Религиозна осећања интелигенције

Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свету речи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога реч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увек бучан, он мало личи на генератор који људима даје светлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ретко посећује цркву, или је уопште не посећује, по његовим речима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човек нема о чему да разговара".

Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човечију душу; он хоће да свештеник буде образовани Водич по храму.

Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му саветовали да напусти свет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свет, али ће ме у манастиру послати да радим у штали". Не знамо какво би послушање дали том човеку, али је тачно осетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног делатеља.

Архимандрит Рафаил Карелин

Уочи Божића

Породична Божићна прича, са неочекиваним обртима и специфичном атмосфером загрејаће свако срце хуманом поруком коју доноси. ТВ филм, снимљен према тексту Мирјане Лазић, а у режији Мишка Милојевића, носи озбиљан садржај у хумористичком руху, тако да наводи колико на смех, толико и на празничну ганутост.

Премијера овог ТВ филма је за Бадње вече, 06. јануара у 20.15, на Првом програму РТС-а."Уочи Божића" наставља срећно успостављену традицију Драмског програма да у време највеселијег хришћанског празника дарује гледаоце забавним и квалитетним играним програмом који припада жанру "божићне драме". И овог пута подстицај је пронађен у делима наших класика, па је текст компилација две кратке Нушићеве приче: "Госпођа Милхброт" и "Општинско дете". Хуморни мотиви Бен Акибиних "цртица" дали су могућност да се исприча једна "нова" прича у мелодрамском руху.

Суд у Чикагу. Година 1924.

Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.

Европски суд забрањује крштење беба

Европски суд забрањује крштење беба, пише ilgiomale.it. Према одлуци тог суда, од марта 2016. године крштење деце ће бити у супротности са европским законима и сматраће се кривичним делом.

Вера кроз време

Новогодишња посланица

Новогодишња посланица Епископа сремског Г. Василија

ВАСИЛИЈЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП
СРЕМСКИ ШАЉЕ СВОЈ ОЧИНСКИ БЛАГОСЛОВ И ПОЗДРАВ СВЕМУ СВОМЕ КЛИРУ
И БЛАГОЧЕСТИВОМ НАРОДУ СРПСКОМ, СТАРЕШИНАМА НАШИХ СЛАВНИХ МАНАСТИРА, СЕСТРИНСТВУ И БРАТСТВУ И СВОЈ ДЕЦИ НАШОЈ ПОЗДРАВЉЕ!

Богољубива браћо у Христу и верна чеда у Православљу,

Честитамо вам Ново, 2016. лето Господње и празник Светог Василија Великог.

Налазимо се у попразнинству најрадоснијег празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, слављеног чудесном песмом, поклицима и поздравима: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Нека витлејемски жар радости затрепери и у срцима деце Светог Саве.

„Када је дошла пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, који се роди од жене . . . да ми људи примимо усиновљење.“ (Гал. 4, 4–5)

Рођењем Сина Божијег испунило се време за сваког човека и сваког дана и сваког часа људи примају „усиновљење“, због чега је сваки дан постао „најпогодније време“ и „дан спасења“.

Еванђеље је радосна вест – благовест – вере и наде на спасење, у вечни живот, који је Бог, Својим актом Рођења, донео човечанству.

„… Учинио си га (човека) мало мањим од анђела и славом и чашћу си га овенчао… поставио си га господарем над делима руку својих и све си метнуо под ноге његове.“ (Пс. 8, 4–5)
Приђите, децо српска, у овом свечаном моменту, Христу Богомладенцу. Он је бистрина ваших очију, топлота вашег погледа. Он је радост вашег детињства ; Он невидљиво живи у вама, као искра у камену, и даје живот свему.

Празници које ових дана славимо представљају временски период, који нас опомиње да је прошла година – једно неповратно време нашег живота, као и да долази ишчекивана будућност, да би је искористили мудро, припремајући се за вечност.

Данас славимо нашу, православну Нову годину. Налазимо се на духовној смотри своје савести и својих поступака, достигнућа и пропуста, успеха и недостатака. Било би корисно да са старом годином одбацимо старе рђаве навике, старе пороке и грехе. Да се обучемо у свеоружје истине и правде, љубави и праштања.

По милости Божијој и благодатном дару Духа Светог, у предстојећој 2016. години, Епархија сремска литургијски и молитвено обележиће ТРИ велика јубилеја живота и мисије светородне породице Бранковића, на челу са Светом Ангелином Крушедолском.

