Вуци у јагњећем руху

 

(слика са нета)

 

... Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке организације – Светског савета цркава. То се догодило 1948. године, само три године после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).

Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершелд.

Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија…

Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских ложа.

Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких ратова, онда је двадесет први век претио да постане веком религијских сукоба. Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад религија, расте.’’

Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се религије уједине, онда ћемо се кретати путем мира. Али, овде се крије страшна заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.

Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свако од нас нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради фиктивних циљева.’’ (Напомена: Умесно је да се сетимо историјског факта повезаног са „екуменистичким размишљањем“ Јулијана Отпадника. Обраћајући се персијским посланицима - Хришћанима, који нису желели да учествују у паганском празнику, он им говори: „Жељени свет не треба градити друкчије већ путем религијског сагласја и узајамног пријатељства.“ Као резултат те поуке, император осуђује посланике на смрт и започиње рат са Персијом, у којем, као један од првих претеча антихристових – гине.)


Нова екуменистичка Вавилонија


…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне експанзије Светског савета цркава.

Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.

Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.

Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’

Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.

Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.

Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.

Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вере, православни лишени могућности да преобрате и крштавају инославне.

Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…

Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се незавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.

У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих религијских погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов. (Напомена: Сада екуменистички покрет прелази на нов ступањ. Уз подршку фонда „Горбачов“, формира се тзв. Организација Уједињених Религија. Идеја је следећа: „Контрола над светским религијама је - контрола над човечанством“.

Истраживач О. Платонов, који назива ОУР „црквом антихристовом“, пише: „Поред „ширења духовности“, Организација Уједињених Религија представља се као темељни орган за арбитрирање светских религијских конфликата. Ради тога се предлаже формирање команде „миротвораца“, састављене од духовних лица и политичара високог ранга, делимично и оних који су учествовали на Првом светском форуму фонда „Горбачов“. Тај орган фактички може да препоручи примену међународних санкција против религија које одбију да сарађују са црквом антихристовом“.

Међу активистима ОУР-а, то јест, Организације Уједињених Религија, су: Џејмс Бејкер, Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Вацлав Хавел, Руперт Мердок, Теди Тарнер и друга високо духовна лица.)

Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…

 

Одломак из књиге Јурија Воробјовског "Западни пут у апокалипсу"

 

+ + +

 

А сада погледајмо којој "цркви" и ком "пастиру" служе ови који заговарају екуменизам. Која је то, заправо, религија, намењена свима, која ће донети "просперитет" људима?

 

 

Содом

 

 

Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне.

Било нас је двојица, и ми смо прекраћивали време занимљивим разговором. Мој саговорник је био познавалац Старог Завета. Отварајући у мислима сандук библијских блага, додиривали смо се неких од његових драгуља уживајући у њиховој лепоти. Натпис „Креће снимање“ био је још замрачен над нашим студијом.

О чему све тад нисмо причали: о благословима које је Јаков дао на самрти својим синовима; о златном телету; о десет племена несталих без трага и гласа, о првом Храму. Наш разговор се некако дотакао и теме Содома. Содом је, чинило ми се, јасна ствар. Управо су неприродан блуд, брутално насиље и содомија његова јасна обележја. Испоставило се да није ствар само у томе. По ко зна који пут се показало да ми можемо из навике мислити о нечему и сматрати ствар јасном (и до краја решеном) чак и онда кад је ствар нејасна, нерешена и неразјашњена у потпуности.

– Содом – то није само сексуална содомија, тј. настраности сексуалног живота – говорио је мој познаник. Сексуална содомија је само део опште содомије – и то њен споредни део.

– А шта значи „општа содомија“? – упитао сам, право говорећи, збуњено.

– То је изопачавање свих сегмената живота и губитак човечности. Она се најјаче манифестује у губитку способности разликовања добра од зла, и, као последица тога, у изопачавању правосуђа. Неправичност судова, тотална, вапијућа и неподношљива неправда су исти фактори Содома, као што је и сексуална страст између два мушкарца.

Ми смо успут разговарали, лаганим ходом пролазећи поред кандидаткиња за „звезде“.

Заобилазећи их, понекад смо се нехотице и сударали са њима.

– Ево, рецимо, погледај ове девојке – настављао је мој саговорник. – Оне ходају голе међу мушкарцима који им нису ни очеви, ни мужеви. Притом су убеђене да тако и треба. То је Содом. Оне су изгубиле осећај за меру, стид и правичност. Са тим су и њихови родитељи сагласни. И све је то – Содом. Само пробајте да им кажете да се оне лоше понашају, да су развратнице и брука својих породица. Оне ће нагрнути на вас као јата птица на стрвину, појешће вас, а ви нећете моћи ништа да им докажете или објасните. То и јесте Содом. Њихови родитељи, узгред буди речено, поступиће са вама исто тако.

Онда сам почео да се присећам свега оног што сам читао у Светом Писму о сличним стварима.
Али у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети (Јер. 3, 3).

Шта се види на лицу њиховом сведочи против њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло (Ис. 3, 9)

Грешити и не црвенити се, хвалити се грехом, зарађивати на безакоњима – ето то је Содом. И то није ни близу све.

Многе ствари су скривене велом ноћи. Зато се оне и дешавају ноћу. Међутим, људи губе стид, и светлост речи уносе онде где би требало да буде тамно. Они се смеју и говоре отворено о својим гресима, поносни на њих, као да је то победа на бојном пољу. А то је содомска свест. Увек сам то потајно у себи осећао, а сада сам почео и да разумем.
Ми смо наставили наш разговор.

Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе“.
Изопачено правосуђе – ето то је Содом. Тебе су опљачкали, а ти си им још и дужан. Ово је – Содом. Ти си се обратио суду и осиромашио од правних трошкова, а ипак правду ниси постигао. И ово је – Содом. Одузели су ти имовину, лишили те наследства или слупали у скупим колима, а ти си се још испоставио и као кривац – ето ти правог правцатог Содома, без икаквог позивања на сексуалне гадости. Тек после ће се неправедне судије, чистећи се наредном „победом“, над жртвом смејати, наслађивати и у пијаном стању чинити гадости. Управо ове гадости ми називамо „содомом“, али сами „содом“ је оно што се дешава раније, тј. безакоње.

Окрутност и нехуманост су знаци изопаченог постојања. Ви – говорио је Исаија – придодајете кући кућу и истерујете сиромашног. Као да живите сами на земљи.
И он је такође говорио да би Израиљци, да им Господ није сачувао остатак, били као Содом и да би постали слични Гомори.

Нехуманост, обмана и тотална суровост – све су то генеричке одлике Содома, и ми у њему живимо. Срећом, истополне забаве и полна гнусоба је још увек културно далеко од нас. Али није само у томе ствар. Содом се огледа у луксузу и пљачки, као и у злим неправдама такође. А тамо пак иза високе ограде Содомског дворца, подигнутог на сузама покорних становника земље, нико неће спречити насељавање свакојаке сексуалне перверзије. И тако се то догађа. Тако и јесте.

Отелотворени и актуелизовани Содом – то су „Колимске приче“ В. Шаламова, где се лопужа карта за џемпер који је тек послат споља његовом цимеру. Лопужа прокоцкава туђи џемпер, а човек је сагласан да га скине само заједно са кожом. Ћутке и смирено секу га до смрти скидајући са њега џемпер, и даље настављају да играју. Ова блудничка слика је слика Содома, чак иако нема никаквог наговештаја педерастије у њој.

Содом је и када интелектуалац „штампа роман“ криминалном ауторитету, то јест улизујући се, и „до ситних цреваца“ таквом ауторитету поједностављује смисао класичног дела, било да је то „Ромео и Јулија“ или „Фауст“. Овај несрећни интелектуалац још може и да се, причајући, улагује истом том ауторитету, зарађујући део лоповског следовања, а то се већ ни са чим не може упоредити. Можда педерастије и нема, али Содома има и он је очигледан.
Далеко од тога да је ово одбрана сексуалних настраности!

Ово је покушај да се прошири разумевање проблема до својих правих размера, а не до локалних граница које су утврђене произвољно. Содом није просто настрани блуд, већ изопачени живот у целини и, само као његова последица, изопачени сексуални живот. Јер како уопште остати у неизопаченој сфери сексуалног живота, ако је цео живот изопачен?

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.
Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Када човечанство долази до сличног степена разврата, онда се оно, као по правилу, не лечи. Или се лечи, али само великим проливањем крви. Једино много крви лечи велики разврат, и у томе лежи и објашњење свеопштег потопа, и огња, проливеног на Содом и Гомору. Овде се указује на то зашто крвави сукоби с времена на време протресају Васељену.

Свакидашњи Содом је томе узрок, и ко не жели много проливене крви, он мора да тежи моралном очишћењу. У супротном ће свака људска неправда неумољиво доводити до катастрофе, као што се и све отпадне воде које носе блато и прљавштину, сливају у канализацију.

У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце... Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци.

Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.

Наставили су да позивају голе девојке на сцену, које су на крилима срамне и неостварљиве наде на сцени настављале да играју. А ми смо се кретали посред живог Содома и разговарали о њему, ужасавајући се час стварношћу, час дивећи се дубини Божанске речи.

Јер мисао да содомљане не стварају само ноћни клубови и барови са истим назначењем, већ и правни факултети и остале сличне институције – стварно тешко улази у главу.

Убрзо је управник позвао у студио и нас. Дошло је време за снимање емисије, због које смо ми и дошли. Изнад улазних врата се упалио натпис „Тишина! Снимање у току“.
Камера више не пуцкета. Нечујно ради бројка, и пред лицем Господа над војскама се пише бележница о свему што се дешава на лицу земље.

А ми живимо унутар Содома и толико смо се саживели са тим, да више не примећујемо већину изопачености и неправди. И ако је могуће макар ишта променити, онда се треба мењати старо за ново што је брже могуће. А ако се не може ништа променити, онда је неопходно да барем задржите веру и да не очајавате, јер праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе (Јевр. 10, 38).

 

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског превела: Наташа Јефтић



Извор: Православие.ру

 

Преузето са: Дођи и види

 

Анатомски театар

 

(The Christian Martyrs Last Prayer by Leon Gerome)

 

 

 

Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху московски лекари су почели, из Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример, да набаве срце. Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља.“

С обзиром на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника и бегунаца - Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне зараћене стране.

Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару „Криминалне хронике“: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у болницу на операцију. Такви се никада нису враћали.“

Молим Андреа Пикоа, представника Међународног Црвеног крста у Бакуу, да прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о заштити жртава рата нарушавају обе стране.“

И ево, пред објективом тв камере је - трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује ми рендгенске снимке. Он каже, да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза. Карактеристично је: да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом. Могуће је претпоставити, каже лекар, да је то урађено ради потреба трансплантологије.

Тај и многи други случајеви описани су на Међународној конференцији за заштиту жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао, како су, после његовог наступа, однеговани хуманисти из „цивилизованих“ земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и цедили кроз зубе: „Узалуд, узалуд сте покретали то питање...“

Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије. Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује: тим људима су повађени унутрашњи органи. Његове речи допуњује официр војске Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа, хрватска страна купује оружје.

Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке! Специјалисти цене: потпуни избор органа - од срца до хипофизе - даје на црној пијаци стотине хиљада долара само од једног даваоца.

Није ли могуће предвидети нов тип рата - не за територију, коју је тешко одржати, већ за људску биомасу.

... Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је - да у моменту вађења органи још увек раде. У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре: после умирања мозга, рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима. Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим контигентом нема церемонија.

(Напомена: То се тиче не само међународних оружаних конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у потпуности – без трага.)

Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије - једења срца пораженог Православца. У старини се сматрало да је на тај начин могуће овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи - да ли је ту ствар у сећању крви. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест: он постаје безгранично суров. Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У џеп се трпају хиљаде долара.

 

Јуриј Воробјовски, "Западни пут у апокалипсу"

 

 

 

Власт свише

 

 

 

 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, он када држи светиње са епитрахиљем, није више свештеник, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја - духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и Ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт дао је васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се...»

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?

Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

 

 

 

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...

Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

 

(Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

 

Превод са грчког А. М.

 

 

 

"180"

Беба Самуел - погледај!

 

...Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.

Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе (примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“

Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

На камену вере

 

слика са нета

 

 

 

Унијат: ...Ево у чему смо ми католици непобједљиви. Ви не признајете папине власти, али хоћеш ли одрицати поглаварску власт св. првоврховног Петра над свом црквом, па и над апостолима? Хоћеш ли одбацивати ријечи које је Христос казао: «Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима: и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима». (Мат. 16, 18 – 19).
Православни: Не смијем одрицати Христових ријечи, али ни теби нећу допустити да их јеретички тумачиш. Реци, јесу ли те ријечи казане само Петру?
Унијат: Све су оне казане Петру, али пошљедње је ријечи по васкрсењу Господ казао свима апостолима, а о кључевима и оснивању цркве само Петру.
Православни: Какви су то кључеви?
Унијат: Власт отварати и затварати царство небеско.
Православни: Ако је у томе Петрова власт, онда он нема никаква посебног права мимо остале апостоле, јер је њима заједно с Петром речено нешто више: «Примите Духа Светог. Којима опростите гријехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се» (Јов. 20, 22-23).
Унијат: Али Петру је та власт дата раније, као главном апостолу, јер је он први признао Христа за Сина Божјег.
Православни: У то мало ријечи ти каза двије неистине, али ћу ти опростити, јер си се од дјетињства научио говорити лажно, као што пише и у римокатоличким уџбеницима и у Гаџегиној књизи. Никако није први апостол Петар, него апостол Натанаило, признао: «Рави*)! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев», а за то је од Христа добио велико обећање: «Отсад ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов. 1, 49 и 51). Да је Господ рекао Петру, ви бисте и из тих ријечи доказивали његово поглаварство. У осталом може бити да ће се некад наћи и такви јеретици, који ће Натанаила и Филипа држати за поглавице апостолске и све цркве. Дакле по јеванђељу ап. Натанаило је први признао Христа Сином Божјим, а други опет не ап. Петар, него сви апостоли, који се Господу послије Његова хода по води и стишавања буре, кад им је ушао у лађу, поклонише и рекоше: «Заиста си Ти Син Божји». То је описано у 24, глави Матејева јеванђеља, а о Петрову исповиједању у 16. глави. Ни ти ни твој Гаџега никако не знате јеванђеља.
Унијат: Али ипак је власт везати и дријешити Петру дата прије, него осталим.
Православни: Није истина. Она му је дата послије Христова васкрсења као и осталима, као што пише у 20. глави по Јовану, а по Матејеву јеванђељу она је Петру само обећана у будућности, као што су још раније Натанаилу обећана небеска виђења.
Унијат: Покрај свега тога ја те не растављам од ових Христових ријечи: «на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати». Ко је камен и темељ? Петар.
Православни: Да је и Петар, не би то ништа користило вашим папама. Ја сам ти растумачио о кључевима и о везивању и дријешењу, да је то свима дано, а ево шта ми пјевамо при освећењу нове цркве: « Ти, Благи, који си саградио цркву своју на камену вјере, прими у њој наше молитве». Твој Гаџега и сам наводи ријечи Писма, из којих се види да је камен од угла Цркве Христос, а друго су камење – апостоли и пророци (Ефес. 2, 20-21); а апостол Петар пише о томе (1. Петр. 2, 4 – 8 ), - да су сви синови Цркве живо камење, које се наслања на крајеугаони камен – Христа.
Унијат: Ако је Петар исти камен као и сви, зашто га је Господ назвао каменом?
Православни: Господ га је тако назвао не ради власти, коју ће тобоже добити, него због његове ревности за вјеру, као што је и разјаснио у бесједи на Гори, да онај који чује Његову ријеч и извршује је наличи на онога, што гради своју кућу на камену, а малодушни је као онај, што гради на пијеску: његова ће се кућа срушити, ако буде бура и поплава (Мат. 7: 24-27). А Петра је Господ тако назвао по његовој одлучности, да одмах изврши оно, у што је вјеровао: тако он два пута скакаше у море, да што прије дође до Христа кад се јавио (Мат. 14: 29 и Јов. 18, 10) и уопште био је човјек одлучан и нагао.
