Све у причама бива

О пореклу

 

На слици: Цар душан, Карађорђе, Живојин Мишић

 

Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Jа знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

 

Десанка Максимовић

 

 

Сусрет са Христом

 

 

Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

„Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

„Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

 

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године

 

 

Сусрет са јеретицима

 

Врана и галеб напали ватиканске голубове мира (кликни на слику и погледај видео)

 

Старац је приповедао:

- Једном дођоше к мени двојица католика. Један је био у поодмаклим годинама и био је образован. Можда је био некакав секретар у Ватикану, или новинар. Не знам тачно, нисам желео да покажем велико интересовање. Један ми рече: „Хајде да заједно кажемо Оче наш.“ Да бисмо то изговорили заједно, рекох му, требало би да се сложимо у учењу. Међутим, између вас и нас постоји велики јаз. Онда ми рече: „Зар су само православни блиски Богу и зар ће само православни да се спасу? Бог је свуда на свету.“ Да, рекох му, можеш ли ти да ми кажеш и колико је света блиско Богу? Међу нама, дакле, постоје разлике. Сви смо, разуме се, деца једнога Оца, али нека бораве у кући, а нека остају напољу.

 

Старац Пајсије

 

А где су вам Индијанци?

Пази срце

 

 

Познато вам је да је израиљски народ био омиљен Богу. Колико је само милости Бог показао на њему и како га је често спасавао на необичан начин!.. Израиљ је, са своје стране, служио Богу по закону који му је дао Сам Бог и хвалио се пред свим народима именом Господа Саваота, Коме је служио. Пођимо сада у мислима до њиховог храма и погледајмо шта се тамо догађа... Приносе се на жртву овнови и теоци, пали се кандило, поју се псалми; и то за младине, сваке суботе и о празницима - све по закону Божјем. Гледајући ово рекли бисмо: благочестив народ! Како је пријатно Богу да гледа на ова дела њихове вере и богопреданости! Али јавља се пророк Исаија и чујте шта каже о њима, говорећи у име Божје: Да грешна народа, семена зликовачког... не приносите више жртве залудне, на кађење ваше гадим се... празнике ваше мрзи душа Моја... Немојте долазити да се покажете преда Мном... Кад чујете ово спремни сте да се у чуђењу запитате: откуд, Господе, такав гнев? Ево вам одговора: зато што је срце њихово испуњено лицемерјем, лукавством, пљачком, немилосрдношћу према удовицама и сирочади, неправдом, угађањем телу и развратом. Ето шта им је било у срцу!... А споља кад се погледа - чинило се да су сасвим исправни.

Још поразније ово исто представља пророк Језекиљ. Седео сам, каже, у дому своме, кад ме узе Дух и постави - у виђењу Божјем - у трем јерусалимског храма... Ту сам видео рупу у зиду. Човек, који се при томе појавио, рекао ми је: уђи и види зла безакоња која се ту чине! Ушао сам и видео: свакојаке животиње што гамижу, и свакојаки гадни скотови и сви гадни идоли беху представљени по зидовима свуда унаоколо, а пред њима су, кадећи, стајале старешине Израиљеве, држећи сваки своју кадионицу у руци (Јез. 8). Шта је то? Је ли то било у стварности? Не. Овим је представљено то шта је свако помишљао у тајности, говорећи: Господ не види. Животиње представљају страсти, којима је било испуњено њихово срце, а кађење - робовање тим страстима. Такви су Израиљци били у срцу!.. Али, ко је то видео?... Нико са стране... Видео је Бог и преко пророка је донео Свој суд над њима по томе какви су били у срцу. Зато што су се, каже, предали нечистотама, говорећи: не види Бог. А Ја сам ту... Неће их жалити око Моје, нити ћу се смиловати (Јез. 9, 9-10). Ето шта је испало. А по спољашњем држању они су могли да се учине честитима.

Присетите се из житија Андреја, Христа ради јуродивог, како му је било откривено унутрашње расположење једног човека. Сви су поштовали тог човека због његове трудољубивости, предусретљивости и уздржаности. Али Свети Андреј је дошао и видео змију среброљубља како се увила око његовог врата. Дакле, једно је било споља, а друго унутра.

Други пут - неко је ишао, мушкарац или жена, не сећам се, наизглед без ичег лошег у себи, али Светом Андреју су се отвориле очи и угледао је анђела који је себи запушио нос. На питање шта то значи, анђео је рекао: неиздржљив је смрад блудне страсти којом је обузето ово лице. А споља се ништа такво није видело.

У житију Јевтимија Великог описано је како је у њиховој земљи живео неки старац, кога су сви сматрали за светог и богоугодног. Али када је био на самрти, дошао је други старац и видео како демони окружују самртников одар, са радошћу очекујући исход његове душе... Видите шта су сви мислили, а шта се на крају испоставило!

Причали су такође да је у египатској пустињи живео један старац, који је, кад би му неко послао неки дар, одмах погађао шта је било на души дародавца и увек је говорио ученицима: ту је крв, ту су сузе, ово се даје из користољубивости, а ово је од телесне нечистоте, или од сујете и гордости.

Било је и много других случајева који показују да је сва сила у расположењу срца и да, какав је ко у срцу, за таквога га сматрају Бог, анђели и сви свети. Али и ово је довољно да бисте се уверили да је тако... Окренимо се сада сами себи!

