Понедељак, Април 13, 2009

Тома Рисков

4. поглавље

Признајем кривицу своју и тужим ради гријеха својега. (Псалми, 38:18 )

Васкршњи Понедељак! Власти су биле невероватно узнемирене. Колико су лепо становници у крају око Тоболског јуче славили, толико су данас били забринути и престрављени. Упркос томе, сви су хтели да иду у цркву, где их је отац Владимир чекао за лепу Васкршњу Литургију.

Звона су свечано и умилно звонила охрабрујући уплашена срца хришћана, којима се чинило да чују самог Васкрслог Богочовека како им довикује: « Не бојте се, Ја надвладах свет! «

Колико су се само изненадили и уплашили, колико су се збунили и узнемирили, када су крај једног од стубова, што одвајају десни брод храма, угледали Вукотому да стоји гледајући нетремице преслатког Распетог Христа и непрестано шапуће:» Христос васкрсе! Христос васкрсе! «, са страхом држећи на грудима шарено јаје малог Михајла. Неки нису могли да поверују да је то Вукотома и мислили су да је тај што се тако предано и као у екстази молио пред Распетим, био посрнули локални просјак, општепознати Богорис Пљатов. Други су се крстили и уплакани шапутали: « Христе и Богородице! Да ли да верујемо својим очима да је то заиста Вукотома ту пред нама? Ма, је ли истина? Стварност је. Зар је овде звер, која је ненасито растргла толике животе, толике куће опустошила и чије је име све нагнало да зауставе дах? «

Па, ипак, то је био он, Тома Рисков! Тај најгори злочинац и убица, коме је био довољан један тренутак Васкрса, једно «Христос васкрсе!» тамо крај креветића малог анђела Михајла, па да се као чудом поново роди, као и многи други који су се тог дана поново родили, просветљени божанском светлошћу Васкрсења. Снага Крста и Васкрсења Христовог сломила је и уништила у њему сваки злочиначки нагон. У њему се рађао нов човек, покајан, пун истинске вере, љубави и доброте, то је већ било сасвим јасно.

Али, иако су многи устукнули уплашени призором Вукотоме, као да су очекивали неки од оних његових злочиначких напада, иако су се многи приближавали да се својим очима увере да је то он и потом победоносно викали:» Коначно! Он је! Брзо да обавестимо полицију да га ухапси!», Тома је остао непомичан, као да је управо пронашао оно што је толико година тражио, оно што је његова душа у бурним таласима сумње и подивљале савести засигурно чезнула да нађе. Из његових тврдих очију непрекидно су лиле сузе, ти драгоцени бисери покајања, сузе које могу најлепше да оперу душу и да је очисте од сваке прљавштине и мрље. Такве је сузе некада лио покајани Давид, тако је плакала грешна жена ухваћена у прељуби, такве су сузе текле из очију злочинца распетог с Христом, који је добио прво место у Рају!

Све док је трајала умилна Васкршња Литургија неколицина људи су се међусобно дошаптавали:» Да га ухватимо, да нам не побегне, убица...». Можда је он све то и чуо, а можда и није, јер је био потпуно предан општењу с Разрешитељем људских греха, Исусом. Сад је већ било очигледно да није било разлога да га ухапсе – он је већ био ухваћен у мрежу Христове љубави! Искрено се покајао. Духовно се препородио. У то су уверавале вреле сузе што су се лиле из његових очију, и његово смирено очаравајуће лице што је на све стране ширило зраке љубави и саосећања, док су усне, дрхтаве од тронусти, полако шапутале сваком ко би га погледао:» Христос васкрсе!»

Божанствена Литургија се завршила и народ је радостан излазио из цркве. Поздрављали су једни друге радосно са «Христос васкрсе!» и само је Тома остао клечећи, у истој молитвеној екстази, гледајући у патњи златни крст што је сијао изнад Лепих Врата. На њима је стајао седи свештеник, држећи у десној руци позлаћену икону Васкрсења коју су малопре целивали хришћани, да би исказали захвалност Разрешитељу греха. Поглед му се спустио на Тому. Неколико минута посматрали су један другог. Тренутак је био напет, а опет незамисливо величанствен за ову душу израњављену и заведену, која је већ годинама била утонула у греху, а коју је сада позивао Христос! Зашто је, уосталом, и дошао у свет, у овај свет пун страсти, мржње и зла? Шта је друго дошао да ради, ако не да нађе Томе свих времена који су у животу посрнули, упали у блато и укаљали одећу душе своје? Како је топло и умилно громким гласом довикивао пророк Исаија сваком грешнику који би се оклизнуо и пао. « Оперите се и будите чисти, одбаците лукавства из душа својих пред очима мојим! « Али и велики италијански филозоф, Ђовани Папини, колико је само био у праву када је написао «У животу Христовом».

« Од мудрости Крстове проистичу титуле и највише науке самог човека! Па и академије и институти. Крст Господњи остаје увек за сваког грешника непресушни извор очишћења душе, мудрост и освећење и разрешење од зла. «

Свештеник је, држећи уздигнут Часни Крст, спорим, али сигурним кораком изашао из олтара и пришао Томи, који је клечао потресан плачем с јецајима што су снажно одзвањали у цркви. Налик величанственом Мојсију, пружио је руку, лагано куцнуо Тому по рамену и очински му рекао: « Томо, Христос васкрсе. «

Полако и преплашено Тома је управио ка свештенику Вишњег своје очи мутне од плача, као са стидом и гушећи се у сузама одговорио: « Оче, ваистину васкрсе. « 

Свештеник се охрабрио и, испустивши један уздах олакшања, с нежношћу му рекао: « Чедо моје, желиш ли да се поклониш Часном Крсту и Васкрсењу Спаситеља нашег? На Крсту је разапет Господ наш да би Својом драгоценом крвљу спрао сваки људски грех. «

Чувши свештеникове речи, Тома је преплашено устукнуо, као да је хтео да побегне од нечега, па дрхтећи изговорио: « Не, не, оче мој, не усуђујем се, нисам достојан да својим прљавим уснама дотакнем пречисти Крст Господа нашег. « 

Свештеник се не уздржа и очи му се напунише сузама, док је с очинском брижношћу приносио крст Томиним уснама, који му се, крстећи се, много пута поклонио с поштовањем.

« Нека ти Господ, дете моје «, једва чујно је прошаптао свештеник, « подари излечење душе... Амин! « 

Баш у том тренутку нахрупила су у храм четири жандарма које су обавестили да га ухапсе. Када их је угледао, Тома не само да није пружио никакав отпор, већ им је пружио руке и с осмехом и очију мутних од плача рекао: «Христос васкрсе!». Они су га гледали у чуду и помало уплашени ставили му лисице на руке. Много света је окружило Тому када је изашао из цркве, а он им је, радостан, свима довикивао: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! « 

Неколицина присутних су заплакали од неког неодређеног осећања, рекавши сами за себе: « Како се променио овај створ Божји! « 

И заиста је Вукотома, док је излазио, изгледао смирен, симпатичан и као поново рођен! Док се удаљавао из црквеног дворишта, сви су дискутовали и размишљали: » Какво је то чудо што је начинило такву промену у овом човеку који је био страх и трепет нашег краја? « 

Чудо његове промене за све је остало тајна. Та дивља звер краја, која је била жедна крви, сада је постала мирно јагње! Сурови лешинар постао је бели голуб, који је све гледао с невиношћу и љубављу. Гледајући како пролази ово чудо промене с чудном пратњом, старице су клекле на улици с вером и преданошћу којима су се одликовале, и говориле: « Господе неба и земље, Твоје је ово чудо с Томом! Само си Ти, Господе, могао да учиниш такво чудо, јер си нам Ти рекао да можемо крај Тебе одморити срца наша! «

5. поглавље

И даћу им једно срце и нов дух метнућу у њих, и извадићу из тијела њихова камено срце и даћу им срце месно, да би ходили по мојим уредбама и држали моје законе и извршавали их; и биће ми народ, и Ја ћу им бити Бог. (Језекиљ, 11:19-20)

После хапшења Вукотома је одведен у притвор, где је провео цео дан и ноћ. Подвргаван је притисцима да призна све злочине које је починио, а које полиција није открила. Иследник, један строг, низак и дебео, црвен у лицу Московљанин, веома нервозан, издавао је наредбе за брз ритам испитивања, желећи да што пре оконча ту тако страшну причу. Таквим својим понашањем господин иследник је сасвим очито показивао да је већ одавно чезнуо да ухапси Вукотому, јер су му његови крајње изопачени злочини постали ноћна мора и задавали му тешке главобоље. Мислио је да је коначно ухватио миша у мишоловку и лава у кавез.
Колико је само био далеко од стварности господин иследник! Везаних руку на оптуженичкој клупи није пред њим седео један од злочинаца који уништавају друштво! Пред њим није био злочинац! Не! Не! Благодат Васкрсења Христовог, као свемоћни светлосни зрак, пала је у мрачне пећине Томиног узбурканог срца, осветлила сву његову унутрашњост и тада је видео сву паучину и прљавштину што је у њему нагомилао грех. Одмах је затражио да га сузама и понизношћу очисти од свега нечистог.

