности'“. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!

Памти то, душо хришћанска, и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.

Митрополит Филарет Вознесенски

Цео текст

***

Митрополит калавритски  и егиалијски Амвросије: "Ваша деца биће робови муслимана"

Приручник за мале сатанисте

 У Немачкој предлог за легализацију инцеста

Валдорфска педагогија Рудолфа Штајнера - сатанизам у вртићима

Крст свој и крст Христов

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?

Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.

Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.

Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је учење Христово.

Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.

Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.

Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.

Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.

Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.

Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.

Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.

Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље, неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.

Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.

Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.

Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.

Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста благослови, зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.

Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна - када га носи и притом благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.

Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: „Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.“ Мученик јој је одговарао: „Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.“

Крст је одувек сила и слава свих светитеља.

Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.

Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.

Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако хоће ко за мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Сурогатно материнство

Свети Синод Руске Православне Цркве је усвојио документ „О крштавању деце која су рођена уз помоћ сурогатне мајке“. Практично, у документу се истиче да Црква осуђује праксу сурогатног материнства – по мишљењу Синода ово је „противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се чини на некомерцијалној основи“. Истовремено, документ предвиђа да је крштење детета које је родила сурогатна мајка, могуће „по жељи лица која га васпитавају ако су то или његови „биолошки родитељи“, или „сурогатна мајка“, само након што постану свесни да с хришћанске тачке гледишта оваква репродуктивна пракса подлеже моралној осуди и ако принесу црквено покајање“. Још у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве даје се дефиниција сурогатног материнства. „Сурогатно материнство“, односно случај кад се оплођена јајна ћелија налази у телу жене која после порођаја дете враћа „наручиоцима“ је противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се врши на некомерцијалној основи. Ова метода претпоставља уништавање дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета још за време трудноће. „Сурогатно материнство“ је трауматично, како за жену која носи дете у утроби и чија се материнска осећања газе, тако и за дете које касније може доживети кризу идентитета (XII.4)...

На чему се заснива много критичнија у поређењу с државном, црквена оцена сурогатног материнства? Доктор философских наука, шеф катедре за биомедицинску етику Руског националног истраживачког медицинског универзитета „Н.И.Пирогов“ Ирина Васиљевна Силујанова издваја три главне основе за такву оцену:

„Сурогатно материнство је непосредно везано за ЕКО – методе екстракорпоралног оплођавања. ЕКО је процедура вештачког, ван тела мајке (in vitro) стварања људских ембриона с каснијим уништавањем „сувишних“ ембриона, укључујући њихово коришћење у својству „сировине“ за нове „терапеутске“ препарате итд., против чега се Црква такође залаже. СМ и ЕКО све чешће постају средство и својеврстан „простор“ за многобројне варијанте експериментисања над човековом природом. Између осталог, ради се о пројектима за стварање умно и физички савршеног човека уз помоћ генске инжењерије везане за манипулације с људским ембрионом… Ова идеологија има очигледно антихришћански карактер. Засад су то више теоретски ставови мале групе људи него што је стварна научна пракса. Међутим, ако се не супротставимо овој идеологији лако се може десити да се она претвори у конкретна дела.

Тешко да ће права мајка дозволити вршење експеримената над својим дететом, а за сурогатну мајку је то допустиво. И овде се опет можемо сетити архетипске приче о суштини истинске мајчинске љубави која је везана за Соломоново решење о томе која се од двеју жена може сматрати правом мајком (3 Царств. 3, 16-27). За праву мајку је погибија детета недопустива, она ће пристати на све услове како би сачувала његов живот, а за сурогатну је обрнуто. Ево због чега је СМ згодно „средство“ за експерименте над човеком и његовом природом.

Наравно, не може се искључити могућност да ће сурогатна мајка у последњим месецима трудноће осећати извесну забринутост за судбину детета које носи. То је сасвим могуће. Ипак, сурогатна мајка ће се лакше сложити с чињеницом вршења експеримената над њеним плодом него да је у питању њено сопствено дете зато што је већ психолошки спремна да га се одрекне или да га прода.

