Све у причама бива

Пушкин: Последњи дуел

Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.

За превод подесите одговарајуће дугме.

Пријатно гледање!

Триста

Слика са интернета

300!

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.

Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.

Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.

Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.

Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.

Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).

Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.

Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.

Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.

Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.

Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.

Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.

Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.

Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.

Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.

Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.

Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

+ Августинос Митрополит Флорине

Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“

Превод са грчког А. М.

Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији

Ваведење

Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење - увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.

Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша...

То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено - и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.

Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници - све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!... Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама...

Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе... Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос - једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.

Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато - Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши - Светитељи Божији.

Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо... да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку!?...

Шта вам је Црква дала, Србине несрећни - шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу... Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин - Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога - шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.

О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Беседа 1. на Ваведење Свете Дјеве Марије (одломци)

1964. године у манастиру Ћелије

Златно теле

Србија 1999.

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.

И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.

Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

***

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.

Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.

Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.

Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.

Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.

Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.

Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.

Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).

Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!

Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.

Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.

Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.

Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

+ Августинос Митрополит Флорине

"Кратак осврт на панораму Светог писма"

Са грчког превела А. М.

Страдија

„У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“...“

Ово је сам почетак „Страдије“ Радоја Домановића, а цела књига личи на данашњи програм рада владе.

Чудо-витезови

Поштовани војници, драга браћо!

Хтео бих да вам се обратим не само да бих пожелео мирно небо, „падавину звездица“ на еполетама, здравље, срећу и изобиље, него и оно традиционално најважније, без чега не може бити истинског руског војника – снагу духа. Заправо, повећање морално-духовних квалитета – љубави према Богу и Отаџбини, вери, трпељивости, умећу да се храбро подносе све недаће у име високих циљева. Да пожелим свега онога што је све време наше војнике и официре разликовало од других, да својој земљи служе пожртвовано „не због страха него из савести“. Наш велики и непобедиви предак А.В. Суворов је такве војнике називао „чудо-витезови“.

Какав је био тај руски војник-победник од кога су стрепеле одабране армије непријатеља? Ево шта је о томе говорио познати професор А.А. Царевски: „Премда задивљује читав свет својом физичком издржљивошћу, руски војник је јак и непобедив пре свега због своје духовне снаге. Основа свих тих врлина руског војника и његова највећа слава и снага, лежи у томе што је он увек испуњен ватреном вером у Бога и надом не у своје силе него у Божије милосрђе према њему. Руски војник је уистину јак тиме што је он увек био и јесте – пре свега христољубиви војник“.

Помоливши се пред битку он је у шали говорио: „Две смрти не бивају, а једна је неминовна“ знајући да уколико у боју и умре за Отаџбину и „за пријатеље своје“, тиме спасава своју вечну душу и чак то сматра за част. Данас непријатељи Русије преко јаких медија и реклама култивишу само животињске инстикте, самољубље и панични страх пред старењем и смрћу. Зар то не показује досад небивалу кризу савести, деградацију и тешку моралну болест банкротираног човечанства које седи на кипећем вулкану духовне и физичке погибије?

Зар су нас томе учинили и били пример за подређене наши велики преци који су слава Русије? Зар је на то позивао своје војнике и официре А.В. Суровов који није изгубио ни један од двеста бојева, војсковођа од Бога дат и истовремено молитвеник, аскета и монах по начину живота? Управо он је учио своје „чудо-витезове“: „Без Бога (то јест, без молитве) ни преко прага!“, „Дух јачај у отачкој вери православној: учити војску без вере, исто је што и прегорело жељезо оштрити“. А после битке одајући ловорике Господу и благодарећи Му због победе, говорио је: „Не мени, не мени, него имену Твојему!“. И та традиција код наших великих предака је била непоколебљива, јер су они били у потпуности свесни ко је истински извор победе. Због тога је у војнику у првом реду и ценио његове главне квалитете, духовне – дубоку веру, оданост и љубав према Богу, Цару и Отаџбини, а затим и ратничке – витештво, неустрашивост, храброст, издржљивост. И као потврду томе налазимо у завештању фелдмаршаловом, Римницког грофа А.В. Суворова у његовој „Науци побеђивања“. Он је овако говорио: „Моли се Богу, у Њега је победа!“ и „Чудо-витезови! Бог нас води, Он нам је генерал!“, бирајући за најопасније и најтеже походе само оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се, па су због тога били нерањиви и од Бога чувани у боју.

Сличан је био и Ф.Ф. Ушаков, један од оснивача Црноморске флоте Русије, а од 1790. године њен командант, који је одржао 43 победе и није доживео ни један пораз у свим поморским биткама у којима је учествовао. Управо под његовим вођством била је скршена моћна турска флота што је омогућило Русији да успостави чврст мир на Криму. Управо је он, Ушаков, предводио и извршио победнички средоземноморски марш руске ескадриле за време рата са Француском, чиме је изазвао уважавање па чак и завист код познатог енглеског адмирала Нелсона. На служби је то био талентовани поморски војсковођа, неустрашиви ратни командант, а у души благочестиви и дубоко верујући човек који је жарко волео морнаре као рођени и брижни отац, који је на својим бродовима установио манастирски поредак саветујући пред битку морнаре: „Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм, и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља“.

Због тога легендарни адмирал и од Бога чувани војник Христов није ни имао ни један пораз за читаву своју поморску каријеру. За све то време ескадриле које је он предводио нису доживеле губитак ни једног брода и ни један његов морнар није био заробљен. У октобру 2004. године Архијерејски сабор РПЦ је канонизовао Ф.Ф. Ушакова и прибројан је лику светитеља као праведни ратник Фјодор.

И на крају још један пример – генерал М.Д. Скобељев – који је проживео веома кратак (38 година) али сјајан живот, херој Плевне и Шипке, покоритељ Средње Азије који је уз минималне губитке успео да присаједини Русији велике територије обезбедивши њене јужне границе и угасивши тамо пламен крвавих сукобљавања. Он се показао не само као изванредан војни командант који није претрпео ни један пораз у свих својих 70 битака, него и као изванредан државник. По популарности у народу и способности да одушеви војнике у боју, није имао себи равног, па су га због тога упоређивали са Наполеоном. Скобељева су звали „белим генералом“ због привржености белој парадној униформи у којој је он на белом коњу неустрашиво јахао, руководећи и непосредно учествујући у биткама. За њега је знала и волела га цела Русија, не само због ратних подвига, него због визионарског ума и високих људских квалитета – пристојности, честитости, очинске бриге о војницима и официрима. О онима према којима је осећао своју дубоку одговорност пред Богом, историјом, Царем и Отаџбином. М.Д. Скобељеву су још за живота подигли споменик и посветили стихове водећи песници.

Дакле, зар грандиозне победе наших великих дубоко верујућих православнх предака и заштитника Русије, која се до Петра Великог звала Света Русија – Невског, Донског, Ушакова, Суворова, Кутузова, Скобељева и Жукова – никога и ни у чему нису убедили, нису натерали да се замисли на изворима њихових блиставих победа над непријатељем много надмоћнијим у живој сили и наоружању? Управо они и њима слични у разним периодима наше вишевековне историје постајали су тиме непобедиви чудо-витезови који су покорили европске и друге престонице славом и чврстим ослонцем своје свете Отаџбине. Посебно место међу руским војницима заузимали су козаци које су вековима називали витезовима Православља. Они су учествовали у свим војним походима и ратовима које је водила Русија – рату са Реч Посполитом, у Северном рату, у девет руско-турских ратова, у Персијском и Шведском рату, Седмогодишњем рату, Отаџбинском рату 1812, рату у Средњој Азији, Руско-јапанском рату, Првом светском итд.

Њихова неустрашивост, војна обученост, дисциплина и сналажљивост, проносили су ратну славу Русији. Они су у највећем степену заслужили високо звање – христољубиви ратници!

Међутим, треба истаћи да су међу војницима и официрима у сва времена били представници многих националности и вероисповести, али то им нимало није сметало да извојују многе победе на ратним поприштима под девизом: За веру, Цара и Отаџбину! Зар то не говори о постојању вишенационалног руског духа народа Русије?

Навешћу само неколико примера подвига, хероизма и талента наших великих предака – истинских синова Русије – њених војника и војсковођа. Тако су за време битке код Римника (11.09.1789) Турци под командом Јусуф-паше имали војску од 100 хиљада војника. Руско-аустријска војска под командом А.В. Суворова – само 25 хиљада. Штавише, Турци су имали предност јер су се бранили. А ипак су поражени. Њихови губици су били само међу убијеним више од 10 хиљада војника и веома много рањених. Са наше стране је погинуло свега 500 људи. Поред тога, у непријатеља је освојено 80 оруђа, 100 знамења и много друге имовине.

Други пример који наводимо сматра се ремек-делом ратничке умешности – освајање турске тврђаве Измаиљ (24.12.1790). Њен гарнизон под командом Ајдоса Мехмед-паше састојао се од 35 хиљада војника, имао је 263 оруђа, притом се бранио, и према постојећим стандардима, утврђености, опреми и локацији, тврђава је била неосвојива. Међутим, А.В. Суворов који је имао армију од 31 хиљаде војника и 600 оруђа од којих је 567 било бродских из Лиманске флоте и зато се нису могли у потпуности искористити, је тако генијално организовао опсаду, да је не само освојио тврђаву него је и у потпуности разбио противника. Рачунање губитака после победе показало је да су Турци имали 26 хиљада убијених и 9 хиљада заробљених војника. Код Руса је убијено 1 900 људи, рањено 2 700. Однос губитака је 1 : 13 у нашу корист, без обзира што се радило о јуришу на неприступачну тврђаву. Узгред, како сведочи статистика, губици руске војске у свим биткама Суворова увек су били у његову корист у односу 1 : 8, 1 : 10 и више. А у знаменитом и тешком Италијанском походу и потпуно фантастичних 1 : 75. Да додамо да су сада у току припремни радови за канонизацију и прослављање од стране РПЦ тог достојног претка, изузетног војсковође и дубоко верујућег благочестивог хришћанина и војника Христовог.

И на крају да наведем још један пример из славне ратне историје наше Отаџбине, херојску биографију адмирала Ушакова. Код острва Тендра је 11.09.1790. године дошло до морске битке између руске ескадриле под командом Ф. Ушакова и турске ескадриле под командом адмирала Хусеина, која је за 1,3 до 1,4 пута превазилазила руску флоту. Наша ескадрила је у свом саставу имала десет бојних бродова, 6 фрегата и 20 помоћних бродова. Турска флота у одговарајућим бродовима – 14, 8 и 23. Без обзира на значајно преимућство у бродовима и бројности, Турци су код Тендре претрпели срамотно понижавајући пораз, штавише, предали су Русима у плен брод са 74 топа и три помоћна брода. Њихови укупни губици у живој сили износили су више од 2 хиљаде људи, од чега је више од 1 500 убијених. Руска ескадрила није изгубила ни један брод, а убијен је био само 21 човек и 25 рањених. Однос губитака – 1 : 71 у нашу корист. Зар то није показатељ руског духа, талента, вере и Божије помоћи нашим војницима и богољубивим оцима-командирима. Дакле, зар је још нејасно коме се и од кога дарују такве победе?

И ти примери представљају само мали део вишевековне велике историје државе руске и сјајне звездане плејаде наших славних православних предака.

Не сећам се ко је од савремених светих отаца рекао да кад се наша армија оцркови, тада ће Русија поново постати непобедива. То још једном потврђује чињеницу да победу дарује Бог ономе ко душом, умом и свим својим бићем служи Њему и Отаџбини, ко је Њему угодан, а одузима је тада када жели да казни због греха немарности према Њему. Нису случајно наши непријатељи, добро знајући те истине, све чинили како би уништили религиозну вишенационалну чисту душу и дух нашег народа. Покушавају и нажалост често успешно, да га натерају да заборави на своју велику хиљадугодишњу историју, да замене истинске вредности, да раслабе и униште „руски дух“, света патриотска осећања, да од омладине, наше главне стратешке резерве Отаџбине, створе похотно, корумпирано, похлепно стадо којим се управља уз помоћ новца и инстиката.

Да од ње створе прорачунате бездушне компјутере, „Иванове који не памте родство“, „светског човека“ без патриотизма и осећања према Отаџбини – у суштини – да од омладине створе издајнике. У Русији је у свим временима Православље представљало цементирајуће морално начело. Наша Отаџбина данас представља главно упориште у свету, многима нејасни „ковчег спасења“, „Трећи и последњи Рим, јер четвртог неће бити“ како је о њој својевремено, у  XVI веку рекао прозорљиви старац Филотеј. Само то и вековима накупљена инерција добра и духовности сада спасавају нашу Отаџбину уз помоћ многобројних њених молитвеника, заступника пред Богом у овом и оном свету.

Наравно, данас је много неправедног, и у свету и код нас у земљи, али тако је било у сва времена. Постоје снаге и у Русији и изван њених граница које желе да код нас организују нови грађански рат, и чак светско крвопролиће. Али како говоре, боље је и лош мир од било каквог рата, а нарочито у савременим условима и са таквим оружјем какво постоји данас. Може се започети, али тешко зауставити. Према неким проценама такав рат би однео између 1/2 до ¾ људи на земљи. А они који је планирају требало би да се присете речи из светог Писма: „Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек: јер је Бог по својему обличју створио човека“ (Постање 9: 6) и „да не бисте скрнавили земљу у којој сте, јер крв она скврни земљу, а земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролио“ (Дневник, 35: 33). Зато нека добро промисле о последицама по себе и своје ближње они који рат потпирују.

Још је А.С. Пушкин говорио да се „не само може него и треба поносити славом својих предака, а непоштовање истих је срамна малодушност“. Зато не чуди да је Збигњев Бжежински, један од непомирљивих идеолошких непријатеља Русије који жели да прекроји нашу историју, на питање шта се данас најстрашније догађа у свету, одговорио без размишљања – препород Православља у Русији. Зна стари лисац са које стране дува ветар. И због тога, ево куда и ево у шта треба усмеравати главне васпитне и друге напоре и средства – у препород духовности и у оцрковљење армије и флоте, као „јединих и главних пријатеља Русије“ по речима Божијег помазаника, Цара Александра III Миротворца – јер без тога још дуго неће бити ни победа ни препорода велике земље. Јер се успеси и победе, понављам, дарују одозго, природно не замењујући људе, него им помажући или не помажући у томе.

Што се тиче будућности Русије, то ће помоћ Божија обавезно доћи у своје време, но, ти рокови увелико зависе и од нас. О томе су говорила многоброја пророчанства познатих светих стараца од којих су се нека већ испунила. Она, та помоћ, је планирана свише, но засад не жури да нам буде пројављена због многобројних неокајаних грехова наших, и због необраћања Богу од стране нашег народа за ту помоћ, који живи као у некој ошамућености. Искусни пророк – монах Авељ, чије се пророштво и за целу Русију и за цео царствујући род Романових, укључујући и судбину последњег Цара-мученика Николаја II, сво испунило до у појединости, много је говорио 1796. године Цару Павлу I, недуго уочи смрти коју му је предсказао од стране завереника (која се десила 1801. године), па тако и о будућим, па и већ нашим временима: „Велика ће бити затим Русија, скинувши безбожни јарам. Велика јој је судбина намењена. Ради тога ће она и пострадати, како би се очистила и упалила светлост“. А свети преподобни Серафим Саровски 1832. године као да то потврђује: „Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања великој слави!“. И на крају, свети праведни Јован Кронштатски у првој деценији ХХ века недуго уочи доласка на власт „безбожничког јарма“, као да им говори: „Јадна Отаџбино, када ћеш напредовати? Тек тада када се свим срцем будеш држала Бога, љубави према Цару и Отаџбини и чистоти моралној…“ Ако нема покајања руског народа, близу је крај света. Бог ће послати бич у виду нечастивих, окрутних, самозваних владара, који ће читаву земљу натопити крвљу и сузама. Зар у нашој недавној прошлости, па и данашњости, не видимо испуњење тих пророчанстава наших великих светих отаца?

Због тог, узимајући у обзир све изложено, постаје јасно да само покајање и повратак нашег народа и Отаџбине на Богом предодређени за њих историјски и духовни пут, према традиционалним вредностима – свете православне вере отаца, високог морала и живота по Заповестима Божијим – гарантује нашој Отаџбини поново велики будући истински процват, моћ и непобедивост. А то значи да нема важнијих задатака за све нас, од тих задатака. И приликом планирања било каквих програма, а поготово стратешких и васпитних, неопходно је обавезно узимати у обзир духовну компоненту као главну – јер иза ње стоји Сам Господ Бог – господар живота и смрти сваког човека и сваког света, извор помоћи, успеха и победа над сваким непријатељем и спољашњим и унутрашњим. У супротном случају – наставак трагедија, катастрофа, ратова, крвопролића и такозваног страдалничког руског крста. Уосталом, могућ је и сценарио краја историје људске цивилизације на планети земљи.

