Недеља, Август 24, 2014
Како се изборити са забринутошћу
- Да ли осећаш забринутост?
Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме:
- Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш?
Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.
Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.
Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.
Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.
Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему, већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност, али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.
На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује, јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захваљујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“
Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.
Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро, јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије.
Замислимо следећи разговор:
- Лоше се осећам.
- Нешто се догодило?
- Не, али се бринем.
- Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?
- Не.
- Вруће?
- Не, све је у реду.
- Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?
- Нећу, хвала ти!
- Хоћеш ли воде?
- Нећу!
- Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?
- Не, све је у реду.
- Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. Замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.
- Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.
- Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ - одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.
Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?
Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.
А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.
Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.
Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили...
Цео текст налази се на сајту „Има наде“
Нисам баш сигуран да свака забринутост паралише и деструише. Као што је верујуће, човек је и биће способно да мисли, памти, упоређује, анализира због свега тога или уз све то неминовно следи и одређена доза забринутости.
Речено је за умишљену, која се још није догодила и не зна се хоће ли. То је живот у обмани. Човек може да се брине онда кад бриге наиђу. Али и тада има разних брига. Али и поред тога речено нам је да све бриге поверимо Богу.
Сад ми паде на ум... Можда је баш и кључ у томе да се не изгуби вера! У супротном ће се човек предати малодушности. Поклекнуће пред првим нескладом између жеља и могућности, неће моћи наставити даље. Вероватно се на то стање, стање депресије, и односи овај текст.
Јер, тешко да је само размишљање и забринутост (која из њега и свести проистиче) глупост и безумље. То ми је некако непојмљиво :-)
Мислиш забринутост која је увод у депресију? У сваком случају реч јесте о претераној бризи. :)