По упокојењу ових великана, манастир Крушедол је постао својеврсан реликвијар Светих моштију, Нови Јерусалим богом изабраног српског народа. Правилно ценећи историјски и духовни значај Светих деспота сремских, позивамо вас да прикладно и торжествено обележите:

1.) 530. годишњицу од доласка Свете Породице у Срем, 1486. године.
2.) 500. годишњицу блаженог уснућа Светог Владике Максима, 1516. године.
3.) 300. годишњицу спаљивања моштију Светих Бранковића од стране Турака, 1716. године.

Све ово јесу Богом дани и благословени поводи за организацију благодарног ходочашћа, са моштима Мајке Ангелине, која ће тако поново обићи свој Срем и учинити једну духовну смотру православних Срба у Срему.

Ово је јединствени црквено-народни збор у Епархији сремској, али и позив на свенародно јединство, кроз богољубље и човекољубље, у љубави према Богу и ближњима, и моралну обнову у светотајинском животу Цркве Христове.

Чудотворна моћ моштију крушедолских Светих надалеко се рашчула. Упорно се набрајају болести и исцељења, невоље и избављења приписивана Њиховом небеском заступништву.

Кроз и најмању честицу моштију Светитеља, присутна је благодат Духа Светог, која им даје чудотворну моћ, изливши се на верни народ.

Нетљене мошти последњих српских деспота представљају за наше вернике највећу светињу, од које, свакако, очекујемо небеску заштиту.

“Из Моштију твојих, гробница свехвална
Истаче исцељење онима што јој Са вером приступају,
И блажена твоја душа са анђелима здруживши се,
Непрестано радује се,
Но како имаш слободу у Господу, Преподобна,
Са свештеним ти чедима,
Моли спасење душама нашим.“

Све знаменитости и лепоте наше Богом спасаване Епархије, чуда уризничена у последњих 530 година, сабрани су и огледају се у руци српске деспотице, Мајке Ангелине. Својом сачуваном руком – као Божји дар, боје ћилибара, ова Светица сведочи на видљив и опипљив начин, све оно што је била и што је чинила, у распетим временима за њену породицу и њен народ.

Рука Мајке Ангелине посетиће сваки град, свако село, све парохије и манастире у нашој Епархији, од Недеље Православља, 20. марта, до 10. августа, када ће се вратити у своју задужбину, манастир Крушедол.

Сву своју духовну децу позивамо да узму учешћа у свим прославама и споменима Светима, који ће обележити годину Светих Бранковића. Стога вас молимо да, у границама својих скромних могућности, помогнете у остварењу велике и узвишене духовне мисије ваше Свете Цркве. Прожети тим жељама и надама, у дубоком уверењу да ћете у потпуности схватити ову Нашу новогодишњу посланицу, свечано проглашавамо јубиларну годину Светих Бранковића, молећи се усрдно Богу Творцу и Господу нашем Исусу Христу, да вас и даље обасјава својом милошћу и добротом, док Свете сремске деспоте молимо да и даље буду будни чувари српства у Срему, и целог нашег народа и читаве Цркве Православне.

Још једном вам честитамо Ново љето Господње, 2016, и желимо вам да у здрављу и духовној радости користите сваки час, спасавајући се од злих мисли, рђавих жеља и грешних дела.

Желимо вам да свакодневно доживљавате нове плодове вере, наде и љубави, нова милосрђа и доброчинства и нове радости у Христу Господу.

Ваш молитвеник у Господу
+Епископ Василије

Време разделно

Based on eyewitness written accounts. In the 17th century, a Bulgarian Christian region is selected by the Ottoman rulers to serve as an example of conversion to Islam. A Janissary who was kidnapped from the village as a boy now serving the Ottoman sultan is sent to force the reluctant inhabitants to convert. The Bulgarian christians have to chose between physical annihilation and losing their spiritual identity. Ultimately torture, violence, and rebellion break out. Based on real events and the novel "Time of Parting" (Vreme Razdelno) by Anton Donchev.

The novel is based on two individual eyewitness written accounts - by the priest Aligorko and the Venetian. The resulting text is a translation of the original French and Old Bulgarian (Old Church Slavonic) texts. All names, characters and events appear in the original manuscripts.

The year is 1668. The Ottoman Turkish jihad is in its heat in Southeastern Europe.The Turkish siege of the Venetian fortress of Candia (now Heraklion in Crete) has been lasting for a second decade now. The Rhodope Mountain is seen as a strategically important base of the war but its Christian population is a potential source of instability. The sultan orders its conversion into “the right faith”. The sacred forests and valleys, where according to the legend Orpheus was born, now screams under the Yataghans enforcing the foreign creed in blood and fires. A regiment of Spahis commanded by the Janissary Karaibrahim is assigned to the valley of the river Elindenya.

