(слика са нет-а)

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

"Колико нудите, добри људи?" - викнуо је.

"Ко ће почети да лицитира?"

"Један долар, затим два. Само два?"

"Два долара, а ко ће понудити три?"

"Три долара, први пут; три долара други пут; иде за три... али не ..."

Из неке просторије отпозади дошао је седокоси човек и поклонио се. Онда је, пошто је обрисао прашину са старе виолине и затегао опуштене струне, засвирао једноставну и пријатну мелодију као кад анђео пева Божићну песму.

Музика је престала, а аукционар је тихим и мирним гласом питао:

"Колико нудите за ову стару виолину?"

И држао ју је са наклоном.

"Хиљаду долара! Ко даје две хиљаде? Две хиљаде; ко нуди три...? Три хиљаде први пут, три хиљаде други пут... Продато је" – рекао је.

Људи су се веселили, али су неки викнули:

"Не схватамо баш најбоље шта је променило њену вредност?"

Брзо је стигао одговор:

"Додир Маестрове руке."

(слика са нет-а)

И човек неуредног живота, упрљан грехом, јефтино се нуди гомили која не размишља. Исто као та стара виолина. Тањир потажа, чаша вина, једна игра и он наставља пут. Одлази једном, и одлази други пут, одлази и за мало да оде.

Али долази Господ и глупа гомила никада не може у потпуности да схвати вредност душе и промену коју је изазвао додир Господње Руке.

Мајра Велч