Суд у Чикагу. Година 1924.

Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.

Европски суд забрањује крштење беба

Европски суд забрањује крштење беба, пише ilgiomale.it. Према одлуци тог суда, од марта 2016. године крштење деце ће бити у супротности са европским законима и сматраће се кривичним делом.

Вера кроз време

Новогодишња посланица

Новогодишња посланица Епископа сремског Г. Василија

ВАСИЛИЈЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП
СРЕМСКИ ШАЉЕ СВОЈ ОЧИНСКИ БЛАГОСЛОВ И ПОЗДРАВ СВЕМУ СВОМЕ КЛИРУ
И БЛАГОЧЕСТИВОМ НАРОДУ СРПСКОМ, СТАРЕШИНАМА НАШИХ СЛАВНИХ МАНАСТИРА, СЕСТРИНСТВУ И БРАТСТВУ И СВОЈ ДЕЦИ НАШОЈ ПОЗДРАВЉЕ!

Богољубива браћо у Христу и верна чеда у Православљу,

Честитамо вам Ново, 2016. лето Господње и празник Светог Василија Великог.

Налазимо се у попразнинству најрадоснијег празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, слављеног чудесном песмом, поклицима и поздравима: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Нека витлејемски жар радости затрепери и у срцима деце Светог Саве.

„Када је дошла пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, који се роди од жене . . . да ми људи примимо усиновљење.“ (Гал. 4, 4–5)

Рођењем Сина Божијег испунило се време за сваког човека и сваког дана и сваког часа људи примају „усиновљење“, због чега је сваки дан постао „најпогодније време“ и „дан спасења“.

Еванђеље је радосна вест – благовест – вере и наде на спасење, у вечни живот, који је Бог, Својим актом Рођења, донео човечанству.

„… Учинио си га (човека) мало мањим од анђела и славом и чашћу си га овенчао… поставио си га господарем над делима руку својих и све си метнуо под ноге његове.“ (Пс. 8, 4–5)
Приђите, децо српска, у овом свечаном моменту, Христу Богомладенцу. Он је бистрина ваших очију, топлота вашег погледа. Он је радост вашег детињства ; Он невидљиво живи у вама, као искра у камену, и даје живот свему.

Празници које ових дана славимо представљају временски период, који нас опомиње да је прошла година – једно неповратно време нашег живота, као и да долази ишчекивана будућност, да би је искористили мудро, припремајући се за вечност.

Данас славимо нашу, православну Нову годину. Налазимо се на духовној смотри своје савести и својих поступака, достигнућа и пропуста, успеха и недостатака. Било би корисно да са старом годином одбацимо старе рђаве навике, старе пороке и грехе. Да се обучемо у свеоружје истине и правде, љубави и праштања.

По милости Божијој и благодатном дару Духа Светог, у предстојећој 2016. години, Епархија сремска литургијски и молитвено обележиће ТРИ велика јубилеја живота и мисије светородне породице Бранковића, на челу са Светом Ангелином Крушедолском.

По упокојењу ових великана, манастир Крушедол је постао својеврсан реликвијар Светих моштију, Нови Јерусалим богом изабраног српског народа. Правилно ценећи историјски и духовни значај Светих деспота сремских, позивамо вас да прикладно и торжествено обележите:

1.) 530. годишњицу од доласка Свете Породице у Срем, 1486. године.
2.) 500. годишњицу блаженог уснућа Светог Владике Максима, 1516. године.
3.) 300. годишњицу спаљивања моштију Светих Бранковића од стране Турака, 1716. године.

Све ово јесу Богом дани и благословени поводи за организацију благодарног ходочашћа, са моштима Мајке Ангелине, која ће тако поново обићи свој Срем и учинити једну духовну смотру православних Срба у Срему.

Ово је јединствени црквено-народни збор у Епархији сремској, али и позив на свенародно јединство, кроз богољубље и човекољубље, у љубави према Богу и ближњима, и моралну обнову у светотајинском животу Цркве Христове.

Чудотворна моћ моштију крушедолских Светих надалеко се рашчула. Упорно се набрајају болести и исцељења, невоље и избављења приписивана Њиховом небеском заступништву.

Кроз и најмању честицу моштију Светитеља, присутна је благодат Духа Светог, која им даје чудотворну моћ, изливши се на верни народ.

Нетљене мошти последњих српских деспота представљају за наше вернике највећу светињу, од које, свакако, очекујемо небеску заштиту.

“Из Моштију твојих, гробница свехвална
Истаче исцељење онима што јој Са вером приступају,
И блажена твоја душа са анђелима здруживши се,
Непрестано радује се,
Но како имаш слободу у Господу, Преподобна,
Са свештеним ти чедима,
Моли спасење душама нашим.“

Све знаменитости и лепоте наше Богом спасаване Епархије, чуда уризничена у последњих 530 година, сабрани су и огледају се у руци српске деспотице, Мајке Ангелине. Својом сачуваном руком – као Божји дар, боје ћилибара, ова Светица сведочи на видљив и опипљив начин, све оно што је била и што је чинила, у распетим временима за њену породицу и њен народ.

Рука Мајке Ангелине посетиће сваки град, свако село, све парохије и манастире у нашој Епархији, од Недеље Православља, 20. марта, до 10. августа, када ће се вратити у своју задужбину, манастир Крушедол.

Сву своју духовну децу позивамо да узму учешћа у свим прославама и споменима Светима, који ће обележити годину Светих Бранковића. Стога вас молимо да, у границама својих скромних могућности, помогнете у остварењу велике и узвишене духовне мисије ваше Свете Цркве. Прожети тим жељама и надама, у дубоком уверењу да ћете у потпуности схватити ову Нашу новогодишњу посланицу, свечано проглашавамо јубиларну годину Светих Бранковића, молећи се усрдно Богу Творцу и Господу нашем Исусу Христу, да вас и даље обасјава својом милошћу и добротом, док Свете сремске деспоте молимо да и даље буду будни чувари српства у Срему, и целог нашег народа и читаве Цркве Православне.

Још једном вам честитамо Ново љето Господње, 2016, и желимо вам да у здрављу и духовној радости користите сваки час, спасавајући се од злих мисли, рђавих жеља и грешних дела.

Желимо вам да свакодневно доживљавате нове плодове вере, наде и љубави, нова милосрђа и доброчинства и нове радости у Христу Господу.

Ваш молитвеник у Господу
+Епископ Василије

Време разделно

Based on eyewitness written accounts. In the 17th century, a Bulgarian Christian region is selected by the Ottoman rulers to serve as an example of conversion to Islam. A Janissary who was kidnapped from the village as a boy now serving the Ottoman sultan is sent to force the reluctant inhabitants to convert. The Bulgarian christians have to chose between physical annihilation and losing their spiritual identity. Ultimately torture, violence, and rebellion break out. Based on real events and the novel "Time of Parting" (Vreme Razdelno) by Anton Donchev.

The novel is based on two individual eyewitness written accounts - by the priest Aligorko and the Venetian. The resulting text is a translation of the original French and Old Bulgarian (Old Church Slavonic) texts. All names, characters and events appear in the original manuscripts.

The year is 1668. The Ottoman Turkish jihad is in its heat in Southeastern Europe.The Turkish siege of the Venetian fortress of Candia (now Heraklion in Crete) has been lasting for a second decade now. The Rhodope Mountain is seen as a strategically important base of the war but its Christian population is a potential source of instability. The sultan orders its conversion into “the right faith”. The sacred forests and valleys, where according to the legend Orpheus was born, now screams under the Yataghans enforcing the foreign creed in blood and fires. A regiment of Spahis commanded by the Janissary Karaibrahim is assigned to the valley of the river Elindenya.

When the locals refuse to convert, the violence begins. One by one the villagers are killed. One is impaled and still alive as his body hangs from the pole; another one torn in half; a third one beheaded. When the Christians tell the occupier, Suleyman, that even if he forcefully converts people they can’t carry Allah truthfully in their hearts. Suleyman replies that he doesn’t care if they don’t carry Allah in their hearts – because their grandchildren are the ones who will assimilate into Islam.

A corps of janissaries is commissioned to the Rhodope Mountains under the command of Kara Ibrahim. At the time, he was, as all the janissaries were, kidnapped from his Bulgarian family, raised as a Muslim, trained to be a ferocious warrior and convert infidels to Islam in a most brutal way. His cruelty stuns even local Ottoman ruler. He stops at nothing but the resistance of some of the locals is invincible. The struggle is half a success, there are many converts, the death toll is heavy, but all the Bulgarian keep their language and traditions on. Most of the Balkans were under the thumb of the Ottoman empire. Ottoman empire was showing its ugliest face during this period in Balkans. Bulgaria was a strategically important area inhabited by unreliable Christian subjects. The sultan decided that they must all convert to Islam, or die. Time of Violence focuses on the fate of one valley during this crisis. The son of the miller was taken off by the Turks years ago, while still a boy, to become a janissary. Janissaries were special troops used by the Ottomans. Recruited (involuntarily) from Christian boys, they were separated from their families at an early age, indoctrinated in Islam, and turned into fiercely reliable troops with no allegiance to anyone but the sultan. The miller's son is now a highly trusted janissary, with the task of converting his entire home valley to Islam. But the people there take their religion very seriously, and will not submit. The janissary becomes more and more brutal in his attempts to convert the valley, for he must slaughter them all if they don't take the turban.

The movie is filmed exactly where the event took place in history and many of the actors are heirs of the original villagers.

Time of Violence is a 1988 Bulgarian film based on the novel Vreme razdelno of Anton Donchev and Directed by Ludmil Staikov.

“Bulgaria was under Ottoman rule and slavery five centuries. This is a real movie. This is what happened in Bulgaria for five centuries. This is our memory.

During The April Uprising in Bulgaria in 1876 between a thousand and twelve hundred people, mostly women and children, took refuge in a church at Batak and were then burnt alive. Five thousand out of the seven thousand villagers of Batak “were put to death”.

It was the flag of April Uprising in Bulgaria in 1876 against the Ottoman oppressors – “Freedom or Death”. Uprising was brutally suppressed.

During The Russian-Turkish War of 1877-1878 Bulgaria was liberated from five centuries of Ottoman rule and slavery. Thanks to Russians, Ukrainians, Romanians, Belarussians, Finns, Serbs, Montenegrins and all others who participated in the war for liberating Bulgaria.

Превод филма је на енглеском.

The Brutal Truth About Today’s World

Прозор Овертона

др Зоран Миливојевић

Тема: нови Грађански законик и кажњавање деце, разлике између љубави и заљубљености и утицај Холивуда на мешање ова два појма, о болести зависности и другом...

Пушкин: Последњи дуел

Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.

За превод подесите одговарајуће дугме.

Пријатно гледање!

Триста

Слика са интернета

300!

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.

Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.

Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.

Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.

Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.

Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).

Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.

Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.

Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.

Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.

Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.

Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.

Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.

Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.

Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.

Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.

Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

+ Августинос Митрополит Флорине

Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“

Превод са грчког А. М.

Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији

Ваведење

Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење - увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.

Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша...

То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено - и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.

Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници - све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!... Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама...

Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе... Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос - једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.

Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато - Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши - Светитељи Божији.

Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо... да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку!?...

Шта вам је Црква дала, Србине несрећни - шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу... Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин - Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога - шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.

О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Беседа 1. на Ваведење Свете Дјеве Марије (одломци)

1964. године у манастиру Ћелије

Златно теле

Србија 1999.

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.

И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.

Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

***

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.

Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.

Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.

Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.

Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.

Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.

Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.

Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).

Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!

Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.

Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.

Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.

Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

+ Августинос Митрополит Флорине

"Кратак осврт на панораму Светог писма"

Са грчког превела А. М.

Страдија

„У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“...“

Ово је сам почетак „Страдије“ Радоја Домановића, а цела књига личи на данашњи програм рада владе.

Чудо-витезови

Поштовани војници, драга браћо!

Хтео бих да вам се обратим не само да бих пожелео мирно небо, „падавину звездица“ на еполетама, здравље, срећу и изобиље, него и оно традиционално најважније, без чега не може бити истинског руског војника – снагу духа. Заправо, повећање морално-духовних квалитета – љубави према Богу и Отаџбини, вери, трпељивости, умећу да се храбро подносе све недаће у име високих циљева. Да пожелим свега онога што је све време наше војнике и официре разликовало од других, да својој земљи служе пожртвовано „не због страха него из савести“. Наш велики и непобедиви предак А.В. Суворов је такве војнике називао „чудо-витезови“.