Христос Спаситељ даваше називе својим ученицима не према оној власти коју ће они добити у будућности, него по њиховим душевним особинама, као зналац срдаца. Тако рече за Натанаила: «Ево правога Израиљца у коме нема лукавства" (Јов, 1: 47), а Јована и Јакова, синове Зеведејеве, назвао је због њихове ревности за вјеру: синови грома, Воанергес (Мар, 3: 17).
Унијат: Па ипак је на Петру, као на камену Господ обећао основати Цркву, и ваша га црква назива темељем.
Православни: Не на њему, него на камену вјере, као што сам ти већ разјаснио: Ти си Петар (Петрос) и на овоме камену (петра), а не на Петру, тј. на камену вјере сазидаћу Своју Цркву.
Унијат: Петра и Петрос то је грчки, а јеврејски је – једна ријеч – Кифа. Спаситељ је говорио јеврејски.
Православни: Није истина. Спаситељ тада као и сви Јевреји, говораше арамејски и кад је тада с крста повикао јеврејске ријечи: «Или, или лама савахтани*)" (Псал. 21, 1), не разумјеше га војници и рекоше: Он зове Илију. – То је једно; а друго је – зашто твој Гаџега нагађа какве је ријечи Господ говорио на источном језику и каква јеврејска ријеч одговара грчкима: Петрос и Петра. Ако се сва ваша вјера оснива на нагађању, шта она вриједи?
Унијат: Та и ваша Црква назива Петра темељем вјере и Цркве.
Православни: А апостола Јована «најчистијом основом наше вјере» (служба 26. септембра), Андрију – «најбољим од апостола» (служба 30. новембра). Али и то је још мало. Знаш ли кондак св. Василију Великом?
Унијат: Не знам.
Православни: Зато не знаш, јер као и сви ваши унијати не читаш молитава благодарења послије св. Причешћа. Послије литургије Василија Великог и молитава причешћа читамо св. Василију: «Показао си се непоколебљив темељ Цркве». Апостол Павле пише о томе Ефесцима, да су «назидани на темељу апостола и пророка» (2, 20).
Унијат: Нек буде тако, али је Петар главни темељ послије Исуса Христа.
Православни: Ето то нико од вас неће никада доказати, да два дана непрекидно говори.
Унијат: Али докажи ти, да се апостоли у истом смислу називају темељи Цркве.
Православни: А ако докажем, хоћеш ли се покајати због свог папизма?
Унијат: Покајаћу се..
Православни: Није истина, нећеш се покајати, јер у Св. Писмо слабо вјерујете, већ као стари незнабошци Римљани вјерујете само у то, како бисте цио свијет покорили папи и Риму, а ни данашњи Рим не признаје папе, него се дигао против њега и изабрао је себи свјетске краљеве.
Унијат: Наведи де ми доказе.
Православни: Доказаћу ти, да се ријечима Апокалипсиса у истом смислу свих дванаест апостола називају темељем Цркве. Ево како нам се описује Христова Црква: Анђео одведе ме у духу на велику и високу гору и показа ми велики град Свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога... Градски зид има дванаест темеља и на њима имена дванаест апостола Јагњета (Открив. Јов. 21, 10-14). – Слично томе и у јеванђељу је Господ претсказивао својим апостолима, кад Му Петар рече: «Ето ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће дакле бити нама?», не обећа никаква посебна права Петру, него је казао: «Заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом животу, кад сједе Син Човјечји на престолу славе своје, сјешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест кољена Израиљевих» (Мат, 19, 28 ). Сви су апостоли – судије, сви су темељи, сви су камење црквене зграде, али је само један крајеугаони камен – Христос: «Јер другога темеља нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос» (1. Кор. 3: 11).
Унијат: Ти љуљаш главни догмат наше цркве, без њега се руши католичка права црква.
Православни: Да је ваша црква истинска црква, тако би Спаситељ и казао апостолима: «Ето вам оца и поглавице Петра. Слушајте у свему њега, а послије његове нашљеднике». А шта им је Он рекао? – «А ви се не зовите учитељима, јер је у вас један учитељ Христос: а ви сте браћа» (Мат, 23: 8 ). Видите ли лудост свог учења?
Унијат: Сад ћу и ја тебе осрамотити. Ово је Спаситељ говорио о Петру послије Свог васкрсења: А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Рече му Петар: «Да Господе! Ти знаш да те љубим». Рече му Исус: «паси јагањце моје»! Рече му опет други пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?» Рече му Исус: «паси овце моје». Рече му трећи пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?»... И рече Му: «да, Господе! Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим». Рече му Исус: «паси овце моје» (Јов, 21: 15-17).
Православни: Ти лажеш и на јеванђеље. Зашто испушташ ријечи: «А Петар поста жалостан што му рече по трећи пут: љубиш ли ме?» Или може бити у вашим унијатским јеванђељима те ријечи испуштају? Ето и твој Гаџега не наводи тих ријечи, кад говори о три питања.
Унијат: Ми јеванђеље штампамо без испуштања, а ја испустих те ријечи, јер се оне не тичу нашег Разговора.
Православни: Не, врло се тичу. Гаџега по Христовим ријечима пише оно, што им пришивате сви ви латини: «Исус Христос даје власт Петру да пасе не само јањце, него и овце. Другим ријечима Исус Христос поставио је Петра за врховног пастира не само простих вјерних, него и самих апостола! (стр. 23).
Унијат: А зар није било тако?
Православни: Да је било тако, зашто би онда Петар био жалостан? Зар су ваше папе жалосне, кад их бирају на ту дужност? А Петар са сузама увјерава Христа да га љуби, јер зна да га та три питања не уздижу као главу апостола, као што је Гаџега измислио без икаква доказа, већ га само кори због троструке издаје, кад је рекао: «Не знам тога човјека» (Марк, 14: 71). Опраштајући му због његових суза и љубави Христос га изједначује с другим апостолима, а не узвишује га над њима. Наша Црква и пјева тако: «Троструким питањем: «Љубиш ли ме, Петре?» Христос је поправио троструко одрицање (стихира 29. јуна)
Унијат: Ти си ме сасвим помео, али чим доказујеш да се Господ није задовољио сузама Петрова покајања кад запјева пијетао, него је још тражио, да се поврати у апостолско достојанство?
Православни: Добро. Понови Христове ријечи на мору Тиверијадском.
Унијат: Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Православни: Видиш, Господ га више не зове Петром и чак не просто Симоном, него Симоном Јониним, као да привремено предаје забораву Своје присно дружење с њим и као да се поново упознаје с њим. И још прије, на исти дан васкрсења Христова, анђео говори женама мироносицама: «Идите и кажите Његовим ученицима и Петру, да је пред вама отишао у Галилеју» (Марк, 16: 7). Дакле Петар се није више сматрао као један од Христових ученика све дотле, док га васкрсли Господ није повратио у њихово друштво «троструким питањем: љубиш ли ме, Петре?».
Унијат: А зар га послије питања није поставио над свима? Зашто је прије говорио: «паси јагањце моје», а затим «паси овце моје»?
Православни: Ако хоћеш разумијевај под јагањцима свјетовњаке, а под овцама ђаконе и свештенике, а не апостоле, као што Гаџега лажно пише, нити управу свом Црквом. Из чега се то види? Одмах иза тих ријечи Господ одазва Петра, да му открије каква га мученичка борба чека: «Видјевши Петар гдје за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше – рече: Господе! А шта ће овај?». Али Господ му није допустио да улази у живот другог апостола: «Исус му рече: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном» (Јован 21: 20-22).
Унијат: Дакле по твоме Петар није био глава Цркве, већ само њезин учитељ, један од њезиних виших дванаест пастира?
Православни: Потпуно је тако. Он се и сам о себи тако изражава: «Ваше пастире молим који сам и сам пастир и свједок Христових страдања» итд. «И кад се јави Поглавар пастира, примићете вијенац славе који неће увенути» (1. Петр. 5: 1-4), а грчки овако: «Пресвитере ваше јер сам и сам пресвитер». Своју посланицу завршује ријечима: «Поздравља вас црква с вама изабрана у Вавилону, и Марко син мој» (1. Петр. 5: 13).
Унијат: Ето тај је Вавилон Рим, гдје је св. Петар био епископ, али није волио да га именује Римом, да га не би убили непријатељи дознавши за његово мјесто живљења.
Православни: Ја нарочито споменух Вавилон чекајући, да ли ћеш рећи исту глупост, коју је написао Гаџега у својој књизи. Апостоли нијесу крили своје пребивалиште, па и Петар је свакојако убијен у Риму, а по томе мало би их и дознало гдје се налази, све да је и написао да је у Риму, јер тада не бијаше штампарија и апостолска писма полако су се предавала из руке у руке.
Унијат: Па зашто је св. Петар Рим назвао Вавилоном?
Православни: Он никако и није писао у Риму, него у Александрији, гдје је становао с Марком у предграђу које се звало Вавилоном, што смо дознали из житија египатских пустињака. Послије су Марка тамо ухватили незнабошци и предали на мученичку смрт, а Петар је свој живот свршио у Риму, што ми православни не одричемо као што то чине лутерани говорећи, да Петар није никад био у Риму.
Унијат: Значи, да говорећи о Петру католици не лажу све?
Православни: Али лажу врло много и не стиде се. Ето твој Гаџега каже: «Св. Оци на првом васељенском сабору у Никеји и на трећем у Ефесу св. Петра називају великим поглаварем апостола». Ништа није тако било, а дјела (записници) првог сабора нијесу ни дошла до нас. У служби 29. јуна Петар се не назива поглаваром, него прваком.
Унијат: Но видиш, ти католицима сам чиниш уступку.
Православни: Неће вам помоћи такав уступак. Поглавар у црквеном језику није то исто што је у нашем свјетовном. Поглавар значи онога који започиње... «Возопитим вјернии Гавриила имушче чиноначалника». Гаврил је први прославио Богородицу и ми кличемо: «Радуј се, благодатна, Господ с Тобом».
Унијат: То је словенски, а како је грчки?
Православни: А грчки – корифеа, корифеонта. Тако се назива најбољи пјевач у кору другова који су му једнаки, најбољи ученик у школи, али не начелник у оном смислу као што је грчки архон. Ето архијереј је – старјешина јереја, архиђакон је био старјешина ђакона.
Унијат: Па је ли могуће да наши католички богослови могу тако хотимично и бестидно лагати?
Православни: Па Гаџега може, надајући се, да читаоци његове књиге немају појма о ономе што он измишља. Он се узда да ће тим лакше стећи повјерење простака уколико дрскије буде лагао. Познато је, на примјер, да су унијати укинули проскомидију: код њих кувар изреже просфоре, а свештеник сложи комадиће на дискос и више ништа; православни свештеници читају све што је наштампано у Службенику на проскомидији. Међутим Гаџега пише: «Наш је обред тачнији него грчки, јер се на пр. у грчкој цркви мало гдје у служби врши проскомидија, а у нас је све задржано». Та то је исто као кад би Јуда рекао Јовану Богослову: «Ја сам увијек био вјеран Христу, а ти си га издао».
Унијат: Многе си ми опоре рекао у своме разговору. Зар је могуће да је сва наша католичка црква до краја огрезла у лажи?
Православни: Лаж је, да Св. Дух излази од Оца и Сина, лаж је и кршити црквену заповијест – не кварити символа вјере, лаж је да је ап. Петар био глава апостола, глава све Цркве. Лаж је да је он свима римским епископима предао не само епископску власт, него потпуно и све своје дарове, које је заиста имао и које сте ви измислили, да је те епископе стара Црква признавала за своје врховне поглаваре.
Унијат: А догмат папске непогрјешивости? Безгрешног зачећа Пресвете Дјеве од њених родитеља Јоакима и Ане, о индулгенцији и чистилишту – зар је и то лаж?
Православни: Папска непогрјешивост је грешна и ружна лаж: познање Божје истине даје се праведности, (Мат, 5: 8, Премудр. Сол. 1: 45), а не дужности.
Унијат: Али и ваша црква 9. децембра прославља зачеће Пресвете Дјеве.
Православни: Још се више слави зачеће Претечево 23. септембра, али их ни једно ни друго није избавило од прародитељског гријеха, већ само ваплоћење и искупљење Сина Божијег. Ако желиш говорићу и о свима осталим вашим јересима, али је засада доста. Ако волиш да знаш истину, да ти је душа дража од лажи, у којој ви одрастате и старите, ако се бојиш Бога, ако љубиш Исуса Христа, тада добро размисли о свему што си од мене чуо и покај се због својих јереси и замоли да те приме у св. Православну Цркву.



Одломак из: « ДВА РАЗГОВОРА «, Митрополит Антоније

Издање: Српско-православног Братства Св. Саве, Сарајево 1930. године

 

 

 

Коњ

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Читам, а шта се догађа?

 

 

Одговара ми свет у коме живим, а за прошлост слабо марим. Пошто сам мешовитог порекла, сматрам се Планећанком по држављанству, месијанком по уверењима и Британком по начину живота. Поносим се тиме што живим у пловећем граду који се зове Нови Лондон: само је британска приврженост традицијама могла изнедрити тако смелу инжењерску замисао – да се над потонулом Енглеском створи пловећа Енглеска. Наши „Титаници“ су непотопљиви, није нам страшна чак ни нова Катастрофа, како се пева у једној песми, „ни морски талас ни Русија нису страшни, све док је са нама Месија“. Захвална сам мајци што се једном приликом, примамљена информацијом о изградњи Лондон-Центра и уобразивши да ће заједно са дворцима и Парламентом бити обновљена и позоришта, преселила овамо из Америке.

Сада о бакином новцу. Деда је баки оставио огромно наследство, једно од највећих иметака на свету. Када је по завршетку Трећег светског рата формирана Светска влада, бака јој је добровољно предала скоро сав свој новац за изградњу станова. Тада су по свим острвима и архипелазима бивше Европе милиони људи живели по шаторима и земуницама, па чак и просто под ведрим небом. У замену је добила први степен Почасне старости и Сертификат екстериторијалности за своје острво. Тај Сертификат јој је давао право да независно живи у својој баварској вили, не потчињавајући се законима Светске владе и не осећајући над собом контролу Надзора. Власт тада још није била сасвим предата Месији, али су га већ сви грађани планете изабрали за председника Светске владе, и уговор између баке и владе о томе да јој се додељује независност у замену за њене милионе потписао је Мес лично. Она није имала персонални кôд, њено име није било унето у Банку људских ресурса, а када је председник Светске владе коначно признат за Месију, није му положила Заклетву верности, и нико јој то није замерао. Али бака може тако живети само док не потроши свој последњи милион планета који је обазриво задржала за себе...

 

 

... Чак и међу девијантном децом сам испала дивљакуша, пошто никада нисам ишла у школу. Бака ме је сама учила по сопственом програму, а он се сасвим разликовао од општепланетног школског програма. Са баком сам проучавала географију Земље пре Катастрофе, али сам о савременом свету имала врло магловиту представу. Неверицу па чак и ужас васпитача изазвало је откриће да се молим ујутру, увече и пре јела. Сместа су ми забранили да то чиним гласно, али су ме тек касније, под хипнозом, одлучили од тога да се молим у мислима. Направила сам непристојан скандал када су ми скидали крстић са крштења: чинило ми се да ме лишавају последње наде у то да ћу се икада вратити уобичајеном животу са баком. У дугачак списак мојих одступања од норме унета је и „патолошка погоршана религиозност“. Због тога ми касније нису дозволили да посећујем чак ни Цркву Еволуције, којој су у то доба припадали ученици свих школа. И наравно, педагози и лекари су већ првих минута мог појављивања у школи запазили да немам персонални кôд. Моја мајка се смела и збунила: морала је објашњавати како се могло десити да девојчица од једанаест година још увек није удостојена Месијиног посвећења, што значи да није пуновредан човек! Мајка је покушала да објасни посебан положај моје баке и оправда се тиме да сам све досад била код луцкасте старице. Сместа су ме одвезли у најближу регистратуру и тамо ми, не обазирући се на моје вапаје и протесте, дали инекцију и под наркозом ми ипак ставили жиг на десну руку. Од тог тренутка су моји испади престали, и покорно сам подносила све шта су са мном васпитачи и лекари чинили. Из мог сећања су готово безболно уклонили све сувишно, неправилно, по чему сам се разликовала од нормалне деце. Нажалост, заједно са стварно шкодљивим и сувишним блоковима сећања одстрањене су све успомене на мој живот са баком и дедом. У сећању сам сачувала само бакино лице, а деде се уопште нисам сећала и чак га нисам ни препознала на фотографији коју сам знатно касније видела у бакиној кући.

 

 

... По завршетку школе сам пошла у колеџ, изабравши тешку али поштовану професију декоратера Реалности. Као што је познато, многи људи, одабравши за своје постојање Реалност, често појма немају о томе како та Реалност мора изгледати. Ми, декоратери, стварамо декорације на чијем фону наши клијенти могу живети своју Реалност по сопственој жељи. Понекад је мој посао интересантан, ако изненада стигне поруџбина за нешто неуобичајено, али сам чешће у прилици да радим за масовног потрошача. То су раскошни станови, виле, хотели који служе као позадина за љубавне романе. За љубитеље напетих сижеа – градићи америчког дивљег запада, џунгле, ненастањена острва или настањене планете. За високе реалисте који траже, на пример, максимално тачну репродукцију римског Форума или московског Кремља, раде експерти прве категорије. Тамо влада уска специјализација по епохама и земљама, ти реалисти имају приступ историјским архивима, читају књиге и гледају филмове. Скоро сви они су службеници прве или друге категорије и месечна зарада им достиже и сто планета. Али ја као запослени четврте категорије добијам четвртину те суме. Међутим, у тако скромном положају постоји једна за мене важна предност: за разлику од високих реалиста, не морам сваког дана ићи на посао у једно од одељења министарства Реалности да тамо радим под строгом контролом; мој скромни допринос свету Реалности дајем код куће, не одвајајући се од свог персонца. Контрола нада мном се састоји само у томе што два сата дневно седам дана у недељи морам провести на стварању декорација за туђе Реалности, и затим све обављено проследити у Банку-Реал...

 

 

 

...Ми нисмо мешали Реалност са свакодневним животом, нисмо се сретали нити интересовали за животе осталих изван Реалности – по правилима то није било забрањено, али није било уобичајено... Никада нисмо причали о савременој политици, а када би неко изненада задуго нестајао из игре, нисмо могли да се распитамо о несталом. Нисмо знали ко од нас у којој земљи и у ком граду живи и како се зове... Увек смо причали само на планетном, то јест свима доступном језику...

 

 

(кликни на слику и прочитај и други део)

 

...А нереални свет је увек био влажан и непријатан... Од дуга времена сам почела да шећкам под настрешницом, разгледајући плакате залепљене на стубове, с натписом „Траже се непријатељи Месије. Запамтите њихова лица и сместа саопштите Надзору, ако успете да их откријете. Награда је Месијина захвалност и годину дана бесплатног коришћења Реалности или еквивалент у планетама“. Испод натписа су били низови холографија или фотографија непријатеља друштва. Већина лица је имала очито дегенеративан карактер, скоро сви су, како мушкарци тако и жене, имали дугу косу, што их је чинило сличним реалним персонама, а то је изван Реалности увек непријатно. Месу хвала, живог аса никада нисам срела...

 

Из књиге Јулије Вознесенске, "Касандрин пут - авантура са макаронама"

 

***

 

Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.

Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.

 

Авантура, свакако

 

Главни јунак романа је девојка Касандра Сакос, унука Илије Сакоса, грчког милијардера који је много помогао планети у доба Катастрофе, због чега је његова супруга и наследница, Јелисавета, Касандрина бака, добила право да живи у свом замку на неком острву у бившој Баварској, и да не буде под Месовим Надзором. Касандру су, у почетку, чували баба и деда, јер јој је мајка, Софија, живела беспутним животом холивудске глумице, мењајући љубавнике као рукавице. Када је почела да стари, Софија је, као и већина Планећана, затражила еутаназију - и удовољено јој је (под остарити се, у Месовом свету, подразумева улазак у четрдесете године живота).

Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.

Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)

И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније”, Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!

А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?
Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?
Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?
Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају” „асове”?

 

Аутор: Књигољубац

(одломак)

 

***

 

Quo vadis, свете?

Звуци "са неба"

 

 

"Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт.24,24) 

 

 

У малој суровој земљи

 

Страдање руског хероја и Светитеља Евгенија Родионова

 

 

 

Роберт Рождественский

На Земле безжалостно маленькой

 

На Земле безжалостно маленькой

жил да был человек маленький.

У него была служба маленькая.

И маленький очень портфель.

Получал он зарплату маленькую...

И однажды - прекрасным утром

постучалась к нему в окошко

небольшая, казалось, война...

Автомат ему выдали маленький.

Сапоги ему выдали маленькие.

Каску выдали маленькую

и маленькую - по размерам – шинель...

... А когда он упал — некрасиво, неправильно,

в атакующем крике вывернув рот,

то на всей земле не хватило мрамора,

чтобы вырубить парня в полный рост!

 

 

 

 

 

 

У малој суровој земљи

живео је мали човек.

У малој служби

са малим звањем.

Примао је малу плату...

И једног дивног јутра

лупнуо му је у прозор

мали, чини се, рат...

Аутомат су му дали мали.

Чизме су му дали мале.

Шлем су му дали мали

И мали - по мери – шињел...

А када је он пао - ( ружно, неправилно),

јуришајући криком отворених уста,

на целом свету не би било мрамора

да се исклеше младић у правој величини!

 

 

 

 

 

 

Свети Евгеније Родионов - Сто корака ка небу

 

 

 

Као лабуд...

 

Чудо на реци Јордану

Крстовдан
 
 
 
 
 
 
 
 
18. јануара 2006. године око 5.000 поклоника из разних земаља су сведочили чуду на реци Јордану на дан Богојављења. Пошто је Патријарх Теофил Јерусалимски осветио воду, река Јордан је престала да тече својим током и кренула је на супротну страну, исто као што се догодило и на дан крштења Христовог - ово наводе новине Зои (Живот). Чим су се посребрени крстови спустили у мирну воду после молитве, река је почела да мења свој ток за неколико минута. Узвик 5.000 људи је оживео Јорданску пустињу. Људи не желе да виде својим очима, али то исто се десило пре две хиљаде година када је Јордан променио свој ток, пошто је Исус Христос ушао у воду, наводе новине. 18 јануара је снимљен овај снимак који томе сведочи.
 
 
 
 
 
 
 
 

Срећна Нова 2012!

 
 

Новогодишњи филмски маратон

Прича филма "Капела анђела" се дешава у сложеним и контроверзним тренуцима руске историје - у 1924. и 1939. Син свештеника Максима, упркос свим правилима, постаје комесар у Совјетској Русији...

 

 

Филм „Адмирал“ говори о судбини и необичној љубавној причи истакнутог поморског научника, а касније легендарног руског адмирала, вође Белог покрета и Врховног команданта Русије, Александра Колчака...

 

 

Флим Адмирал можете скинути овде.

 

"Поп" је руски историјски филм у режији Владимира Хотиненка. То је први филм који је снимљен под покровитељством Московске патријаршије и уз активно учешће патријарха Московског и целе Русије Алексија II.

