Среда, Април 15, 2009
Тома Рисков
8. поглавље
Славим Те, Господе, од свег срца својега и пред анђелима певам Ти, јер си увек слушао речи уста мојих... (Псалми, 138:1)
После дванаест сати напорног пута, стигао је Тома пред тешка гвоздена врата манастира. Било је касно поподне. У тишини шуме већ је одавно чуо звук клепала и звона што су звонила за вечерње. Кад је ударио на тешка гвоздена врата, један мршави шездесетогодишњи монах полако је отворио и примио га, с осмехом му говорећи: «Благосиљајте Господа!». Тома му је с поштовањем пољубио руку и замолио га да обавести игумана, архимандрита Тихона Тимофејева, једног врсног клирика познатог по многим знањима која је поседовао, аскетском животу, али и по свом великом мисионарском раду у Јапану.
Игуман се тада налазио на вечерњем, зато је Тома на врховима прстију ушао у манастирску цркву, где су светост, полумрак и мирисни облаци тамјана стварали такву екстазу и узвишеност, да је и нехотице пао на колена с главом на поду, док је један од монаха баш тада из псалтира читао ове дирљиве стихове: « Бог нам је прибежиште и снага у тешким жалостима што су нас снашле. «
Плакао је Тома, непрестано плакао, и није ни приметио када се завршило вечерње, док су један по један четрдесет осам монаха, с поштовањем љубећи руку игуману, одлазили, пролазећи испред Томе лагано и погнуте главе, бацајући кратке погледе на њега. Последњи је, спорим и достојанственим кораком и држећи на грудима крст, пришао Томи игуман Тихон. У апсолутној тишини која је владала у храму, чуо се достојанствени игуманов глас, који као да је долазио из олтара оног света: « Устани, дете моје, да те чујем! «
Прошло је још неколико минута у мртвој тишини и Тома је несигурно, попут преплашеног малишана, подигао главу, а поглед замућен плачем приковао на крст што је висио игуману око врата. « Христос васкрсе, оче мој «, уплашено је промрмљао.
« Ваистину васкрсе, чедо моје «, одговорио је изненађен, али с осмехом и симпатијом игуман, погнувши истовремено главу. Пружио је руку, подигао Тому и повео га ка десној страни нартекса, где се налазила исповедаоница. Ставио је епитрахиљ око врата, док је Тома, клечећи и руку скрштених на грудима, исповедао без застајкивања све своје грехе и не чекајући да му то каже игуман. Уопште није покушавао да се оправда за оно што је урадио. Никакву олакшавајућу околност није тражио за своје злочине. Једино је упорно наглашавао да није починио онај први злочин за који је у младости, као двадесетчетворогодишњак, неправедно осуђен.
После исповести стајао је погнуте главе, док је у цркви владала апсолутна тишина, прекидана само лаким уздасима бившег злочинца. Игуман му је с очинском љубављу причао о Распетом Богочовеку, Који се налазио пред њима, у исповедаоници, да би се спасли сви грешници, налазећи пут повратка. Такође му је рекао да исповеди да ли је његово покајање коначно и одлука да води живот у Христу непроменљива. Уместо било каквог одговора, Тома се бацио игуману у загрљај с невиношћу и чежњом детета, и са снажним уздахом одговорио: « Да, да, часни оче! Заувек с Христом! «
Игуман је скинуо камилавку и стављајући епитрахиљ на главу Томи, који је клечао, очитао му разрешитељну молитву, што се чује на крају сваке разрешавајуће свете исповести. У том потресном тренутку изгледало је као да невидљиви анђели лепршају око исповедаонице да би донели благослов Божји том великом покајнику. Као да су хиљаде анђелских гласова певале издалека преслатку, опојну псалмодију: « Тражите Господа док се може наћи; призивајте Га, докле је близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много. « (Ис., 55:6-7)
Легао је да почине после толиког телесног напора и душевне агоније. У зору га је пробудило клепало у које је ударао нарочити монах, пролазећи испред сваке келије. Током Божанствене Литургије причестио се, после много година, Светим Причешћем. Током причешћа монах појац слатко је и побожно појао: «Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему» и «Окусите и видите да је Христос Господ. Алилуја.»
Тома је кратко време остао у манастиру, учећи помало читање и писање од изузетног манастирског брата, веома образованог монаха Филарета Нечајева, бившег официра Царске Дворске Гарде. Он је постао монах после изненадне смрти своје вољене супруге, коју је изгубио због неке тајанствене болести двадесет дана након венчања. Тај догађај га је толико потресао, да је, да би преболео ту духовну трауму, одлучио да напусти своју сјајну каријеру и повуче се у манастир. Према Томи је исказивао истинску братску љубав и симпатију и саветовао га да остане за стално у манастиру, где су га сви толико волели. Али Тома им је свима захвалио топло им љубећи руке и отишао – незнано куда – док су га игуман и браћа пратили до гвоздених врата. Игуман га је пратио погледом лијући сузе, док се није изгубио на хоризонту, и рекао: « Један велики покајник! Један нови праведник! Један савремени светац! Част је за наш манастир што је кроз њега прошла таква благословена душа! «
9. поглавље
Благо онима којима су опроштени греси. Благо човеку који се нада у Бога. Благо човеку који се боји Бога.
Беше прошло целих тридесет година и већ су сви заборавили причу о старом Вукотоми. Тек би каткад неки старац, пијуцкајући вотку или чај из сребрног самовара, са симпатијом, али и побожним страхом причао причу о покајаном Томи Рискову.
Те је зиме пало много снега и фебруар је био хладан као никад пре. Из Петрограда беху стигли на Урал принчеви, војводе и други племићи у лов на дивље свиње. Расули су се по густој шуми и повремено би се чули ловачки пуцњи. Између осталих, био је ту и принц Метислав Кањев, некадашњи капетан гарде у Кијеву, стар око шездесет пет година, с великим војним искуством и активношћу, ловио је расположен и задовољан, попут дечака, упркос годинама које је носио на плећима. Избегавао је остале и стално се удаљавао, као да је тражио нешто посебно. И није погрешио – једно дивље прасе појавило се испред њега и сада је почео лов са свом снагом и искуством старог војсковође. Међутим, док га је ловио, а оно бежало скичећи, принц се нашао пред неком колибом на чијем се улазу појавио снежно бели старац, висок и очито бестелесан од подвизавања. Принц се сакрио иза једне јеле да би га посматрао.
Видео га је како клечи и подиже руке високо и почиње да се моли, рекавши најпре три пута «Христос васкрсе!». Тако снежно бео као што је био, у том молитвеном положају, много је подсећао на Мојсија у часу док се молио за своје сународнике. « Поврати се од гнева својега и пожали народ свој од зла».
Груди остарелог подвижника тешко су се надимале. Очи су му добиле сјајан изглед човека на самрти, а усне су настављале дирљиво да шапућу: « Господе! Господе мој! Отвори ми врата небеска...»
Принц се, дубоко дирнут старчевом физиономијом, најежио, јер је у његовом лицу препознао једног старог познаника из дана војничке каријере – Тому Рискова! Брзо му је притрчао и, клекнувши једном ногом, прихватио га лагано у загрљај у трену док је овај, на издисају, падао, а његово уморно тело се повијало као витки чемпрес посечен у корену. Подвижник Тома Рисков дрхтурећи је окренуо главу, с безазленим и нежним изгледом детета, и једва чујним гласом рекао принцу: « Дакле, препознали сте ме, Височанство, мене бескорисног слугу Господњег? «
И наставио је полако и с болом: « О, колико сам само плакао у животу, откад ми је једно мало дете, с црвеним Васкршњим јајетом у руци, показало пут повратка Богу! Колико сам се само кајао и колико молио! О! Тај тренутак Васкрса, колико ме је променио и учинио да даноноћно клечим, да тражим милост и опроштај од Господа нашега, Који је распет и васкрсао због Своје велике љубави према сваком грешнику. Одлазим! Одлазим уморан и истрошен тежином моје кривице. Одлазим! Али хтео бих да знам да ли ће ми... добри... наш Хри... стос... оп...про...сти...ти... мно...ге... мо...је... грехе? «
И улажући последњи покушај начинио је знак крста на грудима које су се једва мицале, и управљајући поглед ка небу поновио: « Господе, Господе мој! Отвори ми врата небеска! «
Глава му је нагло клонула надесно, како га је принц држао у загрљају, а нека радосна, блага светлост облила му је лице као венац.
Принц који је био толико навикнут на борбе и суровост рата беше обузет светим страхопоштовањем и нежно је положио старог подвижника на тло. Скрстио му је руке, склопио му вреле очи које су још увек с чежњом гледале ка небу, и стао изнад преминулог, ћутећи и с пажњом. У том часу сиво небо променило је изглед. Црни облаци су се разишли, а у позадини неба почело је да се злати нешто и да се спушта, као да је небо бацало злато! Принц се збунио и с пажњом гледао. И док је у екстази пратио тај нејасни лик на небу, који се брзо спуштао на земљу, простор око умрлог подвижника испунио се огромним облацима мирисног тамјана, који као да су излазили из хиљаду кадионица. Изненада, лик који је долазио с неба постао је мноштво анђела спремних да одрже величанствено опело и који су са страхопоштовањем окружавали преминулог подвижника.
Принц се збунио и у страху повукао неколико корака уназад, да не би омео анђеоски хор, док је слушао појање првог анђела: « Благо ономе кога изабереш и узмеш да настањава у дворима Твојим. «
А други: « Часна је пред Господом смрт овог праведника. «
Онда је и трећи почео умилно да поје: « Мало су се трудили, много ће уживати, јер их Господ искуша и нађе их достојне Њега. Као злато у огњу испробао их је и као жртву паљеницу прими их Господ. «
Пред том задушном службом коју су појала анђеоска уста, принц је дуго стајао у екстази, тако да су га његови пријатељи, који су се узнемирили и тражили га, нашли у положају који их је изненадио и узнемирио. Тресли су га покушавајући да схвате шта му се десило.
« Ма, шта се десило, Височанство? Зашто сте тако бледи и узрујани? «
А он, као да се будио из сна или долазио из неког другог света, протресао је мало главу и спорим и свечаним тоном им рекао: « Клекните, добри моји пријатељи! Клекните пред једним савременим свецем. Пред једним човеком ког је препородио један Васкршњи тренутак једним «Христос васкрсе» и руком једног детета које је пружило шарено јаје бившем злочинцу, да би се удостојио да му малопре анђели небески, што су сишли послани од Господа, узму душу. «
Око уснулог Томе Рискова, који је годинама плакао и молио се, тражећи милост Божју, сви су клечали, скинувши капе, крстили се и клањали његовим благоуханим моштима. Мноштво мириса и птице што су појале на дрвећу сведочили су о великој истини наше вере:
Већа и од највећег греха јесте љубав нашег доброг Бога и милост Његова према сваком грешнику који се каје за своје грехе.
КРАЈ И БОГУ СЛАВА !
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !
Pročitah u dahu kompletnu priču.
Veličina onog što skrene sa puta je baš u tome da pronađe način da se vrati.
Toma je uspio. Vjera je bila taj upaljač svjetla kojeg je nepravda ugasila u njegovoj duši.
pozdrav pričalice
Bas mi je trebala ovakva prica.
Hvala.
VAISTINU VOSKRESE!
a priča za pamćenje i podsećanje naći će mesto u fioci koja će se često otvarati
Prijatno!**
*мандрак
Ништа тако као вера не може да врати човека са погрешног пута. А Господ и рече да је дошао да спасе грешнике. И чини ми се, а како време одмиче, да ће то светло тражити баш они који су досегли дно дна. Јер они дотичу сам бесмисао живота. Поздрав, приповедачу.
*каспер
Ево моје радости! Видиш, ја никако да је се заситим. И чим је узмем у руку, одмах ми сузе крену: од оне унутрашње радости. Поздрав, драга!***
*сањарења
Мораћу да мењам назив блога у плачионицу, или нешто слично, хе, хе... А и сама себи почињем да личим на Кваку певача, који није хтео да пева песме које неће код слушаоца изазвати сузе. Тако и ја тражим такве приче. Поздрав, мила!***
*домаћица
Биће да ћемо нас две имати прилично сличне фиоке, драга. Христос Воскресе, радости моја!**