Због тога и девиза наших војника треба да буде одговарајућа, узимајући у обзир Руски православни дух и Заповести Божије које је Он дао људима за сва времена:

ДУША – БОГУ, ЖИВОТ – ОТАЏБИНИ, СРЦЕ – ЉУДИМА, ЧАСТ – НИКОМЕ!

Желео бих своје излагање да завршим дубоким речима стихова из песме јеромонаха Романа: „Нација без Бога је руља, уједињена пороком, или слепа или глупа, или што је још страшније – сурова. И нека се на трон успне и неко ко глагоља високим стилом. Руља остаје руља док се не окрене Богу“. Размислите над овим!

Председник Камеровског обласног одељења, члан Централног савета ООД „Русија Православна“ Николај Неустројев, г. Кемерово, фебруар 2006. године.

Преузето

Невини бирачи и лепе бабе

Данас сам, да не претерам, двеста пута чуо да су, у Паризу,  пострадале „невине жртве“. Ајд` што се ирачке и авганистанске жртве не броје, ајд` што им нико не пали свеће по булеварима, ајд` што смо се идентификовали једино са Западом, па нас све његове ране боле, али прича о невиним жртвама је и чињенично нетачна, а ево и зашто: у Француској, као и у свакој демократској земљи, власт врши народ. Тај народ је, преко својих овлашћених представника, сејао смрт од Вијетнама, до Алжира и Србије.

Нема „невиног народа“ тамо где је народ политичка количина. То је основна, елементарна политиколошка поставка. Са грађанским револуцијама, од којих је најпознатија управо Француска револуција, народ је постао политичка количина. Бирач. Нико га на то није терао, сам је тражио да одлучује о својој судбини, уместо да то ради племство. То што народ није био способан да разуме политику и све што она собом носи, није га задржавало (а и данас га не задржава) да се игра демоскратског циркуса. И, сад-није крив!?

Можемо и овако: да ли смо ми одговорни што свака српска власт  од 2000-те уредно помаже Косову да постане независна држава? Наравно да јесмо, јер ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Дачић, ни Вучић нису с неба пали, него смо их бирали. Слагали су нас? Па? Што смо бирали, ако нисмо способни да разлучимо лаж од истине? То нас чини одговорним и чини нас саучесницима, таман колико и француски народ за сва непочинства његове власти. Невини су били народи пре грађанског друштва, кад ни о чему обичан човек није одлучивао. Данас је он БИРАЧ и не знам како, као такав, мисли да се извуче од одговорности.

Овде не говорим о процентима, о томе колико је ко добио, с ким је коалиције склапао, јер се болест савременог друштва не налази у математици, већ у базичној поставци да гласа онај ко за то није способан. Идеја да се сви разумеју у политику, дакле читави народи, је једнако бесмислена као и идеја да се сви разумеју у квантну физику, али је пропагандно-партијска политика створила такав привид. Свак верује да разуме процесе и збивања, а кад му тај, кога је бирао, испразни фрижидер, бирач не каже да је био глуп и да није укапирао ништа, него каже да га је политичар слагао и одмах се хвата за оловку да гласа за другога. Не одустаје бирач од идеје да је паметан и да уме да оцени, иако га раде ко вола сваки пут.

Преузимајући одговорност за бирање власти, преузимаш и одговорност за све што та власт ради. При том, исти бирач је и хохштаплер: ако не зна да користи моторну тестеру, не узима је у руке, погинуће. Међутим, експеримент са гласањем не доноси непосредне последице, као моторна тестера, те се за оловку много лакше и брже хвата. Зашто бомбу не демонтирају бирачи, него експерти? Демократија је свима објаснила да су паметни и да све разумеју, а народ ко народ, воли да чује лепу реч о себи. О последицама своје памети не размишља, док му извршитељ не дође на врата.

Невини народ Париза је пио кафу по бистроима и ресторанима, док су француски бомбардери пржили земље и народе и тај исти, невини народ, је вукао бенефите из светске пљачке. Није рекао „не“ својој влади. Тај исти невини народ је шенлучио кад је бомбардована Србија. То што није разумео збивање ништа га не правда. Пробајте да извршитељу објасните да не може да вам покупи ствари зато што ви нисте прочитали Закон о извршном поступку. Незнање не оправдава.

Већ, ево, 24 часа слушам како је народ Париза невин. Није невин. У грађанском друштву нема невиних, таква су правила игре. Кад једна држава убија по свету, сви њени грађани постају мета, јер ни они, док су спаљивали напалмом сиротињу, нису мнјого биркали. Они, ти исти Французи, туђе жртве зову „колатерланом штетом“, а своје жртве „невиним“. Они ће, на НАТО мислим, а с њим, наравно и на Француску, да убијају редом по свету, а међу њима ће бити убијани само они којима се докаже кривица?

Грађанин и бирач су увек саодговорни и сукривци су за све што њихове владе раде и на унутрашњем, и на спољном плану.

Исту памет коју смо много пута показали на нашим биралиштима, сад показујемо поводом дешавања у Паризу. Безмозговићи и позери стављају француске заставе на своје профиле на друштвеним мрежама, глуматају саосећање и солидарност и приказују своје човекољубље. Јесу га, ту, испред његовог носа, магарчили Вучић и Мило, али о догађајима у Паризу зна све. Није у стању да препозна домаће преваранте, а светске ће као од шале?