Још једна опасност услед сурогатног материнства се састоји у томе да се уз помоћ легализације СМ врши покушај уништавања једне од главних хришћанских вредности – пожртвоване љубави као моралног односа између људи, која за истинско сведочанство своје делотворности и вредности има управо мајчинску љубав.

Сурогатна мајка се добровољно, по прелиминарном уговору, одриче рођеног детета, практично га продаје. Она „изнајмљује“ своје тело уништавајући самим тим велику „физику“ љубави на којој почива сва „метафизика“ људских односа. У основи морала и културе људских односа налази се управо пожртована мајчинска љубав као известан „геном“ морала који одговара за чување човечности у људском друштву. Није случајно што за Максима Исповедника управо мајчинска љубав по својој сличности, снази и суштини може да се упореди с љубављу Творца према човеку. Управо мајчинска љубав према свом детету „цементира“ људске односе, чува људско друштво од саморазарања и уништења, представља камен-темељац стабилности друштвених односа. Кад материнство постаје сурогатно тешко је избећи обезвређивање моралних вредности.

Протојереј Димитрије Смирнов у наставку ових аргумената правилно указује на то да је „…сурогатно материнство слично проституцији. Зато што жена користи тело како би некоме родила дете, односно ради његовог задовољства. Задовољства да буде отац, мајка. Зато, природно, Црква не може бити за проституцију. Она је увек, од памтивека била против.

Сурогатно материнство, исто као и обична проституција, човека – и мушкарца, и жену – понижава. Ради се о томе да Бог човеково тело није створио као оруђе задовољства других људи. У овом случају се они налазе у неравноправном положају – испоставља се да један другоме не плаћа за његов рад, за његов таленат, већ за експлоатацију онога што му је Бог дао – његовог сопственог тела. Човек се користи као извесна фарма за гајење људи. Ово је, наравно, апсолутно Богу мрска ствар.“

У проблем се уплиће и тема друштвене неравноправности пошто је, по мишљењу протојереја Димитрија Смирнова, „сурогатно материнство – наравно, технологија захваљујући којој богати експлоатишу сиромашног. Зато што овај уговор, ове процедуре и обезбеђење медицинске помоћи – све то представља скуп процес који траје неколико месеци. Испоставља се да је у питању немилосрдна, дрска и несавесна експлоатација сиромашних од стране богатих. Ако живимо у социјалној држави то код нас не би смело да постоји.

Још пре 100-200 година људи су говорили да је проституција експлоатација сиромашних од стране богатих, зато што нико не иде у проситутке из богатих слојева. Овде је у питању иста ствар. Тешко је замислити да ће кћерка председника велике компаније постати сурогатна мајка. Не, то је удео младих, лепих, можда не баш интелектуално развијених девојака из села, из неких радничких предграђа и тако даље.“

Заправо, дати документ на овај или онај начин развија ове аргументе. Оно што је у њему суштински ново јесте управо тема могућности/немогућности крштавања детета које је рођено посредством сурогатног материнства. У овом случају се може рећи да је циљ документа да дâ потребна објашњења о сурогатном материнству друштву у којем нема јасне представе о томе шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. Нажалост, протекле деценије су наше људе научиле да Цркву доживљавају као својеврстан комбинат за верске услуге у којем човек може да добије оно што жели, али у којем се од њега не тражи ништа осим да плати. Зато и документ о сурогатном материнству треба разматрати у контексту општег става Руске Цркве који од родитеља очекује одговоран однос према крштењу сопственог детета.

Треба истаћи да је уопште обављање Тајне Исповести и Причешћа пре крштења детета уобичајена пракса православних хришћана и да на известан начин представља свестан избор вероисповести за своје дете. Кад се ради о крштењу детета, за разлику од крштења одраслог човека, приступ решавању могућности крштења детета полази од тога да ли ће се дете васпитавати у хришћанској вери и у хришћанском моралу. Сурогатно материнство је само један од примера за то, једноставно, најочигледнији. Људи самом чињеницом оваквог избора сведоче да се њихови погледи на свет разликују од православних, да не прихватају ни јеванђељске, хришћанске принципе, ни ауторитет Цркве. Не можемо да пристанемо да дете буде крштено у овој породици, јер се у суштини појављује очигледно супротно усмерење – они га крсте због нејасних разлога, а не желе да га васпитавају онако како учи Јеванђеље и како исправним сматра Православна Црква.