Филм говори о једној од слабо изучених страница из историје Великог отаџбинског рата – делатности Псковске Православне мисије. Од августа 1941. до фебруара 1944. год. свештеници из балтичких држава су обнављали црквени живот на територијама од Пскова до Лењинграда које су биле окупиране од стране Немаца.

 

 

Ово је први од девет делова окачених на јутјубе.

 

Филм о мученичком страдању Царске породице Романових, али овога пута по документима и сведоцима, историјским анализама, вештачењима…

 

 

Браћа Карамазови

 

 

 

 

 

Филм "Чудо" рађен по истинитом догађају, који је потресао и покајању привео стотине грађана града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.

 

 

Зашто си дошао...?

 

 

Нестеренко Василий Игоревич - Рождество

 

 

 

И шта би било ако би сада поново дошао на земљу Син Божји? Али не као на Судњи дан, већ смирен, као што је дошао први пут, као дете. Да ли би Му се поклонили садашњи владари света? Да ли би они који су окусили материјална богатства могли да их се одрекну ради обећане истине? Шта би Сину Божјем рекла већина људи који живе у трећем миленијуму, ако би Он поново тихо, готово бешумно, крочио на земљу...?

„Зашто си дошао да нам сметаш?“

 

 

„Како то да се Свевишњи и Пречисти и Пресвети Бог меша у ратове, питају неки? То питају они који кажу, да верују у Бога а одричу Му сваку активну улогу у животу људи и народа, и стављају Га у улогу посматрача људских дела и послова. Није ли такав Бог идол? И таква вера бесмислица? Свакоме домаћину дозвољено је да се меша у послове свога дома, само се то право одриче Створитељу света! Прав је народ кад верује, да се Бог меша активно и у обичне свакодневне послове људи. Такву су веру имали и сви пророци, и сви апостоли, и сви светитељи. Тим више је прав народ, заједно са пророцима, апостолима и светитељима, прав је у веровању свом, да је Бог посреди у великим и судбоносним збивањима у свету и у животу људи. Од ове се стварности не може побећи; њу народ пипа и чувствује својом непомраченом душом; јер њу дан дану јавља и ноћ ноћи казује.

 

 

На смешно питање: како то да Бог милости и љубави попушта на људе такве страхоте као што су ратови? може се одговорити озбиљним питањем: како то да људи, којима је Бог јасно открио Своју вољу и Свој закон, могу без стида и покајања неограничено вређати Бога и газити Божји закон? Господ Бог је милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином (Мојс. 34,6). Идући рат као и прошли, већ је заслужен од људи. И да није Божје милости и љубави, тај би рат био букнуо. Ваистину, да није Божје милости и љубави, по гресима хришћана мач се не би никако ни спуштао у корице. И ово мало мира и одаха што сада имамо, није због људске памети ни културе него због Божје милости и љубави. Да, и због страха Божјег и молитава оних побожних и добрих људи, без којих није ниједан народ у Европи и Америци.

 

 

Има ли, дакле, спасења народима Европе и Америке? Наравно да има. Али питање је, хоће ли га они прихватити? Може ли Етиопљанин промијенити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? питао је негда пророк Божји народ Израиљски пред пропаст (Јер. 13, 23). Све може, ако људи хоће. И бели људи могу променити дух свој, исправити мисли своје, укротити жеље своје за ништавилом, и управити се добром циљу за Оним који је рекао: Ја сам пут. Може, ако хоће. Но, да ли хоће? Од обронка пропасти до спасења и сигурности само је један корак. Хоће ли се бели људи тргнути назад само за један корак од ужасне пропасти, над којом лебде? На то питање Бог чека одговор; чека се брижно очинском љубављу. И ако се сваки дан даје Богу негативан одговор, ипак Бог чека по милости и љубави Својој; чека, не би ли из кога год народа и са кога год краја света чуо позитиван одговор, те да би отклонио катастрофу.

 

 

Просипају се многе речи о разоружању. Али како ће се разоружати грехом наоружани, грехом обремењени? Грех улева страх, грех кује оружје, грех спрема рат. Да није овог проклетог страха?! Али њега мора бити све докле греха буде. Хтели не хтели грешници се морају оружати. Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.

 

 

Циљ мира! Што и о том нико не говори пред Богом и људима? Гле, то је врло важан предмет разговора. Ради чега траже људи мир, генерале? Упитајте их, и збунићете их. И кад се поврате од забуне, одговориће Вам једни: ради културе, други: ради економског напретка, трећи: ради очувања творевина људских, четврти: ради државе, пети: ради сигурности личног живота! Галиматијас! Зато гласовите речи нашега времена о разоружању и миру звуче као лажно злато. Јер људи не знају циљ мира, који траже. Они који га данас највише траже траже га ради комотнијег и безбрижнијег поклоњења својим идолима. Нашто нам такав мир? У рату није било толико самоубистава, колико их има у садашњем миру. Да ли властела европска и американска траже мир из страха од Бога и ради славе Божје, или пак ради спокојнијег прежимања неправде? Ако је ово последње, као што изгледа да јесте, онда није чудо, ако им се да рат место мира. Кад се родио Кнез Мира, над Витлејемом су певали хорови ангела: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима. Слављење Бога долази, дакле, на прво место, и њиме се условљава прави мир и добра воља. Кад би људи искали мир ради славе Божје, добили би га несумњиво, и тај мир не би се више одузео од њих. Но чујете ли Ви ма с које стране завет оних који мир ишту, да ће мир употребити на славу Божју и на поправку свога карактера? А завет је неопходно потребан ради правог мира и трајног мира. Нека садашњи миротворци тачно определе циљ миру, да чује небо и земља, и брзо ћемо знати, колико је рат удаљен од нас.“

 

Свети Владика Николај, „Рат и Библија“

 

 

 

Песак живота

 
Пролеће
 
 
 
 
Лето
 
 
 
 
Јесен
 
 
 
 
Зима