Грађанин покорни
Како ћете препознати грађанина у Србији? Он ради исто што и његови родоначелници: док Србе бију, вешају, черече, убијају – он окреће главу одлазећи на концерте или у биоскоп. Грађанин ће вам бранити да васпитавате своју децу. Грађанин је борац за равноправност полова и да се уводе појмови тренер и тренерка, посланик и посланица. Упљуван је од борбе да то заштити, уопште не примећујући да се већ увелико уводи родна равноправност која полове не признаје. Бори се против „ратнохушкачке“ политике Срба (таман посла да то непријатељ ради) и уједно се залаже за донацију органа (треба, то ће у будућности бити валидна наплата дугова) а зверски убијени живаљ на Космету само што не прогласи за донаторе. Бори се за останак Фолкландских острва у власништву Енглеза, брине о правима у Украјини (таман посла да размишља успут и о Србији). Подржава и права ЛГБТ да парадирају. Све ово и друге бесмислице он ради. Али никог од нас, нас као људе, без обзира на веру, нацију или склоности не штити од гажења људских права! Овим он, заправо, подржава свеукупну тиранију над људима, одузимајући им, једно по једно, људско право: на воду, на ваздух, на кућу, њиву и све оно од чега заиста зависи живот сваког од нас. На памет му не пада да пита Запад за уранијумске бомбе чија радиоактивност све више улази у нашу земљу, воде, ваздух и од које ћемо сви да се разбољевамо. Ништа људско, ништа морално нема у њему да, ако и не мисли на друге, да бар мисли на своју децу. Корист је њему једина вера којој се клања! Али то неће ни њега ни његову децу заштитити од болести. Здравље нема цену.
Питао је син оца како да најбрже и најједноставније дође до виле, јахте а отац му рече - да прода државу.
Можда би било добро да овај отац, који васпитава сина да буде грађанин покорни, погледа на Горбачова: и он је то радио, а сад свира да заради и преживи. Зашто? Јер су сви њихови рачуни ван земље! И они сами најмање су власници над њима. Чиме те уцењују, то ти одузму. На крају испадне да си радио – џаба.
Рат у Подгорици, полиција пуца на народ
Радио "Снага народа" - Ванредна емисија поводом дешавања у Црној Гори
Сан смешног човека
Изузетан анимирани филм рађен по мотивима приповедке Ф.М.Достојевског. Филм је радио један од највећих светских аниматора Александар Петров, добитник «Оскара».
Сан смешног човека приповеда о очајном човеку, који је огорчен животом и који одлучи да почини самоубиство. На путу који води ка његовој кући, он упознаје девојку у невољи која га моли да дође и помогне јој, али он не пристаје и одбацује чак и девојчицу чија је мајка у опасности...
Спасење родитеља зависи од деце
(слика са нета)
Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).
Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.
За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: „Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).
Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“ (1. Сам. 2, 24).
Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то - старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца...
И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара...“
Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се и, бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери.“ У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).
Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу“ (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).
Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко... има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: „да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).
Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене - као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу - тешко греше пред Господом.
Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину - на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест - да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.
Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.
Николај Е. Пестов
др Јована Стојковић о „паради“, ЛГБТ феномену
Српски синдром
Послушајте, пријаће вам!
- гост: др ЈОВАНА СТОЈКОВИЋ, доктор медицине, специјалиста психијатрије
- тема: о текућим проблемима и питањима у Србији, у вези са политиком, здрављем; борба против система на свим нивоима; психологија и психијатрија проблема политике у Србији, ЕУ, свету...
Острво
(слика са интернета)
Зло је тренутно - на врхунцу славе. Оно је респектабилно. Оно је пред вратима. Чини се, читава Земља је већ у његовој власти. Русија, над којом су се у духовном погледу још сасвим недавно указивали многобројни малени кадови молитава, који се узносе према небу, променила се. А ипак нешто спречава победу непријатеља људског рода. И, сигурно, ако би неко од наших савременика могао видети невидљиво, он би разликовао, можда и ретке, али благомирисне молитвене кадове - над маленим градовима, селима, храмовима и породицама.
Псковско језеро. Острво Залита. Сиромашно рибарско сеоце. Скоро 40 година служи овде Николај (Гурјанов), митроносни протојереј, настојатељ храма Светитеља Николаја. Стотине и хиљаде људи из читавог Православног света долазе код њега по благослов.
Засадитељ дрвећа
Монахиња Нина: „Ми смо раније овде долазили на летовање. Једанпут идемо, а нама у сусрет иде брадат мушкарац са обрамицама. На рамену му се подерала одежда. Одложи кофе - и неочекивано нас пошкропи водом. Смеје се. Тако смо се упознали са оцем Николајем. Од тада се код њега и хранимо.
А било је то пре 38 година. Тада је на острву било врло мало дрвећа. Гробље је изгледало као пустиња. Стабла, која се виде унаоколо, је сам баћушка засадио. Њиме је и гробље засејао. Воду је са језера носио да полива младице са око 300 м удаљености. А када смо се упознали, имао је већ 50 година... И покрај своје куће засадио је дрвеће, ретко за ове крајеве. Отац Николај је по професији био биолог. Затим су га ухапсили у оним тешким временима. Седео је у тамници неколико година. О томе је и песму написао.
Тада је дао себи завет да ће постати свештеник. Служио је и у Вилмусу. Тих година је боравио код прозорљивог јеросхимонаха Симеона Печерског. Овај му је три пута рекао: „Толабс! Толабс! Толабс!“ Раније се наше острво тако звало. И одиста, баћушку су благословили да служи овде ближе родном крају. Он се и родио недалеко одавде, поред оног места где се одиграо „Бој на леду“, где је Свети благоверни Кнез Александар Невски зауставио насртљивце на веру Православну.
А стабла – гле каква су! Држе својим корењем читаво наше невелико острво. Овде се такве буре развију да понекад мислиш како ће сво тло испод ногу однети. Али не! Учврстио баћушка острво.“
Праведници земље руске
Нина Алексејевна Великопољска, овдашња житељка: „Ова су места овде, уопштено речено, чудесна. На суседном острву, које се раније звало Горње, у XVI веку подвизавао се Свети праведник Доситеј Горњеостровски. Стајао је на острву величанствени храм. Затим је, кажу, отишао под земљу. На његовом месту се формирао брег. Када сам била девојчица, једанпут са мамом идем по шумиа а борови су тамо огромни, вековити, и излазимо управо на тај брег. Чујем, као неко црквено појање. Баш испод брега се ори. Привијам се мами - она не чује ништа. Потом сам често причувљавала то појање. Грехова ради очито.
Преподобни Доситеј хода по тој земљи. Овде је живела, не тако давно, благочестива старица Јефросиња. Једанпут је у сну видела Свеца. Овај јој каже: „Ти си ми се молила и ево – дошао сам ти! Много је унаоколо прљавштине (дакле, грехова).“ И повео је старицу на тај брег. Показао јој је осам келија, тамо праведници служе, поју. А девета соба је била закључана.
Затим се испоставило да је Јефросиња спавала три дана без прекида. Већ више нису знали шта са њом да раде. После тога се Јефросиња ускоро преставила и било је очито да она већ зна свој смртни час.
Старци памте и Блаженог Михајла, прозорљивца и праведника, који је овде живео. Његова хумка се налази на гробљу. Код њега је, још као деветогодишњи дечко, долазио отац Николај. А овај га је одмах препознао: „Ти си ми најдражи гостић“, говорио је...“
Путници поклоници
У осам сати изјутра, речни трајект „Зора“ превози прве поклонике из Пскова. Неколико десетина људи. У редовима, они крећу на исту маршруту: поред храма Светитеља Николаја према маленом зеленом дому насупрот гробљу. Тамо у дворишту већ чекају други. Они који су ноћили на острву.
Усредсређена и тужна лица. Углавном долазе због неке несреће. Лице једнога је, истина, узбуђено и светло.
„Зовем се Виктор. Судбина ме довела Старцу. И то не лака. Био сам официр-јуришник, затим сам служио као плаћеник у Карабаху. Затим – затвор. Тамо сам први пут Православну књигу прочитао. Организовао сам у затвору грађење храма. Одмах су ме ослободили.
Сада живим у Лењинградској области. Народ је сиромашан, новца нико нема. А ми смо решили да подигнемо три храма. Дошао сам по благослов. У Пскову сам новац изгубио. Кренуо сам пешице, људи су ми показивали пут. Најпре сам промашио циљ и стигао у један од локалних манастира, а не оцу Николају. Затим сам 40 км пешачио - натраг до Пскова. Ципеле су ми се поцепале. А затим још 30 км до језера. Све се мислим, како ћу се вратити без новаца? Но добри људи су ме и без тога довели. Код једне старице сам се бесплатно настанио.
Док сам ишао овамо све сам мислио шта ћу рећи баћушки? Као да сам са Богом разговарао. Кад сам дошао, тек што сам заустио, све је постало јасно. Благословиће ме отац Николај и назад.“
„Ми смо такође дошли по благослов у храм“, каже свештеник отац Михаил. „Баћушка нам је дао новчић. А он је за нас као од злата. Вратили смо се кући, а тамо - час се јављају задужбинари, час неко грађевински материјал даје бесплатно. Псковска провинција је, треба знати, сиромашна. Сада смо“, отац Михаило вади фотографију прекрасне Цркве, „донели баћушки да покажемо шта смо до сада урадили.... Таквих случајева је било много. Ако баћушка да благослов, ствар ће поћи како треба. Све што он предскаже – догоди се.“
Чуда праведног слуге Божјег
Александра Фјодоровна Кузјакова, овдашња: „Овде свакакви људи долазе за помоћ. Сећам се, један није могао да хода. Сишао је са инвалидских колица и око Цркве за баћушком, на коленима, како-тако, препузао. И баћушка се одједном окренуо и говори: „Сашка, ти сада не пијеш, не пушиш, дајем ти благослов. Устани, сад си онакав какав треба да будеш.“ И тај је устао, кренуо. Сви су људи то видели. Затим је тај Сашка долазио, чак га нисам ни препознала, потпуно здрав мушкарац.“
Монахиња Нина: „Баћушка свима говори: „Не пиј! Не пуши!“ Али како људе да уразумиш?
Један је потпуно пијан забасао у Цркву и као да га је снашло неко помрачење ума. Дохватио је старинску икону Николаја Чудотворца и треснуо је о под. Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут - развалила се подна даска... Таквоме се зна шта следи. Није прошло ни два дана - утопио се у плиткој води одмах крај своје куће.
Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да чита молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца, која су била на гробљу, у ужасу су се разбежала. Мене је захватио огроман страх! А баћушка ће нама: „Не бојте се, не бојте се, сестрице у Христу!“ Скрстио је руке усопшему и рекао:
„Лези, лези мирно.“ Тако се то поновило три пута. Три пута је пијаница треснуо икону - и три пута су му се руке подигле. Цело село је сведок.
А баћушка је рекао: „Тридесет година мораћу да се заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!“
... Чудеса прозорљивости се још увек догађају! Једна жена је дошла баћушки, каже: „Благословите, баћушка. Мом сину је данас рођендан. Ја сам пуно буре пива спремила.“ А отац Николај одговара: „Пиво? Какво пиво ако не буде ништа живо, Марјушка?“ Одједном је дохватио штаку и потерао је до саме обале, једва је успела да се укрца на „Зору“. Стиже кући збуњено, отвара врата, а тамо син омчу око врата набацио, хоће да се обеси...“
Два пута кроз живот
Напокон се врата на кућици отварају. Радни дан, а одједном:
„Света вам Недеља и Празник! Нека вас чува Свемилосрдни Бог на дуге године и лета. Спаси, Господе, и помилуј вас за ту истину, која води у велику радост. А куда? У вечност и блаженство. Овде ми привремено живимо. Овде је кратко наше постојање, а тамо је бесконачност – живот. За тамо постоје два пута: страшни паклени огањ за грешнике, а за праведнике блаженство. Дарујем вам ону истину, која је неопходна за спасење. Ми ћемо увек вапити Спаситељу света: „Господе Исусе, спаси нас од тих дела и безакоња противних оној Истини која дарује блаженство...
Радујте се и веселите се, драги моји, што сте у блаженству“, говори отац Николај. „Па ви нисте без крста. Са крштењем сте добили на телу крст. И тај крст ми носимо читавог живота. Крсту се клањамо, на којем је био распет Спаситељ света, Господ. И радује се наш дух и весели се.“
Монахиња Нина: „Једанпут нам је баћушка рекао: „Ево, сестрице у Христу, сада ћете, посећи старе иструлеле крстове са гробаља да их заменимо новим.“ Посекли смо – чекамо. Свуда црвоточина и ивер. Баћушка трчи са чистим платном. Говоримо му: „Оставите, баћушка, ми ћемо све то покупити.“ Он одговара: „Није ваша дужност крстове да носите.“ А претходно је сам наложио пећ у купатилу и опрао купатило. Све до последње трунчице је сакупио и спалио у пећи.
Ето како се односи према Крсту.“
Старац сваког помазује маслом. Затим следе тихи кратки разговори. Ево, прилази отворено радознала млада и нашминкана особа. Очито хоће чудо да види. Отац Николај је одстрањује лаким покретом руке.
Друкчијим, сујетним људима, Старац благо говори: „Пливајте, пливајте, драги моји, ако вас ветар подигне, да не да Бог да потонете.“
На питање одговара кратко. Стално чујеш: „Можда... Нека би Господ помогао... Можда... Не говори глупости... У манастир крени са 85 година, а сада држи предавања... Опериши. И то што је могуће пре. У Смоленску... Не треба... Можда... Моли се. Молитва мајке са дна мора ће се дићи.... Глава боли? (он лупка сувим дланом по челу младе жене). „Сад си здрава. Видиш, чак си добила и румен на лицу...“
Може се учинити да баћушка није сасвим присутан, да му мисли лутају ко зна где... Шта да се ради? Он се постојано налази у стању молитве. И, сигурно, општећи са поклоницима, чује не само њих, иначе, како би могао тако сигурно да одговара људима које види први пут?
Монахиња Татјана: „Баћушка је - високообразован човек, зна неколико страних језика, а са људима говори кратко и искључиво једноставно. Речи су данас обезвређене, излизане. Ништа њима нећеш доказати, никога убедити, никоме помоћи. Баћушка се моли, и моли да се и други моле.“
Разговор са баћушком
Баћушка је физички слаб. Али духовна бодрост његова је зачуђујућа. Две девојчице, од 6, 7 година говоре о њему: „Чим нас угледа, отац Николај трком долази да нас благослови.“
Његов корак је лак и брз. Он одиста скоро трчи, а понекад се чини – лети над земљом.
Ево је изашао из храма, угледао је нашу телевизијску камеру на постољу, обишао је три пута, насмејао се и прекрстио. Саслушао је кратке узбуђене речи младог човека, лупну га по образима и рече: „Покајао си се. Више се не кај.“ На лицу момка - срећан осмех, а отац Николај већ иде даље.
И с нама је Старац разговарао кратко.
- А зашто ме фотографишете? Много је важнијих људи од мене; ја ништа не стварам. Мени је скоро 90 година.
„Прође мој век к`о дан кад свене,
пројури живот мој к`о дим
и двери смрти тик крај мене
већ шкрипе звуком ужасним.
Опростите ми, одмените мене
ви који стижете тек
и мене грешна помените,
одлазим, али не заувек...“
- Баћушка, шта ће бити са нашом Русијом?
