Недеља, Јул 03, 2011
Упорност
Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.
Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»
Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»
Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.
kad prihvatiš zadatak dobro razmisli - ne da li ćeš ga moći ispuniti več da li si spreman sve snage uložiti bez obzira na ishod, jako dobra riča za razmušljanje
Prijatno!
Hvala ti na ovome,cini mi se da predugo pomeram kamen i sama...ali shvatila sam da stene moram pomerati u sebi,dok kamen samo jaca moje strpljenje i veru.
Grlim te
I Sizif je uspeo u svom poslu mada nikada nije pregurao kamen.
Služi kao primer " uzaludnog posla" a i to nešto znači.
Nekad je dovoljno verovati u sebe. Češće je potrebno verovati u Boga.
Ako imamo cilj i veru da cemo uspeti i sve snage ulozimo u to uspecemo. Samo moramo da razlucimo sto je za ljude a sto za bogove.
*домаћица
Неке лекције се уче пре, неке за време, а неке и после. Најлошије су оне које се никад не науче. Срећом, за тебе не морам да бринем, али за себе, е, то је већ прича посебна... Грлим!:)
*унаједина
Само ти се чини предуго, а, заправо, све је прекратко. Оно што је занимљиво и радује, јесте да се и у краткоћи може чудеса нагледати. Грлим и ја тебе, мила!:)
*Даца
Да, то је лепо поређење, Дацо. Постоје послови који нам нису на корист и они који то јесу. Сизиф ради некористан посао, и џаба му труд, што би се рекло. Грлим!:)
*сањарења
Веровати у себе јесте веровање на пола, мени се чини, а веровати на пола јесте коцкање с` срећу. :) То и није баш нека вера, мада је се психолози држе, из неких својих разлога, углавном. Али веровати у Бога је увек корисно, нарочито јер нам је речено да без Бога не можемо ништа чинити, ниједну длаку белом или црном начинити. Тако би, рецимо, расудила причалица. Грлим!:)
*виктори
С тим што су сви људи, заправо, "мали богови у блату", а у светост смо позвани сви, али - тесан је то пут, и само ретки га пролазе. Грлим!:)
Divna prica.
Verujem, citavog zivota i borim se, mada i u meni Djavo nekad proradi pa se pitam cemu vera kad nema rezultata?
Onda se jako iznerviram i nastavim da "guram".
Pozdrav!
*каспер
И ја тако: изнервирам се и "гурам", хе, хе. У ствари, неке ситуације које се чине безизлазне ме више мотивишу, него оне које се чине наизглед лаким. Волим изазове и кад их нема, некако их направим. Не ваља кад иде подмазано, ту не пливам, већ тонем. Грлим!:)
"Кад све пропадне-упорност успева."
Јако лепа прича...
BOG NE MOŽE DA DA KRST, A DA NEDA I SNAGU. U NAŠOJ JE VLASTI DA SE OKRENEMO BOGU I DA SE SPASEMO PRIZIVANJEM NJEGOVOG IMENA.SAMO MALA ISKRA ŽIVE VERE I ODANOSTI BOGU I ČOVEK JE SPASEN.KRSTOM DOĐE I RADOST.A NAGRADU OD BOGA DOBIJA SAMO KO POSTRADA ZA NJEGA.UOSTALOM, SETIMO SE JOVOVOG STRADANJA KOJE NIJE OSTALO BEZ PLODOVA I KOJE JE BOG VELIKO NAGRADIO.NEMA NEVOLJA, NEMA NI SPASENJA.BOL I PATNJA NAS PRIBLIŽAVAJU BOGU.
JESTE BITKA NAPORNA,ALI JE POBEDA SVETLA
*Мариана Ж.
`Благослови, Господе, непријатеље моје и ја их благосиљам и не кунем`, писао је Свети Владика Николај. Најлепша молитва у његовом делу "Молитве на језеру".
Čestitam ti, duhovnost je potreba da se približimo Bogu!
Bez Boga ništa ne postoji!
Svaka ti čast, držiš kontinuitet od promocije i napreduješ, vidi se! Pozdrav.
*миан
Па мало сам била ометена, услед неких грађевинских радова, који, истина, још трају, али блог је томе посвећен и тако деламо, а све на славу Бога и рода. Свако добро, Миане!:)
mediterraneo
ovo je filigradski rad. još
mediterraneo
filigranski