Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног поуздања у боље сутра. Видовдан је ведар поглед из вечне будућности, из есхатона у невеселу садашњост. Видовданска нада је пак покајничка чежња за оним што смо имали па изгубили, али и сигурно и неопходна, већ и насушна, јер само она може да оживи нашу свеопшту српску умртвљеност. Не грешна патетика пораза, не сентиментално разочарење, не очајавање због милосрђа Божијег, већ здрава еванђелска нада може да нас подржи у постојаном ишчекивању дана који ће прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове (Ис 2,4). Не говори пророк Исаија о ковачким пословима, већ о преображењу свенародних особености, свенародне душе у којој весело прижељкујемо будућност чија је „светлост боља“ од ма које обећаване утопијске „светле будућности“, јер је Светлост наша „небеска Отаџбина“, јер је Светлост наша Небеска Србија.
Ми, браћо и сестре, видовданском радосном надом „показујемо да тражимо Отаџбину“ (Јев 11,14), да тражимо и налазимо Небеску Србију, Небеску Отаџбину која је Сион, Нови Јерусалим. Та отаџбина је створена за све, прима све, у њој нема ограда и граница, слободно се може свуда. У тој небеској Отаџбини нема Грка и Јеврејина, Србина и Шиптара, сви су једно у Господу Христу.
Но сада наша будућност изгледа врло невесела и неизвесна, јер смо изгубили видовданску наду и потрли понеки смисао, а окренули леђа Оном Главном Смислу, који нас је уразумио и оглавио у самоме Богу. Окренули смо леђа оваплоћеној Речи-Сину, Јединородноме од Оца, преко кога нам се Отац јавио и показао лицем у лице! Потрли смо јединствени смисао закона деце Божије који нам је Син открио – да у Бога с љубављу верујемо, да се међусобно волимо, да се жртвујемо једни за друге, да се у непоколебивој и нераскидивој светости брака више рађамо, да служимо једни другима… А шта сада са нама бива? – Постајемо копилад, а не синови (Јев 12,8)! Сваки од изречених смислова оног законодавног смисла Божије, и, авај, претежак су захтев за нашу окамењену склоност према ропству, према неслободи и према греху!
Слобода је недостижан захтев за нас спутане безнађем. Не волимо ни себе, ни брата, јер не љубимо Бога, Оца нашег!
Као копилани не познајемо Оца, па зато негујемо завист и мржњу према браћи која имају Оца. Том копиланском нарави довели смо себе у стање крајње духовне пустиње и празнине, те изгубили косовско Отечество. Без Оца, шта ће нам Отечество ?
Некада смо били народ радосне наде, коју је симболизовао косовски божур. Некада смо били народ са живим поривом за избављењем из опасности које прете пропашћу, који симболизује арханђелски бели крин спасоносног духовног богословља. Некада смо били народ у невољи трпељиви, што симболизује смиље и босиље. Некада смо били народ у молитви постојан, што симболизује тамјан и измирна. Били смо народ наде која нас је штитила од злотвора, ослобађала од окупатора, откупљивала од белосветских уцењивача, оздрављала од болести и прослављала у понижености.
Ми, прожети видовданском надом, надамо се избављењу од великог зла. У име те наде се жртвујемо, крштавамо у властитој крви, сасвим мученички. Ко хоће да спасе себе и брата, мора себе згазити: ко хоће да се спасе-пропашће за овај свет! О, треба пропасти до дна, до покајања, до у тесна врата! До крста!
Господ ни себе није спасао од крста, јер без крста нема Васкрсења! Ако као народ желимо да васкрснемо, да остваримо своју наду на вечно спасење, морамо се вратити видовданској вери кнеза Лазара и његове војске. Ни време честитога кнеза није било боље од овог нашег за оправдање здраве наде у ослобођење. Апостол народа нам је рекао: Пренимо се од сна, јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11)! Бдимо, не спавајмо! Дух времена је стара варалица. Пробудимо се и оперимо! Оскрнавили смо се сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима, смишљеним лажима и подвалама, самолажима, крвљу проливеном у братоубилачким ратовима и ратним непочивима према иноплеменицима, гоњењем своје Свете Цркве и проливањем невине крви светих мученика за веру, убијањем деце у мајчином крилу и суседа за педаљ земље, убијање, свргавањем и протеривањем краља, миропомазаника Божјег, гонећи најбоље и одликујући најгоре, распињањем и черечењем свог српског језика, јединог неопозивог матерњег блага и наслеђа…. Упрљали смо се, блато нас је преплинуло, па тако прљави више не можемо на своје чисто цветно и Свето Поље, на Косово, где је наш свет створен! Не можемо, јер се за нас на Косову земља дотиче са Небом!