Какав је био тај руски војник-победник од кога су стрепеле одабране армије непријатеља? Ево шта је о томе говорио познати професор А.А. Царевски: „Премда задивљује читав свет својом физичком издржљивошћу, руски војник је јак и непобедив пре свега због своје духовне снаге. Основа свих тих врлина руског војника и његова највећа слава и снага, лежи у томе што је он увек испуњен ватреном вером у Бога и надом не у своје силе него у Божије милосрђе према њему. Руски војник је уистину јак тиме што је он увек био и јесте – пре свега христољубиви војник“.

Помоливши се пред битку он је у шали говорио: „Две смрти не бивају, а једна је неминовна“ знајући да уколико у боју и умре за Отаџбину и „за пријатеље своје“, тиме спасава своју вечну душу и чак то сматра за част. Данас непријатељи Русије преко јаких медија и реклама култивишу само животињске инстикте, самољубље и панични страх пред старењем и смрћу. Зар то не показује досад небивалу кризу савести, деградацију и тешку моралну болест банкротираног човечанства које седи на кипећем вулкану духовне и физичке погибије?

Зар су нас томе учинили и били пример за подређене наши велики преци који су слава Русије? Зар је на то позивао своје војнике и официре А.В. Суровов који није изгубио ни један од двеста бојева, војсковођа од Бога дат и истовремено молитвеник, аскета и монах по начину живота? Управо он је учио своје „чудо-витезове“: „Без Бога (то јест, без молитве) ни преко прага!“, „Дух јачај у отачкој вери православној: учити војску без вере, исто је што и прегорело жељезо оштрити“. А после битке одајући ловорике Господу и благодарећи Му због победе, говорио је: „Не мени, не мени, него имену Твојему!“. И та традиција код наших великих предака је била непоколебљива, јер су они били у потпуности свесни ко је истински извор победе. Због тога је у војнику у првом реду и ценио његове главне квалитете, духовне – дубоку веру, оданост и љубав према Богу, Цару и Отаџбини, а затим и ратничке – витештво, неустрашивост, храброст, издржљивост. И као потврду томе налазимо у завештању фелдмаршаловом, Римницког грофа А.В. Суворова у његовој „Науци побеђивања“. Он је овако говорио: „Моли се Богу, у Њега је победа!“ и „Чудо-витезови! Бог нас води, Он нам је генерал!“, бирајући за најопасније и најтеже походе само оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се, па су због тога били нерањиви и од Бога чувани у боју.

Сличан је био и Ф.Ф. Ушаков, један од оснивача Црноморске флоте Русије, а од 1790. године њен командант, који је одржао 43 победе и није доживео ни један пораз у свим поморским биткама у којима је учествовао. Управо под његовим вођством била је скршена моћна турска флота што је омогућило Русији да успостави чврст мир на Криму. Управо је он, Ушаков, предводио и извршио победнички средоземноморски марш руске ескадриле за време рата са Француском, чиме је изазвао уважавање па чак и завист код познатог енглеског адмирала Нелсона. На служби је то био талентовани поморски војсковођа, неустрашиви ратни командант, а у души благочестиви и дубоко верујући човек који је жарко волео морнаре као рођени и брижни отац, који је на својим бродовима установио манастирски поредак саветујући пред битку морнаре: „Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм, и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља“.

Због тога легендарни адмирал и од Бога чувани војник Христов није ни имао ни један пораз за читаву своју поморску каријеру. За све то време ескадриле које је он предводио нису доживеле губитак ни једног брода и ни један његов морнар није био заробљен. У октобру 2004. године Архијерејски сабор РПЦ је канонизовао Ф.Ф. Ушакова и прибројан је лику светитеља као праведни ратник Фјодор.

И на крају још један пример – генерал М.Д. Скобељев – који је проживео веома кратак (38 година) али сјајан живот, херој Плевне и Шипке, покоритељ Средње Азије који је уз минималне губитке успео да присаједини Русији велике територије обезбедивши њене јужне границе и угасивши тамо пламен крвавих сукобљавања. Он се показао не само као изванредан војни командант који није претрпео ни један пораз у свих својих 70 битака, него и као изванредан државник. По популарности у народу и способности да одушеви војнике у боју, није имао себи равног, па су га због тога упоређивали са Наполеоном. Скобељева су звали „белим генералом“ због привржености белој парадној униформи у којој је он на белом коњу неустрашиво јахао, руководећи и непосредно учествујући у биткама. За њега је знала и волела га цела Русија, не само због ратних подвига, него због визионарског ума и високих људских квалитета – пристојности, честитости, очинске бриге о војницима и официрима. О онима према којима је осећао своју дубоку одговорност пред Богом, историјом, Царем и Отаџбином. М.Д. Скобељеву су још за живота подигли споменик и посветили стихове водећи песници.