Када би се неком отвориле очи ума и када би погледао нас који смо се сада овде сабрали, шта би се показало?.. Даруј нам, Господе, да и пред Богом сви будемо колико год можемо беспрекорни, као што сматрамо да јесмо и желимо да нас други за такве сматрају у нашим међусобним односима. Али, браћо, шта ће ту речи ласкања? Не варајте се самоувереношћу, уђите у себе и разаберите фине помисли и устремљености вашег срца, сваки свога - и по томе судите себи, одређујући, без лицемерја, какви сте, знајући да сте се као такви, а не другачији, показали Богу и читавом духовном свету. А затим исправљајте лоше у себи и засађујте добро. Неко од светих отаца представио је срце као сасуд пун свакојаких гмазова и змија, које, сваки пут, чим човек смисли да нешто учини, излазе из њега и, ако је дело зло, хране се њиме, а, ако је добро, покушавају да га упрљају својим отровом. Ако је човек пажљив према себи, он неће допуштати зла дела и тако неће давати храну змијама, него ће их исцрпљивати и спречавати њихове покушаје да упрљају добра дела ударајући их у главу. Настављајући неуморно у истом духу, тако да се трудимо, на крају ће убити ове змије и мртве ће их избацити напоље. Змије су страсти и зле склоности. Њихова смрт је очишћење срца од страсти. Око тога треба да ревнујемо. Престанимо да чинимо грехе, а почнимо да чинимо добра дела тако да се уз њих не мешају никаква зла осећања и расположења. А ако се нешто и омакне, очистићемо то покајањем. Поступајући тако бићемо чисти, не само пред људима, него и пред лицем свевидећег Бога... Дај Боже! Амин.

 

Свети Теофан Затворник

Из беседа тамбовској и владимирској пастви, 1859-1866.

 

 

Развраћеност савременог света

Сада је време много ужасније и опасније. Сада се развратио хришћански свет. Њему се већ нема шта проповедати, не може се просвећивати. Он има Христову истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.

И зато – '“ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'“, како су говорили подвижници последњег времена.

Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: '“Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности'“. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!

Памти то, душо хришћанска, и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.

 

Митрополит Филарет Вознесенски

Цео текст

***

Митрополит калавритски  и егиалијски Амвросије: "Ваша деца биће робови муслимана"

Приручник за мале сатанисте

 У Немачкој предлог за легализацију инцеста

Валдорфска педагогија Рудолфа Штајнера - сатанизам у вртићима

 

 

Крст свој и крст Христов

 

 

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?

Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.

Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.

Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је учење Христово.

Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.

Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.

Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.

Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.

Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.

Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.

Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.

Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље, неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.

Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.

Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.

Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.

Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста благослови, зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.

Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна - када га носи и притом благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.

Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: „Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.“ Мученик јој је одговарао: „Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.“

Крст је одувек сила и слава свих светитеља.

Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.

Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.

Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако хоће ко за мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

 

Сурогатно материнство

Свети Синод Руске Православне Цркве је усвојио документ „О крштавању деце која су рођена уз помоћ сурогатне мајке“. Практично, у документу се истиче да Црква осуђује праксу сурогатног материнства – по мишљењу Синода ово је „противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се чини на некомерцијалној основи“. Истовремено, документ предвиђа да је крштење детета које је родила сурогатна мајка, могуће „по жељи лица која га васпитавају ако су то или његови „биолошки родитељи“, или „сурогатна мајка“, само након што постану свесни да с хришћанске тачке гледишта оваква репродуктивна пракса подлеже моралној осуди и ако принесу црквено покајање“. Још у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве даје се дефиниција сурогатног материнства. „Сурогатно материнство“, односно случај кад се оплођена јајна ћелија налази у телу жене која после порођаја дете враћа „наручиоцима“ је противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се врши на некомерцијалној основи. Ова метода претпоставља уништавање дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета још за време трудноће. „Сурогатно материнство“ је трауматично, како за жену која носи дете у утроби и чија се материнска осећања газе, тако и за дете које касније може доживети кризу идентитета (XII.4)...

На чему се заснива много критичнија у поређењу с државном, црквена оцена сурогатног материнства? Доктор философских наука, шеф катедре за биомедицинску етику Руског националног истраживачког медицинског универзитета „Н.И.Пирогов“ Ирина Васиљевна Силујанова издваја три главне основе за такву оцену:

„Сурогатно материнство је непосредно везано за ЕКО – методе екстракорпоралног оплођавања. ЕКО је процедура вештачког, ван тела мајке (in vitro) стварања људских ембриона с каснијим уништавањем „сувишних“ ембриона, укључујући њихово коришћење у својству „сировине“ за нове „терапеутске“ препарате итд., против чега се Црква такође залаже. СМ и ЕКО све чешће постају средство и својеврстан „простор“ за многобројне варијанте експериментисања над човековом природом. Између осталог, ради се о пројектима за стварање умно и физички савршеног човека уз помоћ генске инжењерије везане за манипулације с људским ембрионом… Ова идеологија има очигледно антихришћански карактер. Засад су то више теоретски ставови мале групе људи него што је стварна научна пракса. Међутим, ако се не супротставимо овој идеологији лако се може десити да се она претвори у конкретна дела.

Тешко да ће права мајка дозволити вршење експеримената над својим дететом, а за сурогатну мајку је то допустиво. И овде се опет можемо сетити архетипске приче о суштини истинске мајчинске љубави која је везана за Соломоново решење о томе која се од двеју жена може сматрати правом мајком (3 Царств. 3, 16-27). За праву мајку је погибија детета недопустива, она ће пристати на све услове како би сачувала његов живот, а за сурогатну је обрнуто. Ево због чега је СМ згодно „средство“ за експерименте над човеком и његовом природом.

Наравно, не може се искључити могућност да ће сурогатна мајка у последњим месецима трудноће осећати извесну забринутост за судбину детета које носи. То је сасвим могуће. Ипак, сурогатна мајка ће се лакше сложити с чињеницом вршења експеримената над њеним плодом него да је у питању њено сопствено дете зато што је већ психолошки спремна да га се одрекне или да га прода.

Још једна опасност услед сурогатног материнства се састоји у томе да се уз помоћ легализације СМ врши покушај уништавања једне од главних хришћанских вредности – пожртвоване љубави као моралног односа између људи, која за истинско сведочанство своје делотворности и вредности има управо мајчинску љубав.

