Све у причама бива

Фрула и Шантић

Милош Црњански

Писмо оца Тадеја

Писмо Оца Тадеја против медитације из 1994. године:

Господу омиљена племенита Душо,

Све потиче од мисли и добро и зло а каквим се мислима бавимо такав нам је живот.

Остави се медитације источњачких религија јер су све прожете магијом, ма колико оно изгледало да има нешто слично са Православљем, и не слушај лажи падших духова, него припадни скрушеним срцем у смирењу пред Господом и моли се од срца Господу.

Човек врло споро сазрева духовно јер је окружен многим саблазнима са свију страна и потребно му је дуготрајно искуство док не сазри и док не дође у крајње смирење, јер је крајње смирење савршенство хришћанског живота, а не васкрсавање мртвих и чинити разна чудеса.

Свети Оци објашњавају три степена молитве док само Свети Исак Сирин објашњава и четврти степен молитве својствену само Анђелима, а нама даје се с времена на време само као утеха.

Анђели непрекидно чезну срцем за Господа, тамо где престаје свака мисао и реч, то је молитва Анђела.

Буди у свему послушан својим родитељима и не смеш вређати своје родитеље ни мислима, а речима, опхођење и понашање према њима да о томе и не говоримо.

Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити.

У свему смири себе и у смирењу припадни у молитви пред Господом.

Теби су живци ослабели због напетости у будистичку медитацију, то одбаци и опусти се и нестаће проблеми које имаш.

Од Господа и Пресвете Богомајке мир и радост и све најлепше жели Свима

Архимандрит Тадеј и братија.

Преузето

Гнев Србије

Зашто се то „косовари“ селе? Не знате? Зашто су вам фрижидери празни? Зашто вам је повећана плата коју не примате? Искључите Пинк! Искључите телевизор! Послушајте глас народа и будите његов део. Сви ви којима је Србија отаџбина!

Омладино – време је да одрастеш а не да се играш и певаш док те у робље продају!

Не гледајмо на људе, већ за пример узмимо идеале који не пролазе, онако како су нам показали преци, како бисмо показали да имамо кичму и да нисмо црви ни глисте! Покажимо сви да нам је доста понижавања. Мој комшија, Крунослав, Хрват, дао је крв своју на Кошарама, иако је могао да се спасе, али је духом показао да његов идеал није нацизам већ – слобода. Мој комшија, Словак, на први позив војске отишао је и задужио опрему ставши раме уз раме са Србима - духом осећајући да је ово његова земља. Сетимо се Бранислава Нушића и других. Свуда у свету се зна: живиш у Француској – Француз си; живиш у Немачкој – Немац си. Само код нас праве појединце да бисмо се мрзели. Али то не треба да буде тако, јер бити Србин је стање духа, а то стање духа је имао и Бранислав Нушић са својим сином, Павел Штурм (потоњи Павле Јуришић Штурм), и Крунослав, и мој друг Суља.

Кад је један старији слушалац радија „Снага народа“ покушао да објасни неке ствари људима из своје околине, увек би чуо одговор: „Па то нису рекли на тв!“ Онда их је он позвао код себе да послушају радио. Кад су први пут чули обичан свет, који мисли као и они пре зомбирања тв-ом, почели су да долазе код њега редовно. У почетку је, каже тај човек, он кувао кафу њима, а после су почели да му је доносе како не би штетио. Углавном, било је као да су се откачили са „машине“ и почели поново да гледају својим, а не очима запада. Запада – који из дана у дан нагиње сатанизму.

Придружите се оној другој Европи која из дана у дан постаје разумнија, осећајући на својој кожи, где нас ова глобализација води. Ако немате нацију, државу, постајете потрошач. Ако сте донатор органа, тад сте на листи за одстрел. Ево, у Канади лекари могу да убију пацијента и то су као назвали „помагање у самоубиству“.

Ако не желите тога део да будете, онда знате шта треба да радите. Мислите док још можете! Још једино на нету можете мислити, али питање је докле. Ако и то укину, настаће мрак, а с њим ће се покренути зверињак. Не дајте да вас хране они који очекују од вас да гризете једни друге. Бог нам је свима дао таленте те их покрените. Умножите. Али се не продајте! Јер кад се једном продате, постајете таоци, а са вама и ваши у породици – заједно са вама и народ. И човек човеку постаје звер. То видим сваког дана све више, док се, под партијском књижицом, рвају за посао.

Србијо, ти која си увек стајала право, гледајући у Христа као једино светло, устани и скини прашину с очију да видиш где си!

Јер деца која долазе то од тебе очекују!

Усправимо Бешеново

Слика преузета са сајта: Манастир Бешеново

Манастир Бешеново

Рушен, скрнављен, oсакаћен, располућен,
разљуђен, разграничен, разнемањићен, расћириличен,
расрбљен, однарођен, утамничен на крсту путева где се сломило време,
решета га поган душе, траг му је завејан бокором пелина,
шибље и дивљи цвет купине га краси, сред напуклог темеља расте коприва
трње и плодови црног глога… Ко лако ломљива трска дозивам Бога.
Разгрћем коров, плевим стазу, окрећем страницу нагорелу,
сакупљам слова ћирилична, стари пањ и троскот, сваку циглу
везујем нитима словенске душе, а Они за један трен желе све то да сруше…
Сакупљам пепео са згаришта и ређам риму, осећам страх, осећам у срцу зиму…
Прошивам концем пожутеле књиге Светом водицом изворском…
Поручујем сапета горчином: “Не дирајте темеље светиње, проклете аветиње,
не дирајте иконе и иконостасе, запалите свеће за парастосе,
пречасна нека траје слобода стамена, закрпите пукотине везива и камена…
Јер, прозори када се замагле и камен се изгуби, заборавимо да смо људи!“
У поднебесју плевим коров са земље испуцале
да се Бешеново воздигне на достојну висину…
Шумим ко трска у просјају трсја,
да нас са ломаче срама не посипају бешеновским пепелом сивим
да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном живим.
Раздањена младост звезде раскрива, растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује, утамничено раздањује…
Јутро је! Рађа се сан из напукле таме…
Долази свануће, манастира Бешенова Васкрснуће!

Анастасија Коцић

Специјална награда на песничком конкурсу "Да васкрсне Бешеново"

Размишљање либералног хришћанина

Једном се мој познаник у тренутку искрености распричао: „Себе сматрам Хришћанином, али волунтаристом. Ја сам један од оних који желе да споје хришћанску веру с реалним захтевима савременог живота. Ја сам за идеју, а не за догму: пошто се свет мења, значи и хришћанство треба да се промени, иначе ће престати да задовољава потребе наших савременика и црква ће се наћи у изолацији, као да је „кинеским зидом“ опасана и одвојена од друштва.

Ја сам за савез религије и науке; нисам фанатик и зато сам убеђени присталица легализације абортуса, али желим да унесем у ово питање максималну јасност: да ли за време абортуса убијамо човека или не? Пошто сам хришћанин, морам признати да овде постоји убиство, али мотивисано убиство - жртвовање индивидуе ради добра и постојања човечанства. Ставити друштвени интерес изнад личног представља морални акт, који не противречи хришћанству. У свим земљама, укључујући и хришћанске, постоји суд. Суд је самозаштита друштва од људи који посежу на његову безбедност и благостање. У неопходним случајевима суд доноси смртну пресуду. Нерегулисани наталитет угрожава друштвене интересе и зато су абортуси један од облика самозаштите друштва од оних потенцијалних становника земље који могу да наруше екологију и да створе сувишне проблеме. Чак и у старогрчким градовима-државама, међу којима је и најхуманија Атина, постојао је закон који је ограничавао број становника: људи који су у граду били преко утврђене норме протеривали су се у грчке колоније које су се налазиле на огромном пространству хеленистичког света. Чак и велики Сократ замало да буде протеран због опасности пренасељености престонице у процвату. Тако и ми уз помоћ абортуса шаљемо нерођену децу из овог света, како се каже, у бољи свет. Међутим, хуманизам ипак треба да буде спојен са праведношћу, зато, хајде да анализирамо питање о томе шта представља човек, како га наука дефинише. Аристотел је писао: „Човек је друштвена животиња.“ У књигама из савремене антропологије постоје следеће дефиниције: „умешно биће“, „разумно биће“. Једно од етимолошких значења речи „антропос“ је „онај који стоји право“. Овакав смисао имају латински термини „хомо еректус“ и руска реч „человјек“ - глава усмерена на горе. Постоје и други називи: „биће које производи оруђа за рад“ и др.

Ја сам хришћанин и зато признајем да је нерођено дете човек, али истовремено морам да се ослањам на науку и да абортус сматрам неопходним начином за селекцију, узимајући притом у обзир научну дефиницију човека. Нерођено дете не одговара ниједној од научних дефиниција, дакле са научне тачке гледишта оно не може да има људска права. Људски плод није друштвено биће и за то нису потребни посебни докази. Он не одговара дефиницији „онај који право стоји“ или „човек“. Он није „хомо сапиенс“ – „разумни човек“, јер се разум испољава у релацијама са светом који нас окружује и укључује способност логичког мишљења. Он се не може назвати „умешним човеком“, јер представља пасивног потрошача. Не одговара марксистичкој дефиницији као „биће, које производи оруђа за рад“, пошто не производи ништа, већ живи на рачун другог организма. Дакле, на плод се не могу применити дефиниције човека које су нам дале наука и философија, дефиниције које разликују човека од осталих бића на земљи. Зато, са тачке гледишта научних представа и философских категорија абортус не може да се назове убиством, већ само прекидом трудноће.

Ја сам за селекцију засновану на објективним научним подацима, али не треба бити једностран: принцип селекције треба учинити универзалним, заснованим на философским дефиницијама човека. И кад човек испадне из ових категорија, он престаје да буде човек постајући некакво безлично биће.

Залажем се за право родитеља да убијају своју нерођену децу која још нису ступила у однос са околином. Али, желим да изједначим са овим правом и други закон: с правом деце да убијају своје родитеље кад родитељи, због болести или старости, губе својства која дефинишу човека. Без овог закона право родитеља да располажу са животом нерођене деце биће неправедно и једнострано. Но, приликом легализације супротног права или чак обавезе деце да убијају родитеље, законодавство ће стећи уравнотежену и хармоничну форму. Овде је главно да се оствари принцип реципроцитета: родитељи и деца ће бити стављени у исту ситуацију и биће једнаки пред законом.

Као што смо рекли, „човек“ значи „онај који право стоји“. Ако је родитељ болестан и не може право да стоји, он испада из категорије и дефиниције човека. У том случају деца имају право да га убију као биће које се изродило. Ово се може учинити на хуман начин, на пример, тако што ће се родитељ који је везан за кревет успавати великом дозом морфијума. Међутим, правичност захтева да се убије као што се дете уништава у утроби - да се жив исече на делове, да му се одсеку руке и ноге и да се он да за производњу козметичке креме. Ако родитељ постане сенилан или се код њега развија склероза, он престаје да буде „разуман човек“, дакле, по мало чему се разликује од мајмуна; тачније, мајмун га превазилази својом домишљатошћу. Ово је у потпуности довољан разлог да би се човек ослободио непотребног оптерећења: бриге о човеку који брка лица и имена и чак не препознаје своју децу.

Један од аргумената заштитника абортуса јесте опасност од пренасељености земље. Дакле, убијајући родитеље, који су пали у старачко слабоумље, деца штите човечанство од пренасељености. Убијати различита лица ради среће колектива јесте један од примера практичног хуманизма. Данас лекари све упорније, приликом откривања било које болести код детета, захтевају да се изврши абортус, а у неким случајевима (на пример, приликом радиоактивног зрачења) абортус се врши и без жениног пристанка. Зато, ако је човек доследан у праведности, деца имају право да прережу гркљан својим родитељима. А пошто дијагностика плода често бива погрешна и родитељи се могу убијати и на основу саме сумње да постоји болест. Један од назива за човека који му је дат у новије време је „умешно биће“. Ако стари родитељи не умеју ништа да раде сем да гунђају, деца имају право да прекрате њихово постојање које више никоме није потребно - не оптерећујући друштво расходима за пензију. Ако жена може да оде у болницу и да изјави да је одлучила да абортира и лекар мора да се сложи са њеним правом да ли ће дете живети или не, зашто јој се не да слично право доношења одлуке да ли ће родитељи живети или не? Ако плод с непотпуно развијеним телом још није човек, старац са организмом који деградира је бивши човек. У том случају може се позвати лекар-геронтолог који ће одредити степен деградације и дати деци потврду оверену печатом, која дозвољава ликвидацију родитеља који никако да умру, а истовремено и потврду о томе да лешеви родитеља нису инфицирани и да могу бити употребљени у привредне и медицинске сврхе. Родитељи се, убијајући своју децу, не брину за сахрањивање њихових лешева, па зашто су деца дужна да сахрањују родитеље у скупоценим сандуцима и да плаћају место на гробљу? Ако може да се убије дете, које би могло да израсте у неког новог генија или народног јунака, зашто се не може убити старац који је мало шта добро учинио за свог живота и још захтева од својих ближњих посебну пажњу? Где је ту логика? Зашто нерођени може да се убије, а онај ко је већ рођен не сме? Јер правни друштвени закони не смеју да се заснивају на емоцијама, већ на гранитном темељу правичности. Закон о томе да плод може да се уништи, а дете не сме, представља противречност: јер рођење је само измена спољашњих услова у односу на живо биће, а уопште не почетак живота. Испада да човек, који стоји с једне стране реке може да се убије, а с друге не сме. Овде је ствар пре у емоцијама, а не у правичности. Лакше ти је да убијеш онога кога не знаш; лакше је бити џелат који пуца у леђа. Приликом абортуса убицама се даје „олакшица“, нешто као психолошка заштита - да не виде онога кога су осудили на смрт.