- Милост Божија нек` је с нама. Добра су времена. Хвала Богу, храмови се граде. Књиге се духовне објављују. Ја вам поклањам своју; ви је немате? (И одмах пружа књигу с једва приметним лукавством; као да признаје да више агитује - говори како би волео да буде, а не онако како јесте.)
... Неочекивано, једна од жена, која је до тад умилно гледала оца Николаја, поче да риче ниско, из утробе. Лице се напреже, прекрива се гукама. Поглед пун мржње. И одједном из ње се заори дебео, сасвим нељудски глас: „Будале, зашто га слушате? Па то је Кољка будала! Кољка, мрзим те!“ Баћушка се загледа у њу и засмеја се: „Не бојим те се, рогати.“ Даде жени просфору. А она као да јој опржи дланове. „Подучава, подучава. Пусти их нека сви оду у пакао! Нека не знају Истину, нека гледају телевизију, нека се играју на компјутерима! Још ми, ђаволи, волимо накарминисане девојке! Што их помазујеш маслом? Волим када се девојке кремом мажу...
М-ммм. Не волим, када Бога ради, искушења хвале. Мрзим Православне. Најпротивнија ми вера. Остале вере све у пакао одлазе.“
Напокон, отац Николај је неколико пута лупка по челу и строго јој каже:
„Прекрсти се!“ Поседнута сва као да обамире. Мења се израз њеног лица. На њему се пробија слаби осмех и већ својим женским гласом говори: „Бог је с вама, баћушка!“ Отац Николај: „Пођи моштима у манастир.“
(Напомена: Свештеници, који често морају имати посла са поседнутима, тврде: у последње време они све чешће „пророкују“ у име ђавола. Рогати одрод „пропева“, као да сматра да више нема шта да крије.
Да, ђавоиманост људска је - реална ствар. Аутор ових редова био је у прилици да види поседнуте: док свештеник призива имена Светаца, Анђела Чувара, док их помазује освештаним маслом - шта све не раде извесни несрећници! Они вичу нељудским гласовима (у директном смислу те речи). Они се грче од бола кад угледају крст, Библију. Они се увијају по поду под благотворним капима Свете водице.
Свети праведник Јован Кронштатски је писао: „Упорна неверица у зле духове јесте, заправо, истинска поседнутост, зато што иде насупрот истини, насупрот Откровењу Божјем. Господ је дошао на земљу баш зато да би срушио дело ђавола и спасао од насиља свог човека. Ако нема ђавола, онда нема Хришћанства. Тада силазак у свет Сина Божјег не би био потребан. Али, то је неистина. Искуство сваког од нас, здрав разум, историја живота Светаца и историја свих народа уверавају нас у постојање злих духова... Ја сам видео истински поседнуте, у које су се уселили ђаволи по неисповедивим судовима Божјим и производили у њима умну поремећеност, терали их на страшне хуле и непочинств; видео сам како су се ужасно бацали из једног ћошка у други, или се пели уза зид и томе слично. Такве је, слажем се са Апостолом, Бог предао Сатани на измождење плоти, да се дух спасе. (1.Кор.5;5)
Имајући богато искуство читања молитава против злих духова, јеромонах Пантелејмон Ледин пише о страшној тенденцији нашег времена: „Пред Први Долазак Спаситељев, на земљи беснило је било раширено у ужасним размерама – због одступништва људи од Бога. И сада, уочи Другог Доласка, као и 2000 година раније, беснило се шири у виду епидемије. Разлог је исти: људи су се поново отпадили од Бога, заборавили Небо, заборавили Вечност.“
Опседнутост постаје болест века, посебно међу људима који су споља пријазни, који су „прилагођени“ постојећем поретку ствари. Слични људи свог ђавола не брину, покорно испуњавајући његову вољу, која се у потпуној мери слаже са жељама пропале душе. О таквима Свети Теофан Затворник сведочи: „Постоји усељење духова, које је неоткривљиво скривено; постоји, такође, власт духова над умовима, мимо тела, кад их они воде како желе, кроз страсти које у њима дејствују; људи су уверени да све чине сами – својом вољом, али су они само насеобина нечистих сила.“
Изгнање ђавола - ни изблиза није једнократна магијска радња. „Да би се неко избавио од ђавоиманости“, пише свештеник Родион, „ваља почети од покајања за читав прошли живот, од одцрковљавања, од самопромене, а затим тек тражити егзорцисту. Сетите се, Свети Оци су предсказали, да ће људи последњих времена бити веома горди, зато ће се и спасавати углавном несрећама и болестима – ако их смирено понесу.“)
... Има још Православних острва у мору безакоња. И, хвала Богу, неће их запљуснути црни таласи. И зли ветрови неће однети родну земљу, док су живи вековити корени.
Из књиге Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу – Од мита о гралу до Новог светског поретка“
Турски гамбит
1877. година и руско-турски рат. Титуларни саветник Ераст Фендорин има задатак да открије шпијуна у руским редовима који је већ неколико пута нанео велику штету руској војсци откривши Турцима руске намере.
Драган Радовић
Драган Радовић, економиста, говори о размерама крађе у Србији. Човек, којег су сами Обреновчани ангажовали на разоткривању пљачке након поплаве. По мишљењу слушалаца изузетна емисија, јер, поред свега оног што се чини да се Србија разбије, овај човек указује и на путеве оздрављења државе. Предлаже начине опоравка и послове који би нас у кратко време издигли не само из немаштине, већ бисмо постали и на светском тржишту достојни конкуренти.