Дијагноза нам је лоша; мало се разуме, мало се мисли; памет нам служи за довијање, а не за размишљање; уместо разумевања, ми изражавамо ставове и осећања, као што деца раде. Са овом памећу, нећемо далеко догурати. Кад и хоћемо да рекнемо неку, прво ставимо десет ограда, да нас не би ко погрешно разумео, јер себе одавно слушамо ушима других. Никад нећемо разумети да ћемо пацке добијати колико год нашу, српску причу, у целофан увијамо. Она је, за наше противнике, неприхватљива у свакој, ма и најметиљавијој форми. То важи и за међународну политику. То што данас палимо свеће погинулим Парижанима, неће сутра задржати Француску да у УН гласа против наших интереса.

За ове што жале „невини француски народ“ имам савет: покажите жаљење тако што ћете, уместо да лијете сузе по друштвеним мрежама, отићи у банку и уплатити породицама жртава по 20 евра, не више. Баш ме копка колико би се плачљиваца појавило на шалтеру?

Аутор: Милан Миленковић за ИН4С

Бејрут дан пре Париза - неке су жртве важније од других

Грађанин покорни

Како ћете препознати грађанина у Србији? Он ради исто што и његови родоначелници: док Србе бију, вешају, черече, убијају – он окреће главу одлазећи на концерте или у биоскоп. Грађанин ће вам бранити да васпитавате своју децу. Грађанин је борац за равноправност полова и да се уводе појмови тренер и тренерка, посланик и посланица. Упљуван је од борбе да то заштити, уопште не примећујући да се већ увелико уводи родна равноправност која полове не признаје. Бори се против „ратнохушкачке“ политике Срба (таман посла да то непријатељ ради) и уједно се залаже за донацију органа (треба, то ће у будућности бити валидна наплата дугова) а зверски убијени живаљ на Космету само што не прогласи за донаторе. Бори се за останак Фолкландских острва у власништву Енглеза, брине о правима у Украјини (таман посла да размишља успут и о Србији). Подржава и права ЛГБТ да парадирају. Све ово и друге бесмислице он ради. Али никог од нас, нас као људе, без обзира на веру, нацију или склоности не штити од гажења људских права! Овим он, заправо, подржава свеукупну тиранију над људима, одузимајући им, једно по једно, људско право: на воду, на ваздух, на кућу, њиву и све оно од чега заиста зависи живот сваког од нас. На памет му не пада да пита Запад за уранијумске бомбе чија радиоактивност све више улази у нашу земљу, воде, ваздух и од које ћемо сви да се разбољевамо. Ништа људско, ништа морално нема у њему да, ако и не мисли на друге, да бар мисли на своју децу. Корист је њему једина вера којој се клања! Али то неће ни њега ни његову децу заштитити од болести. Здравље нема цену.

Питао је син оца како да најбрже и најједноставније дође до виле, јахте а отац му рече - да прода државу.

Можда би било добро да овај отац, који васпитава сина да буде грађанин покорни, погледа на Горбачова: и он је то радио, а сад свира да заради и преживи. Зашто? Јер су сви њихови рачуни ван земље! И они сами најмање су власници над њима. Чиме те уцењују, то ти одузму. На крају испадне да си радио – џаба.

Рат у Подгорици, полиција пуца на народ

http://www.in4s.net/index.php/narod-sa-prepunog-trga-slobode-krenuo-pred-skupstinu-protest-iz-minuta-u-minut/

Радио "Снага народа" - Ванредна емисија поводом дешавања у Црној Гори

 http://www.snaganaroda.net/

Сан смешног човека

Изузетан анимирани филм рађен по мотивима приповедке Ф.М.Достојевског. Филм је радио један од највећих светских аниматора Александар Петров, добитник «Оскара».

Сан смешног човека приповеда о очајном човеку, који је огорчен животом и који одлучи да почини самоубиство. На путу који води ка његовој кући, он упознаје девојку у невољи која га моли да дође и помогне јој, али он не пристаје и одбацује чак и девојчицу чија је мајка у опасности...

Спасење родитеља зависи од деце

(слика са нета)

Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).

Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.

За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: „Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).

Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“ (1. Сам. 2, 24).

Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то - старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца...

И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара...“

Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се и, бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери.“ У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).

Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу“ (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).

Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко... има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: „да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).

Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене - као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу - тешко греше пред Господом.

Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину - на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест - да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.

Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.

Николај Е. Пестов

Православно васпитање деце

др Јована Стојковић о „паради“, ЛГБТ феномену

Српски синдром

Острво

(слика са интернета)

Зло је тренутно - на врхунцу славе. Оно је респектабилно. Оно је пред вратима. Чини се, читава Земља је већ у његовој власти. Русија, над којом су се у духовном погледу још сасвим недавно указивали многобројни малени кадови молитава, који се узносе према небу, променила се. А ипак нешто спречава победу непријатеља људског рода. И, сигурно, ако би неко од наших савременика могао видети невидљиво, он би разликовао, можда и ретке, али благомирисне молитвене кадове - над маленим градовима, селима, храмовима и породицама.

Псковско језеро. Острво Залита. Сиромашно рибарско сеоце. Скоро 40 година служи овде Николај (Гурјанов), митроносни протојереј, настојатељ храма Светитеља Николаја. Стотине и хиљаде људи из читавог Православног света долазе код њега по благослов.

