Професор је повео студенте социологије у сиротињску четврт Балтимора, како би онде саставили студије случајева 200 дечака.

Тражио је да напишу процену будућности сваког дечака. У сваком су појединачном случају студенти написали: “Нема изгледа.”

Двадесет и пет година после други професор је наишао на претходно истраживање. Задао је својим студентима да наставе пројект како би утврдили шта се десило с дечацима.

Студенти су дознали да је осим двадесет дечака, који су се одселили или умрли, њих 176 од преосталих 180 постигло чак натпросечан успех у занимањима правника, доктора и пословних људи.

Професора је то јако изненадило и одлучио се тиме темељније позабавити.

На срећу, сви су мушкарци остали у истом крају па их је могао упитати како објашњавају свој успех.

“Имали смо учитељицу”, одговорио би сваки од њих.

Будући да је учитељица још увек била жива, потражио ју је и упитао ту стару, но и даље окретну госпођу, какву је то чаробну формулу употребила како би дечаке из сиротињске четврти извела на пут успеха.

“То је уистину врло једноставно”, рекла је. “Волела сам их.”

 

Из књиге "Мелем за душу"