Постоји још један битан фактор: законе доносе они, који су се већ родили. Они не могу да замисле себе на месту нерођене деце, али могу да размисле о времену (далеком или блиском) кад ће сами постати старци. Зато се закони, који дозвољавају абортус не тичу њих лично, а право реципротитета на убиство оних који су подвргнути дегенерацији може да се окрене против њих самих. Кад би новорођена деца могла да издају законе она би дала право да се убијају и они који су се одлучили на абортус и они који саучествују у овом гнусном злочину. Добијамо парадокс: незрели плод може да се убере с гране и баци у ђубре, а презрели, који трули не сме! Зар треба чекати да он падне на земљу? Ако се узбере зелени плод то се никога не тиче, а ако се узбере онај који трули то је злочин. Зато или треба заштитити људску личност у свим стадијумима њеног развоја и постојања или довести у равнотежу тасове на ваги правосуђа: дозволити да се уништавају људи који заостају од општепризнатог еталона. Ову девизу је изразио песник Хајне:

Нека мртви труле у гробу,

живоме дај живот и у потпуности,

а ја сам млада и лепа,

и срце игра у мени.

Међутим, кад би се Хајнеова девиза озаконила, њега самог би требало убити пошто је боловао од прогресивне парализе, тим пре што је последње године свог живота провео у постељи као живи леш.

Дакле, ако дајете родитељима дозволу да уз помоћ џелата секу на комаде своју нерођену децу, дајте и деци право да вешају поред врата својих кућа сопствене старе родитеље. Међутим, и то ће бити хуманије у поређењу с оним што се ради с бебама кад се оне черече и на тај начин се обнавља средњовековна казна, која је била предвиђена само за најгоре злочинце.

Реченом додајемо и то да деца уз постојање истог права могу да убију само двоје људи – оца и мајку, а родитељи лишавају живота много већи број своје деце, тако да ни овде није могуће остварити потпуну једнакост. Али нека се макар делимично оствари правичност закона и реципроцитет човекових права.“

Архимандрит Рафаил Карелин

Хорда

Хорда. Вековима је та реч одзвањала у ушима многих народа и означавала крваве нападе и разна понижења за људе. Средином XIV века, власт Хорде простирала се на великом делу Евроазије. Чак је и Московски кнез морао да плаћа откуп за свој народ. Када мајка кана Џинибека изненада ослепи, он шаље гласнике у Москву да им дође московски "чаробњак" митрополит Алексеј, и врати јој вид. На ту карту стављена је судбина целокупног народа. Невољно, митрополит Алексеј одлази у Хорду незнајући ни сам шта га тамо чека...

Беседа на дан сећања на светитеља Алексија Московског

Чудо о Тајдули

Филм: ОТАЦ

 

Беседа о правој вери

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни, мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн, и Франклин и Мендељев, и Крукс и Пупин, и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као: Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу, нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: „Док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом.“

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство“ - 1931. г.

„Омилије“, Свети Владика Николај Велимировић

Недеља у цркви

Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си, човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу, код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама, заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје“ (Слово треће против аномеја).

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

Свештеномученик Данил Сисојев

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)

Трагедија Галичке Русије

Мистерија историје

   Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ''Браћи Карамазовима'' нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ''А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново''. Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити...

    А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ''Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш'', а поп каже :''Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!'', а сељани одговорише: ''Воистину Воскресе!''.

    Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ''пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!'' А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) - иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.

    И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату - коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ''који је критеријум, која је најбоља вера?'', ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу: ''Па то су мирољубиве вере!'', а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли - значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.

    Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ''Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни''. А то је само Јуда рекао: ''Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!''. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало ''д''), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим ''Д'', онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је Дух Свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ''Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар''. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ''благословила'') и тако да је она зачела од тога архитекте. И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио. Тако, управо у том погледу је код православних - може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања. Oстало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.

    Тако, драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права, јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!

Епископ Будимски Г. Г. др Данило (Крстић)

Цео текст