Засадитељ дрвећа

Монахиња Нина: „Ми смо раније овде долазили на летовање. Једанпут идемо, а нама у сусрет иде брадат мушкарац са обрамицама. На рамену му се подерала одежда. Одложи кофе - и неочекивано нас пошкропи водом. Смеје се. Тако смо се упознали са оцем Николајем. Од тада се код њега и хранимо.

А било је то пре 38 година. Тада је на острву било врло мало дрвећа. Гробље је изгледало као пустиња. Стабла, која се виде унаоколо, је сам баћушка засадио. Њиме је и гробље засејао. Воду је са језера носио да полива младице са око 300 м удаљености. А када смо се упознали, имао је већ 50 година... И покрај своје куће засадио је дрвеће, ретко за ове крајеве. Отац Николај је по професији био биолог. Затим су га ухапсили у оним тешким временима. Седео је у тамници неколико година. О томе је и песму написао.

Тада је дао себи завет да ће постати свештеник. Служио је и у Вилмусу. Тих година је боравио код прозорљивог јеросхимонаха Симеона Печерског. Овај му је три пута рекао: „Толабс! Толабс! Толабс!“ Раније се наше острво тако звало. И одиста, баћушку су благословили да служи овде ближе родном крају. Он се и родио недалеко одавде, поред оног места где се одиграо „Бој на леду“, где је Свети благоверни Кнез Александар Невски зауставио насртљивце на веру Православну.

А стабла – гле каква су! Држе својим корењем читаво наше невелико острво. Овде се такве буре развију да понекад мислиш како ће сво тло испод ногу однети. Али не! Учврстио баћушка острво.“

Праведници земље руске

Нина Алексејевна Великопољска, овдашња житељка: „Ова су места овде, уопштено речено, чудесна. На суседном острву, које се раније звало Горње, у XVI веку подвизавао се Свети праведник Доситеј Горњеостровски. Стајао је на острву величанствени храм. Затим је, кажу, отишао под земљу. На његовом месту се формирао брег. Када сам била девојчица, једанпут са мамом идем по шумиа а борови су тамо огромни, вековити, и излазимо управо на тај брег. Чујем, као неко црквено појање. Баш испод брега се ори. Привијам се мами - она не чује ништа. Потом сам често причувљавала то појање. Грехова ради очито.

Преподобни Доситеј хода по тој земљи. Овде је живела, не тако давно, благочестива старица Јефросиња. Једанпут је у сну видела Свеца. Овај јој каже: „Ти си ми се молила и ево – дошао сам ти! Много је унаоколо прљавштине (дакле, грехова).“ И повео је старицу на тај брег. Показао јој је осам келија, тамо праведници служе, поју. А девета соба је била закључана.

Затим се испоставило да је Јефросиња спавала три дана без прекида. Већ више нису знали шта са њом да раде. После тога се Јефросиња ускоро преставила и било је очито да она већ зна свој смртни час.

Старци памте и Блаженог Михајла, прозорљивца и праведника, који је овде живео. Његова хумка се налази на гробљу. Код њега је, још као деветогодишњи дечко, долазио отац Николај. А овај га је одмах препознао: „Ти си ми најдражи гостић“, говорио је...“

Путници поклоници

У осам сати изјутра, речни трајект „Зора“ превози прве поклонике из Пскова. Неколико десетина људи. У редовима, они крећу на исту маршруту: поред храма Светитеља Николаја према маленом зеленом дому насупрот гробљу. Тамо у дворишту већ чекају други. Они који су ноћили на острву.

Усредсређена и тужна лица. Углавном долазе због неке несреће. Лице једнога је, истина, узбуђено и светло.

„Зовем се Виктор. Судбина ме довела Старцу. И то не лака. Био сам официр-јуришник, затим сам служио као плаћеник у Карабаху. Затим – затвор. Тамо сам први пут Православну књигу прочитао. Организовао сам у затвору грађење храма. Одмах су ме ослободили.

Сада живим у Лењинградској области. Народ је сиромашан, новца нико нема. А ми смо решили да подигнемо три храма. Дошао сам по благослов. У Пскову сам новац изгубио. Кренуо сам пешице, људи су ми показивали пут. Најпре сам промашио циљ и стигао у један од локалних манастира, а не оцу Николају. Затим сам 40 км пешачио - натраг до Пскова. Ципеле су ми се поцепале. А затим још 30 км до језера. Све се мислим, како ћу се вратити без новаца? Но добри људи су ме и без тога довели. Код једне старице сам се бесплатно настанио.

Док сам ишао овамо све сам мислио шта ћу рећи баћушки? Као да сам са Богом разговарао. Кад сам дошао, тек што сам заустио, све је постало јасно. Благословиће ме отац Николај и назад.“

„Ми смо такође дошли по благослов у храм“, каже свештеник отац Михаил. „Баћушка нам је дао новчић. А он је за нас као од злата. Вратили смо се кући, а тамо - час се јављају задужбинари, час неко грађевински материјал даје бесплатно. Псковска провинција је, треба знати, сиромашна. Сада смо“, отац Михаило вади фотографију прекрасне Цркве, „донели баћушки да покажемо шта смо до сада урадили.... Таквих случајева је било много. Ако баћушка да благослов, ствар ће поћи како треба. Све што он предскаже – догоди се.“

Чуда праведног слуге Божјег

Александра Фјодоровна Кузјакова, овдашња: „Овде свакакви људи долазе за помоћ. Сећам се, један није могао да хода. Сишао је са инвалидских колица и око Цркве за баћушком, на коленима, како-тако, препузао. И баћушка се одједном окренуо и говори: „Сашка, ти сада не пијеш, не пушиш, дајем ти благослов. Устани, сад си онакав какав треба да будеш.“ И тај је устао, кренуо. Сви су људи то видели. Затим је тај Сашка долазио, чак га нисам ни препознала, потпуно здрав мушкарац.“

Монахиња Нина: „Баћушка свима говори: „Не пиј! Не пуши!“ Али како људе да уразумиш?

Један је потпуно пијан забасао у Цркву и као да га је снашло неко помрачење ума. Дохватио је старинску икону Николаја Чудотворца и треснуо је о под. Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут - развалила се подна даска... Таквоме се зна шта следи. Није прошло ни два дана - утопио се у плиткој води одмах крај своје куће.

Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да чита молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца, која су била на гробљу, у ужасу су се разбежала. Мене је захватио огроман страх! А баћушка ће нама: „Не бојте се, не бојте се, сестрице у Христу!“ Скрстио је руке усопшему и рекао:

„Лези, лези мирно.“ Тако се то поновило три пута. Три пута је пијаница треснуо икону - и три пута су му се руке подигле. Цело село је сведок.

А баћушка је рекао: „Тридесет година мораћу да се заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!“

... Чудеса прозорљивости се још увек догађају! Једна жена је дошла баћушки, каже: „Благословите, баћушка. Мом сину је данас рођендан. Ја сам пуно буре пива спремила.“ А отац Николај одговара: „Пиво? Какво пиво ако не буде ништа живо, Марјушка?“ Одједном је дохватио штаку и потерао је до саме обале, једва је успела да се укрца на „Зору“. Стиже кући збуњено, отвара врата, а тамо син омчу око врата набацио, хоће да се обеси...“

Два пута кроз живот

Напокон се врата на кућици отварају. Радни дан, а одједном:

„Света вам Недеља и Празник! Нека вас чува Свемилосрдни Бог на дуге године и лета. Спаси, Господе, и помилуј вас за ту истину, која води у велику радост. А куда? У вечност и блаженство. Овде ми привремено живимо. Овде је кратко наше постојање, а тамо је бесконачност – живот. За тамо постоје два пута: страшни паклени огањ за грешнике, а за праведнике блаженство. Дарујем вам ону истину, која је неопходна за спасење. Ми ћемо увек вапити Спаситељу света: „Господе Исусе, спаси нас од тих дела и безакоња противних оној Истини која дарује блаженство...

Радујте се и веселите се, драги моји, што сте у блаженству“, говори отац Николај. „Па ви нисте без крста. Са крштењем сте добили на телу крст. И тај крст ми носимо читавог живота. Крсту се клањамо, на којем је био распет Спаситељ света, Господ. И радује се наш дух и весели се.“

Монахиња Нина: „Једанпут нам је баћушка рекао: „Ево, сестрице у Христу, сада ћете, посећи старе иструлеле крстове са гробаља да их заменимо новим.“ Посекли смо – чекамо. Свуда црвоточина и ивер. Баћушка трчи са чистим платном. Говоримо му: „Оставите, баћушка, ми ћемо све то покупити.“ Он одговара: „Није ваша дужност крстове да носите.“ А претходно је сам наложио пећ у купатилу и опрао купатило. Све до последње трунчице је сакупио и спалио у пећи.

Ето како се односи према Крсту.“

Старац сваког помазује маслом. Затим следе тихи кратки разговори. Ево, прилази отворено радознала млада и нашминкана особа. Очито хоће чудо да види. Отац Николај је одстрањује лаким покретом руке.

Друкчијим, сујетним људима, Старац благо говори: „Пливајте, пливајте, драги моји, ако вас ветар подигне, да не да Бог да потонете.“

На питање одговара кратко. Стално чујеш: „Можда... Нека би Господ помогао... Можда... Не говори глупости... У манастир крени са 85 година, а сада држи предавања... Опериши. И то што је могуће пре. У Смоленску... Не треба... Можда... Моли се. Молитва мајке са дна мора ће се дићи.... Глава боли? (он лупка сувим дланом по челу младе жене). „Сад си здрава. Видиш, чак си добила и румен на лицу...“

Може се учинити да баћушка није сасвим присутан, да му мисли лутају ко зна где... Шта да се ради? Он се постојано налази у стању молитве. И, сигурно, општећи са поклоницима, чује не само њих, иначе, како би могао тако сигурно да одговара људима које види први пут?

Монахиња Татјана: „Баћушка је - високообразован човек, зна неколико страних језика, а са људима говори кратко и искључиво једноставно. Речи су данас обезвређене, излизане. Ништа њима нећеш доказати, никога убедити, никоме помоћи. Баћушка се моли, и моли да се и други моле.“

Разговор са баћушком

Баћушка је физички слаб. Али духовна бодрост његова је зачуђујућа. Две девојчице, од 6, 7 година говоре о њему: „Чим нас угледа, отац Николај трком долази да нас благослови.“

Његов корак је лак и брз. Он одиста скоро трчи, а понекад се чини – лети над земљом.

Ево је изашао из храма, угледао је нашу телевизијску камеру на постољу, обишао је три пута, насмејао се и прекрстио. Саслушао је кратке узбуђене речи младог човека, лупну га по образима и рече: „Покајао си се. Више се не кај.“ На лицу момка - срећан осмех, а отац Николај већ иде даље.

И с нама је Старац разговарао кратко.

- А зашто ме фотографишете? Много је важнијих људи од мене; ја ништа не стварам. Мени је скоро 90 година.

„Прође мој век к`о дан кад свене,

пројури живот мој к`о дим

и двери смрти тик крај мене

већ шкрипе звуком ужасним.