Нису ли на исти начин већ две хиљаде година сви грешници чистили своје душе? Благодат нашег Христа, Који је постао човек, страдао, био распет и васкрсао да би спасао све грешнике, била је довољна да је и Тома прихвати. Зато је и он, водопадима суза што су почеле да теку од тренутка када му је мали анђео љубави и доброте, Михајло, понудио Васкршње јаје и рекао: «Христос васкрсе!», спирао сваку нечистоту душевну и постао други човек, нов, који је живео једино за Христа! У тренутку док је узимао јаје од малог Михајла – о, да блаженог и трипут благословеног тренутка за његов живот! – Тома се избављао од окова греха који га је годинама тиранисао и терао да чини толике и толике језиве и изопачене злочине. Тома уопште није говорио пред иследником. Стално је имао лаган осмех на уснама и када би неко ушао у канцеларију, окретао се и живахно и с чистотом малог детета му говорио: «Христос васкрсе!». Упркос великим притисцима током испитивања, није желео да се сети ничег из свог старог, грешног и злочиначког живота. На свако питање одговарао је само једним «Христос васкрсе». Његов мозак уморан од греха није желео да се одвоји од слатког лика Васкрслог Богочовека. Разрешитељ беше већ очарао његову израњављену душу, као што магнет привлачи опиљке гвожђа, зато није ни желео да размишља ни о чему другом.

Испитивање је потрајало! Пролазило је време, а Тома Рисков, она дивља звер која је некада, попут привиђења из пакла, харала подножјем Урала, сада је, благодаћу Васкрслог Христа, светлошћу и топлотом проистеклом из Гроба Господњег, толико загрејао своју од зла и грубости залеђену душу, да је био као невино јагње у углу своје мрачне тамнице... А окови које су му ставили, били су тако тешки, да су га рањавали и образовали на телу дуге млазеве вреле крви кад год би покушао да подигне руке! Он, међутим, незаинтересован, и даље се налазио у стању топле молитве. Чак га ни храна коју су му доносили није много занимала. Ако му дивљи стражар не би довикнуо: «Једи, псето!», он не би тражио ни кап воде да освежи слане усне, побелеле од толиког напрезања. 

И што је време више пролазило, што су га више испитивали, толико је тише и смиреније свима одговарао: «Христос васкрсе». Истим речима је одговарао и када би се шиба спуштала на његово тело, отварајући му неизлечиве ране, не би ли га присилили да проговори.

Ко год би прошао крај његове ћелије да се увери да је то заиста онај страшни пљачкаш, који је некада сејао зло и уништење по крају, док би га најпре посматрали скамењени, бивали би потом очарани неком нејасном магијом, гледали га с пуно саосећања и говорили: «Ма, је ли то заиста Вукотома?». Свакако, облик лица је исти, исте руке, исте дугачке ноге које су трчале као срндаћеве! Али то његово лице које је зрачило таквим миром и спокојем, нагонило је све да сумњају. Где су оне његове иначе зле очи налик на побеснелог бика? Где је онај немирни, дивљи човек који је подсећао на дивљег тигра управо ухваћеног у кавез? Каква је ово запањујућа промена? Какво се то чудо препорода одиграло у овом створењу Божјем? И зато су, кад би их позвали да се увере да ли је то Вукотома, сви одлазили душа опчињених питомошћу и смиреношћу овог човека, који је почео да задобија опште поверење и симпатије.

- наставиће се -
 

[Одговори]

vodi ka kraju koji sa nadom očekujem. nevina dečja ruka i čisto srce samo na put ka dobru mogu povesti.
Prijatno!**

Comment by domacica (04/14/2009 11:36)

[Одговори]

* домаћица
Данас и сутра наставци, а онда сумирање утисака. Поздрав, драга!***

Comment by pricalica (04/14/2009 18:22)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме