Где је мноштво греха, велика је и милост, у то нас уверава реч Божја. А тамо где се излива крв Крсне Жртве и светли незалазна светлост животоносног Васкрсења, ту се спира сваки грех. Овај мали дар наше љубави, који имате у рукама, пријатељи, је истинита прича која се одиграла у Православној Русији...

Архим. Дионисије Каларгирос, управник сиротишта «Света Тројица»

1. поглавље

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
(
II књига Самуилова, 22:19)

Пре сто педесет година, отприлике средином 19. века, у страшним сибирским затворима, тачније у граду Тоболском надомак планине Урала, међу многим тешким робијашима издвајао се својим дивљаштвом и пргавим карактером један робијаш, Тома Рисков. Био је то један крупан, плав младић, стар двадесет четири године, плавих очију што су пламтеле мржњом и гневом, застрашујући све који би га видели. Његова атлетска рамена и челични мишићи показивали су запањујућу снагу коју је поседовао овај робијаш пуних, сувих црвених усана. Тома Рисков био је осуђен на доживотну робију за убиство, које никако није признавао да је починио, а мишљење свих затвореника, али и становника тог краја, било је да је дошло до судске грешке због мржње његових непријатеља који су поднели оптужбе против њега. А било је веома лако поверовати у то, јер је Тома свакодневно показивао велико негодовање и бес због своје осуде, вичући у тренуцима јаке хистерије: « Невин сам, невин сам, ништа нисам учинио! Пустите ме да одем! «

Затим би као побеснела звер ударао главом о зид ћелије, ризикујући да је разбије. У тим тренуцима имао је очи гоњене животиње, а на уста му је избијала пена. Постајао би толико дивљи, да је личио на тигра одбеглог из кавеза. Али чак и када је био миран, на његовом лицу се толико огледала мржња, да је избегавао сваког човека чак и у својој најближој затворској околини.

Што је време више пролазило, Тома се све више затварао у себе, толико подсећајући на уловљеног вука, да су га остали затвореници прозвали «Вукотома», као да су намеравали да га увреде. Та су пецкања, као и други неспоразуми, често доводили до свађа између Рискова и затвореника, па још и стражара. Тада се могао видети побеснели Тома да шкрипи зубима, стеже песнице и надима груди, док је у себи пуцао од беса.

Живот Томе Рискова у сибирским затворима био је право мучење и пакао. С једне стране затвореници са својим грозним «шалама!, с друге стране батине које је добијао од стражара да би га казнили и укротили, натерали су га да, очајан, одлучи или да побегне из те море или да изврши самоубиство. Често су га виђали да бесан прича сам са собом, мичући уснама: « Осветићу се! Осветићу се свим злотворима који ме држе овде, јер сам савршено невин, невин... «

Прошле су тако три пуне мученичке године за Тому Рискова, кад су једне зимске ноћи,сурове и студене, с кишом коју као да је Бог послао да уништи свет, с муњама и громовима, сирене завијале као полуделе. Позивале су осуђенике на узбуну, да помогну да се избаци вода која је поплавила мрачне и пропале тамнице. У том часу Тома је уграбио прилику да побегне, док су га стражари јурили у суседној шуми, где су мислили да се сакрио, пуцајући из оружја.

Дан је освануо с болесним и меланхоличним сунцем, као да је хтео својим бледилом да прикаже застрашујући резултат протекле ноћи. Бегунац Рисков, који је на крају успео да побегне, беше на застрашујући начин убио два стражара, располутивши им лобање. Лешеви несрећних стражара нађени су у срцу шуме, тамо где је Тома, скривен и постављајући заседу, починио злочин. Војни врхови Тоболског послали су одреде и агенте са специјалним полицијским псима да пронађу бегунца убицу. Сав народ у крају се узнемирио описом грозног злочина и предузео одговарајуће заштитне мере. Надлежни су послали свуда опис црта лица, с несигурном надом да ће некако открити бегунца или његово скровиште и тако спречити даље злочине, али је труд, нажалост, био узалудан.

Мала је уцена за опаког убицу достигла суму од 1000 рубаља, суму изненађујућу за то доба, ипак никако нису могли да сазнају чак ни где се бегунац налази, да ли је још увек жив или су га растргли дивљи шакали у шуми. Неколико мужика, који су прочитали потерницу залепљену на зид, облизивали су усне, сањајући бајковиту суму, и говорили: « Сто му громова! Ма, светога ми Сергеја, као да се земља отворила и прогутала Вукотому! «

2. поглавље

Нека ме бије праведник... (Псалми, 140:5)

Прошле су скоро две године и у целом крају око Тоболског многи беху скоро заборавили страшни бегунчев лик. Али једног јутра изненада су се сви затвори узбунили због једног грозног злочина, који је веома подсећао на она два убиства у шуми, што су се десила када је побегао Тома Рисков. Управник затвора, строги и озбиљни Казимир Петров, нађен је убијен у свом кревету у локви крви. Глава му је била ужасавајуће расцепљена на пола, а изнад ње закачен комадић хартије, на ком је било нашврљано: « Ето ти, ђубре, што и заслужујеш за оно што си ми урадио! «

Ко год је прочитао поруку, најежио се! Више није било сумње да је убица поново био Рисков, одбегли затвореник, који је био жив и с већом мржњом настављао да убија. Страх што је обузео становништво због новог злочина, био је толики да су почели рано да се затварају у куће, закључавају и држе оружје испод јастука, за сваки случај. И поред тога нису престале приче о понеком новом убиству извршеном на сличан начин попут претходних, али се причало и о пљачкама, пожарима и другим катастрофама. Над све се надвила сенка смрти! Сви су престали да дишу и били су уверени да је Тома Рисков, Вукотома, најгори убица и разбојник. Ко може да се суочи с њим и да га докрајчи?

Сви околни надлежни органи беху се невероватно унезверили и даноноћно се састајали, покушавајући да нађу некако решење и да умире свет, што се узрујао и тражио гаранције своје сигурности. Тешкоће да се Вукотома открије и ухапси постале су још веће због сурове зиме са снежним наметима који су представљали природно склониште за убицу, и тако су околности спречиле потере организоване против те дивље звери што је, где год би намирисала живо биће, тражила освету крвљу.

Једна за другом пролазиле су године и Тома Рисков је постао ноћна мора, страх и трепет целог краја. Његово име постало је синоним за сва злодела. Ове забрињавајуће чињенице стигле су чак до Петрограда и начиниле такав утисак, да се више није ни помишљало на уобичајене балове и забаве. Уследили су састанци за састанцима виших великодостојника да би пронашли начин да униште претећег злочинца, ког су сматрали јединственим примером злочинца у округу око Тоболског.

Заиста, чак је и у Петрограду владао толики страх од славе овог великог криминалца, да се, када се на једном племићком балу неки млади хусар прерушио у Вукотому, више од петнаест дама, госпођа и госпођица, осетило толико лоше, да су морале да затраже лекарску помоћ да дођу себи, али је и млади хусар био најстроже кажњен.

* * *

Прошло је више од десет година, десет мучних година, пуних море и страха, десет година агоније за све становнике у области. Да би заплашиле децу када су била немирна, мајке су им викале:» Вукотома! Ево га Вукотома, долази да те поједе! «. А она би, преплашена, трчала да се сакрију у мајчином загрљају. И злочинчева слава је толико утицала и на одрасле, да су се, желећи да увере друге да говоре истину, заклињали: « Живота ми! Дабогда ме убио Вукотома ако лажем!»

Други, опет, желећи да изнервирају или уплаше неког, довикивали би му: «Чекај само, наћи ће те Вукотомина ручерда! Добићеш ти од њега!»

И заиста, Вукотома је то и радио! Попут грома је ударао где је мислио да ће посејати јад и чемер. Није правио разлику. Чинило се да у њему није било срца које би дирнули јауци и сузе оних које је нагонио да кукају и јецају од бола, већ да је у грудима имао комад црног гранита. Рекло би се да његовим венама није текла крв, већ опијум што га је чинио ненаситом смрћу, терао да уништава, да непрестано убија – старце и децу, младе и старе – и да сеје смрт и уништење где год да крочи. Становници и власт били су у таквој мери очајни и обезнађени да ће моћи да се сакрију од Вукотоминог беса, да су у околним манастирима држали бденија, молећи Бога да сачува крај од злочинчевог бича. Власт је, наравно, издала и другу потерницу упетостручавајући суму за Вукотомино хватање или убиство. Свет је с неверицом и прижељкивањем стајао пред новом потерницом и свако је за себе благосиљао оног ко би имао среће да добије астрономску суму.

«Благо оном ко имадне среће, па му помогне свети Сергеј да нађе Вукотомино гнездо и изручи га полицији! Што ће му Васкрс бити леп!»

«Ко би га ухватио, благо њему, сад кад се ближи Васкрс!», говорили су неки, «Тај ће бити прави срећник! Колико би само добро ухрањених јагањаца могао да купи толиким новцем! Колико вотке! Колико црног кавијара и других добара Божјих би могао да приушти себи онај ко би имао моћи да ослободи крај од тог виновника свих зала!»

Сложили су се, свакако, да пошто нису могли да га ухвате живог, бар покушају да га убију и да окаче његову прљаву главу на тргу, да је виде сви грађани и да поверују да су се коначно ослободили те крвожедне звери. «Ах!», говорио је сам за себе један мали, дебељушкасти козак, «како бих волео да ја будем тај који ће ослободити наш иначе миран крај од тог прљавог шакала.»

Да би што пре нашли онога ко ће уништити Вукотому, власти су позвале све слободне војнике и ловце из краја, и наравно обећале да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебне државне почасти и доживотне повластице. Иако су специјални агенти и ловачки пси даноноћно буквално «чешљали» читав крај, иако су свуда постављали заседе и замке, Вукотоме нигде није било, али није више остављао ни своје злочиначке трагове. И пошто је поново прошло шест месеци без знака живота, многи су поверовали да га је растргла нека гладна дивља животиња у шуми која није могла да схвати да је и он сам звер. Зато се свет окуражио и почео слободно да се креће. Власт је обуставила потеру за Томом Рисковим и што је време више пролазило, то су ређе мајке уместо бајки причале о Вукотоминим делима и неделима да би мало застрашиле децу кад су немирна.

- наставиће се -