Рестарт
Избоден је први полицајац у Београду од стране мигранта!
Оно што многи од нас не знају: постоји разлика између мигранта и избеглице у правним оквирима. Сиријац који пребегне у јеку рата у Турску је избеглица и Турска је дужна да води рачуна о њему. Међутим, оног тренутка кад Сиријац из Турске пређе у Грчку, он је мигрант и више ниједна држава није дужна да води бригу о њему.
Овде се ради о сеоби народа. Али каквој? Муслимани који су остали да бране своју државу, то су махом честити људи. Они који беже од рата, знамо то, већ имају помањкање части, поштења. Стицајем околности, налазим се на граници и долазим у додир са социјалним радницима и другим људима који раде са мигрантима. Али треба рећи и ово: сви који ту раде имају, за наше услове, добре плате, али да бисте ту добили посао морате преговарати са странцима! На терену, само су Сиријци, који су прошли у првим аутобусима, били културни, уљудни, васпитани. Што време више одмиче, људи који пристижу су све даље од тога. Своје податке крију као змија ноге и тек кад им се подвикне – дају их на увид. У случају да имају децу, једва да их и гледају, а ако је дете којим случајем болесно, они неће стати да им се пружи медицинска или болничка помоћ, већ сви журе на аутобус. Може детету да буде и хладно, али мајка, ма колико од пута уморна или прљава била, има уредну тип-топ шминку, сешће поред радијатора а за дете је није брига. Али уколико аутобус касни – е тад да видите њихово стварно психичко, духовно и физичко стање!
Међутим, однедавно су код нас кренули да стижу тзв. економски мигранти. Они треба да остану овде! (А већ писах да су први школовани прошли.) Не само да стижу, већ ће их Турска и Немачка договорно послати овде по задатку. (Чак је у Македонији свим муслиманима који су хтели да се изјасне као Албанци, од стране турског председника, речено да се изјашњавају као Турци). За њих се већ спремају и зграде, као и војне касарне. Замислите само колики је то онда број! Ово што говоре на медијима везе нема са стварном сликом. А то што је полицајац избоден, то је нешто што је сама полиција унапред знала. Али они желе да ћуте, као да се то њих не тиче – само нек иде плата. Сасвим је логично, ако се стави у позицију непријатеља, да ће на мети бити: полиција, војска и Црква. Тако се и збива; ко то не разуме, тај ништа не разуме. Дакле, ови економски мигранти се сад већ слободно шетају, без икакве контроле, по нашем граду. И не само то: сви су наоружани! Наоружани из страха, а ту је довољна варница да избије сукоб. Међутим, они не само да се не чувају да до сукоба не дође, већ и провоцирају. Већ је било и поднетих тужби, али милиција не реагује док не буде мртвих. (Сем тога, сад су почели да доносе неке посебне законе за полицију, што значи да желе да се ограде од народа и да штите посебну касту. Ако вас полицијац нападне, сад морате бити правно потковани да знате која је полиција у питању и још свашта нешто). Нажалост, то неће штитити ни њих саме, а страдаће, као у овом случају, увек ови доњи.
Елем, мигранти који полако окупирају наш град, (јер они неће ићи у село, већ у градове, и као што је пао Париз, пашће и Београд; кажу, већ уче српски, а неко већ није могао да уђе у фризерај, јер се фризирала муслиманка), улазе људима у подруме, добацују девојкама и женама, а наша власт их је, без знања власника, населила у викендице према Хрватској (Бапска) и ретки су они који се могу похвалити да су „незвани гости“ били учтиви. Викендице су биле уништене, измокрене и великом нуждом покривене!
Имали су чак и први већи сукоб, кад су хтели да уђу у дискотеку, где им избацивачи нису дозволили. И одмах су посегнули за ножевима! Срећом, није било ни мртвих, ни рањених. Жене су већ уплашене, а мушкарци – то је питање!
Време се неумитно убрзава. Демократија показује своје право демонско лице. У Аризони се то види са уводом сатанизма у све поре друштва. Да ли је иједан светац седео и демократски разговарао са демонима? Наши закони се не примењују. Сви политичари који излазе на изборе одлазе на Молитвени доручак. Ситуација је више него јасна. Време партија је одзвонило. Иде, како рекоше Руси православни, време витештва. Размишљајте о слободи и васкрсу Србије. То се не може догодити у овим оквирима. Сасвим је свеједно да ли у скупштини за неки болесни закон или нови устав гласа 126 или 250 посланика: закон је у оба случаја важећи! То вам је демократија!
Ситуација на терену, код обичног народа, биће подлога на којој ће кренути да израста та нова Србија. Мора, јер није исто време у Војводини и на Космету. У Војводини децу већ приносе Молоху будућности, док на Космету Србе још увек тлаче Енглези и Турци.
За све нас је важно да свој ум извучемо из протестантског размишљања, у који нас уводе. И у ропству се може живети слободан.
Не дајте да вам поробе ум!
Време ослобођења је почело. Новац, како кажу стручњаци, више не контролише ниједна држава, већ је сав у рукама појединаца. Свет мора на рестарт. Србија ће поново бити богата. Иде време кад ће свет поново чути за Србе и име српско ће поново бити понос и дика – на славу Бога и рода!
Амин. Боже дај.
РТС и режим - увођење страних трупа у Србију
Инжењерија црне магије
ПРЕДСЕДНИКУ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА
РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
другу Хазбулатову Р. И.
Поверљиво, у једном примерку
на осам куцаних страна.
Поверљиво, на 32
куцане стране – јавно.
Аутори____________________
26.01.93.г.
Јуриј Воробјовски
"Западни пут у апокалипсу"
Трећа чаша вина
Јога је најпримитивнији облик умног деловања.
После позитивизма долази демонизам. Овдје су се Запад и Исток руковали... Дошло је до савезништва - западне тековине и трендови паралелно са далекоисточним култовима. Јога је тек почетак и сам увод у рат каквог свет још видео није, а за који се Црква припрема. Она унапред бива обавештена и не чека непријатеља на вратима, јер иде увек испред њега.
Религиозна осећања интелигенције
Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свету речи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога реч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увек бучан, он мало личи на генератор који људима даје светлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ретко посећује цркву, или је уопште не посећује, по његовим речима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човек нема о чему да разговара".
Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човечију душу; он хоће да свештеник буде образовани Водич по храму.
Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му саветовали да напусти свет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свет, али ће ме у манастиру послати да радим у штали". Не знамо какво би послушање дали том човеку, али је тачно осетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног делатеља.
Истински духовни живот скрива се од света.
Како је то тешко онима који покушавају да освоје свет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће - ми говоримо да је то тешко ...
Архимандрит Рафаил Карелин
Уочи Божића
Породична Божићна прича, са неочекиваним обртима и специфичном атмосфером загрејаће свако срце хуманом поруком коју доноси. ТВ филм, снимљен према тексту Мирјане Лазић, а у режији Мишка Милојевића, носи озбиљан садржај у хумористичком руху, тако да наводи колико на смех, толико и на празничну ганутост.
Премијера овог ТВ филма је за Бадње вече, 06. јануара у 20.15, на Првом програму РТС-а."Уочи Божића" наставља срећно успостављену традицију Драмског програма да у време највеселијег хришћанског празника дарује гледаоце забавним и квалитетним играним програмом који припада жанру "божићне драме". И овог пута подстицај је пронађен у делима наших класика, па је текст компилација две кратке Нушићеве приче: "Госпођа Милхброт" и "Општинско дете". Хуморни мотиви Бен Акибиних "цртица" дали су могућност да се исприча једна "нова" прича у мелодрамском руху.
Суд у Чикагу. Година 1924.
«Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету? – отприлике овим речима је 1924. године адвокат по презимену Дероу спасио од смртне казне двојицу младих убица:
Натана Леополда и Ричарда Леба. Ова двојица су се, задојена идејама о «натчовеку» и експериментално решавајући Раскољниковљево питање: «да ли сам твар која дрхти или имам права?» договорила и убила «пробе и теорије ради» четрнаестогодишњег дечака који је био даљи рођак једног од убица. Заиста су видели себе као представнике неке више расе. Натан Леополд је говорио 15 језика и постизао је добре резултате у природним наукама. Потицали су из богатих породица чикашких Јевреја. Зашто да човек не помисли да је изнад свих и да му је све дозвољено?
Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.
Извор: Православие.ру
Европски суд забрањује крштење беба
Европски суд забрањује крштење беба, пише ilgiomale.it. Према одлуци тог суда, од марта 2016. године крштење деце ће бити у супротности са европским законима и сматраће се кривичним делом.
Вера кроз време
Новогодишња посланица
Новогодишња посланица Епископа сремског Г. Василија
ВАСИЛИЈЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП
СРЕМСКИ ШАЉЕ СВОЈ ОЧИНСКИ БЛАГОСЛОВ И ПОЗДРАВ СВЕМУ СВОМЕ КЛИРУ
И БЛАГОЧЕСТИВОМ НАРОДУ СРПСКОМ, СТАРЕШИНАМА НАШИХ СЛАВНИХ МАНАСТИРА, СЕСТРИНСТВУ И БРАТСТВУ И СВОЈ ДЕЦИ НАШОЈ ПОЗДРАВЉЕ!
Богољубива браћо у Христу и верна чеда у Православљу,
Честитамо вам Ново, 2016. лето Господње и празник Светог Василија Великог.
Налазимо се у попразнинству најрадоснијег празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, слављеног чудесном песмом, поклицима и поздравима: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Нека витлејемски жар радости затрепери и у срцима деце Светог Саве.
„Када је дошла пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, који се роди од жене . . . да ми људи примимо усиновљење.“ (Гал. 4, 4–5)
Рођењем Сина Божијег испунило се време за сваког човека и сваког дана и сваког часа људи примају „усиновљење“, због чега је сваки дан постао „најпогодније време“ и „дан спасења“.
Еванђеље је радосна вест – благовест – вере и наде на спасење, у вечни живот, који је Бог, Својим актом Рођења, донео човечанству.
„… Учинио си га (човека) мало мањим од анђела и славом и чашћу си га овенчао… поставио си га господарем над делима руку својих и све си метнуо под ноге његове.“ (Пс. 8, 4–5)
Приђите, децо српска, у овом свечаном моменту, Христу Богомладенцу. Он је бистрина ваших очију, топлота вашег погледа. Он је радост вашег детињства ; Он невидљиво живи у вама, као искра у камену, и даје живот свему.
Празници које ових дана славимо представљају временски период, који нас опомиње да је прошла година – једно неповратно време нашег живота, као и да долази ишчекивана будућност, да би је искористили мудро, припремајући се за вечност.
Данас славимо нашу, православну Нову годину. Налазимо се на духовној смотри своје савести и својих поступака, достигнућа и пропуста, успеха и недостатака. Било би корисно да са старом годином одбацимо старе рђаве навике, старе пороке и грехе. Да се обучемо у свеоружје истине и правде, љубави и праштања.
По милости Божијој и благодатном дару Духа Светог, у предстојећој 2016. години, Епархија сремска литургијски и молитвено обележиће ТРИ велика јубилеја живота и мисије светородне породице Бранковића, на челу са Светом Ангелином Крушедолском.
По упокојењу ових великана, манастир Крушедол је постао својеврсан реликвијар Светих моштију, Нови Јерусалим богом изабраног српског народа. Правилно ценећи историјски и духовни значај Светих деспота сремских, позивамо вас да прикладно и торжествено обележите:
1.) 530. годишњицу од доласка Свете Породице у Срем, 1486. године.
2.) 500. годишњицу блаженог уснућа Светог Владике Максима, 1516. године.
3.) 300. годишњицу спаљивања моштију Светих Бранковића од стране Турака, 1716. године.
Све ово јесу Богом дани и благословени поводи за организацију благодарног ходочашћа, са моштима Мајке Ангелине, која ће тако поново обићи свој Срем и учинити једну духовну смотру православних Срба у Срему.
Ово је јединствени црквено-народни збор у Епархији сремској, али и позив на свенародно јединство, кроз богољубље и човекољубље, у љубави према Богу и ближњима, и моралну обнову у светотајинском животу Цркве Христове.
Чудотворна моћ моштију крушедолских Светих надалеко се рашчула. Упорно се набрајају болести и исцељења, невоље и избављења приписивана Њиховом небеском заступништву.
Кроз и најмању честицу моштију Светитеља, присутна је благодат Духа Светог, која им даје чудотворну моћ, изливши се на верни народ.
Нетљене мошти последњих српских деспота представљају за наше вернике највећу светињу, од које, свакако, очекујемо небеску заштиту.
“Из Моштију твојих, гробница свехвална
Истаче исцељење онима што јој Са вером приступају,
И блажена твоја душа са анђелима здруживши се,
Непрестано радује се,
Но како имаш слободу у Господу, Преподобна,
Са свештеним ти чедима,
Моли спасење душама нашим.“
Све знаменитости и лепоте наше Богом спасаване Епархије, чуда уризничена у последњих 530 година, сабрани су и огледају се у руци српске деспотице, Мајке Ангелине. Својом сачуваном руком – као Божји дар, боје ћилибара, ова Светица сведочи на видљив и опипљив начин, све оно што је била и што је чинила, у распетим временима за њену породицу и њен народ.
Рука Мајке Ангелине посетиће сваки град, свако село, све парохије и манастире у нашој Епархији, од Недеље Православља, 20. марта, до 10. августа, када ће се вратити у своју задужбину, манастир Крушедол.
Сву своју духовну децу позивамо да узму учешћа у свим прославама и споменима Светима, који ће обележити годину Светих Бранковића. Стога вас молимо да, у границама својих скромних могућности, помогнете у остварењу велике и узвишене духовне мисије ваше Свете Цркве. Прожети тим жељама и надама, у дубоком уверењу да ћете у потпуности схватити ову Нашу новогодишњу посланицу, свечано проглашавамо јубиларну годину Светих Бранковића, молећи се усрдно Богу Творцу и Господу нашем Исусу Христу, да вас и даље обасјава својом милошћу и добротом, док Свете сремске деспоте молимо да и даље буду будни чувари српства у Срему, и целог нашег народа и читаве Цркве Православне.
Још једном вам честитамо Ново љето Господње, 2016, и желимо вам да у здрављу и духовној радости користите сваки час, спасавајући се од злих мисли, рђавих жеља и грешних дела.
Желимо вам да свакодневно доживљавате нове плодове вере, наде и љубави, нова милосрђа и доброчинства и нове радости у Христу Господу.
Ваш молитвеник у Господу
+Епископ Василије
Време разделно
Based on eyewitness written accounts. In the 17th century, a Bulgarian Christian region is selected by the Ottoman rulers to serve as an example of conversion to Islam. A Janissary who was kidnapped from the village as a boy now serving the Ottoman sultan is sent to force the reluctant inhabitants to convert. The Bulgarian christians have to chose between physical annihilation and losing their spiritual identity. Ultimately torture, violence, and rebellion break out. Based on real events and the novel "Time of Parting" (Vreme Razdelno) by Anton Donchev.
The novel is based on two individual eyewitness written accounts - by the priest Aligorko and the Venetian. The resulting text is a translation of the original French and Old Bulgarian (Old Church Slavonic) texts. All names, characters and events appear in the original manuscripts.
The year is 1668. The Ottoman Turkish jihad is in its heat in Southeastern Europe.The Turkish siege of the Venetian fortress of Candia (now Heraklion in Crete) has been lasting for a second decade now. The Rhodope Mountain is seen as a strategically important base of the war but its Christian population is a potential source of instability. The sultan orders its conversion into “the right faith”. The sacred forests and valleys, where according to the legend Orpheus was born, now screams under the Yataghans enforcing the foreign creed in blood and fires. A regiment of Spahis commanded by the Janissary Karaibrahim is assigned to the valley of the river Elindenya.
When the locals refuse to convert, the violence begins. One by one the villagers are killed. One is impaled and still alive as his body hangs from the pole; another one torn in half; a third one beheaded. When the Christians tell the occupier, Suleyman, that even if he forcefully converts people they can’t carry Allah truthfully in their hearts. Suleyman replies that he doesn’t care if they don’t carry Allah in their hearts – because their grandchildren are the ones who will assimilate into Islam.
A corps of janissaries is commissioned to the Rhodope Mountains under the command of Kara Ibrahim. At the time, he was, as all the janissaries were, kidnapped from his Bulgarian family, raised as a Muslim, trained to be a ferocious warrior and convert infidels to Islam in a most brutal way. His cruelty stuns even local Ottoman ruler. He stops at nothing but the resistance of some of the locals is invincible. The struggle is half a success, there are many converts, the death toll is heavy, but all the Bulgarian keep their language and traditions on. Most of the Balkans were under the thumb of the Ottoman empire. Ottoman empire was showing its ugliest face during this period in Balkans. Bulgaria was a strategically important area inhabited by unreliable Christian subjects. The sultan decided that they must all convert to Islam, or die. Time of Violence focuses on the fate of one valley during this crisis. The son of the miller was taken off by the Turks years ago, while still a boy, to become a janissary. Janissaries were special troops used by the Ottomans. Recruited (involuntarily) from Christian boys, they were separated from their families at an early age, indoctrinated in Islam, and turned into fiercely reliable troops with no allegiance to anyone but the sultan. The miller's son is now a highly trusted janissary, with the task of converting his entire home valley to Islam. But the people there take their religion very seriously, and will not submit. The janissary becomes more and more brutal in his attempts to convert the valley, for he must slaughter them all if they don't take the turban.
The movie is filmed exactly where the event took place in history and many of the actors are heirs of the original villagers.
Time of Violence is a 1988 Bulgarian film based on the novel Vreme razdelno of Anton Donchev and Directed by Ludmil Staikov.
“Bulgaria was under Ottoman rule and slavery five centuries. This is a real movie. This is what happened in Bulgaria for five centuries. This is our memory.
During The April Uprising in Bulgaria in 1876 between a thousand and twelve hundred people, mostly women and children, took refuge in a church at Batak and were then burnt alive. Five thousand out of the seven thousand villagers of Batak “were put to death”.
It was the flag of April Uprising in Bulgaria in 1876 against the Ottoman oppressors – “Freedom or Death”. Uprising was brutally suppressed.
During The Russian-Turkish War of 1877-1878 Bulgaria was liberated from five centuries of Ottoman rule and slavery. Thanks to Russians, Ukrainians, Romanians, Belarussians, Finns, Serbs, Montenegrins and all others who participated in the war for liberating Bulgaria.
Превод филма је на енглеском.
The Brutal Truth About Today’s World
Прозор Овертона
др Зоран Миливојевић
Тема: нови Грађански законик и кажњавање деце, разлике између љубави и заљубљености и утицај Холивуда на мешање ова два појма, о болести зависности и другом...
Пушкин: Последњи дуел
Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.
За превод подесите одговарајуће дугме.
Пријатно гледање!
Триста
Слика са интернета
300!
«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).
Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.
Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.
Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.
Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.
Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.
Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).
Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.
Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.
Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.
Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.
Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.
Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.
Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.
Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.
Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.
Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.
Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.
О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!
+ Августинос Митрополит Флорине
Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“
Превод са грчког А. М.
Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији