Познато вам је да је израиљски народ био омиљен Богу. Колико је само милости Бог показао на њему и како га је често спасавао на необичан начин!.. Израиљ је, са своје стране, служио Богу по закону који му је дао Сам Бог и хвалио се пред свим народима именом Господа Саваота, Коме је служио. Пођимо сада у мислима до њиховог храма и погледајмо шта се тамо догађа... Приносе се на жртву овнови и теоци, пали се кандило, поју се псалми; и то за младине, сваке суботе и о празницима - све по закону Божјем. Гледајући ово рекли бисмо: благочестив народ! Како је пријатно Богу да гледа на ова дела њихове вере и богопреданости! Али јавља се пророк Исаија и чујте шта каже о њима, говорећи у име Божје: Да грешна народа, семена зликовачког... не приносите више жртве залудне, на кађење ваше гадим се... празнике ваше мрзи душа Моја... Немојте долазити да се покажете преда Мном... Кад чујете ово спремни сте да се у чуђењу запитате: откуд, Господе, такав гнев? Ево вам одговора: зато што је срце њихово испуњено лицемерјем, лукавством, пљачком, немилосрдношћу према удовицама и сирочади, неправдом, угађањем телу и развратом. Ето шта им је било у срцу!... А споља кад се погледа - чинило се да су сасвим исправни.

Још поразније ово исто представља пророк Језекиљ. Седео сам, каже, у дому своме, кад ме узе Дух и постави - у виђењу Божјем - у трем јерусалимског храма... Ту сам видео рупу у зиду. Човек, који се при томе појавио, рекао ми је: уђи и види зла безакоња која се ту чине! Ушао сам и видео: свакојаке животиње што гамижу, и свакојаки гадни скотови и сви гадни идоли беху представљени по зидовима свуда унаоколо, а пред њима су, кадећи, стајале старешине Израиљеве, држећи сваки своју кадионицу у руци (Јез. 8). Шта је то? Је ли то било у стварности? Не. Овим је представљено то шта је свако помишљао у тајности, говорећи: Господ не види. Животиње представљају страсти, којима је било испуњено њихово срце, а кађење - робовање тим страстима. Такви су Израиљци били у срцу!.. Али, ко је то видео?... Нико са стране... Видео је Бог и преко пророка је донео Свој суд над њима по томе какви су били у срцу. Зато што су се, каже, предали нечистотама, говорећи: не види Бог. А Ја сам ту... Неће их жалити око Моје, нити ћу се смиловати (Јез. 9, 9-10). Ето шта је испало. А по спољашњем држању они су могли да се учине честитима.

Присетите се из житија Андреја, Христа ради јуродивог, како му је било откривено унутрашње расположење једног човека. Сви су поштовали тог човека због његове трудољубивости, предусретљивости и уздржаности. Али Свети Андреј је дошао и видео змију среброљубља како се увила око његовог врата. Дакле, једно је било споља, а друго унутра.

Други пут - неко је ишао, мушкарац или жена, не сећам се, наизглед без ичег лошег у себи, али Светом Андреју су се отвориле очи и угледао је анђела који је себи запушио нос. На питање шта то значи, анђео је рекао: неиздржљив је смрад блудне страсти којом је обузето ово лице. А споља се ништа такво није видело.

У житију Јевтимија Великог описано је како је у њиховој земљи живео неки старац, кога су сви сматрали за светог и богоугодног. Али када је био на самрти, дошао је други старац и видео како демони окружују самртников одар, са радошћу очекујући исход његове душе... Видите шта су сви мислили, а шта се на крају испоставило!

Причали су такође да је у египатској пустињи живео један старац, који је, кад би му неко послао неки дар, одмах погађао шта је било на души дародавца и увек је говорио ученицима: ту је крв, ту су сузе, ово се даје из користољубивости, а ово је од телесне нечистоте, или од сујете и гордости.

Било је и много других случајева који показују да је сва сила у расположењу срца и да, какав је ко у срцу, за таквога га сматрају Бог, анђели и сви свети. Али и ово је довољно да бисте се уверили да је тако... Окренимо се сада сами себи!

Када би се неком отвориле очи ума и када би погледао нас који смо се сада овде сабрали, шта би се показало?.. Даруј нам, Господе, да и пред Богом сви будемо колико год можемо беспрекорни, као што сматрамо да јесмо и желимо да нас други за такве сматрају у нашим међусобним односима. Али, браћо, шта ће ту речи ласкања? Не варајте се самоувереношћу, уђите у себе и разаберите фине помисли и устремљености вашег срца, сваки свога - и по томе судите себи, одређујући, без лицемерја, какви сте, знајући да сте се као такви, а не другачији, показали Богу и читавом духовном свету. А затим исправљајте лоше у себи и засађујте добро. Неко од светих отаца представио је срце као сасуд пун свакојаких гмазова и змија, које, сваки пут, чим човек смисли да нешто учини, излазе из њега и, ако је дело зло, хране се њиме, а, ако је добро, покушавају да га упрљају својим отровом. Ако је човек пажљив према себи, он неће допуштати зла дела и тако неће давати храну змијама, него ће их исцрпљивати и спречавати њихове покушаје да упрљају добра дела ударајући их у главу. Настављајући неуморно у истом духу, тако да се трудимо, на крају ће убити ове змије и мртве ће их избацити напоље. Змије су страсти и зле склоности. Њихова смрт је очишћење срца од страсти. Око тога треба да ревнујемо. Престанимо да чинимо грехе, а почнимо да чинимо добра дела тако да се уз њих не мешају никаква зла осећања и расположења. А ако се нешто и омакне, очистићемо то покајањем. Поступајући тако бићемо чисти, не само пред људима, него и пред лицем свевидећег Бога... Дај Боже! Амин.

 

Свети Теофан Затворник

Из беседа тамбовској и владимирској пастви, 1859-1866.