Дакле, зар грандиозне победе наших великих дубоко верујућих православнх предака и заштитника Русије, која се до Петра Великог звала Света Русија – Невског, Донског, Ушакова, Суворова, Кутузова, Скобељева и Жукова – никога и ни у чему нису убедили, нису натерали да се замисли на изворима њихових блиставих победа над непријатељем много надмоћнијим у живој сили и наоружању? Управо они и њима слични у разним периодима наше вишевековне историје постајали су тиме непобедиви чудо-витезови који су покорили европске и друге престонице славом и чврстим ослонцем своје свете Отаџбине. Посебно место међу руским војницима заузимали су козаци које су вековима називали витезовима Православља. Они су учествовали у свим војним походима и ратовима које је водила Русија – рату са Реч Посполитом, у Северном рату, у девет руско-турских ратова, у Персијском и Шведском рату, Седмогодишњем рату, Отаџбинском рату 1812, рату у Средњој Азији, Руско-јапанском рату, Првом светском итд.

Њихова неустрашивост, војна обученост, дисциплина и сналажљивост, проносили су ратну славу Русији. Они су у највећем степену заслужили високо звање – христољубиви ратници!

Међутим, треба истаћи да су међу војницима и официрима у сва времена били представници многих националности и вероисповести, али то им нимало није сметало да извојују многе победе на ратним поприштима под девизом: За веру, Цара и Отаџбину! Зар то не говори о постојању вишенационалног руског духа народа Русије?

Навешћу само неколико примера подвига, хероизма и талента наших великих предака – истинских синова Русије – њених војника и војсковођа. Тако су за време битке код Римника (11.09.1789) Турци под командом Јусуф-паше имали војску од 100 хиљада војника. Руско-аустријска војска под командом А.В. Суворова – само 25 хиљада. Штавише, Турци су имали предност јер су се бранили. А ипак су поражени. Њихови губици су били само међу убијеним више од 10 хиљада војника и веома много рањених. Са наше стране је погинуло свега 500 људи. Поред тога, у непријатеља је освојено 80 оруђа, 100 знамења и много друге имовине.

Други пример који наводимо сматра се ремек-делом ратничке умешности – освајање турске тврђаве Измаиљ (24.12.1790). Њен гарнизон под командом Ајдоса Мехмед-паше састојао се од 35 хиљада војника, имао је 263 оруђа, притом се бранио, и према постојећим стандардима, утврђености, опреми и локацији, тврђава је била неосвојива. Међутим, А.В. Суворов који је имао армију од 31 хиљаде војника и 600 оруђа од којих је 567 било бродских из Лиманске флоте и зато се нису могли у потпуности искористити, је тако генијално организовао опсаду, да је не само освојио тврђаву него је и у потпуности разбио противника. Рачунање губитака после победе показало је да су Турци имали 26 хиљада убијених и 9 хиљада заробљених војника. Код Руса је убијено 1 900 људи, рањено 2 700. Однос губитака је 1 : 13 у нашу корист, без обзира што се радило о јуришу на неприступачну тврђаву. Узгред, како сведочи статистика, губици руске војске у свим биткама Суворова увек су били у његову корист у односу 1 : 8, 1 : 10 и више. А у знаменитом и тешком Италијанском походу и потпуно фантастичних 1 : 75. Да додамо да су сада у току припремни радови за канонизацију и прослављање од стране РПЦ тог достојног претка, изузетног војсковође и дубоко верујућег благочестивог хришћанина и војника Христовог.

И на крају да наведем још један пример из славне ратне историје наше Отаџбине, херојску биографију адмирала Ушакова. Код острва Тендра је 11.09.1790. године дошло до морске битке између руске ескадриле под командом Ф. Ушакова и турске ескадриле под командом адмирала Хусеина, која је за 1,3 до 1,4 пута превазилазила руску флоту. Наша ескадрила је у свом саставу имала десет бојних бродова, 6 фрегата и 20 помоћних бродова. Турска флота у одговарајућим бродовима – 14, 8 и 23. Без обзира на значајно преимућство у бродовима и бројности, Турци су код Тендре претрпели срамотно понижавајући пораз, штавише, предали су Русима у плен брод са 74 топа и три помоћна брода. Њихови укупни губици у живој сили износили су више од 2 хиљаде људи, од чега је више од 1 500 убијених. Руска ескадрила није изгубила ни један брод, а убијен је био само 21 човек и 25 рањених. Однос губитака – 1 : 71 у нашу корист. Зар то није показатељ руског духа, талента, вере и Божије помоћи нашим војницима и богољубивим оцима-командирима. Дакле, зар је још нејасно коме се и од кога дарују такве победе?

И ти примери представљају само мали део вишевековне велике историје државе руске и сјајне звездане плејаде наших славних православних предака.

Не сећам се ко је од савремених светих отаца рекао да кад се наша армија оцркови, тада ће Русија поново постати непобедива. То још једном потврђује чињеницу да победу дарује Бог ономе ко душом, умом и свим својим бићем служи Њему и Отаџбини, ко је Њему угодан, а одузима је тада када жели да казни због греха немарности према Њему. Нису случајно наши непријатељи, добро знајући те истине, све чинили како би уништили религиозну вишенационалну чисту душу и дух нашег народа. Покушавају и нажалост често успешно, да га натерају да заборави на своју велику хиљадугодишњу историју, да замене истинске вредности, да раслабе и униште „руски дух“, света патриотска осећања, да од омладине, наше главне стратешке резерве Отаџбине, створе похотно, корумпирано, похлепно стадо којим се управља уз помоћ новца и инстиката.

Да од ње створе прорачунате бездушне компјутере, „Иванове који не памте родство“, „светског човека“ без патриотизма и осећања према Отаџбини – у суштини – да од омладине створе издајнике. У Русији је у свим временима Православље представљало цементирајуће морално начело. Наша Отаџбина данас представља главно упориште у свету, многима нејасни „ковчег спасења“, „Трећи и последњи Рим, јер четвртог неће бити“ како је о њој својевремено, у  XVI веку рекао прозорљиви старац Филотеј. Само то и вековима накупљена инерција добра и духовности сада спасавају нашу Отаџбину уз помоћ многобројних њених молитвеника, заступника пред Богом у овом и оном свету.

Наравно, данас је много неправедног, и у свету и код нас у земљи, али тако је било у сва времена. Постоје снаге и у Русији и изван њених граница које желе да код нас организују нови грађански рат, и чак светско крвопролиће. Али како говоре, боље је и лош мир од било каквог рата, а нарочито у савременим условима и са таквим оружјем какво постоји данас. Може се започети, али тешко зауставити. Према неким проценама такав рат би однео између 1/2 до ¾ људи на земљи. А они који је планирају требало би да се присете речи из светог Писма: „Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек: јер је Бог по својему обличју створио човека“ (Постање 9: 6) и „да не бисте скрнавили земљу у којој сте, јер крв она скврни земљу, а земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролио“ (Дневник, 35: 33). Зато нека добро промисле о последицама по себе и своје ближње они који рат потпирују.

Још је А.С. Пушкин говорио да се „не само може него и треба поносити славом својих предака, а непоштовање истих је срамна малодушност“. Зато не чуди да је Збигњев Бжежински, један од непомирљивих идеолошких непријатеља Русије који жели да прекроји нашу историју, на питање шта се данас најстрашније догађа у свету, одговорио без размишљања – препород Православља у Русији. Зна стари лисац са које стране дува ветар. И због тога, ево куда и ево у шта треба усмеравати главне васпитне и друге напоре и средства – у препород духовности и у оцрковљење армије и флоте, као „јединих и главних пријатеља Русије“ по речима Божијег помазаника, Цара Александра III Миротворца – јер без тога још дуго неће бити ни победа ни препорода велике земље. Јер се успеси и победе, понављам, дарују одозго, природно не замењујући људе, него им помажући или не помажући у томе.

Што се тиче будућности Русије, то ће помоћ Божија обавезно доћи у своје време, но, ти рокови увелико зависе и од нас. О томе су говорила многоброја пророчанства познатих светих стараца од којих су се нека већ испунила. Она, та помоћ, је планирана свише, но засад не жури да нам буде пројављена због многобројних неокајаних грехова наших, и због необраћања Богу од стране нашег народа за ту помоћ, који живи као у некој ошамућености. Искусни пророк – монах Авељ, чије се пророштво и за целу Русију и за цео царствујући род Романових, укључујући и судбину последњег Цара-мученика Николаја II, сво испунило до у појединости, много је говорио 1796. године Цару Павлу I, недуго уочи смрти коју му је предсказао од стране завереника (која се десила 1801. године), па тако и о будућим, па и већ нашим временима: „Велика ће бити затим Русија, скинувши безбожни јарам. Велика јој је судбина намењена. Ради тога ће она и пострадати, како би се очистила и упалила светлост“. А свети преподобни Серафим Саровски 1832. године као да то потврђује: „Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања великој слави!“. И на крају, свети праведни Јован Кронштатски у првој деценији ХХ века недуго уочи доласка на власт „безбожничког јарма“, као да им говори: „Јадна Отаџбино, када ћеш напредовати? Тек тада када се свим срцем будеш држала Бога, љубави према Цару и Отаџбини и чистоти моралној…“ Ако нема покајања руског народа, близу је крај света. Бог ће послати бич у виду нечастивих, окрутних, самозваних владара, који ће читаву земљу натопити крвљу и сузама. Зар у нашој недавној прошлости, па и данашњости, не видимо испуњење тих пророчанстава наших великих светих отаца?

Због тог, узимајући у обзир све изложено, постаје јасно да само покајање и повратак нашег народа и Отаџбине на Богом предодређени за њих историјски и духовни пут, према традиционалним вредностима – свете православне вере отаца, високог морала и живота по Заповестима Божијим – гарантује нашој Отаџбини поново велики будући истински процват, моћ и непобедивост. А то значи да нема важнијих задатака за све нас, од тих задатака. И приликом планирања било каквих програма, а поготово стратешких и васпитних, неопходно је обавезно узимати у обзир духовну компоненту као главну – јер иза ње стоји Сам Господ Бог – господар живота и смрти сваког човека и сваког света, извор помоћи, успеха и победа над сваким непријатељем и спољашњим и унутрашњим. У супротном случају – наставак трагедија, катастрофа, ратова, крвопролића и такозваног страдалничког руског крста. Уосталом, могућ је и сценарио краја историје људске цивилизације на планети земљи.

Због тога и девиза наших војника треба да буде одговарајућа, узимајући у обзир Руски православни дух и Заповести Божије које је Он дао људима за сва времена:

ДУША – БОГУ, ЖИВОТ – ОТАЏБИНИ, СРЦЕ – ЉУДИМА, ЧАСТ – НИКОМЕ!

Желео бих своје излагање да завршим дубоким речима стихова из песме јеромонаха Романа: „Нација без Бога је руља, уједињена пороком, или слепа или глупа, или што је још страшније – сурова. И нека се на трон успне и неко ко глагоља високим стилом. Руља остаје руља док се не окрене Богу“. Размислите над овим!

Председник Камеровског обласног одељења, члан Централног савета ООД „Русија Православна“ Николај Неустројев, г. Кемерово, фебруар 2006. године.

Преузето

Невини бирачи и лепе бабе

Данас сам, да не претерам, двеста пута чуо да су, у Паризу,  пострадале „невине жртве“. Ајд` што се ирачке и авганистанске жртве не броје, ајд` што им нико не пали свеће по булеварима, ајд` што смо се идентификовали једино са Западом, па нас све његове ране боле, али прича о невиним жртвама је и чињенично нетачна, а ево и зашто: у Француској, као и у свакој демократској земљи, власт врши народ. Тај народ је, преко својих овлашћених представника, сејао смрт од Вијетнама, до Алжира и Србије.

Нема „невиног народа“ тамо где је народ политичка количина. То је основна, елементарна политиколошка поставка. Са грађанским револуцијама, од којих је најпознатија управо Француска револуција, народ је постао политичка количина. Бирач. Нико га на то није терао, сам је тражио да одлучује о својој судбини, уместо да то ради племство. То што народ није био способан да разуме политику и све што она собом носи, није га задржавало (а и данас га не задржава) да се игра демоскратског циркуса. И, сад-није крив!?