У овом случају се крштење, како се каже у документу, ако код њих нема покајничке промене у сопственом односу према поступку, одлаже до времена кад само дете одрасте и изрази или не изрази жељу да се крсти. Сасвим је јасно да оно не може донети свесну одлуку у узрасту од неколико месеци или пола године. Притом се специјално наводи опаска да се, ако се ради о смртној опасности, крштење обавља.

У медијима и блоговима се наводи аргумент да ће вероватно бити родитеља који ће унутрашње бити спремни за покајање, али ће се чисто психолошки плашити да признају или ће их бити срамота. На то ћемо одговорити да свако покајање претпоставља превладавање стида због греха, не само звог ове врсте греха – сурогатног материнста. Труд покајања није нешто лако, посебно ако се ради о тешким греховима. Да, ради се о сопственим погрешним поступцима, речима и помислима, њиховом осуђивању и одлучности у овој осуди. Јасно је да се може претпоставити да ће у извесним случајевима неко симулирати покајање, да ће га глумити. Међутим, у том случају људи сами сносе одговорност за оно што раде. Црква их упозорава да свештеника могу да преваре, само што Бога не могу да преваре у Тајни Исповести.

У овом случају документ је више намењен томе да спречи другу ствар. Он треба да упозори на то да људи на вапијући начин сматрају да је све у реду, да су се одлично снашли, да су нашли неку девојку којој су платили, која им је пружила одређену услугу. Видите како смо успешни и срећни. Даље ћемо да живимо, да једемо, да пијемо и да се веселимо.

Црква покушава да спречи да овај принцип превлада и да почне серијска комерцијална производња, а ова опасност постоји, пошто је сурогатно материнство у већини земаља Западне Европе забрањено, тако да сународнице из суседних земаља могу постати овакво експлоатисано телесно начело.

На индиректан начин документ који разматрамо се тиче и друге теме. Код нас у принципу без исповести нико не сме да се причести. Човек се прво исповеда, а онда се причешћује. Сад се за многе родитеље који се крштавају и који желе да крсте дете у свим епархијама наше Цркве последњих година обавезно организују беседе из катехизиса. Ако људи пре тога нису учествовали у тајнама, инсистира се на томе да се исповеди бар један од родитеља. Ако рецимо, други није склон да буде хришћанин, али се слаже да ће то чинити други, да бисмо били сигурни да ће бар неко од ближњих пружити детету хришћанско васпитање.

Дакле, ако свештеник види овакво покајање треба то да саопшти архијереју. А архијереј доноси одлуку о могућности крштења сурогатног детета. Засад то код нас није масовна појава, па свештеници нису претрпани молбама сурогатних родитеља.

Може се претпоставити да ће бити ситуација кад ће родитељи крити да су родили дете уз помоћ сурогатног материнства. Безусловно, нико неће спроводити истрагу да би открио на који начин је дете дошло на свет. Али ће то помоћи да се избегну ситуације јавне саблазни које су се дешавале више пута у последње време. Односно, кад човек из јавности, који је прилично познат, у свом понашању у друштву каже да је то нормално, да је то одлично. У суштини, он својим примером позива и друге да то чине.

У овом случају Црква једноставно сведочи да се не може седети на две столице: треба изабрати поступке, живот и гледишта који одговарају хришћанској традицији, традицији Православне Цркве или треба поступати у складу са својим сопственим гледиштима. Једноставно, не може се улазити у Цркву с гледиштем које је за њу неприхватљиво. То је унутрашња противречност.

Протојереј Максим Козлов

Преузето