Сурогатна мајка се добровољно, по прелиминарном уговору, одриче рођеног детета, практично га продаје. Она „изнајмљује“ своје тело уништавајући самим тим велику „физику“ љубави на којој почива сва „метафизика“ људских односа. У основи морала и културе људских односа налази се управо пожртована мајчинска љубав као известан „геном“ морала који одговара за чување човечности у људском друштву. Није случајно што за Максима Исповедника управо мајчинска љубав по својој сличности, снази и суштини може да се упореди с љубављу Творца према човеку. Управо мајчинска љубав према свом детету „цементира“ људске односе, чува људско друштво од саморазарања и уништења, представља камен-темељац стабилности друштвених односа. Кад материнство постаје сурогатно тешко је избећи обезвређивање моралних вредности.

Протојереј Димитрије Смирнов у наставку ових аргумената правилно указује на то да је „…сурогатно материнство слично проституцији. Зато што жена користи тело како би некоме родила дете, односно ради његовог задовољства. Задовољства да буде отац, мајка. Зато, природно, Црква не може бити за проституцију. Она је увек, од памтивека била против.

Сурогатно материнство, исто као и обична проституција, човека – и мушкарца, и жену – понижава. Ради се о томе да Бог човеково тело није створио као оруђе задовољства других људи. У овом случају се они налазе у неравноправном положају – испоставља се да један другоме не плаћа за његов рад, за његов таленат, већ за експлоатацију онога што му је Бог дао – његовог сопственог тела. Човек се користи као извесна фарма за гајење људи. Ово је, наравно, апсолутно Богу мрска ствар.“

У проблем се уплиће и тема друштвене неравноправности пошто је, по мишљењу протојереја Димитрија Смирнова, „сурогатно материнство – наравно, технологија захваљујући којој богати експлоатишу сиромашног. Зато што овај уговор, ове процедуре и обезбеђење медицинске помоћи – све то представља скуп процес који траје неколико месеци. Испоставља се да је у питању немилосрдна, дрска и несавесна експлоатација сиромашних од стране богатих. Ако живимо у социјалној држави то код нас не би смело да постоји.

Још пре 100-200 година људи су говорили да је проституција експлоатација сиромашних од стране богатих, зато што нико не иде у проситутке из богатих слојева. Овде је у питању иста ствар. Тешко је замислити да ће кћерка председника велике компаније постати сурогатна мајка. Не, то је удео младих, лепих, можда не баш интелектуално развијених девојака из села, из неких радничких предграђа и тако даље.“

Заправо, дати документ на овај или онај начин развија ове аргументе. Оно што је у њему суштински ново јесте управо тема могућности/немогућности крштавања детета које је рођено посредством сурогатног материнства. У овом случају се може рећи да је циљ документа да дâ потребна објашњења о сурогатном материнству друштву у којем нема јасне представе о томе шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. Нажалост, протекле деценије су наше људе научиле да Цркву доживљавају као својеврстан комбинат за верске услуге у којем човек може да добије оно што жели, али у којем се од њега не тражи ништа осим да плати. Зато и документ о сурогатном материнству треба разматрати у контексту општег става Руске Цркве који од родитеља очекује одговоран однос према крштењу сопственог детета.

Треба истаћи да је уопште обављање Тајне Исповести и Причешћа пре крштења детета уобичајена пракса православних хришћана и да на известан начин представља свестан избор вероисповести за своје дете. Кад се ради о крштењу детета, за разлику од крштења одраслог човека, приступ решавању могућности крштења детета полази од тога да ли ће се дете васпитавати у хришћанској вери и у хришћанском моралу. Сурогатно материнство је само један од примера за то, једноставно, најочигледнији. Људи самом чињеницом оваквог избора сведоче да се њихови погледи на свет разликују од православних, да не прихватају ни јеванђељске, хришћанске принципе, ни ауторитет Цркве. Не можемо да пристанемо да дете буде крштено у овој породици, јер се у суштини појављује очигледно супротно усмерење – они га крсте због нејасних разлога, а не желе да га васпитавају онако како учи Јеванђеље и како исправним сматра Православна Црква.

У овом случају се крштење, како се каже у документу, ако код њих нема покајничке промене у сопственом односу према поступку, одлаже до времена кад само дете одрасте и изрази или не изрази жељу да се крсти. Сасвим је јасно да оно не може донети свесну одлуку у узрасту од неколико месеци или пола године. Притом се специјално наводи опаска да се, ако се ради о смртној опасности, крштење обавља.

У медијима и блоговима се наводи аргумент да ће вероватно бити родитеља који ће унутрашње бити спремни за покајање, али ће се чисто психолошки плашити да признају или ће их бити срамота. На то ћемо одговорити да свако покајање претпоставља превладавање стида због греха, не само звог ове врсте греха – сурогатног материнста. Труд покајања није нешто лако, посебно ако се ради о тешким греховима. Да, ради се о сопственим погрешним поступцима, речима и помислима, њиховом осуђивању и одлучности у овој осуди. Јасно је да се може претпоставити да ће у извесним случајевима неко симулирати покајање, да ће га глумити. Међутим, у том случају људи сами сносе одговорност за оно што раде. Црква их упозорава да свештеника могу да преваре, само што Бога не могу да преваре у Тајни Исповести.

У овом случају документ је више намењен томе да спречи другу ствар. Он треба да упозори на то да људи на вапијући начин сматрају да је све у реду, да су се одлично снашли, да су нашли неку девојку којој су платили, која им је пружила одређену услугу. Видите како смо успешни и срећни. Даље ћемо да живимо, да једемо, да пијемо и да се веселимо.

Црква покушава да спречи да овај принцип превлада и да почне серијска комерцијална производња, а ова опасност постоји, пошто је сурогатно материнство у већини земаља Западне Европе забрањено, тако да сународнице из суседних земаља могу постати овакво експлоатисано телесно начело.