Наш отшелник је једно
од најпознатијих лица Свете Горе, човек образован, бивши инспектор богословије,
који се „смирио“, како за њега кажу Светогорци, и отишао међу усамљеничке
подвижнике, по примеру древних. Многи ходочасници желе да га виде и да чују
његове мудре речи. Посетиоци као ми почињу да га замарају. Доктор се са њим већ
раније дописивао. По писмима, отшелник је закључио да он не само што жели да
пређе у Православље, него и да прими монашки постриг. Странац је заиста
неколико дана проживео у Пантелејмоновом манастиру, али не само што се није
приближио монаштву, него ће пре бити да се према њему понео критички. Њега је
чудила „непрактичност“ монаха, и уопште, његове сопствене идеје су биле сасвим
друге.
Отшелник га је у
почетку примио веома срдачно, скоро као свога – а и уопште, из његових брзо
изговорених, негласних и стидљивих речи избијао је задивљујуће топли флуид.
Мене је тај човек одмах узбудио и растопио, као да сам изнутра „потекао“. Он је
смушено седео на шамлици не знајући куда да дене своје велике руке, шта да ради
са ногама, и у пола гласа, брзо, даваше кратке реплике нашем младићу,
преводиоцу. А овај је са истом оном непоколебивошћу, као и раније у чамцу, не
журећи се, преводио.
Ево, приближно, одломка
тог разговора:
Доктор: Мени се допадају манастирске службе. Али, човек може да буде
монах, и да истовремено обезбеди себи удобан живот, да унапреди имање, да
успостави чврсте трговачке везе.
Отшелник: Нас то не интересује.
Доктор: Живот је живот. Он има своје законе. Ја разумем да се на овим
голим стенама ништа не може узгајити. Али, они који живе у манастиру,
располажући шумама, виноградима, маслинама...
Отшелник (са осмехом): Газде и
спахије су у свету... тамо како ко хоће, тако и управља... заводи производњу,
фабрике, бави се трговином...
Доктор: У овој земљи се може одлично живети. Могли би се позвати инжињери,
агрономи, спровести путеви.
Отшелник (тужно и брзо): А ми
бисмо да од свега тога одемо што даље.
Доктор: Ви треба да пропагирате своје манастире у Америци.
Отшелник: Ми треба вечно да стојимо пред Богом и да се смирено молимо.
Доктор: Код католика постоји пропаганда. Недавно сам видео филм у коме је
приказан живот католичког манастира.
Отшелник: А ми немамо шта да покажемо. Ми себе сматрамо последњим међу људима...
Шта ту да се показује? Не, ми немамо шта да показујемо... Молимо се, не бисмо
ли душу спасли.
Доктор: Ако се пропаганда у Америци правилно усмери, могла би се добити
лепа средства.
Отшелник (тихо и брзо): Од чега
нас избави, Господе.
(Па о судбини Русије)
Отшелник: ... Зато се и сасула, јер је толико греха успела да нагомила.
Доктор:Запад није мање грешан, али
није пао и није се подвргао таквој несрећи. Русија је сама крива што се није
изборила.
Отшелник: Значи, тако је требало.
Доктор: Како то требало? Зашто би Бог строже кажњавао баш њу, а не и друге
земље?
Отшелник (меко, али узбуђено):
Зато што је и волео више. И више јој је послао невоља. Да нас брже освести. И
да се покајемо. Кога заволим, од тога ћу више и тражити, и томе ћу припремити
особит пут, који не личи ни на шта друго.
Изгледа да је то била
највиша тачка разговора. Отшелник се загрејао. Тихо узбуђење као да је почело
да светлуца, као да су електричне искре стале да сипају из њега. Он је брзо,
скоро нервозно почео да говори да ће управо Русија имати највише користи,
премда је много преживела и пропатила, премда је и много од њених земаљских
богатстава било разорено.
Доктор: Какве користи?
Отшелник: Другог богатства је за то време много дато. А мученици? Зар то
није богатство? Убијени, измучени? Знате ли митрополита Венијамина?
И поново је стао да
доказује како је мучеништво Русије знак посебне милости, да раније правог
мучеништва за веру код нас није ни било, ако се не узму у обзир појединачни
случајеви. А сада је по први пут дан крста исповедништва.
Али, разговор се није
одржао на тој висини...
Када је доктор дошао до
тога да би требало техничким и хемијским средствима уништавати бољшевике,
отшелник је сасвим заћутао.
У Ватопеду смо провели
веома пријатан, помало „италијански“ и ренесансни дан. Наравно, као и у Лаври,
посетили смо саборну цркву, целивали многобројне ватопедске светиње, били на
литургији, али је од свега што смо видели у том манастиру најјасније у сећању
остала библиотека, а у самој билиотеци таква „светска“, али дивна ствар –
Птоломејеве географске карте (ако се не варам, из ХI века).
Лавра Светог Атанасија
је у једном тренутку била отпала у „латинство“ (за време Михаила Палеолога).
Ватопед је, напротив, чак претрпео и мучеништво: за противљење да прихвати
унију игуман Јефтимије је био утопљен, а дванаест монаха обешено. У Лаври
предање говори о гробљу монаха-одступника. Ватопед би могао да покаже гробове
својих исповедника у борби против запада. Па ипак, Лавра је манастир
густо-источни, а Ватопед на себи носи лаки дашак запада. Чак га и легенде
везују са западом.
Он је основан, каже се,
на месту, где су под грмом нашли морем избаченог (после бродолома) царевића
Аркадија, будућег императора (брата Хоноријевог, који је пловио из Рима у
Константинопољ и овде био захваћен буром – V век).
Затим је и његова
сестра, знаменита Гала Плацидија, имала везе са манастиром.
Ко је боравио у Равени
сећа се њеног дивног маузолеја са саркофазима, сињом измаглицом, тајанственим
светлуцањем модрикастих мозаика. У младости се са заносом читало о овој
лепотици чије црне очи и данас гледају са мозаичког портрета. Буре, драме, љубав
и политика, раскош и невоље, смелост и узвишеност испунили су њен живот. Било је
задовољство када сам у Ватопеду открио траг хероине.
Легенда о Гали
Плацидији је довољно загонетна. У та времена женама још није био забрањен
доступ на Свету Гору. Она је пожелела да на пропутовању из Рима у
Константинопољ посети Ватопед. Али, када је на побочне двери улазила у храм
Благовести, зауставио је тајанствени глас Богородице и забранио јој да иде
даље. Царица је пала ничице на под и стала да се моли, али ушла није. Касније је
наредила да се на том месту изобрази лик Богородице. Икона и данас постоји, у
ниши поред улаза. Али, шта значи ова прича? Зашто јој је Пречиста забранила да
уђе? Да ли је у њеном лицу био заустављен запад? Или је била задржана управо жена? Плацидија је несумњиво била јарки
израз женског принципа. У том случају то као да је предзнак касније забране
уласка жена на Свету Гору. Или је, на крају, у питању нека црта личне Галине
судбине?
Ко зна. Икона у ниши је
сачувала назив Предзнаменатељнице, док је Ватопедски манастир, са својом
библиотеком, ученим монасима, комфором и раскоши, добром кухињом,
григоријанским календаром, елегантним мантијама монаха, сјајним винским
подрумом – задржао нијансу извесног православног бенедиктинства.
„Дошао је Дарвин па
више нисмо Божји људи већ мајмуни, дошао је Фројд да бисмо ослободили своју
сексуалност (жене су хистеричне јер не могу да спавају са комшијом). И шта се
десило сада када смо ослобођени од свега? Да ли смо сад здрави? Психолошки?
Физички? Где иде овај свет? То очигледно није било апсолутно у реду, али је
урађено намерно, јер с таквим човеком масе можеш да манипулишеш, он је безуман,
нема смисао живота, само оно што му се нуди преко медија: да има добра кола,
где ће да иде на летовање, да пије кока-колу, да изгледа на одређени начин, док
му главне ствари измичу. Дакле, униформисање једно и прављење идиота, те
манипулисање са њима. Томе је послужила медицина у широкој мери, а психијатрија
нарочито.“
Гост емисије др Јована
Стојковић, специјализант психијатрије
Зашто Србија не може да уђе у ЕУ и НАТО? Јер би нам улазак гарантовао границу. А то се не жели. Зато се инсистира на промени Устава. И зато треба рећи НЕ! Јер ово је кадар који треба на томе да ради.
Емисија о "епохалној" посети Америкама али и о пензионерима и пензијама
Недавни терористички напади у Зворнику и Куманову подсетили су све да исламски тероризам прети Европи. У Зворнику је нападнута Република Српска, а у Куманову Македонија. Претходно је истицање заставе велике Албаније усред Београда у организацији Ослија Раме брата албанског премијера, показало да српски систем безбедности практично не постоји. Иако је сасвим јасно да су муслимански и шиптарски терористи деловали по налогу из Вашингтона, влада Александра Вучића је одлучна да успостави што боље и присније односе са злочинцима из Сједињених држава који производе хаос на Полуострву и променом Устава зацементира стварање велике Албаније. При том у српској јавности се скрива податак да је дестабилизација Републике Српске и Македоније спречена уз помоћ Москве која се широм света успешно супротставља америчкој стратегији употребе тероризма и нарко-мафије.
Вучић и Дрецун за велику Албанију
Према мишљењу Вучићевих стручњака „радикални ислам“ је крив за терористичке нападе у РС и Македонији. Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за КиМ види проблем у повратницима са ратишта који су били припадници „Исламске државе“ и имају везе са међународним џихадистичким организацијама. Дрецун решење налази у сарадњи са „привременим институцијама у Приштини и међународном заједницом“ као и посети Вучића Вашингтону где ће премијер дати одговор на „тешко питање где води Србију“ након чега ће регион ући у благостање и просперитет.[i] У овој бесмисленој причи Дрецун своди „међународну заједницу“ на Белу кућу или боље рећи травњак Амбасаде САД у Београду. Он није објаснио да сарадња са терористима Хашима Тачија, на коју се позива, подразумева и заједничке операције Београда и Приштине против непријатеља САД, јер ће Вашингтон тражити од Србије управо то, уколико се она определи за „евроатлантски простор“. Уосталом под окриљем НАТО пакта Војска Србије и шиптарски терористи учествују у заједничким војним вежбама. Дакле уколико послуша Дрецуна Србија ће постати расадник тероризма, и не заборавимо, и наркотика, друге важне полуге америчке доминације у свету. Наравно тиме ће и сама бити затрована овим злом.
Међутим Вучић је брже, боље одговорио на Дрецуново питање и пре него што је кренуо у Вашингтон. Он је преко Вол стрит џурнала, да не би дуго чекали, унапред поручио својим прекоокеанским господарима да Србији нема повратка са пута у ЕУ и да ће чак променити Устав како питање Косова и Метохије не би оптерећивало његове добре односе са терористима и агентима САД Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинајем и Едијем Рамом.[ii] Ко зна можда сва четворица установе нови празник и заједно на тај дан почну да пуштају дронове са заставама велике Албаније широм српских земаља. Добро схвативши Вучићеву поруку премијер Албаније Еди Рама је у Приштини поручио да је „заједнички кров Албанаца Европа“, а да у Прешеву наводно „траже само духовно и културно уједињење“.[iii] Тако би Вучић, како би потпуно задовољио апетите Шиптара, а да његови зомбији не излазе двапут на референдум, могао о истом трошку да избаци и КиМ али и Прешево из Устава. Бујановац и Медвеђа се подразумевају.
Руска борба против тероризма
Наравно, америчку терористичку претњу не треба никако потценити. САД и НАТО већ деценијама широм Европе и света изводе операције подметања, организују убиства непослушних политичара и обарају владе које не раде по њиховим упутствима.[iv] Међутим овај пут има ко да им се супротстави. Нимало случајно највиши функционери у безбедносним структурама Русије јавно су оптужили Сједињене државе да стоје иза међународног тероризма и трговине наркотицима. Сједињене државе су иницијатор свих савремених војних конфликата, поручио је недавно генерал Андреј Картаполов. Иако је раније изјавио да ГРУ не открива тајне, начелник Главне управе Генералштаба Оружаних снага РФ, генерал-пуковник Игор Сергун, објашњава да се Пентагон спрема да прошири мрежу својих истурених база по свету и да има намеру да са сталним или привременим статусом држи своје војне гарнизоне на територији више од 100 земаља.[v] На Четвртој московској конференцији о међународној безбедности одржаној 16. априла ове године, Сергун је директно оптужио Запад да стоји иза исламског тероризма и трговине наркотицима на којима зарађује милијарде долара. Шеф ГРУ-а је објаснио како је Вашингтон омогућио успон Ал Каиде и да је уз помоћ САД створена и терористичка мрежа Исламске државе која сада прети и Европи. У цео процес су укључене и неке невладине организације. Терористи се баве и трговином наркотицима која представља посебну опасност за свет а злочинцима доноси огромну зараду. Вашингтон и остатак Запада широм света употребљавају терористе да изазову озбиљне проблеме, како би оправдали своје мешање у унутрашње ствари других држава, упозорава Сергун.[vi]
Британско – америчка нарко мрежа на нишану Москве
Слично начелнику ГРУ-а, директор руске Федералне службе за борбу против трговине наркотицима генерал Виктор Иванов изјавио је да се балканском кријумчарском рутом, из Авганистана под контролом САД годишње прокријумчари 80 процената од 150 тона хероина који заврши у земљама Западне Европе. Посебно место у овом „послу“ има територија Косова и Метохије. У јужној српској покрајини су стационирани велики нарко-картели, а међу њима је и један од пет најјачих у свету – Камила, који годишње у трговини хероином обрне 500 милиона долара. Објашњавајући како су САД и ЕУ организовале привреду окупираног КиМ на путу евроатлантских интеграција, Иванов додаје да на КиМ килограм дроге кошта 10.000 евра, а у земљама ЕУ цена достиже и 150.000 евра. Приход од продаје је већи за 1.500 процената. „Зато није ни чудо да је Косово и Метохија постало нарко енклава у Европи“, закључује Иванов.[vii] Овде је важно приметити да руска Федерална служба за борбу против трговине наркотицима делује широм света. Недавно је проширила сарадњу са Кином и другим азијским земљама а присутна је све више у Средњој и Јужној Америци док њени бродови патролирају светским морима. Није тешко претпоставити да се ова елитна организација широм света супротставља америчкој и британској обавештајној служби (АОС и БОС) које контролишу трговину кокаином и хероином. Производња и продаја наркотика су важан део „црних операција“ из којих се финансирају АОС, БОС и њима потчињена мрежа терориста. На овај начин руске специјалне службе сузбијају глобални тероризам и парирају западној обавештајној заједници на свим меридијанима. Из речи генерала Иванова видимо да је Москва посебно заинтересована да пружи помоћ Србији. Наравно за озбиљнију сарадњу је потребна добра воља власти у Београду које за сада нема.
Руска помоћ Македонији
У Републици Српској Милорад Додик се ослања на Руску Федерацију и за разлику од Вучића не попушта Западу. Деловање руских специјалних служби је помогло и Македонији да се одбрани од недавних терористичких напада у Куманову. Терористи су по налогу САД и уз будно праћење и координацију из Бондстила слободно прешли са окупираног КиМ у Македонију. Њихов циљ је био да изведу нападе који ће довести до дестабилизације и пада владе Николе Груевског којег Вашингтон оптужује да исувише сарађује са Русијом. Терористичка група је имала и план извлачења преко Оебса. Међутим терористи су откривени, изоловани и готово у потпуности ликвидирани уз сву подршку коју су имали из САД, а македонска влада није пала. „Црвена ћелија“ АОС-а у Београду задужена за медије је у једним дневним новинама покушала да спинује информације о Куманову подметањем лажне вести како су војници САД ликвидирали терористе, али нико у њихову пропаганду није поверовао. Такође је пуштена информација да је БИА раније упозорила Македонце да се очекују терористички напади. Међутим и овај податак је био више пропагандни и у корпи са сличним припремљеним вестима према којима су наводно тајне службе са Запада унапред упозориле Груевског, а он није реаговао на време због чега је по Бриселу и Вашингтону крив за Куманово. На жалост БИА је под „реформама“ ЦИА у тако јадном стању да није знала ни за заставу велике Албаније коју је усред Београда донео и развио Осли Рама. Македонцима су у одбрани државе помогле руске специјалне службе, а акција терориста у Куманову је пропала.
Додајмо још да се генерали Сергун и Иванов налазе на „црној листи“ САД и ЕУ. На примеру Балкана видимо и због чега. Они се успешно супротстављају пројекту велике Албаније коју стварају САД и ЕУ. Русија је способна да помогне својим савезницима широм света иако се не граничи са свима њима. Ту је шанса и за Србију коју не треба пропустити. Потребна је само добра воља. Упркос Вучићу и Шиптарима као и њиховим газдама у Вашингтону и Бриселу, Србија ће се уз помоћ Русије – устати!
Зашто је најава измене
закона о насиљу над женама и у породици заправо увод у насиље над породицом?
Довољна је сумња већ и то што кампању покреће „Блиц“, а затим, по директиви, и
све остале новине, које су дан пре тога известиле јавност како све новине нису
у могућности да објаве истовремено све вести. Сад јесу? Сем тога, у земљи, где
је дозвољено да гладујете, да будете без посла, да останете на улици, они брину
о насиљу у породици?! Није ли то заправо пут ка томе да се деца прогласе
државним власништвом? Размислите! Јер у новом уставу, који се пише споља, биће
дозвољено склапање геј бракова и усвајање деце. Одакле ће добијати децу, јер,
побогу, не сме им се ускраћивати право (тако они говоре да су им други криви, а
не они сами, а све аминују психолози, а хришћани и други људи су хомофобични)?
Нико и не мисли на децу, а по сиротиштима деца чезну за својим родитељима, а
овамо желе да се деца рађају у незнању ко им је отац и мајка. То не може да
води на добро, а друштво које жели да меша болесно и здраво у целину не може
донети ништа добро.
Треба да знате како су
вакцинисали децу овде код нас: без икаквог обавештења родитеља, довели су их у
Дом здравља, закључали, и све вакцинисали иако је међу њима било и деце која у
том тренутку нису смела примити вакцину. Мислите ли да ће тако поступати по
целој Србији? И у Рашкој области? Исто важи и за закон о ненасиљу. То ће се
односити само на неке. Погодите кога?
Емисију „Гнев Србије“, у
којој се обрађује ова тема о насиљу, можете послушати од 59.40.
Упамтите: имате све обавезе према деци, али не и права!
Недавно је шеснаестогодишњи дечак дошао на сајам књига који је организовала Торонтска управа за школско образовање. И ту је нашао књигу под називом «Како безопасно упражњавати настран секс». У књизи се говори о томе како задовољити сексуалне жеље уз помоћ садизма, мазохизма и других «изама».
То је изазвало скандалчић. Сад чиновници који су задужени за образовање наводно треба да испитају ова случај...
Зашто пишем «скандалчић», а не «скандал»? Па зато што оваквих случајева у Торонту има много. Појављују се свако мало, захваљујући родитељима којима није свеједно.
Један од најодвратнијих случајева десио се 2013. године кад је на зиду у учионици једне школе седам месеци (!) висио плакат с приказаном двојицом мушкараца који чак не желим да прикажем на овом сајту.
Плакат је открио неко од родитеља. И то је доспело у медије. Опет је избио скандалчић. Плакат је скинут. Али замислите: седам месеци ниједан наставник није изразио негодовање, није се зачудио због плаката који је био окачен у учионици у којој уче деца од 12-14 година...
Све то веома личи на «испипавање пулса» друштва. На исто оно проверавање као скакање «пуси рајотки» у храму. И на пажљив нељудски поглед: да ли ће људи приметити или неће, а ако примете – шта ће се десити? Хоће ли прећутати због страха да се не прочују као «хомофоби» или ће негодовати?
Родитељима из Торонта се мора признати: они негодују. Прошле недеље у школе у Торонту није дошло 35 хиљада деце! Родитељи су их задржали код куће у знак протеста против новог програма сексуалног образовања по којем ће деци у првом разреду објашњавати шта су «вагина», «вулва», «пенис» и «сексуални склад», трећацима ће позитивно говорити о хомосексуализму и истополним «породицама», шестацима ће о мастурбацији причати као о «пријатном начину за упознавање свог тела», а седмацима и осмацима – о оралном и аналном сексу. Планирано је још да се деца упознају с «теоријом полова» по којој их нема два, већ много. И ти ниси обавезно дечак или девојчица, већ како се осећаш...
Узгред речено, годину дана пре тога у ванкуверским школама је предложен програм по којем дечак, ако се осећа као девојчица, може да игра у женском спортском тиму и да иде у женски тоалет. Исто се односи и на девојчице које се осећају као дечаци. У Ванкуверу је деци такође дозвољено да облаче одећу пола који изаберу и школа не мора да обавештава родитеље о таквом понашању њиховог детета.
Огромна кинеска заједница у Ванкуверу је протестовала. По друштвеним анкетама само 20% Кинеза се позитивно односи према хомосексуалцима, док је међу Канађанима толерантно 80%.
У Торонту су на протест изашли сви: Англосаксонци, Кинези, муслимани разних националности, Руси, Грци, имигранти из Африке... Средином априла ове године одржан је митинг против новог програма за сексуално образовање на којем је своје мишљење изразило око пет хиљада људи. «We say “No!”» («Кажемо: ‘Не’!») – тако гласи слоган читаве огромне кампање против сексуалног образовања.
Митинг је организован преко пута зграде скупштине провинције Онтарио, у којој заседа Кетлин Вин – премијер провинције, која не крије да је лезбејка и која намерава да програм који је ужаснуо родитеље у основне школе уведе од септембра.
Она није чула родитеље. Није хтела да их чује. Прво је окупљене назвала «хомофобима», затим су новине писале да су у питању «верујући», а онда је министарка образовања Лиз Сандалс рекла да родитељима управља опозиција...
И тада је одржано још неколико митинга у различитим крајевима града, а онда је почео највећи штрајк родитеља у историји Канаде. У неким школама није било до 90% деце.
Власт се приметно узнемирила. Новине су засад наизглед неутрално расположене, али су више пута објављивале информације о предстојећем штрајку, на основу чега се могло закључити да деле ставове родитеља, пошто су промениле тачку гледишта. И објашњавају да су наводно неки злонамерници неправилно протумачили нови програм сексуалног образовања, да су намерно довели родитеље у заблуду, а он заправо за циљ има спречавање ране трудноће, као и заштиту деце од онлајн-педофила, заштиту ђака-хомосексуалаца или транссексуалаца од задиркивања... Као и... Може се набројати много онога што влада Онтарија каже у одбрану свог програма.
Али родитељи су га прочитали. Не само то, он им је познат од 2010. године, кад је извршен први покушај да се уведе у школе. Тада су отпор сексуалном образовању пружиле хришћанске организације. У Канади живи пастор-евангелиста Чарлс Меквити. То је познат човек који предводи организацију «Хришћански колеџ» од неколико хиљада чланова. У бици су учествовале и друге хришћанске заједнице. Управо оне су обавестиле јавност да влада Онтарија намерава да неприметно уведе у школу нови програм за сексуално образовање. Кад су у медијима објављене неке тачке из њега избио је скандал. Родитељи су почели да протестују и власт се повукла... Тада премијер још увек није била лезбејка Кетлин Вин, већ обичан отац породице Далтон Мекгинти. Управо он се повукао под притиском јавности.
А Вин, која се пре више година развела од мужа и која је код своје троје деце довела партнерку-лезбејку, одмах је изјавила да она није Мекгинти и да се неће повући...
И шта сад, упитаћете...
Штрајкови су окончани. У неким медијима се врши агитација за сексуално образовање. Почело је прикупљање потписа преко интернета за његово увођење (по угледу на родитеље који су прикупили око 70 хиљада гласова против сексуалног образовања). У новинама се стално објављују анкете. Само што увек дају исте резултате: негде је 72% родитеља против, а негде и до 80%... У новинама се алудира на то да су сами Канађани за сексуално образовање, али емигранти муте воду, пре свега муслимани.
Међутим, то није истина. Организатори митинга и штрајкова су рођени Канађани. И 2010. године и сад подигле су се управо канадске хришћанске организације. А емигранти се, и наравно, највише муслимани, одазивају на апел да се деца заштите од разврата.