Можемо и овако: да ли смо ми одговорни што свака српска власт  од 2000-те уредно помаже Косову да постане независна држава? Наравно да јесмо, јер ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Дачић, ни Вучић нису с неба пали, него смо их бирали. Слагали су нас? Па? Што смо бирали, ако нисмо способни да разлучимо лаж од истине? То нас чини одговорним и чини нас саучесницима, таман колико и француски народ за сва непочинства његове власти. Невини су били народи пре грађанског друштва, кад ни о чему обичан човек није одлучивао. Данас је он БИРАЧ и не знам како, као такав, мисли да се извуче од одговорности.

Овде не говорим о процентима, о томе колико је ко добио, с ким је коалиције склапао, јер се болест савременог друштва не налази у математици, већ у базичној поставци да гласа онај ко за то није способан. Идеја да се сви разумеју у политику, дакле читави народи, је једнако бесмислена као и идеја да се сви разумеју у квантну физику, али је пропагандно-партијска политика створила такав привид. Свак верује да разуме процесе и збивања, а кад му тај, кога је бирао, испразни фрижидер, бирач не каже да је био глуп и да није укапирао ништа, него каже да га је политичар слагао и одмах се хвата за оловку да гласа за другога. Не одустаје бирач од идеје да је паметан и да уме да оцени, иако га раде ко вола сваки пут.

Преузимајући одговорност за бирање власти, преузимаш и одговорност за све што та власт ради. При том, исти бирач је и хохштаплер: ако не зна да користи моторну тестеру, не узима је у руке, погинуће. Међутим, експеримент са гласањем не доноси непосредне последице, као моторна тестера, те се за оловку много лакше и брже хвата. Зашто бомбу не демонтирају бирачи, него експерти? Демократија је свима објаснила да су паметни и да све разумеју, а народ ко народ, воли да чује лепу реч о себи. О последицама своје памети не размишља, док му извршитељ не дође на врата.

Невини народ Париза је пио кафу по бистроима и ресторанима, док су француски бомбардери пржили земље и народе и тај исти, невини народ, је вукао бенефите из светске пљачке. Није рекао „не“ својој влади. Тај исти невини народ је шенлучио кад је бомбардована Србија. То што није разумео збивање ништа га не правда. Пробајте да извршитељу објасните да не може да вам покупи ствари зато што ви нисте прочитали Закон о извршном поступку. Незнање не оправдава.

Већ, ево, 24 часа слушам како је народ Париза невин. Није невин. У грађанском друштву нема невиних, таква су правила игре. Кад једна држава убија по свету, сви њени грађани постају мета, јер ни они, док су спаљивали напалмом сиротињу, нису мнјого биркали. Они, ти исти Французи, туђе жртве зову „колатерланом штетом“, а своје жртве „невиним“. Они ће, на НАТО мислим, а с њим, наравно и на Француску, да убијају редом по свету, а међу њима ће бити убијани само они којима се докаже кривица?

Грађанин и бирач су увек саодговорни и сукривци су за све што њихове владе раде и на унутрашњем, и на спољном плану.

Исту памет коју смо много пута показали на нашим биралиштима, сад показујемо поводом дешавања у Паризу. Безмозговићи и позери стављају француске заставе на своје профиле на друштвеним мрежама, глуматају саосећање и солидарност и приказују своје човекољубље. Јесу га, ту, испред његовог носа, магарчили Вучић и Мило, али о догађајима у Паризу зна све. Није у стању да препозна домаће преваранте, а светске ће као од шале?

Дијагноза нам је лоша; мало се разуме, мало се мисли; памет нам служи за довијање, а не за размишљање; уместо разумевања, ми изражавамо ставове и осећања, као што деца раде. Са овом памећу, нећемо далеко догурати. Кад и хоћемо да рекнемо неку, прво ставимо десет ограда, да нас не би ко погрешно разумео, јер себе одавно слушамо ушима других. Никад нећемо разумети да ћемо пацке добијати колико год нашу, српску причу, у целофан увијамо. Она је, за наше противнике, неприхватљива у свакој, ма и најметиљавијој форми. То важи и за међународну политику. То што данас палимо свеће погинулим Парижанима, неће сутра задржати Француску да у УН гласа против наших интереса.

За ове што жале „невини француски народ“ имам савет: покажите жаљење тако што ћете, уместо да лијете сузе по друштвеним мрежама, отићи у банку и уплатити породицама жртава по 20 евра, не више. Баш ме копка колико би се плачљиваца појавило на шалтеру?

Аутор: Милан Миленковић за ИН4С

Бејрут дан пре Париза - неке су жртве важније од других