Опростите ми, одмените мене

ви који стижете тек

и мене грешна помените,

одлазим, али не заувек...“

- Баћушка, шта ће бити са нашом Русијом?

- Милост Божија нек` је с нама. Добра су времена. Хвала Богу, храмови се граде. Књиге се духовне објављују. Ја вам поклањам своју; ви је немате? (И одмах пружа књигу с једва приметним лукавством; као да признаје да више агитује - говори како би волео да буде, а не онако како јесте.)

... Неочекивано, једна од жена, која је до тад умилно гледала оца Николаја, поче да риче ниско,  из утробе. Лице се напреже, прекрива се гукама. Поглед пун мржње. И одједном из ње се заори дебео, сасвим нељудски глас: „Будале, зашто га слушате? Па то је Кољка будала! Кољка, мрзим те!“ Баћушка се загледа у њу и засмеја се: „Не бојим те се, рогати.“ Даде жени просфору. А она као да јој опржи дланове. „Подучава, подучава. Пусти их нека сви оду у пакао! Нека не знају Истину, нека гледају телевизију, нека се играју на компјутерима! Још ми, ђаволи, волимо накарминисане девојке! Што их помазујеш маслом? Волим када се девојке кремом мажу...

М-ммм. Не волим, када Бога ради, искушења хвале. Мрзим Православне. Најпротивнија ми вера. Остале вере све у пакао одлазе.“

Напокон, отац Николај је неколико пута лупка по челу и строго јој каже:

„Прекрсти се!“ Поседнута сва као да обамире. Мења се израз њеног лица. На њему се пробија слаби осмех и већ својим женским гласом говори: „Бог је с вама, баћушка!“ Отац Николај: „Пођи моштима у манастир.“

(Напомена: Свештеници, који често морају имати посла са поседнутима, тврде: у последње време они све чешће „пророкују“ у име ђавола. Рогати одрод „пропева“, као да сматра да више нема шта да крије.

Да, ђавоиманост људска је - реална ствар. Аутор ових редова био је у прилици да види поседнуте: док свештеник призива имена Светаца, Анђела Чувара, док их помазује освештаним маслом - шта све не раде извесни несрећници! Они вичу нељудским гласовима (у директном смислу те речи). Они се грче од бола кад угледају крст, Библију. Они се увијају по поду под благотворним капима Свете водице.

Свети праведник Јован Кронштатски је писао: „Упорна неверица у зле духове јесте, заправо, истинска поседнутост, зато што иде насупрот истини, насупрот Откровењу Божјем. Господ је дошао на земљу баш зато да би срушио дело ђавола и спасао од насиља свог човека. Ако нема ђавола, онда нема Хришћанства. Тада силазак у свет Сина Божјег не би био потребан. Али, то је неистина. Искуство сваког од нас, здрав разум, историја живота Светаца и историја свих народа уверавају нас у постојање злих духова... Ја сам видео истински поседнуте, у које су се уселили ђаволи по неисповедивим судовима Божјим и производили у њима умну поремећеност, терали их на страшне хуле и непочинств; видео сам како су се ужасно бацали из једног ћошка у други, или се пели уза зид и томе слично. Такве је, слажем се са Апостолом, Бог предао Сатани на измождење плоти, да се дух спасе. (1.Кор.5;5)

Имајући богато искуство читања молитава против злих духова, јеромонах Пантелејмон Ледин пише о страшној тенденцији нашег времена: „Пред Први Долазак Спаситељев, на земљи беснило је било раширено у ужасним размерама – због одступништва људи од Бога. И сада, уочи Другог Доласка, као и 2000 година раније, беснило се шири у виду епидемије. Разлог је исти: људи су се поново отпадили од Бога, заборавили Небо, заборавили Вечност.“

Опседнутост постаје болест века, посебно међу људима који су споља пријазни, који су „прилагођени“ постојећем поретку ствари. Слични људи свог ђавола не брину, покорно испуњавајући његову вољу, која се у потпуној мери слаже са жељама пропале душе. О таквима Свети Теофан Затворник сведочи: „Постоји усељење духова, које је неоткривљиво скривено; постоји, такође, власт духова над умовима, мимо тела, кад их они воде како желе, кроз страсти које у њима дејствују; људи су уверени да све чине сами – својом вољом, али су они само насеобина нечистих сила.“

Изгнање ђавола - ни изблиза није једнократна магијска радња. „Да би се неко избавио од ђавоиманости“, пише свештеник Родион, „ваља почети од покајања за читав прошли живот, од одцрковљавања, од самопромене, а затим тек тражити егзорцисту. Сетите се, Свети Оци су предсказали, да ће људи последњих времена бити веома горди, зато ће се и спасавати углавном несрећама и болестима – ако их смирено понесу.“)

... Има још Православних острва у мору безакоња. И, хвала Богу, неће их запљуснути црни таласи. И зли ветрови неће однети родну земљу, док су живи вековити корени.

Из књиге Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу – Од мита о гралу до Новог светског поретка“

Турски гамбит

Драган Радовић

Драган Радовић, економиста, говори о размерама крађе у Србији. Човек, којег су сами Обреновчани ангажовали на разоткривању пљачке након поплаве. По мишљењу слушалаца изузетна емисија, јер, поред свега оног што се чини да се Србија разбије, овај човек указује и на путеве оздрављења државе. Предлаже начине опоравка и послове који би нас у кратко време издигли не само из немаштине, већ бисмо постали и на светском тржишту достојни конкуренти.

Послушајте, вреди!

Након њега, гост у студију је професор на Пољопривредном факултету у Приштини, Александар Ђикић, који говори о издају Косова и најновијој превари са додељивањем позивног броја.