У оквиру борбе неколико хиљада родитеља је ступило у Конзервативну партију Онтарија (Кетлин Вин припада Либералној) како би за вођу, а то значи – и за главног опонента Винове – изабрали човека који је обећао да ће се борити против сексуалног образовања – Патрика Брауна. И изабрали су га. Јуче су се родитељи Онтарија радовали резултатима гласања. Победио је Патрик Браун који је добио 62%. Од њега је изгубила жена која је његове ставове назвала «старомодним».
Тако да родитељи Онтарија сад већ имају свог борца. И намеравају да уколико власти не одустану од новог програма сексуалног образовања, ступе у штрајк на неодређено време, да упишу децу у приватне школе и да им обезбеде наставу код куће, јер је у Онтарију то потпуно легално.
Наравно, то би за родитеље представљало велики проблем. Неко (највероватније мама) ће морати да напусти посао, али људи не виде други излаз. Ако се уведе нови програм сексуалног образовања, одлазак у школу за децу неће бити безбедан. Основне школе деца похађају од предшколског узраста до 8. разреда (4-13 година). И ако у периоду полног сазревања пубертетлијама на часовима буду пунили главу о различитим врстама секса и приказивали видео и фотоматеријале, ко може да гарантује да узбуђени тинејџер неће извршити насиље над другарицом из разреда или над малишаном у школском тоалету?
Родитељи су посебно гневни због тога што је у време док се радило на овом програму за сексуално образовање 2010. године министарка образовања у Онтарију била Кетлин Вин, а њен заменик је био Бен Левин. Дакле, овај човек је 2013. године ухапшен и оптужен због дечје порнографије. Тренутно му се суди. Проглашен је кривим због писања дечје порнографске приче, али је главно то што је на сајтовима на којима се окупљају љубитељи ицеста давао консултације мајкама како да развраћају децу и како да упражњавају секс с њима. Левин је признао да су он и жена сексуално искористили своје три кћерке и да се нада да ће му одрасле кћерке дати унуке како би с њима исто поступио...
Подсетићемо на то да је професор Левин био заменик министра образовања у Онтарију. Путовао је по целом свету и држао предавања. О програму сексуалног образовања против којег родитељи сад штрајкују 2010. године је писао да је «за њега представља приоритет».
* * *
У северноамеричком друштву се одавно прича о томе да педофили намеравају да крену путем хомосексуалаца у одбрани својих права. И први наговештаји су одавно присутни... На седницма Америчког удружења психијатара се више пута говорило о томе да педофилија није психичка болест, већ оријентација... А где је оријентација, разуме се, не сме да постоји дискриминација... Такође су разноразни «истраживачи» изјављивали да је «негативан утицај секса с одраслима на децу преувеличан» и да су наводно вршена истраживања која су показала да су се људи који су доживели насиље у детињству у зрелим годинама реализовали... У Северној Америци постоје организације које пишу о томе да «нико не сме бити лишен задовољства због узраста». Разуме се, не ради се о старцима. Они имају иста права као сви остали одрасли људи...
Замислимо на тренутак да су педофили успели да се легализују. Али где ће узети децу? Ко ће их дати? А родитељи који буду одгајани по новом програму сексуалног образовања – у складу с новим причама о томе да «стереотипи ометају живот», да су истополне «породице» равноправне с обичним, да «за љубав нема пола», односно, где се данас може бити с мушкарцем, а сутра са женом, где данас неко може да буде дечак, а сутра девојчица... Таквима је касније довољно рећи да је деци једноставно потребан одрастао наставник који ће их професионално увести у полни живот и они ће пристати...
Родитељи Онтарија настављају борбу. Власти обећавају да ће нови програм сексуалног образовања увести у школе у септембру тако да ће се главна битка вероватно одржати најесен. А засад су изабрали вођу опозиције – Патрика Брауна. Католици су такође упутили писмо Римском папи преко његовог представника у Канади. У Католичку цркву у Канади се више не надају, зато што су неке битке већ одавно изгубљене. Али тренутно је главно оружје у рукама мама и тата – штрајк на неограничено време. Он највероватније неће моћи да се избегне.
у.п.: Ако се добро загледа у наслов уџбеника, у приче оних који ово заговарају, овде се уопште не ради о заштити деце од злостављања, већ напротив: о томе да крену што раније са употребом и пристајањем на секс. У чијем је то интересу? Деце?