На индиректан начин документ који разматрамо се тиче и друге теме. Код нас у принципу без исповести нико не сме да се причести. Човек се прво исповеда, а онда се причешћује. Сад се за многе родитеље који се крштавају и који желе да крсте дете у свим епархијама наше Цркве последњих година обавезно организују беседе из катехизиса. Ако људи пре тога нису учествовали у тајнама, инсистира се на томе да се исповеди бар један од родитеља. Ако рецимо, други није склон да буде хришћанин, али се слаже да ће то чинити други, да бисмо били сигурни да ће бар неко од ближњих пружити детету хришћанско васпитање.

Дакле, ако свештеник види овакво покајање треба то да саопшти архијереју. А архијереј доноси одлуку о могућности крштења сурогатног детета. Засад то код нас није масовна појава, па свештеници нису претрпани молбама сурогатних родитеља.

Може се претпоставити да ће бити ситуација кад ће родитељи крити да су родили дете уз помоћ сурогатног материнства. Безусловно, нико неће спроводити истрагу да би открио на који начин је дете дошло на свет. Али ће то помоћи да се избегну ситуације јавне саблазни које су се дешавале више пута у последње време. Односно, кад човек из јавности, који је прилично познат, у свом понашању у друштву каже да је то нормално, да је то одлично. У суштини, он својим примером позива и друге да то чине.

У овом случају Црква једноставно сведочи да се не може седети на две столице: треба изабрати поступке, живот и гледишта који одговарају хришћанској традицији, традицији Православне Цркве или треба поступати у складу са својим сопственим гледиштима. Једноставно, не може се улазити у Цркву с гледиштем које је за њу неприхватљиво. То је унутрашња противречност.

 

Протојереј Максим Козлов

Преузето

 

 

 

Рус

 

 

Пазите да не пробудите Руса. Ви не знате како ће на вас утицати његово буђење. Можете га газити у блату, посути ђубретом, исмејати, понизити, презрети, вређати. И баш тада, када вам се учини да сте победили Руса, уништили, осрамотили заувек, догодиће се нешто необично, задивљујуће за вас. Он ће вам доћи у кућу. Уморно ће се спустити на столицу, положиће аутомат на колена и погледаће вас у очи. Он ће се осећати на барут, крв, смрт. Али он ће бити у вашој кући. И тада ће вам Рус поставити питање: „У чему је сила, брате?“

И управо ћете у том тренутку ви хиљаду пута зажалити што нисте брат Русу. Зато што ће он брату опростити, а непријатељу неће никад. Французи то памте. Немци знају...

Рус живи правично. Запад обмањује површним информацијама и лукавим конференцијама за медије.

Док живи у његовом срцу правда, Рус ће се подизати из блата, из таме, из пакла.

И ви ту ништа не можете учинити.

 

Белоруски писац Сергеј Климкович

 

(Захвалност свима који су помагали у преводу)

 

 

Усековање главе Светог Јована

 

 

„Приличи нам тога дана - каже Црква - потиштен бити, а никако телесно уживање имати, ради испосничког и светог живота и неправедног убиства његовог од стране Ирода. Глава Претечина беше одсечена на балу, на коме је плесала блудна плесачица и где се испољила раскалашност и заклање разних животиња: из тих разлога не приличи нама да у тај дан мрсимо једући месо било које животиње из које ће клањем потећи крв, па ни рибу, јер и оне имају крв и животињског порекла су иако у води живе, да не бисмо тако постали судионицима Иродовог пијанства. На који начин можемо ми да прославимо часно усековање Крститељеве главе? Зар тиме што ћемо јести месо или неке друге мрси? Он је живео у пустињи, безводној и безтравној: хлеба није јео, нити је трпезу постављао! Хоћемо ли пити вино? Та он сам никада није пио вино, нити било које пиће мирско! Дакле, браћо, усрдно празнујмо и поштујмо овај дан молитвом и постом.“

 

Једнодневни годишњи постови

 

 

Без Христа нема спасења

 

 

„Исус Христос... је камен који ви зидари одбацисте,

а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења.“

Дела апостолска 4:11

 

Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу.

Слични ставови нису нови, они су били познати и раније. Оповргавању те заблуде још у претпрошлом веку свети Игњатије (Брјанчанинов) je посветио своје писмо, из којег ћемо навести само неколико реченица, иако је оно достојно читања у целини:

„Достојан је горког ридања призор: хришћани, који не знају у чему се састоји хришћанство! Питање које сте ви поставили, сада се често поставља: „Зашто се не могу спасити, пишете ви, незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те предобре људе било би противно милости Божијој!... Сматрати себе спасеним, а припаднике других веровања погинулима - то је и безумно, и крајње гордо!“

Потрудићу се да вам одговорим по могућности са не много речи. Ево истинског учења о том предмету, учења Свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у поновном успостављању заједнице са Богом. Ту заједницу целокупан људски род изгубио је грехопадом праотаца... Да би се успоставила заједница човека са Богом, другим речима, за спасење, неопходно је било искупљење... Сва добра људска немоћна дела, која силазе у ад, замењена су једим моћним добрим делом - вером у Господа нашега Исуса Христа...

Узалуд ви погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест, да ће ступити у заједницу са Богом! Узалуд ви гледате на мисао противну томе, као на новину, као на заблуду која се прикрала! Не! Такво је постојано учење истинске Цркве - и старозаветне, и новозаветне. Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад...

Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа одриче се Христа и може бити, невољно, упада у тешки грех богохуљења.“ (1)

Ово писмо Светитеља је прилично познато, али, на жалост, не онолико много колико бисмо желели. Дешавало ми се да га наводим у разговорима са следбеницима мишљења да се неправославни могу спасити; њихова реакција је била очекивана: саговорници су се трудили да то објаве „личним мишљењем Светитеља Игњатија, а не учењем Цркве“, са којим су они поистовећивали сопствене ставове, директно супротне речима Светитеља.

То је, треба рећи, прилично карактеристично за савремену модернистичку свест - објавити „личним мишљењем“ у учењу Православне Цркве све оно што противречи личном мишљењу самог модернисте.

Међутим, саме речи Светог Игњатија говоре о томе, да он у писму не излаже своје лично мишљење, већ управо учење Православне Цркве. Осим тога, ако се обратимо другим Светим Оцима, видећемо да и они износе исту ту истину.

Ево, на пример, Свети Тихон Задонски сведочи: „Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ само - вером у Христа... Јер нико не може од ђавола, греха, проклетства законског и од ада да се избави без Христа, и то све се у краткој речи Христовој закључује: „Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.“ (Јн. 8:36).“ (2)

Хиљаду година пре Светог Игњатија управо су исто такво питање задавали преподобном Анастасију Синаиту: „Ако неки неверујући у Христа, например Јудејац или муслиман, чини много добрих дела, да ли ће он ући у Царство Небеско?“ И Свети Анастасије даје тај исти одговор:

„Пошто Господ говори Никодиму: „Заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), онда је јасно да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или (неверујући у Христа) добија своју плату богатством, раскошима и другим прелестима (овог) живота, слично (богаташу) који је од Авраама чуо: „Сјети се да си ти примио добра своја у животу своме“ (Лк. 16:25), или се његова судбина у будућем веку веома разликује од судбине онога који (овде) не чини добро. Јер како има много обитељи за праведнике (види Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни. (3)

На тај начин, свети Анастасије исто као и свети Игњатије, сведочи да онај ко не верује у Христа, који се није родио од воде и Духа, то јест, некрштен човек неће након смрти ући у Царство Божије, иако ће добро које је он учинио безусловно бити награђено.

И преподобни Симеон Нови Богослов сведочи: „Велико благо јесте веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“ (4)

И свети Кирил Јерусалимски пише: „Онај ко би чак и био добар по делима, али није задобио печат водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је храбра, али није моја; јер је тако одредио Исус.“ (5)

И свети Јован Златоусти упозорава: „Слушајте сви ви, туђи просвећењу (крштењем): ужасните се, заридајте! Страшна је та претња, страшна је одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе ко се не роди водом и духом, да уђе у Царство Небеско, јер он још увек носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу трулежности, још није задобио знамење Господње, он још није свој, већ туђ, не поседује знак који је услов за Царство.“ (6)

Могли бисмо и даље да продужимо са цитирањем, јер ту истину сагласно објављују Свети Оци разних епоха и народа, али за побожне хришћане и наведено је довољно, а за модернисте колико год да наводиш, све ће бити мало.

Природно, јер ако се речи Светих Отаца схватају не као сведочење боговидаца о јединој истини, који су они опитом спознали, већ „само као још о једном личном мишљењу“ онда неће бити посебне разлике, колико је тих „личних мишљења“ - једно, седам, или хиљаду.

За иоле побожног хришћанина не може да се не покаже као чудовишна мисао, да је истина скривена, неодредива и неспознатива - а управо та мисао стоји иза модернистичке жеље да се целокупно Свештено Предање разложи на „лична становишта давно умрлих људи“, а Свето Писмо на „историјске тачке гледишта, алегорије и условности, који су упућени од древних, давно умрлих људи“! И напротив, управо та чудовишна мисао надахњује оне који веома не желе да истина буде одредива и могућа за познање, јер би онда они морали да се одрекну својих гледишта, која противрече истини. Оној истини, о којој је Господ рекао: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)

Ослобађајућа истина хришћанства састоји се у томе, да је Христос дошао и дао велику цену са циљем да дарује спасење људима, и да сем Христовог „нема другог Имена под небом, данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Д Ап. 4:12).

Па иако Црква сваке године у чину Победе Православља са одређеном јасношћу објављује: „Ономе ко не прима благодат искупљења, проповедану Јеванђељем, као јединствено средство нашег оправдања пред Богом - анатема!“, многи модернисти упорно покушавају да ствар замагле и представе је тако као да се, тобож, на ово суштинско питање не може дати јасан одговор.

Они воле да говоре о томе да би, наводно, била неопростива дрскост унапред изрицати будући суд Божији , и тврдити да се нико од нехришћана неће спасити, јер то, наводно може да реши само Бог.

Иако, понављајући више пута истину изражену у Светом Писму и Предању, ми се самим тим уопште „не усуђујемо да претекнемо Суд Божији“, већ напротив, изражавамо оно из тог суда што нам је већ открио Бог: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Нисмо ми ти који се „усуђујемо“, већ је тако рекао Христос, а Он је Истина и нема у Њему лажи никакве. Вера Цркве у последњи суд се уопште не ограничава само тврдњом да ће таквог суда бити, већ у себе укључује и основне критеријуме по којима ће се он вршити - а најглавнији од њих јесте свесно прихватање Христа.

Јер, ако је спасење могуће без Христа, то онда следи да би оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је онда долазио Христос на земљу људима, и не само долазио, већ и на смрт пошао? И зашто Га ми онда називамо Спаситељем, следујући апостолима и Њему Самом? Како је Он онда рекао да „дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19:10), ако се показује да људски род до Његовог доласка уопште није гинуо, већ се у потпуности спасавао у нехришћанским религијама?

Ако је Христос дошао само да би већ постојећој могућности људског спасења додао некакву нову „опцију“, предложио једноставно неку нову „побољшану“ варијанту спасења, онда Он није Спаситељ, већ „Побољшатељ“. Али само Његово Име у преводу значи „Спаситељ“, то јест, само име Исусово разобличава и оповргава оне који мисле да је спасење могуће без Њега.

Познато је да је, кушајући Христа у пустињи, сатана цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући тај јеванђелски догађај, преподобни Јефрем Сиријац пише: „Оно што му је било неопходно, он је узео из Писма, а оно што му је противречило изоставио је. Тако и јеретици узимају из Писма оно што им је неопходно за своје саблажњавајуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би на тај начин јасно показали себе ученицима тог учитеља.“ (7)

Следбеници мишљења да је тобож без познања и прихватања Христа могуће спасити се, само нека човек чини добра дела, а да ли верује он, није важно, покушавају да наводе цитате из Писма, који тобож потврђују њихову заблуду. Посебно, они указују на апостолске речи да је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дела Ап. 10:35) и да „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону... они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).

Пре него размотримо овај аргумент, треба да направимо мали увод.

Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство.

Управо о томе је говорио и апостол Павле: „Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол је управо писао да је чак и испуњењем старог закона, даног од истинитог Бога, немогуће достићи спасење, а одједном њему приписују мисао да, тобож, не само они који поштују истинског Бога и испуњују Његов закон, дат у откровењу, већ и они, који се клањају идолима и нису знали за Божије откровење, такође могу да се оправдају пред Богом!

Другим речима, апостол Павле, који је говорио да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20) и који је клицао: „какву сагласност има Христос са Велијаром?“ (2 Кор. 6:15), по мисли модерниста постаје њихов истомишљеник у томе да ће тобож у Царству Божијем постојати заједничко учешће човека који је поштовао Бога, са оним ко је приносио жртве демонима, и онога ко се молио Христу, са оним ко се клањао Велијару.

Чини се да је апсурдност сличне мисли очигледна. Наравно, тумачење апостолских речи које износе модернисти не само да противречи светоотачким тумачењима, већ га Свети Оци и директно разобличавају, посебно преподобни Јосиф Волоцки:

„Ако је у сваком народу мио њему онај који Га се боји“, (Д. Ап. 10:35) зашто онда Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили су добра дела више од свих, већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био пријатан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28:19-20)? И још је Господ Исус Христос рекао: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).

Велики апостол Петар је рекао: „у сваком народу мио је Њему онај који Га се боји и твори правду“ о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о људима, међу Јудејима или у другим народима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који су се поклањали не идолима, већ истинитом Богу, као Корнилије и слични њему. Али након оваплоћења Христовог, Његовог распећа и васкрсења „нема другог Имена под небом... којим бисмо се могли спасти, сем Имена Господа нашега Исуса Христа“. Господ говори у Светом Јеванђељу да човек који се не роди водом и Духом у име Оца и Сина и Светога Духа, не може да се спасе, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар крстивши праведног Корнилија, о коме је Бог објавио апостолу... Сада су Богу пријатни људи због њиховог крштења и стремљења према добрим делима, а до оваплоћења Христовог били су Му пријатни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота... Очигледно је да је апостол те речи изрекао о праведницима који су живели до Христовог оваплоћења, о онима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису клањали идолима. О њима је још рекао и Павле: „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону... они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15)“ (8)

Често следбеници ове заблуде - да се човек и без Христа може спасти - као аргумент наводе чињеницу да православних хришћана има мало у свету, па следи, по њиховом мишљењу, да је немогуће говорити о спасењу само искрених чланова Православне Цркве, јер ће се доћи до закључка да је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину, веома много.

Али зар управо о томе није говорио Господ Исус Христос: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14), „много је званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24), „Не бој се, мало стадо!“ (Лк. 12:32).

Од самог почетка Господ је објавио ту жалосну стварност, да је оних који гину веома много, а оних који се спасавају мало. Међутим, слава Богу, оних који се спасавају сада има много више од оних који су били у Нојевом ковчегу у време свеопштег потопа, а тај ковчег, по речима светог Филарета Московског, јесте праобраз Цркве Христове.

Сем тога, следбеници указане заблуде воле да говоре о оним несрећним „простим“ незнабошцима, муслиманима или католицима који, наводно „објективно“ нису имали могућност да постану православни хришћани, јер до њих још нису дошли православни мисионари. Притом, они који то говоре као да и не знају за Промисао Божији, који показује директно супротну зависност: нису „абориџини“ ускраћени да постану православни хришћани јер апостоли нису стигли до њих, већ је разлог што Господ није к њима послао апостоле, јер је од раније по Свом предзнању знао да нико од њих неће послушати проповед истине.

И то њихово чување у незнању за њих је израз милости Божије, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48 ).

И напротив, ако је Господ видео човека чије срце искрено тражи истину, па нека чак тај човек живи у народу, који у потпуности не зна за Православље, Он би за таквог човека створио могућност да прими Православље.

Тако је у XII веку Бог за једног Немца-римокатолика створио могућност да сазна за православље и он, обративши се, постао је познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку, Бог је дао могућност једном волшком Бугарину- муслиману, и тај, обративши се, постао је познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем веку Господ је дао такву могућност једном Монголу-незнабошцу и он, обративши се, постао је познат као свети Петар Ордински. Сва историја Цркве пуна је таквим примерима.

Умесно је овде навести речи архимандрита Рафаила (Карелина), посвећене том истом питању: „Бог је љубав, правда и свесила. Дела Божија изазвана су Његовом љубављу, одређена мудрошћу и испуњена силом; следи да незнање људи о Богу не може бити објашњено историјским ситуацијама, јер је кормило историје у Божјим рукама. Такво објашњење би пре било сведочење о Божјој детерминисаности спољашњим ситуацијама и историјским законима. Значи да незнање људи, неспособних да приме истину, јесте такође Божије жаљење човека. Тако Гедеон враћа део војске кућама, знајући да ће се у борби ти људи дати у бекство.“ (9)

Када проникнеш у аргументе и тврдње оних који спасење некрштених сматрају могућим, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.

„Добар“ човек за њих је онај који није грешио против људи и који је својим делима показивао благонаклоност према њима. Самим тим, он, по њиховом мишљењу, постаје достојан спасења.

Али чак ни десет Мојсејевих заповести се нису ограничавале пребројавањем обавеза у односу на другог човека - прве из њих посвећене су обавезама човека према Богу: „Ја сам Господ...“ (Изл. 20:2-7).

И произилази, да тако тежак грех, као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, модернисти и не сматрају за грех. То је, ето, некаква ситница. Зар је могуће, говоре они, због такве „ситнице“ лишавати човека у вечности јединства са Оним, за Кога он у животу није желео ни да зна, ни да поштује?

Одговорићемо: не само да је могуће, већ и неизбежно, јер је јединство након смрти са Богом, логични наставак оног јединства које је човек изабрао већ у земном животу и које се дарује само од Христа у Његовој Цркви. Управо тако и одвајање након смрти од Бога јесте логичан наставак оног одвајања које је човек изабрао у овом животу и којем је он себе подвргао, претпоставивши Богу или трагању за истинитим Богом самољубље и љубав према греху.

Бог је јединствени истински извор добра и радости. Одвајање од добра је мука. Они који су решили да буду са Богом и самим животом посведочили ту одлучност, биће са Богом у вечности и, природно је, пребиваће у блаженству и радости. Они, који су Богу претпоставили било шта друго, и нису се сјединили са Њим у Тајни Евхаристије, и у вечности ће бити одвојени од извора добра и радости, то јест, пребиваће у мукама. У оба случаја „Бог се не да обмањивати; јер што човек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6:7).

Неопходно је такође подсетити на још једну истину, коју је сјајно изразио архимандрит Рафаил: „Вера, крштење и евхаристија - то нису услови уговора који треба испунити; то није дуг, који дужник мора да плати, да би изашао из дужничке јаме; то није потраживање Бога према грешнику, које је могуће опростити, ако човек нема средства да би исплатио дуг или могућност да испуни тачке уговора. Вера, крштење и евхаристија односе се непосредно на самог човека, на његову личност, његову природу, његово општење са духовним светом. Кроз крштење и евхаристију он постаје нова твар. Благодат мења његову личност, одуховљује његову природу, преображава његову душу, освећује све силе душе, васкрсава дух и припрема човека за сусрет са Христом након смрти... У будућем веку откриће се оно што смо стекли овде, на земљи, иначе би земни живот као период самоопредељивања био бесмислен.“ (10)

Желео бих да завршим овај чланак речима двојице великих Светитеља XX века:

Свештеномученик Иларион (Тројицки): „И могуће је веома се дивити колико далеко могу људи да оду у свом „тумачењу“ хришћанства. Шта год да пожеле, они истог тренутка и налазе то у Јеванђељу. Показује се да се свака своја испразна машта, па чак и злонамерна мисао може прикрити јеванђелским ауторитетом.

Не, вера Христова постаје јасна и одређена за човека само онда када он нелицемерно верује у Цркву; само онда бисер те вере бива чист, само тада се не меша са гомилом смећа разноразних својевољних мишљења и оцена. О томе је говорио још и апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао стубом и тврђавом Истине (види 1. Тим. 3:15).“ (11)

Свети Николај Српски: „Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који напаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“ (12)

 

НАПОМЕНЕ:

1 Пуни текст види на: http://hristov.narod.ru/abheres.htm, на српском језику, писмо у потпуности на адреси:

http://pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/onemogucnostispasenjajeretikaiinovernih.htm (прим. прев.)

2 Тихон Задонски, свети. О истинском хришћанству. II. 1: 2.

3 Анастасије Синаит, преподобни. Питања . 7.

4 Симеон Нови Богослов, преподобни. Слова. Слово 37.

5 Кирил Јерусалимски, святитељ. Катихетске поуке. 3

6 Јован Златоуст, святитељ. Беседе на Еванђеље от Јована. 25. 1.

7 Јефрем Сирин, преподобни. Тумачење Четворојеванђеља. 4.

8 Јосиф Волоцки, преподобни. Просветитељ. 5.

9 Рафаил (Карелин), архимандрит. О современом неогностицизму // http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html.

10 Тамо.

11 Иларион Троицки, свештеномученик. Хришћанство или Црква // http://apologia.narod.ru/lasttime/ilarion/hrch.htm.

12 Николај (Велимировић), светитељ. Омилије. Недеља прва по Васкрсу: Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

 

Превод са руског:

Станоје Станковић

Преузето

 

 

Чуда Пресвете Богородице

 

Слика је преузета са сајта: http://www.orthphoto.net/photo.php?id=9368#

 

Острво Кефалонија. Њега такође називају острвом чуда. А то је све због тога што се тамо дешавају догађаји које је тешко назвати обичним. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије на острву долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост. Али то још није најважније чудо, већ његов увод. На празник Благовести Пресвете Богородице Кефалоњани доносе у цркву беле љиљане, који су слични ономе, са кога се Пресветој јавио Архангел Гаврило. Ти цветови се стављају у икону Мајке Божије «Панагија-Крини», у стаклу, где и остају без воде скоро до празника Успенија Пресвете Богородице. И тада се дешава нешто предивно: на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови – и то пет месеци после тога како су били посечени из врта! На празник Успенија Мајке Божије после Литургије у цркви се служи молебан, цветови се освећују и деле верницима који су тог дана дошли у цркву. Те суве стабљике љиљана су сличне нашим душама, које су исушене од безверја и сумњи. Белоснежни цветак као да нам напомиње да за Бога нема ништа немогуће и да наша душа, огрезла у гресима, такође може да се расцвета и озари Божијом благодаћу.

Треба напоменути да су љиљани библијски цветови. Сам Господ сведочи о томе у Јеванђељу од Матеја: „Погледајте на пољске љиљане, како они расту, нити се труде, нити окрећу: али кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није одевао тако као сваки од њих“. (Мт. 6, 29)

 

 

 

Богородичини кринови, Украјина, Кулевча. Сеоска црква, посвећена Светом Николају, задивљује таквим чудима, над којима „мозгају“ научници Одеског ботаничког врта и Одеског регионалног бироа судско-медицинске експертизе...

