Субота, Мај 05, 2012
Помисли
(слика са нета)
Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.
У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.
Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.
Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.
Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:
- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...
- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.
Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.
Svako dobro ti zelim, draga moja Pricalice ! I mirnu noc , naravno :)
*несуђена
И ја теби, ноћобдијко драга. Што мање мисли, то бољи одмор за обе. Машем радосно! :)))
Da, neka osecanja se razliju u citave svetove koji zive samo za sebe...
Lepa prica, kao i uvek...
Pozdrav, draga pricalice.
Lepa prica i divna poruka, ostavljam ti osmeh i pozdrav!
И опет - хм..
Најстрашније је - што то неће бити он, а онда ће се, можда, и она запитати да ли је то још увек она...
Мож` да буде, а не мора да значи, али често и мора...
Дивна прича, једна од оних твојих, само твојих, отрежњујућих и мудрих...
*меркур
Од мисли и помисли формирају се наша осећања. Са оним помислима, која нам се упорно намећу, не треба се упуштати "у причу", већ их одбијати и не давати им пажњу. То ће нас многих кривих путева спасити. Поздрав велики! :)
*Теа
Поздрављам те, ружице. Верујем да те је прича "нашла" као и мене што је. Грлим! :)
*Ви
Као што написах горе - мени једна од најдражих. И да, у праву си: ни ја не могу бити ја, кад већ то у мени није оно што треба бити. Много си то лепо приметила, радости. Љубим! :)
"
Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.
"
I,kako da se ne zamsilim nad ovim?
Uvakoj tvojoj prici ima mnogo toga da se podvuce,zapamti,zamisli,i prenese dalje!
*лора
Приче томе и служе, а блог је највећма окренут причама, било у речи или слици. Машем! :)))