When the locals refuse to convert, the violence begins. One by one the villagers are killed. One is impaled and still alive as his body hangs from the pole; another one torn in half; a third one beheaded. When the Christians tell the occupier, Suleyman, that even if he forcefully converts people they can’t carry Allah truthfully in their hearts. Suleyman replies that he doesn’t care if they don’t carry Allah in their hearts – because their grandchildren are the ones who will assimilate into Islam.

A corps of janissaries is commissioned to the Rhodope Mountains under the command of Kara Ibrahim. At the time, he was, as all the janissaries were, kidnapped from his Bulgarian family, raised as a Muslim, trained to be a ferocious warrior and convert infidels to Islam in a most brutal way. His cruelty stuns even local Ottoman ruler. He stops at nothing but the resistance of some of the locals is invincible. The struggle is half a success, there are many converts, the death toll is heavy, but all the Bulgarian keep their language and traditions on. Most of the Balkans were under the thumb of the Ottoman empire. Ottoman empire was showing its ugliest face during this period in Balkans. Bulgaria was a strategically important area inhabited by unreliable Christian subjects. The sultan decided that they must all convert to Islam, or die. Time of Violence focuses on the fate of one valley during this crisis. The son of the miller was taken off by the Turks years ago, while still a boy, to become a janissary. Janissaries were special troops used by the Ottomans. Recruited (involuntarily) from Christian boys, they were separated from their families at an early age, indoctrinated in Islam, and turned into fiercely reliable troops with no allegiance to anyone but the sultan. The miller's son is now a highly trusted janissary, with the task of converting his entire home valley to Islam. But the people there take their religion very seriously, and will not submit. The janissary becomes more and more brutal in his attempts to convert the valley, for he must slaughter them all if they don't take the turban.

The movie is filmed exactly where the event took place in history and many of the actors are heirs of the original villagers.

Time of Violence is a 1988 Bulgarian film based on the novel Vreme razdelno of Anton Donchev and Directed by Ludmil Staikov.

“Bulgaria was under Ottoman rule and slavery five centuries. This is a real movie. This is what happened in Bulgaria for five centuries. This is our memory.

During The April Uprising in Bulgaria in 1876 between a thousand and twelve hundred people, mostly women and children, took refuge in a church at Batak and were then burnt alive. Five thousand out of the seven thousand villagers of Batak “were put to death”.

It was the flag of April Uprising in Bulgaria in 1876 against the Ottoman oppressors – “Freedom or Death”. Uprising was brutally suppressed.

During The Russian-Turkish War of 1877-1878 Bulgaria was liberated from five centuries of Ottoman rule and slavery. Thanks to Russians, Ukrainians, Romanians, Belarussians, Finns, Serbs, Montenegrins and all others who participated in the war for liberating Bulgaria.

Превод филма је на енглеском.

The Brutal Truth About Today’s World

Прозор Овертона

др Зоран Миливојевић

Тема: нови Грађански законик и кажњавање деце, разлике између љубави и заљубљености и утицај Холивуда на мешање ова два појма, о болести зависности и другом...

Пушкин: Последњи дуел

Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.

За превод подесите одговарајуће дугме.

Пријатно гледање!

Триста

Слика са интернета

300!

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.

Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.

Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.

Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.

Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.

Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).

Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.

Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.

Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.

Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.

Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.

Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.

Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.

Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.

Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.

Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.

Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

+ Августинос Митрополит Флорине

Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“

Превод са грчког А. М.

Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији

Ваведење

Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење - увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.

Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша...

То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено - и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.

Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници - све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!... Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама...

Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе... Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос - једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.

Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато - Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши - Светитељи Божији.

Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо... да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку!?...

Шта вам је Црква дала, Србине несрећни - шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу... Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин - Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога - шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.

О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Беседа 1. на Ваведење Свете Дјеве Марије (одломци)

1964. године у манастиру Ћелије

Златно теле

Србија 1999.

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.

И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.

Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

***

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.

Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.

Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.

Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.

Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.

Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.

Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.

Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).

Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!

Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.

Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.

Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.

Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

+ Августинос Митрополит Флорине

"Кратак осврт на панораму Светог писма"

Са грчког превела А. М.

Страдија

„У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“...“

Ово је сам почетак „Страдије“ Радоја Домановића, а цела књига личи на данашњи програм рада владе.