 

Шта није знао Петар Први

 

У време мог ходочашћа у село Кулевча Одеске области Свето-Николајевска црква је била пуна народа. Тога дана се празновала Казањска икона Мајке Божије, која се прославила још у Царска времена. У Украјини за ту икону знају врло добро пошто је она повезана са познатом битком под Полтавом 1709 године. Показало се да су по наређењу Петра Првог Казањску икону Мајке Божије доносили на бојевно поље. И када је овоземаљски Цар повео своју војску у напад, Царица Небеска је надахњивала руске војнике на разбијање шведског краља Карла XII, који је командовао најјачом војском у Европи.

Данас Казањска икона привлачи к себи не ратним, већ мирним чудима! Украшена је осушеним љиљанима, на којима се лепо виде младе луковице. Оживели цветови нежно обавијају Пречисту и Богомладенца, али притом не заклањају Њихове Свете Ликове.

Задививши се толико овом необичном појавом, обратио сам се за објашњење настојатељу цркве Николаја Чудотворца свештенику Саратског региона протојереју Павлу Ноги. Причајући о том чуду, отац Павле је изнео из олтара писмени закључак специјалиста Ботаничког врта Одеског националног универзитета Мечникова - доктора биолошких наука Александра Сљусаренко и млађег научног сарадника Зинаиде Котикове. У том документу је црно на бело написано: „Шестог маја 2005. Године настојатељ Свето-Николајевске цркве у селу Кулевча Саратског региона Одеске области, протојереј Павле Нога је у врту одсекао листове и стабла травнатог растиња и ставио их у цркву: један део - на киот (рам) Казањске иконе Мајке Божије, а други изнад киота. Средином јуна, уочи празника Свете Тројице (19.06.2005.), стабљике биљака су двапут израсле и процветале. У првој декади јула листови, стабљика и цвет тог травнатог растиња су почели постепено да се суше, а почетком августа су се потпуно осушили. У октобру 2005. на потпуно осушеним стабљикама биљака почеле су да се образују многобројне луковице – „деца“ беле боје, а неке од њих су порасле и дале зелене листиће...“. Од тада сваког Васкрса верници доносе беле кринове, који се полажу на икону Казанску, након неког времена се осуше, и на празник Свете Тројице дешава се чудо: потпуно суво цвеће опет оживи, на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови!!!

После брижљиве анализе и састављања фототаблица закључено је да „истраживани узорак представља осушено стабло травнатог растиња, које највероватније припада врсти белог љиљана“. Притом одески научници нису могли да објасне како су се у условима одсуства тла, довољне количине влаге и хранљивих материја на потпуно сувим стабљикама образовале живе луковице.

 

Библијски љиљани

 

Како су прошле, тако су и ове године љиљани такође процветали на дан Свете Тројице, који се славио осам дана раније него прошле године - 11 јуна. У вези са тим наш дописник је позвао директора Одеског Ботаничког врта Александра Сљусаренка. Уместо коментара, господин професор је обећао да ће спровести нова истраживања. Притом он није могао да објасни због чега бели љиљани, који су стављени на киот Богородичине иконе, не цветају по природним законима, већ се сваке године прилагођавају променљивом датуму празника Свете Тројице.

Интересантно је да су се суви љиљани расцветали и на Касперовској икони Пресвете Богородице (заштитнице Одесе), која се налази у тој истој сеоској цркви. То чудо је заинтересовало и кијевског биолога Марију Бољшакову, која је отпутовала у село Кулевча као поклоница. На интервјуу је признала да је лично била у цркви Николаја Чудотворца и узела одсечене беле љиљане, које је отац Павле освештао. Био је то 28 април 2006. године (празник обновљења цркве Пресвете Богородице поред Живоносног Источника у Константинопољу). По повратку кући Бољшакова је један љиљан однела у Кијево-Печерску Лавру. Како се само она задивила када је на празник Свете Тројице (то је било пре пола месеца) осушени љиљан пустио младице на икони Успења Пресвете Богородице. Ту информацију је потврдио и лаврски благајник Архимандрит Варсонуфије. Према његовим речима у цркви Свих Преподобних Печерских „љиљан и данас расте на чудесан начин“. У киот иконе, где се налази сам цветак, не долази ни ваздух ни вода...

 

 

Како се изборити са забринутошћу

 

 

- Да ли осећаш забринутост?

Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме:

- Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш?

Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.

Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.

Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.

Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.

Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему, већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност, али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује, јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захваљујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“

Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.

Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро, јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије.

Замислимо следећи разговор:

- Лоше се осећам.

- Нешто се догодило?

- Не, али се бринем.

- Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?

- Не.

- Вруће?

- Не, све је у реду.

- Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?

- Нећу, хвала ти!

- Хоћеш ли воде?

- Нећу!

- Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?

- Не, све је у реду.

- Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. Замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.

- Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.

- Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ - одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.

Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?

Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.

А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.

Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.

Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили...

 

Цео текст налази се на сајту „Има наде“

 

 

У рају је све заједно

 

 

Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла:

- Баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.

Ја јој одговарам:

- Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад.

Тада је она казала:

- Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.

 

Иларион Алфејев

 

 

Рај и пакао

 

 

Радость праведных о Господе. Триптих, (центральная часть). Васнецов Виктор (1848-1926)

 

Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:

- Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.

Човек је на то рекао:

- Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Једино верујем у постојање неке натприродне силе.

Старац му је са осмехом одговорио:

- Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или певају птице. Даћу ти један пример.

Претпоставимо да спаваш и сањаш да се спремаш да нешто украдеш. Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш, јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом, стрепњом, очајањем и разочарењем.

Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.

Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.

Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. Слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом, она постаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру, умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.

 

"Сузе за свет"

 

Преузето