Послушајте, вреди!
Након њега, гост у студију је професор на Пољопривредном факултету у Приштини, Александар Ђикић, који говори о издају Косова и најновијој превари са додељивањем позивног броја.
Претерано усрдна парохијанка
Код духовника је дошла жена, сва у сузама. У рукама је стезала марамицу и за време разговора нервозно ју је час гужвала, час окрећући главу брисала њом очи, час ју је крила у рукав на хаљини. Духовник је упита:
„Вероватно Вас је задесила нека невоља?“
Жена одговори:
„Горе не може бити: умро је мој духовни отац, јеромонах Инокентије.“
Духовник се запањио:
„Јуче сам га видео. Није ваљда изненада умро прошле ноћи.“
Жена одговори:
„Не, он је жив, али жели да буде мртав за мене. Приликом последњег сусрета је рекао: „Матрона, сматрај да сам умро. Тражи другог наставника, а мене заборави, као да не постојим на свету.““
Духовник се замислио:
„Схватам Ваше стање, али немојте да се секирате. Хајде да мирно размислимо како се ситуација може поправити.“
Жена рече:
„Трудила сам се да га у свему слушам и трудила сам се из све снаге да му нечим послужим. Откривала сам пред њим своју душу. Иако сам била заузета на послу и код куће у домаћинству буквално сам крала време да сваког дана дођем код њега и разговарам с њим. Прво је био пажљив према мени, али сам касније осетила да се све више удаљава од мене. Могуће је да му је неко нешто напричао о мени, да ме је неко оклеветао - не могу да схватим шта је у питању. Исповедала сам му детаљно до ситница све моје грехове, као да сам цедила и сушила сву своју душу у таквој исповести. И одједном је почео да гледа на мене равнодушно и хладно, да ме дочекује тако званично, као да први пут види непознатог човека. На крају је рекао да тражим другог духовника и да га више не узнемиравам. Назвала сам га телефоном, али ми је он одговорио да је све већ речено. А кад сам га назвала други пут ћутке је спустио слушалицу. Не схватам шта се десило...“
Духовник упита:
„Да није Ваша оцена онога што се десило претерано емотивна?“
Жена одговори:
„А како могу да будем равнодушна кад сам одједном остала потпуно сироче? У детињству сам читала бајку „Мали принц“, тамо се сирота лисичица жалила да су је припитомили и она сад више не може да живи без принца. Ја сам такође припитомљена и онда истерана, али не као лисица, већ као куче.“
Духовник упита:
„А зашто сте дошли код мене?“
Жена одговори:
„Још пре, једном је у разговору, поменувши Ваше име, рекао: „Можда ћеш једном отићи код овог свештеника и упитати га за свој духовни живот.“ Али нисам схватала зашто је то потребно: па ја имам свог наставника. Више од тога, сматрала сам да ћу га, тражећи савет од другог, изневерити.“
Духовник упита:
„Реците ми, шта мислите на који начин могу да Вам помогнем?“
Жена одговори:
„Замолите мог наставника да ме поново прими.“
Духовник се зачуди:
„Шта треба да му кажем: „Саслушавши Вашу духовну кћи, дошао сам до закључка да сте поступили неправилно и непромишљено. Не оценивши њене духовне квалитете и тежњу ка спасењу неправично сте је одбацили. Негодујем због Вашег поступка. Ваш сабрат тај и тај?“ Је ли тако?“
Жена одговори:
„Ако му кажете или напишете то он ће се наљутити још више иако ми се чини да су Ваше речи тачне.“
Духовник рече:
„Сами видите да ништа добро неће испасти ако почнемо од прекора и разобличавања за неправичност. Хајде да урадимо нешто супротно овоме: замислимо да је он у праву, а да Ви нисте у праву и размотримо насталу ситуацију с те тачке гледишта како бисмо покушали да је поправимо.“
Жена узвикну:
„Ако се ради само о томе, спремна сам да примим на себе било какву измишљотину и да признам да сам крива за грехове које нисам чинила само да се успостави мир!“
Духовник објасни:
„Говорим о томе да прво треба да се разаберемо да ли сте се исправно односили према свом духовном оцу. Ако се испостави да сте грешили онда кривите себе, само искрено, а не формално.“
Жена уздахну:
„Спремна сам да принесем покајање, иако не знам због чега. Он ме чак ни на праг не пушта и не жели да ме саслуша.“
Свештеник одговори:
„У Патерику је описан следећи случај: посвађала су се двојица монаха и кад је један, који је сматрао да је увређен, решио да оде код онога ко га је увредио, овај му није отворио врата. Старац, којем се увређени монах обратио, рече: „Ти си ишао код њега с гордом помишљу кривећи свог брата и правдајући себе. А ти прво окриви себе у души и оправдај свог брата и видећеш да ће се он према теби односити другачије.“ Овај поступи по савету и чим је стигао до келије брата овај му изађе у сусрет и загрли га с љубављу. Тако и ви: окривите себе и верујте да је Ваш наставник правично поступио с Вама да би Вас исправио.“
Жена уздахну:
„Била сам му одана свим срцем и волела сам га као што никога нисам волела.“
Духовник упита:
„Зар се не крије у томе прва неправилност? Свим срцем треба волети само Бога, а духовни отац је само спроводник до Бога. А ви сте путовођу ка Христу ставили на место Христа и тако сте од самог почетка изврнули свој духовни живот. Да је ова неправилност била једина у вашем односу према духовном оцу и она би заслужила оно што сте сад добили. Оваква љубав која се граничи с обожавањем може да задовољи само гордо и ташто срце; а за онога ко тежи ка спасењу она ће постати оптерећење и узрок све веће раздражљивости. Духовни отац одговара за душу своје деце, а овде он сам постаје предмет тајног идолопоклонства. Овакву Вашу прекомерну љубав он је правилно схватио као саблазан и решио је да Вас избави од те саблазни да се због ње не бисте лишили Бога и вечног живота. Ви кажете: „Никога у животу нисам волела као њега.“ А љубав према духовном оцу је потпуно посебно осећање које се не сме поредити с емотивним стањима. То је захвалност због радости коју душа добија од Христа по молитвама духовног оца. Ово осећање је спокојно и мирно. Али реците по савести сами себи: да ли Христос присуствује у Вашим сусретима с наставником или Га је наставник заклонио собом?“
Жена одговори:
„Мислила сам да је љубав према духовном оцу љубав према Богу.“
Духовник упита:
„Замислите да млада каже младожењи: „Моја љубав према теби и твом слузи је иста.“ Да ли се слажете да је то Ваша прва грешка?“
Жена климну главом:
„Можда просто нисам размишљала о оваквом питању. Али претпоставимо да сам учинила грешку, зар се она није могла исправити на други начин?“
Духовник примети:
„Сами сте говорили да је Ваш духовник почео да се опходи према Вама хладније и званичније. Међутим, ово средство није помогло и он је био принуђен да ради Вашег спасења примени „хируршку операцију“.“
Жена упита:
„Зар је моја кривица само то што волим свог духовника? А зар може бити другачије?“
Духовник одговори:
„Кад би Вам Ваша кћи признала да воли свог учитеља највише на свету, Ви бисте закључили да то није љубав, већ заљубљеност и строго бисте је изгрдили. Рекли бисте да је њен посао да пажљиво слуша предавања и ради домаће задатке, а учитеља треба поштовати и слушати, иначе се због емоција могу заборавити саме лекције.“
Затим је додао:
„Чуо сам од Вас да сте навикли да идете код свог духовног оца сваког дана. Каква је била потреба за тим?“
Жена објасни:
„Хтела сам да сав мој живот протиче пред његовим очима, хтела сам да за сваку ствар добијем благослов.“
Духовник рече:
„Духовник треба да решава главна питања у човековом духовном животу. За то је сасвим довољно да се човек види са својим духовним оцем и да с њим разговара једно-два пута месечно. Видим да сте Ви сами стварали проблеме, смишљали које питање да му поставите, а у ствари сте имали једну жељу - да боравите у његовом присуству, да уђете у његову душу, да га сваког дана подсетите на себе. Бити близу духовника значи слушати његове савете, молити се за њега, а не гледати његово лице и секирати се због тога како се он осећа.“
Жена се није сложила:
„Знам да он у животу има много тешкоћа и хтела сам да олакшам ове тешкоће и да му послужим како могу. Да је само рекао била сам спремна да идем пешке у други град ноћу по лек за њега, али он није ценио моју оданост, иако тешко да ће у некоме наћи срце као што је моје.“
Духовник примети:
„За своје услуге захтевали сте превелику плату.“
Жена се поново није сложила:
„Никакву плату нисам тражила, већ сам сама била спремна да му дам све што имам.“
Духовник јој објасни своје речи:
„Нисте помислили да му узалуд одузимате снагу и време, а свештеник време треба да поклања молитви за паству, укључујући и Вас. Свештеничка служба само са стране изгледа лака, а у ствари је веома тешка и захтева напор и снагу. А Ви сте, не дајући му да одахне, одузимали снагу, макар тиме што сте захтевали да Вас слуша. Зато сте према духовном оцу били расипница његовог времена, односно крали сте туђе имање које Вам не припада. Судим по себи. Свештеник бива захвалан у души људима који ограничавају сусрет с њим малим бројем речи. Он мисли: „Како је то племенит човек! Он схвата како ми је време потребно и драгоцено.“ А кад се нека посетитељка задржава свештеник и нехотице у души осећа раздражљивост која са временом све више расте и мисли: „Каква неваспитаност! Дошла је као код свог комшије и брбља као са сплеткашицом на улици.“ Зато су се Ваше услуге у ствари претвориле у експлоатацију духовног оца иако сте мислили да је њему подједнако драго да Вас слуша као Вама да разговарате с њим. О чему сте разговарали са својим наставником?“
Жена одговори:
„Често сањам снове најразноврснијег садржаја. Понекад човек усни нешто што ни на јави не може да измисли. Неке снове сматрам за предсказање, указивање, шта треба да радим, али не могу сама да их дешифрујем. Не могу да се смирим док их не испричам духовном оцу.“
Духовник упита:
„А шта Вам је он говорио у сличним приликама?“
Жена одговори:
„Он је говорио да на снове не треба обраћати пажњу, да он такође често сања, али кад је јако уморан ујутру се ничега не сећа. Међутим, додао је да постоје неки посебни снови који упозоравају човека, само што су они крајње ретки. Зато ми је дао три савета: да се трудим да не памтим снове; да се кајем за грехове, пошто су тешки снови често последица грехова (као тешког стања душе које се ноћу оваплоћује у угњетавајуће слике и образе); да се молим за људе које сам сањала. Отприлике тако ми је одговарао, али ипак мислим: ако се бар некад догађају снови предсказања све снове треба причати духовнику да се не би пропустио овакав сан ако се усни.“
Духовник упита:
„Ако сте већ добили одговор да на снове не треба обраћати пажњу и ниједан Ваш сан наставник није сматрао за предсказање зашто га стално питате једно исто?“
Жена одговори:
„Кад сан детаљно испричам духовном оцу у мојој души наступа мир, рађа се сигурност у то да се мени и мојим најрођенијима неће догодити ништа лоше. Чак кад наставник говори да то не треба спомињати ја га молим да ме саслуша иначе ће ме мучити сумње и бојазни.“
Духовник рече:
„Ево, нашли смо још једну грешку: Ви идете код духовног оца као код гатаре или астролога и он треба да Вам одговара шта значи јагње које сте сањали или покојна тетка која је нешто радила код Вас у кухињи. У старо време је постојала књига која се звала „Сановник. Календар Брјуса“ у којој су била скупљена тумачења стотина различитих снова. Црква није одобравала ову књигу, а окултисти су је насупрот томе, сматрали неким небеским даром. Ваш духовни отац је да би Вас умирио слушао различите којештарије које сте ноћу сањали, а Ви сте добијајући од њега један исти савет - да не верујете сновима, терали своје. Ако Вам речи Вашег наставника ништа не откривају, шта могу да открију снови? За савременог човека они су постали замка: он верује сенкама и аветима. Чини ми се да у овом случају Вама руководе три осећања. Као прво то је интересовање за лажну мистику - снове, за нешто тајанствено што треба да обогати Ваш живот. Као друго, у оваквим причама Ви видите средство за продужење свог разговора с духовником, зато му и причате о сновима тако детаљно, чак се задржавате и размишљате да нисте нешто заборавили. Као треће, у многим Вашим сновима несумњиво фигурира Ваш наставник, зато желите да утичете на њега причајући му о таквим сновима, показујући да кроз Вас Господ у сновима открива његову сопствену судбину. Зато сам сигуран да неке приче почињете речима изговореним интригантним тоном: „Ноћас сам вас сањала.“ Мислим такође да у сновима нисте видели једно - да ће духовни отац презаситивши се Ваших снова замандалити пред Вама врата.“...
Архимандрит Рафаил Карелин
Љубав на први поглед
(слика са интернета)
Постоји појам „љубав на први поглед“. Међутим, ја бих рекао да је то страшно - заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.
Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?
Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.
Из књиге „Једном за цео живот“
Human Capital
Абортус и продаја деце у деловима
Није за осетљиве, јесте за правдољубиве.
Некад је убица са килограмом људских очију сматран за злочинца: Данас је то титулар коме се љубе руке и носе дарови.
Филм који је шокирао Америку.
Поменик
Седам светих краљева, Немањића, испред Седмоврате Жиче
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Грло моје, загрцни се, реци:
зар су ништа били наши преци?
Слутњо моја, шта ли нам се спрема,
има ли нас кад Немање нема?
Коби вечна, где је српско лице,
ако није олтар Студенице?
Зебњо тајна, постала си страва,
шта је свето ако није Сава?
Историјо и ближа и даља,
зар за ништа дајеш Светог Краља?
Свете лозе зар су ладолежи,
што Милутин у Софији лежи?
Нису л' доказ да ми нисмо лањски
ни Дечани ни Стефан Дечански?
Задња надо, шта се иза крије,
шта је силно ако Душан није?
Коме ли нас доказујеш, фреско,
пут Лазара кроз царство небеско?
Манасијо, сведочи лепотом,
зар смо мали Високим Деспотом?
Грудво земље, у шаци се здроби,
ко расути Срби у Сеоби!
Проспи, душо, макар задњим дахом,
куд одосмо сви за Патријархом!
Давна рано, повређеност боли,
кога диже Ђорђе у Тополи?
Рано јутро, после започети,
са ким Милош устаде на Цвети?
Зар не беху царства за промене
кад стадоше Срби под Једрене?
Веро наша, памет нам дозови,
куд одоше хици Принципови?
Не поне ли река Колубара
обе круне два немачка цара?
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Милован Витезовић
Из збирке „Певање српско“
Зли дуси
Тајна приближавања Богу
Слика: Владимир Панич
По чему се филозофија идеализма разликује од религије? Та философија је покушај да се постојање и примарност апсолутног духа докаже логичким расуђивањем, односно покушај да се оно што је надрационално објасни рационалним путем. Као и сви философски системи и идеализам је заснован на хипотези, односно на недоказивим начелима која се прихватају на веру, али не у религијском значењу вере, већ у смислу вере у одређену претпоставку. Након тога се на том недоказивом постулату путем логичког расуђивања гради читав систем. Поставља се питање по чему се то суштински религија разликује од философије ако је већ философија поставила себи за циљ да докаже идеју постојања Бога. Разлика је у томе што је религија тежња да се уђе у општење са Богом. За религију Бог није апстрактна идеја нити хипотеза с високим степеном вероватноће, као код идеалистичких философских система. Бог је за религију унутарњи факт човековог живота. За религиозног човека Он је главни покретач, почетак и крај живота. Која је главна карактерна црта религиозног човека и у чему се највише огледа његова религиозност? За религиозног човека је пре свега карактеристична молитва – личносно обраћање Богу.
Код људи који се налазе под утицајем источњачких мистичних и окултних система појам религије је сведен на појам медитације, односно на размишљање или обраћање човека самом себи. Ти системи гледају на молитву као на одређени вид аутосугестије. Испада да је сâм човеков дух и субјекат и објекат молитве и да је молитва нешто попут одређене идеје или мишљења које човек треба да усвоји. И материјалисти скоро на исти начин објашњавају молитву. И за њих је она неки вид аутосугестије. Неки се, пак, људи питају због чега је потребна молитва кад је Бог Дух, Апсолут, односно Дух Који све зна и боље од нас зна шта нама треба. Шта је то што Му ми можемо открити? Бог је свемудар и свеблаг и зашто бисмо Га онда требали молити за нешто? Дакле, по њиховом мишљењу молитва је непотребна. Она може бити само плод наше погрешне представе о Богу као о несавршеном бићу чије смо делање дужни да коригујемо својом личном молитвом. Но молитва је потпуна окренутост душе ка Богу. Она је тајна богопознања, тајна боговиђења. Свети оци називају човека словесним бићем, бићем које има дар речи. Човекова душа се обраћа Богу управо речима молитве. Молитва није информисање Бога о нашим потребама, него је предуслов за то да Божанска сила дође у додир с нашим духом и да делује у нама. Бог је свезнајући и познаје нас боље но што ми сами себе знамо. Он познаје сва Своја створења и зна будућност као и садашњост.
Но нас свезнање Божије без нашег личног учешћа препознаје као некакав предмет универзума, док посредством молитве, посредством откривања кроз молитву улазимо у другачији однос са Богом, личносни однос у којем човек као смртно, ограничено, слабо и грешно биће, но ипак личносно биће, разговара са апсолутним Бићем, Бићем бесмртним и свеблагим. Ту је у питању тајна, и то тајна приближавања човека ка Богу. Ту почиње оно што свети оци називају човековим обожењем. Ту се догађа тајна преображења човека као лика и обличја Божијег.
Човек се не моли само због тога да би од Бога добио некаква видљива добра, мада има и тога, или зато што на нашем животном путу бива много препрека које се могу успешно савладати само уз Божију помоћ. Није то најважније. Најбитније је то што током молитве човек добија нешто што је неупоредиво веће од свих блага овог света. Он добија залог благодати Божије, то јест започиње са богоопштењем, с процесом који ће се наставити и у вечности и који се никад неће завршити. Речено сликовито и донекле упрошћено, човек у молитви добија самога Бога. То је прво. Друго, молитва је реализација човекове љубави према Богу. То је одређени барометар нашег духовног живота. И као што свако од нас има потребу да буде с вољеним човеком, да контактира са њим и да, како се то каже, дишу исти ваздух, исто тако је и души, која воли Бога, потребна молитва јер и наша душа тежи да контактира са оним кога волимо. У томе се састоји једна од најважнијих психолошких законитости – законитост духовне симпатије, законитост складности. Ако човек воли Бога, онда тежи да буде у контакту с Њим. Кроз тај контакт човек се мења и преображава се по подобију Божијем. Ту се одвија један од најзначајнијих мистичких процеса – човек се уподобљује Богу. Кад нема молитве, онда човек схвата Бога као објективну реалност, а знамо да постоје неке објективне реалности које нас уопште не занимају. Ако се човек не моли, онда не може ни да живи хришћанским начином живота и његова је вера тада мртва. Та мртва вера је некакво стање у којем допуштамо могућност постојања Више Силе, а у таквом стању човек у суштини не поседује доказе или нека сведочанства о постојању Бога.
Која је разлика између верујућег и неверујућег човека? Претпоставимо да обојица имају иста знања, да поседују исте информације и исти ниво образовања. Па шта је то онда по чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика је у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божијем. То његово унутарње сведочанство неодвојиво је од молитве. Неки људи се питају шта да чине да би поверовали у Бога. Одговор је веома једноставан – треба живети по заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души пружа реалне доказе о постојању Бога. Ми имамо очите доказе о постојању спољашњег света који доживљавамо кроз трансформацију наших органа чулâ и непосредно га прихватамо као датост, као реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност, осећа духовни свет, своју укљученост у њега, унутарњу повезаност с њим, савез са Богом и сталну овисност од Бога. Управо се по томе верујући човек разликује од неверујућег, па макар он по свом убеђењу био и идеалиста. Зато и јесте идеалиста онај ко разумски допушта могућност постојања Бога и сматра да је та његова теорија највероватније тачна. Али на томе се све завршава! За разлику од њега, верујући човек осећа Бога. Идеалиста размишља о Богу и може то да чини мирно, прекрштених ногу и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека се формира хармонична веза између његовог духа и Апсолутног Духа, и то пре свега кроз осећај страхопоштовања.
Из књиге Архимандрита Рафаила Карелина „Дах живота“