Претерано усрдна парохијанка
Код духовника је дошла жена, сва у сузама. У рукама је стезала марамицу и за време разговора нервозно ју је час гужвала, час окрећући главу брисала њом очи, час ју је крила у рукав на хаљини. Духовник је упита:
„Вероватно Вас је задесила нека невоља?“
Жена одговори:
„Горе не може бити: умро је мој духовни отац, јеромонах Инокентије.“
Духовник се запањио:
„Јуче сам га видео. Није ваљда изненада умро прошле ноћи.“
Жена одговори:
„Не, он је жив, али жели да буде мртав за мене. Приликом последњег сусрета је рекао: „Матрона, сматрај да сам умро. Тражи другог наставника, а мене заборави, као да не постојим на свету.““
Духовник се замислио:
„Схватам Ваше стање, али немојте да се секирате. Хајде да мирно размислимо како се ситуација може поправити.“
Жена рече:
„Трудила сам се да га у свему слушам и трудила сам се из све снаге да му нечим послужим. Откривала сам пред њим своју душу. Иако сам била заузета на послу и код куће у домаћинству буквално сам крала време да сваког дана дођем код њега и разговарам с њим. Прво је био пажљив према мени, али сам касније осетила да се све више удаљава од мене. Могуће је да му је неко нешто напричао о мени, да ме је неко оклеветао - не могу да схватим шта је у питању. Исповедала сам му детаљно до ситница све моје грехове, као да сам цедила и сушила сву своју душу у таквој исповести. И одједном је почео да гледа на мене равнодушно и хладно, да ме дочекује тако званично, као да први пут види непознатог човека. На крају је рекао да тражим другог духовника и да га више не узнемиравам. Назвала сам га телефоном, али ми је он одговорио да је све већ речено. А кад сам га назвала други пут ћутке је спустио слушалицу. Не схватам шта се десило...“
Духовник упита:
„Да није Ваша оцена онога што се десило претерано емотивна?“
Жена одговори:
„А како могу да будем равнодушна кад сам одједном остала потпуно сироче? У детињству сам читала бајку „Мали принц“, тамо се сирота лисичица жалила да су је припитомили и она сад више не може да живи без принца. Ја сам такође припитомљена и онда истерана, али не као лисица, већ као куче.“
Духовник упита:
„А зашто сте дошли код мене?“
Жена одговори:
„Још пре, једном је у разговору, поменувши Ваше име, рекао: „Можда ћеш једном отићи код овог свештеника и упитати га за свој духовни живот.“ Али нисам схватала зашто је то потребно: па ја имам свог наставника. Више од тога, сматрала сам да ћу га, тражећи савет од другог, изневерити.“
Духовник упита:
„Реците ми, шта мислите на који начин могу да Вам помогнем?“
Жена одговори:
„Замолите мог наставника да ме поново прими.“
Духовник се зачуди:
„Шта треба да му кажем: „Саслушавши Вашу духовну кћи, дошао сам до закључка да сте поступили неправилно и непромишљено. Не оценивши њене духовне квалитете и тежњу ка спасењу неправично сте је одбацили. Негодујем због Вашег поступка. Ваш сабрат тај и тај?“ Је ли тако?“
Жена одговори:
„Ако му кажете или напишете то он ће се наљутити још више иако ми се чини да су Ваше речи тачне.“
Духовник рече:
„Сами видите да ништа добро неће испасти ако почнемо од прекора и разобличавања за неправичност. Хајде да урадимо нешто супротно овоме: замислимо да је он у праву, а да Ви нисте у праву и размотримо насталу ситуацију с те тачке гледишта како бисмо покушали да је поправимо.“
Жена узвикну:
„Ако се ради само о томе, спремна сам да примим на себе било какву измишљотину и да признам да сам крива за грехове које нисам чинила само да се успостави мир!“
Духовник објасни:
„Говорим о томе да прво треба да се разаберемо да ли сте се исправно односили према свом духовном оцу. Ако се испостави да сте грешили онда кривите себе, само искрено, а не формално.“
Жена уздахну:
„Спремна сам да принесем покајање, иако не знам због чега. Он ме чак ни на праг не пушта и не жели да ме саслуша.“
Свештеник одговори:
„У Патерику је описан следећи случај: посвађала су се двојица монаха и кад је један, који је сматрао да је увређен, решио да оде код онога ко га је увредио, овај му није отворио врата. Старац, којем се увређени монах обратио, рече: „Ти си ишао код њега с гордом помишљу кривећи свог брата и правдајући себе. А ти прво окриви себе у души и оправдај свог брата и видећеш да ће се он према теби односити другачије.“ Овај поступи по савету и чим је стигао до келије брата овај му изађе у сусрет и загрли га с љубављу. Тако и ви: окривите себе и верујте да је Ваш наставник правично поступио с Вама да би Вас исправио.“
Жена уздахну:
„Била сам му одана свим срцем и волела сам га као што никога нисам волела.“
Духовник упита:
„Зар се не крије у томе прва неправилност? Свим срцем треба волети само Бога, а духовни отац је само спроводник до Бога. А ви сте путовођу ка Христу ставили на место Христа и тако сте од самог почетка изврнули свој духовни живот. Да је ова неправилност била једина у вашем односу према духовном оцу и она би заслужила оно што сте сад добили. Оваква љубав која се граничи с обожавањем може да задовољи само гордо и ташто срце; а за онога ко тежи ка спасењу она ће постати оптерећење и узрок све веће раздражљивости. Духовни отац одговара за душу своје деце, а овде он сам постаје предмет тајног идолопоклонства. Овакву Вашу прекомерну љубав он је правилно схватио као саблазан и решио је да Вас избави од те саблазни да се због ње не бисте лишили Бога и вечног живота. Ви кажете: „Никога у животу нисам волела као њега.“ А љубав према духовном оцу је потпуно посебно осећање које се не сме поредити с емотивним стањима. То је захвалност због радости коју душа добија од Христа по молитвама духовног оца. Ово осећање је спокојно и мирно. Али реците по савести сами себи: да ли Христос присуствује у Вашим сусретима с наставником или Га је наставник заклонио собом?“
Жена одговори:
„Мислила сам да је љубав према духовном оцу љубав према Богу.“
Духовник упита:
„Замислите да млада каже младожењи: „Моја љубав према теби и твом слузи је иста.“ Да ли се слажете да је то Ваша прва грешка?“
Жена климну главом:
„Можда просто нисам размишљала о оваквом питању. Али претпоставимо да сам учинила грешку, зар се она није могла исправити на други начин?“
Духовник примети:
„Сами сте говорили да је Ваш духовник почео да се опходи према Вама хладније и званичније. Међутим, ово средство није помогло и он је био принуђен да ради Вашег спасења примени „хируршку операцију“.“
Жена упита:
„Зар је моја кривица само то што волим свог духовника? А зар може бити другачије?“
Духовник одговори:
„Кад би Вам Ваша кћи признала да воли свог учитеља највише на свету, Ви бисте закључили да то није љубав, већ заљубљеност и строго бисте је изгрдили. Рекли бисте да је њен посао да пажљиво слуша предавања и ради домаће задатке, а учитеља треба поштовати и слушати, иначе се због емоција могу заборавити саме лекције.“
Затим је додао:
„Чуо сам од Вас да сте навикли да идете код свог духовног оца сваког дана. Каква је била потреба за тим?“
Жена објасни:
„Хтела сам да сав мој живот протиче пред његовим очима, хтела сам да за сваку ствар добијем благослов.“
Духовник рече:
„Духовник треба да решава главна питања у човековом духовном животу. За то је сасвим довољно да се човек види са својим духовним оцем и да с њим разговара једно-два пута месечно. Видим да сте Ви сами стварали проблеме, смишљали које питање да му поставите, а у ствари сте имали једну жељу - да боравите у његовом присуству, да уђете у његову душу, да га сваког дана подсетите на себе. Бити близу духовника значи слушати његове савете, молити се за њега, а не гледати његово лице и секирати се због тога како се он осећа.“
Жена се није сложила:
„Знам да он у животу има много тешкоћа и хтела сам да олакшам ове тешкоће и да му послужим како могу. Да је само рекао била сам спремна да идем пешке у други град ноћу по лек за њега, али он није ценио моју оданост, иако тешко да ће у некоме наћи срце као што је моје.“
Духовник примети:
„За своје услуге захтевали сте превелику плату.“
Жена се поново није сложила:
„Никакву плату нисам тражила, већ сам сама била спремна да му дам све што имам.“
Духовник јој објасни своје речи:
„Нисте помислили да му узалуд одузимате снагу и време, а свештеник време треба да поклања молитви за паству, укључујући и Вас. Свештеничка служба само са стране изгледа лака, а у ствари је веома тешка и захтева напор и снагу. А Ви сте, не дајући му да одахне, одузимали снагу, макар тиме што сте захтевали да Вас слуша. Зато сте према духовном оцу били расипница његовог времена, односно крали сте туђе имање које Вам не припада. Судим по себи. Свештеник бива захвалан у души људима који ограничавају сусрет с њим малим бројем речи. Он мисли: „Како је то племенит човек! Он схвата како ми је време потребно и драгоцено.“ А кад се нека посетитељка задржава свештеник и нехотице у души осећа раздражљивост која са временом све више расте и мисли: „Каква неваспитаност! Дошла је као код свог комшије и брбља као са сплеткашицом на улици.“ Зато су се Ваше услуге у ствари претвориле у експлоатацију духовног оца иако сте мислили да је њему подједнако драго да Вас слуша као Вама да разговарате с њим. О чему сте разговарали са својим наставником?“
Жена одговори:
„Често сањам снове најразноврснијег садржаја. Понекад човек усни нешто што ни на јави не може да измисли. Неке снове сматрам за предсказање, указивање, шта треба да радим, али не могу сама да их дешифрујем. Не могу да се смирим док их не испричам духовном оцу.“
Духовник упита:
„А шта Вам је он говорио у сличним приликама?“
Жена одговори:
„Он је говорио да на снове не треба обраћати пажњу, да он такође често сања, али кад је јако уморан ујутру се ничега не сећа. Међутим, додао је да постоје неки посебни снови који упозоравају човека, само што су они крајње ретки. Зато ми је дао три савета: да се трудим да не памтим снове; да се кајем за грехове, пошто су тешки снови често последица грехова (као тешког стања душе које се ноћу оваплоћује у угњетавајуће слике и образе); да се молим за људе које сам сањала. Отприлике тако ми је одговарао, али ипак мислим: ако се бар некад догађају снови предсказања све снове треба причати духовнику да се не би пропустио овакав сан ако се усни.“
Духовник упита:
„Ако сте већ добили одговор да на снове не треба обраћати пажњу и ниједан Ваш сан наставник није сматрао за предсказање зашто га стално питате једно исто?“
Жена одговори:
„Кад сан детаљно испричам духовном оцу у мојој души наступа мир, рађа се сигурност у то да се мени и мојим најрођенијима неће догодити ништа лоше. Чак кад наставник говори да то не треба спомињати ја га молим да ме саслуша иначе ће ме мучити сумње и бојазни.“
Духовник рече:
„Ево, нашли смо још једну грешку: Ви идете код духовног оца као код гатаре или астролога и он треба да Вам одговара шта значи јагње које сте сањали или покојна тетка која је нешто радила код Вас у кухињи. У старо време је постојала књига која се звала „Сановник. Календар Брјуса“ у којој су била скупљена тумачења стотина различитих снова. Црква није одобравала ову књигу, а окултисти су је насупрот томе, сматрали неким небеским даром. Ваш духовни отац је да би Вас умирио слушао различите којештарије које сте ноћу сањали, а Ви сте добијајући од њега један исти савет - да не верујете сновима, терали своје. Ако Вам речи Вашег наставника ништа не откривају, шта могу да открију снови? За савременог човека они су постали замка: он верује сенкама и аветима. Чини ми се да у овом случају Вама руководе три осећања. Као прво то је интересовање за лажну мистику - снове, за нешто тајанствено што треба да обогати Ваш живот. Као друго, у оваквим причама Ви видите средство за продужење свог разговора с духовником, зато му и причате о сновима тако детаљно, чак се задржавате и размишљате да нисте нешто заборавили. Као треће, у многим Вашим сновима несумњиво фигурира Ваш наставник, зато желите да утичете на њега причајући му о таквим сновима, показујући да кроз Вас Господ у сновима открива његову сопствену судбину. Зато сам сигуран да неке приче почињете речима изговореним интригантним тоном: „Ноћас сам вас сањала.“ Мислим такође да у сновима нисте видели једно - да ће духовни отац презаситивши се Ваших снова замандалити пред Вама врата.“...
Архимандрит Рафаил Карелин
Љубав на први поглед
(слика са интернета)
Постоји појам „љубав на први поглед“. Међутим, ја бих рекао да је то страшно - заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.
Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?
Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.
Из књиге „Једном за цео живот“
Human Capital
Абортус и продаја деце у деловима
Није за осетљиве, јесте за правдољубиве.
Некад је убица са килограмом људских очију сматран за злочинца: Данас је то титулар коме се љубе руке и носе дарови.
Филм који је шокирао Америку.
Поменик
Седам светих краљева, Немањића, испред Седмоврате Жиче
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Грло моје, загрцни се, реци:
зар су ништа били наши преци?
Слутњо моја, шта ли нам се спрема,
има ли нас кад Немање нема?
Коби вечна, где је српско лице,
ако није олтар Студенице?
Зебњо тајна, постала си страва,
шта је свето ако није Сава?
Историјо и ближа и даља,
зар за ништа дајеш Светог Краља?
Свете лозе зар су ладолежи,
што Милутин у Софији лежи?
Нису л' доказ да ми нисмо лањски
ни Дечани ни Стефан Дечански?
Задња надо, шта се иза крије,
шта је силно ако Душан није?
Коме ли нас доказујеш, фреско,
пут Лазара кроз царство небеско?
Манасијо, сведочи лепотом,
зар смо мали Високим Деспотом?
Грудво земље, у шаци се здроби,
ко расути Срби у Сеоби!
Проспи, душо, макар задњим дахом,
куд одосмо сви за Патријархом!
Давна рано, повређеност боли,
кога диже Ђорђе у Тополи?
Рано јутро, после започети,
са ким Милош устаде на Цвети?
Зар не беху царства за промене
кад стадоше Срби под Једрене?
Веро наша, памет нам дозови,
куд одоше хици Принципови?
Не поне ли река Колубара
обе круне два немачка цара?
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Милован Витезовић
Из збирке „Певање српско“
Зли дуси
Тајна приближавања Богу
Слика: Владимир Панич
По чему се филозофија идеализма разликује од религије? Та философија је покушај да се постојање и примарност апсолутног духа докаже логичким расуђивањем, односно покушај да се оно што је надрационално објасни рационалним путем. Као и сви философски системи и идеализам је заснован на хипотези, односно на недоказивим начелима која се прихватају на веру, али не у религијском значењу вере, већ у смислу вере у одређену претпоставку. Након тога се на том недоказивом постулату путем логичког расуђивања гради читав систем. Поставља се питање по чему се то суштински религија разликује од философије ако је већ философија поставила себи за циљ да докаже идеју постојања Бога. Разлика је у томе што је религија тежња да се уђе у општење са Богом. За религију Бог није апстрактна идеја нити хипотеза с високим степеном вероватноће, као код идеалистичких философских система. Бог је за религију унутарњи факт човековог живота. За религиозног човека Он је главни покретач, почетак и крај живота. Која је главна карактерна црта религиозног човека и у чему се највише огледа његова религиозност? За религиозног човека је пре свега карактеристична молитва – личносно обраћање Богу.
Код људи који се налазе под утицајем источњачких мистичних и окултних система појам религије је сведен на појам медитације, односно на размишљање или обраћање човека самом себи. Ти системи гледају на молитву као на одређени вид аутосугестије. Испада да је сâм човеков дух и субјекат и објекат молитве и да је молитва нешто попут одређене идеје или мишљења које човек треба да усвоји. И материјалисти скоро на исти начин објашњавају молитву. И за њих је она неки вид аутосугестије. Неки се, пак, људи питају због чега је потребна молитва кад је Бог Дух, Апсолут, односно Дух Који све зна и боље од нас зна шта нама треба. Шта је то што Му ми можемо открити? Бог је свемудар и свеблаг и зашто бисмо Га онда требали молити за нешто? Дакле, по њиховом мишљењу молитва је непотребна. Она може бити само плод наше погрешне представе о Богу као о несавршеном бићу чије смо делање дужни да коригујемо својом личном молитвом. Но молитва је потпуна окренутост душе ка Богу. Она је тајна богопознања, тајна боговиђења. Свети оци називају човека словесним бићем, бићем које има дар речи. Човекова душа се обраћа Богу управо речима молитве. Молитва није информисање Бога о нашим потребама, него је предуслов за то да Божанска сила дође у додир с нашим духом и да делује у нама. Бог је свезнајући и познаје нас боље но што ми сами себе знамо. Он познаје сва Своја створења и зна будућност као и садашњост.
Но нас свезнање Божије без нашег личног учешћа препознаје као некакав предмет универзума, док посредством молитве, посредством откривања кроз молитву улазимо у другачији однос са Богом, личносни однос у којем човек као смртно, ограничено, слабо и грешно биће, но ипак личносно биће, разговара са апсолутним Бићем, Бићем бесмртним и свеблагим. Ту је у питању тајна, и то тајна приближавања човека ка Богу. Ту почиње оно што свети оци називају човековим обожењем. Ту се догађа тајна преображења човека као лика и обличја Божијег.
Човек се не моли само због тога да би од Бога добио некаква видљива добра, мада има и тога, или зато што на нашем животном путу бива много препрека које се могу успешно савладати само уз Божију помоћ. Није то најважније. Најбитније је то што током молитве човек добија нешто што је неупоредиво веће од свих блага овог света. Он добија залог благодати Божије, то јест започиње са богоопштењем, с процесом који ће се наставити и у вечности и који се никад неће завршити. Речено сликовито и донекле упрошћено, човек у молитви добија самога Бога. То је прво. Друго, молитва је реализација човекове љубави према Богу. То је одређени барометар нашег духовног живота. И као што свако од нас има потребу да буде с вољеним човеком, да контактира са њим и да, како се то каже, дишу исти ваздух, исто тако је и души, која воли Бога, потребна молитва јер и наша душа тежи да контактира са оним кога волимо. У томе се састоји једна од најважнијих психолошких законитости – законитост духовне симпатије, законитост складности. Ако човек воли Бога, онда тежи да буде у контакту с Њим. Кроз тај контакт човек се мења и преображава се по подобију Божијем. Ту се одвија један од најзначајнијих мистичких процеса – човек се уподобљује Богу. Кад нема молитве, онда човек схвата Бога као објективну реалност, а знамо да постоје неке објективне реалности које нас уопште не занимају. Ако се човек не моли, онда не може ни да живи хришћанским начином живота и његова је вера тада мртва. Та мртва вера је некакво стање у којем допуштамо могућност постојања Више Силе, а у таквом стању човек у суштини не поседује доказе или нека сведочанства о постојању Бога.
Која је разлика између верујућег и неверујућег човека? Претпоставимо да обојица имају иста знања, да поседују исте информације и исти ниво образовања. Па шта је то онда по чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика је у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божијем. То његово унутарње сведочанство неодвојиво је од молитве. Неки људи се питају шта да чине да би поверовали у Бога. Одговор је веома једноставан – треба живети по заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души пружа реалне доказе о постојању Бога. Ми имамо очите доказе о постојању спољашњег света који доживљавамо кроз трансформацију наших органа чулâ и непосредно га прихватамо као датост, као реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност, осећа духовни свет, своју укљученост у њега, унутарњу повезаност с њим, савез са Богом и сталну овисност од Бога. Управо се по томе верујући човек разликује од неверујућег, па макар он по свом убеђењу био и идеалиста. Зато и јесте идеалиста онај ко разумски допушта могућност постојања Бога и сматра да је та његова теорија највероватније тачна. Али на томе се све завршава! За разлику од њега, верујући човек осећа Бога. Идеалиста размишља о Богу и може то да чини мирно, прекрштених ногу и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека се формира хармонична веза између његовог духа и Апсолутног Духа, и то пре свега кроз осећај страхопоштовања.
Из књиге Архимандрита Рафаила Карелина „Дах живота“
Видовданска Нада
Будите у нади радосни,
у невољи трпељиви,
у молитви постојани
(Рим. 12,12)
Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног поуздања у боље сутра. Видовдан је ведар поглед из вечне будућности, из есхатона у невеселу садашњост. Видовданска нада је пак покајничка чежња за оним што смо имали па изгубили, али и сигурно и неопходна, већ и насушна, јер само она може да оживи нашу свеопшту српску умртвљеност. Не грешна патетика пораза, не сентиментално разочарење, не очајавање због милосрђа Божијег, већ здрава еванђелска нада може да нас подржи у постојаном ишчекивању дана који ће прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове (Ис 2,4). Не говори пророк Исаија о ковачким пословима, већ о преображењу свенародних особености, свенародне душе у којој весело прижељкујемо будућност чија је „светлост боља“ од ма које обећаване утопијске „светле будућности“, јер је Светлост наша „небеска Отаџбина“, јер је Светлост наша Небеска Србија.
Ми, браћо и сестре, видовданском радосном надом „показујемо да тражимо Отаџбину“ (Јев 11,14), да тражимо и налазимо Небеску Србију, Небеску Отаџбину која је Сион, Нови Јерусалим. Та отаџбина је створена за све, прима све, у њој нема ограда и граница, слободно се може свуда. У тој небеској Отаџбини нема Грка и Јеврејина, Србина и Шиптара, сви су једно у Господу Христу.
Но сада наша будућност изгледа врло невесела и неизвесна, јер смо изгубили видовданску наду и потрли понеки смисао, а окренули леђа Оном Главном Смислу, који нас је уразумио и оглавио у самоме Богу. Окренули смо леђа оваплоћеној Речи-Сину, Јединородноме од Оца, преко кога нам се Отац јавио и показао лицем у лице! Потрли смо јединствени смисао закона деце Божије који нам је Син открио – да у Бога с љубављу верујемо, да се међусобно волимо, да се жртвујемо једни за друге, да се у непоколебивој и нераскидивој светости брака више рађамо, да служимо једни другима… А шта сада са нама бива? – Постајемо копилад, а не синови (Јев 12,8)! Сваки од изречених смислова оног законодавног смисла Божије, и, авај, претежак су захтев за нашу окамењену склоност према ропству, према неслободи и према греху!
Слобода је недостижан захтев за нас спутане безнађем. Не волимо ни себе, ни брата, јер не љубимо Бога, Оца нашег!
Као копилани не познајемо Оца, па зато негујемо завист и мржњу према браћи која имају Оца. Том копиланском нарави довели смо себе у стање крајње духовне пустиње и празнине, те изгубили косовско Отечество. Без Оца, шта ће нам Отечество ?
Некада смо били народ радосне наде, коју је симболизовао косовски божур. Некада смо били народ са живим поривом за избављењем из опасности које прете пропашћу, који симболизује арханђелски бели крин спасоносног духовног богословља. Некада смо били народ у невољи трпељиви, што симболизује смиље и босиље. Некада смо били народ у молитви постојан, што симболизује тамјан и измирна. Били смо народ наде која нас је штитила од злотвора, ослобађала од окупатора, откупљивала од белосветских уцењивача, оздрављала од болести и прослављала у понижености.
Ми, прожети видовданском надом, надамо се избављењу од великог зла. У име те наде се жртвујемо, крштавамо у властитој крви, сасвим мученички. Ко хоће да спасе себе и брата, мора себе згазити: ко хоће да се спасе-пропашће за овај свет! О, треба пропасти до дна, до покајања, до у тесна врата! До крста!
Господ ни себе није спасао од крста, јер без крста нема Васкрсења! Ако као народ желимо да васкрснемо, да остваримо своју наду на вечно спасење, морамо се вратити видовданској вери кнеза Лазара и његове војске. Ни време честитога кнеза није било боље од овог нашег за оправдање здраве наде у ослобођење. Апостол народа нам је рекао: Пренимо се од сна, јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11)! Бдимо, не спавајмо! Дух времена је стара варалица. Пробудимо се и оперимо! Оскрнавили смо се сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима, смишљеним лажима и подвалама, самолажима, крвљу проливеном у братоубилачким ратовима и ратним непочивима према иноплеменицима, гоњењем своје Свете Цркве и проливањем невине крви светих мученика за веру, убијањем деце у мајчином крилу и суседа за педаљ земље, убијање, свргавањем и протеривањем краља, миропомазаника Божјег, гонећи најбоље и одликујући најгоре, распињањем и черечењем свог српског језика, јединог неопозивог матерњег блага и наслеђа…. Упрљали смо се, блато нас је преплинуло, па тако прљави више не можемо на своје чисто цветно и Свето Поље, на Косово, где је наш свет створен! Не можемо, јер се за нас на Косову земља дотиче са Небом!
Јеромонах Иларион (Ђурица)
Извор: Фејсбук
Судски извршитељи ван норми закона
Радио Снага народа покреће серију емисија на тему законодавства и доношења нових закона по нормама ЕУ - Судски извршитељи ван норми закона!!!
Погледати и ово:
Прва од емисија посвећена овој теми
Гости: адвокат Здравко Војиновић
адвокат Дејан Живановић
* * *
Уз то да додам и ово:
Неспособна власт прво потопила Обреновац а потом и опљачкала!!!
Отшелник
Наш отшелник је једно од најпознатијих лица Свете Горе, човек образован, бивши инспектор богословије, који се „смирио“, како за њега кажу Светогорци, и отишао међу усамљеничке подвижнике, по примеру древних. Многи ходочасници желе да га виде и да чују његове мудре речи. Посетиоци као ми почињу да га замарају. Доктор се са њим већ раније дописивао. По писмима, отшелник је закључио да он не само што жели да пређе у Православље, него и да прими монашки постриг. Странац је заиста неколико дана проживео у Пантелејмоновом манастиру, али не само што се није приближио монаштву, него ће пре бити да се према њему понео критички. Њега је чудила „непрактичност“ монаха, и уопште, његове сопствене идеје су биле сасвим друге.
Отшелник га је у почетку примио веома срдачно, скоро као свога – а и уопште, из његових брзо изговорених, негласних и стидљивих речи избијао је задивљујуће топли флуид. Мене је тај човек одмах узбудио и растопио, као да сам изнутра „потекао“. Он је смушено седео на шамлици не знајући куда да дене своје велике руке, шта да ради са ногама, и у пола гласа, брзо, даваше кратке реплике нашем младићу, преводиоцу. А овај је са истом оном непоколебивошћу, као и раније у чамцу, не журећи се, преводио.
Ево, приближно, одломка тог разговора:
Доктор: Мени се допадају манастирске службе. Али, човек може да буде монах, и да истовремено обезбеди себи удобан живот, да унапреди имање, да успостави чврсте трговачке везе.
Отшелник: Нас то не интересује.
Доктор: Живот је живот. Он има своје законе. Ја разумем да се на овим голим стенама ништа не може узгајити. Али, они који живе у манастиру, располажући шумама, виноградима, маслинама...
Отшелник (са осмехом): Газде и спахије су у свету... тамо како ко хоће, тако и управља... заводи производњу, фабрике, бави се трговином...
Доктор: У овој земљи се може одлично живети. Могли би се позвати инжињери, агрономи, спровести путеви.
Отшелник (тужно и брзо): А ми бисмо да од свега тога одемо што даље.
Доктор: Ви треба да пропагирате своје манастире у Америци.
Отшелник: Ми треба вечно да стојимо пред Богом и да се смирено молимо.
Доктор: Код католика постоји пропаганда. Недавно сам видео филм у коме је приказан живот католичког манастира.
Отшелник: А ми немамо шта да покажемо. Ми себе сматрамо последњим међу људима... Шта ту да се показује? Не, ми немамо шта да показујемо... Молимо се, не бисмо ли душу спасли.
Доктор: Ако се пропаганда у Америци правилно усмери, могла би се добити лепа средства.
Отшелник (тихо и брзо): Од чега нас избави, Господе.
(Па о судбини Русије)
Отшелник: ... Зато се и сасула, јер је толико греха успела да нагомила.
Доктор: Запад није мање грешан, али није пао и није се подвргао таквој несрећи. Русија је сама крива што се није изборила.
Отшелник: Значи, тако је требало.
Доктор: Како то требало? Зашто би Бог строже кажњавао баш њу, а не и друге земље?
Отшелник (меко, али узбуђено): Зато што је и волео више. И више јој је послао невоља. Да нас брже освести. И да се покајемо. Кога заволим, од тога ћу више и тражити, и томе ћу припремити особит пут, који не личи ни на шта друго.
Изгледа да је то била највиша тачка разговора. Отшелник се загрејао. Тихо узбуђење као да је почело да светлуца, као да су електричне искре стале да сипају из њега. Он је брзо, скоро нервозно почео да говори да ће управо Русија имати највише користи, премда је много преживела и пропатила, премда је и много од њених земаљских богатстава било разорено.
Доктор: Какве користи?
Отшелник: Другог богатства је за то време много дато. А мученици? Зар то није богатство? Убијени, измучени? Знате ли митрополита Венијамина?
И поново је стао да доказује како је мучеништво Русије знак посебне милости, да раније правог мучеништва за веру код нас није ни било, ако се не узму у обзир појединачни случајеви. А сада је по први пут дан крста исповедништва.
Али, разговор се није одржао на тој висини...
Када је доктор дошао до тога да би требало техничким и хемијским средствима уништавати бољшевике, отшелник је сасвим заћутао.
Из књиге „Светогорске стазе“
Борис Зајцев, Павле Рак
Хиландарски путокази
Ватопедска „Утешитељка“
У Ватопеду смо провели веома пријатан, помало „италијански“ и ренесансни дан. Наравно, као и у Лаври, посетили смо саборну цркву, целивали многобројне ватопедске светиње, били на литургији, али је од свега што смо видели у том манастиру најјасније у сећању остала библиотека, а у самој билиотеци таква „светска“, али дивна ствар – Птоломејеве географске карте (ако се не варам, из ХI века).
Лавра Светог Атанасија је у једном тренутку била отпала у „латинство“ (за време Михаила Палеолога). Ватопед је, напротив, чак претрпео и мучеништво: за противљење да прихвати унију игуман Јефтимије је био утопљен, а дванаест монаха обешено. У Лаври предање говори о гробљу монаха-одступника. Ватопед би могао да покаже гробове својих исповедника у борби против запада. Па ипак, Лавра је манастир густо-источни, а Ватопед на себи носи лаки дашак запада. Чак га и легенде везују са западом.
Он је основан, каже се, на месту, где су под грмом нашли морем избаченог (после бродолома) царевића Аркадија, будућег императора (брата Хоноријевог, који је пловио из Рима у Константинопољ и овде био захваћен буром – V век).
Затим је и његова сестра, знаменита Гала Плацидија, имала везе са манастиром.
Ко је боравио у Равени сећа се њеног дивног маузолеја са саркофазима, сињом измаглицом, тајанственим светлуцањем модрикастих мозаика. У младости се са заносом читало о овој лепотици чије црне очи и данас гледају са мозаичког портрета. Буре, драме, љубав и политика, раскош и невоље, смелост и узвишеност испунили су њен живот. Било је задовољство када сам у Ватопеду открио траг хероине.
Легенда о Гали Плацидији је довољно загонетна. У та времена женама још није био забрањен доступ на Свету Гору. Она је пожелела да на пропутовању из Рима у Константинопољ посети Ватопед. Али, када је на побочне двери улазила у храм Благовести, зауставио је тајанствени глас Богородице и забранио јој да иде даље. Царица је пала ничице на под и стала да се моли, али ушла није. Касније је наредила да се на том месту изобрази лик Богородице. Икона и данас постоји, у ниши поред улаза. Али, шта значи ова прича? Зашто јој је Пречиста забранила да уђе? Да ли је у њеном лицу био заустављен запад? Или је била задржана управо жена? Плацидија је несумњиво била јарки израз женског принципа. У том случају то као да је предзнак касније забране уласка жена на Свету Гору. Или је, на крају, у питању нека црта личне Галине судбине?
Ко зна. Икона у ниши је сачувала назив Предзнаменатељнице, док је Ватопедски манастир, са својом библиотеком, ученим монасима, комфором и раскоши, добром кухињом, григоријанским календаром, елегантним мантијама монаха, сјајним винским подрумом – задржао нијансу извесног православног бенедиктинства.
Из књиге „Светогорске стазе“
Борис Зајцев, Павле Рак
Хиландарски путокази
О психологији масе
„Дошао је Дарвин па више нисмо Божји људи већ мајмуни, дошао је Фројд да бисмо ослободили своју сексуалност (жене су хистеричне јер не могу да спавају са комшијом). И шта се десило сада када смо ослобођени од свега? Да ли смо сад здрави? Психолошки? Физички? Где иде овај свет? То очигледно није било апсолутно у реду, али је урађено намерно, јер с таквим човеком масе можеш да манипулишеш, он је безуман, нема смисао живота, само оно што му се нуди преко медија: да има добра кола, где ће да иде на летовање, да пије кока-колу, да изгледа на одређени начин, док му главне ствари измичу. Дакле, униформисање једно и прављење идиота, те манипулисање са њима. Томе је послужила медицина у широкој мери, а психијатрија нарочито.“
Гост емисије др Јована Стојковић, специјализант психијатрије