Људи воле да се смеју. Тешко је рећи да ли су заиста весели онолико колико се гласно смеју или иза грохотног смеха крију страх и очајање. Они који се грохотом смеју сигурно неће рећи о чему се ради. Или не схватају или неће да открију тајну. Једноставно ће рећи да су весели и слагаће, а да ни оком не трепну. Слагаће сами себе. И тако смо, започевши причу о смеху придружили гуске људима који се смеју, јер кажемо да «гачу».1 Сад ћемо придружити и коње зато што ћемо за оне који се бучно смеју рећи да не само да «гачу», већ и да «ржу». Гуска је глупа, а коњ је похотан. Човек који се смеје као да рже и као да гаче је такође похотан и глуп. Иначе се не би смејао, или би се смејао мање и тише. То нису речи о неком далеком и туђем човеку. То су речи о самом себи, зато што и у мени постоји љубав према смеху. Љубав иза које туга и очајање крију своја црна лица.
Смех је посебно гласан за време чамотиње и бесмислице. Пир у време куге, пир Валтазара, Неронове оргије, све је то било непосредно пред смрт. Уочи погибије без покајања. Овакав смех је грчевит. Он представља звучну позадину, саундтрек управо овог пира за време куге. И сви подсмешљивци и кикотавци, слуге индустрије кикота – често су само слуге безумља, које је завладало масовном свешћу. Ево, могу да замислим како је много повода за смех Ноје пружао у старе дане својим грешним савременицима.
– Јесте ли чули? Овај безумник већ ко зна колико година гради неки огроман сандук и прича да ће бити потоп. Ха-ха-ха.
– Да, чуо сам. Спрема се да окупи животиње и уверен је да му је Бог то заповедио. Ха-ха-ха.
– Да. Овај сандук зове ковчег и хоће да плови њим док ми будемо тонули. Хи-хи-хи.
– Ми? Да тонемо? Овде су и кише ретке. Пукао сам од смеха кад сам јуче с друговима причао о тој глупости. У близини нема ни реке, ни мора. Све саме планине. И он је већ неколико деценија протраћио на своју глупу градњу. Да ли човек може тако бескорисно да употреби године живота које су му дате? Ха-ха-ха.
– Оставите на миру тог болесног човека. Нека гради свој огроман сандук и нека уђе у њега кад почне потоп који никад неће почети. Боље да се бавимо нечим пријатнијим.
И одлазили су не кријући осмех, да се баве «пријатнијим» стварима, због којих су једном почеле да лију необичне кише, и горе су постале мокре, и свако тело је покрила вода. А Ноје је представљао смешан призор. Он је био ругло и то такво ругло које је трајало и дуго година и било је бесплатно. Ноју се није смејао само слепац, а и он се вероватно помало кикотао слушајући људске приче.
Каже се да је лако смејати се боксеру, али није тако лако избећи његову узвратни смех. Лако је смејати се и свецима док не дође време да се испуни речено. Право је задовољство смејати се до миле воље блаженим чудацима док нам не закуцају на врата. Кикот поводом онога што предузима свет човек је довољно јак да покрене локомотиву. Многим Московљанима се поправљало расположење док су гледали блаженог Василија и његове испаде. Наводно, шта ће му то, и каква је то глупост – бавити се сличним стварима? Међутим, ова питања су узалудна. Узалудна и празна. Време ће све ставити на своје место.
Ево, и Лот је разговарајући са својим зетовима, односно с мушкарцима који су пристали да узму његове кћери за жене, рекао: «Устајте, идите из места овог, јер ће сада затрти Господ град овај» (1 Мојс. 19, 14). Реакција наведених зетова на речи несуђеног таста је била иста као реакција људи из времена Comedy Club, иако телевизора, као што разумете, није било. «Али се зетовима његовим учини да се (Лот) шали“. (Исто.) Шали се човек. Шта ту није јасно? Стар је, глуп је. Дешава се. Зар не може да се нашали?
И сви они који су живели у Нојево време, као и у Содому, толико су се били навикли на шале да им је без хлеба било лакше него без њих. Све под небеском капом је повод за смех. Смрт је шала. Зачеће је шала. И рођење је шала. Нож у ребро, метак у груди, аутомобил у зид – све је шала. Муж се раније вратио са службеног пута. Јеврејин, Рус и Пољак се возе у истом купеу. Грешник на вратима Раја беседи са светим Петром. Шта недостаје овим темама? Све ћемо самлети у машини за млевење шала.
И шта? Зар се не сме? Где је написано да не сме? И не поставља се питање да треба забранити шале, као што ће закључити неко ко је глуп. Смех се не може забранити, јер има корен у људској природи. Смех ће постојати до Страшног суда. Али је суштина у томе да постоји «време плача и време смеха» (Проп. 3, 4) и «време плача» наводи се испред «времена смеха», односно, оно је са смисаоне тачке гледишта прво.
Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, јер је велика њихова плата на небу, доћи ће време да грешници чупају косу и да се посипају пепелом. Проверите себе на основу овог камертона.
И главна ствар. Ако вам неко (можда и сам Лот) каже: «Иди одавде, јер је Господ проклео ово место», Боже сачувај да ове речи схватите као шалу.
у.п.: Док размишљамо о овом тексту ево још неких мисли које полако заживљавају у српском народу; само опрезно с њима: могу да се учине смешне. А можда то уопште нису...
