Орао и голуб
Млади орлић подиже крила
за пленом;
ловчева га стрелица згоди
у десно крило и сломи га.
Стрмоглављен у гај мирта
гута своју бол три дана
и трза се у мукама
три дуге, дуге ноћи;
најзад га опорави
свуд присутни балзам
природе што лечи све.
Он се из грмља ишуља
и рашири крила – ах,
моћ узлета одрезана!
Мучно једва гмиже тлима
за грабежом недостојним
и мирује прежалостан
на ниској стени уз поток;
спрам храста погледа,
к небу горе,
и суза му зали око поносно.
Тада обесно кроз гране мирта
долепрша двоје голубова,
спусте се и кимајући шећу
златним песком крај потока
и гучу једно другоме;
црвенкасто им око блудећ
спази искреног жалосника.
Голубан се знатижељно подиже
к блиским гранама и љупко га погледа,
самодопадности пун.
„Тугујеш“, умиљкава се,
„буди храбар, пријатељу,
не можеш ли се златној веселити грани
овде све?
Зар немаш за мирно блаженство
која те штити од жаре дана?
Не можеш ли сјају вечерњега сунца
на маховини мекој уз поток
срце узнети?
Ти ходаш свежом росом цвећа,
одабираш из преобиља
шумског грмља
прикладну храну,
утажујеш
лаку жеђ на сребрну врелу.
Пријатељу, права срећа
задовољност је,
а задовољност
свагда се задовољава.“
„О мудри!“, рече орао и дубоко озбиљан
поникну у се још дубље.
„О мудрости, говориш као голуб“!
Превод: Драгутин Тадијановић 1964 год.
Јохан Волфганг Гете
у.п.: Благодарим Лакију који ми је послао песму на радост и утеху.
Чудо у Сирији
Агенција OCP News Service (Међународна православна служба Хришћанских Новости) саопштава о чуду Пресвете Богородице у једном од манастира Сајднаја.
Случај је испричала једна сиријска хришћанка, која је недавно била у посети својој домовини. Чудо се догодило прошлог месеца, када је група терориста засипала ракетама један од тамошњих манастира. Монахиње у манастиру Пресвете Богородице зачуле су страшну буку и осетиле јаку вибрацију од ракетног бацача. Биле су убеђене да ће их ракета убити и уништи манастирски комплекс. Међутим, пошто се ништа од тога није десило, заинтересовале су се за „судбину“ ракете.
Неколико дана касније манастир је посетио један од војних генерала сиријске војске, да би им упутио честитке за Божић и Нову годину. Током разговора официр је поставио питање да ли је манастир у последње време претрпео било какве необичне догађаје, на шта су му монахиње испричале о ракети коју су на манастир испалили побуњеници, а која им није причинила никакву штету.
Официр је био крајње изненађен чувши за овај инцидент, а онда је изјавио да, иако није видео само лансирање ракете усмерене на манастир, ипак јесте са другим људима видео нешто сасвим чудно и необично. Ракета је била готово стигла до манастира када се изненада на небу појавила жена обучена у плаву одору и, узевши ракету у руке, бацила је у страну. Сви који су то видели, остали су у чуду. Генерала је заинтригирало ко би могла бити ова жена у плавом, око које се шири необична благодат. На крају је схватио да то не може бити нико други, до Пресвета Дјева Богородица – Мајка Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Извор: pravoslavie.ru
Царица тишине
Мали бубњар
Little Drummer Boy - Pentatonix
Дођи, рекоше ми,
да видиш новорођеног Цара.
Најбоље дарове носимо,
Цару да принесемо
у славу
кад стигнемо.
Мала бебице,
попут тебе и ја сам сиромах
и немам дар да Ти дам
достојан Цара.
Могу ли да ти засвирам?
Марија кимну главом,
во и јагње прате ритам,
а ја у бубањ свирам Њему
све најбоље што знам.
Тад ми се Он осмехну.
Мој бубањ и ја...
(слободни превод - причалица)
О праштању
Живео једном један човек и упитао је неком приликом старца да ли Бог дарује опроштај грешницима.
Старац је одговорио:
- Реци ми, ако одједном посечеш руку или сломиш ногу да ли ћеш одсећи свој повређени уд и хоћеш ли га избацити зато што ти није потребан?
Човек је почео да негодује:
- Па наравно да нећу. Лечићу руку или ногу док не оздравим.
Старац је одговорио:
- Ако се тако бринеш за своје тело, зар Бог неће бити милосрдан према Свом сопственом образу?
Ново лето Господње!
Освященная ночь. Ангел. Сергей Феденко
Много људи живи на свету и нема два иста човека.
Један је сличан дрвету које сваког дана доноси плодове и рађа их толико много да се гране савијају до земље. То су они који стално раде умом или рукама.
Други личи на дрво које иако рађа плодове сваке године, они никоме нису по укусу зато што су горки и кисели. То је онај ко живи само за себе.
А трећи човек личи на дрво које доноси добре плодове, али мало и ретко, не појављује се често на њему добра јабука. То је лењивац
Али има људи попут јеванђељске неплодне смокве – то су они чије се ниједно добро дело неће наћи. Њихов живот је потпуно бескористан.
Упитај себе: а какво си ти дрво? Где су плодови година које си проживео? И замоли, док није касно: немој да ме посечеш, Господе, дај ми за исправљање макар још једно лето...
Нова година
О Новој години `вако људи зборе,
Чекајућ` да сване пре румене зоре:
- Ми очекујемо од Нове године
Да нам мир донесе, здравља и обиља,
Стара нам је у том врло шкрта била.
Да колевки буде више но гробова,
И весеља више, игре и балова.
Баш сами не знамо шта све да речемо
Кад се с Новим летом лицем сусретнемо!
Ај, синови људски, увек старе речи!
Од прастарих жеља ко да вас излечи;
Промените причу, нек се нова чује:
- Шта Година Нова од нас очекује?
Господар времена има право на то:
Да уздарје чека кад дарује злато.
Он је богат, моћан, милостив без мере,
Све је вољан дати људима од вере;
Нек питање ваше небом одјекује:
- Шта у Новој од нас Господ очекује?
У Бога светога и време је свето,
Он чека да види свето Ново лето.
Кад је Ново лето, буд`те и ви нови,
Молите се Творцу да вам дух обнови.
Стари квас у тесто ново не стављати,
Ново ткиво с трулим концима не ткати.
На платну што ново од старога дели
Рука Судбе пише и овако вели:
- Испуните људи сва Божја чекања.
И Бог испуниће сва ваша надања.
Свети Владика Николај Велимировић
Отац Војислав Билбија - Псалам први
Дванаест месеци
Буба размишља
слика са нета
Пише ми Бубина мама:
„Морам ово да поделим са тобом. Ћути синоћ моја Буба - видела је да гледам на интернету чланак о проплакалој икони, па крену да ме испитује, док не стигосмо и до тога да Сатани сметају народи код којих се служи Литургија, те диже на нас народе, почев од Турака па надаље. Ту јој поменух и за веру страдалог ђакона Авакума и мајку Јевросиму и друге с њима...
И заћута она, видим, дума нешто у главици. Кад смо легли, каже она мени ликујући:
- Знаш, мама, тај ђаво баш и није много паметан! Он нама православнима стално доноси ратове и страдања, а ми, и ако изгинемо, бићемо Христови мученици и свеједно ћемо ићи у рај!“
Са дозволом мајке и њеног чеда радосно ово делим са драгим причољупцима.
Ми чекамо Христа - о. Воја Билбија
Сад разумем - сад видим
Један чувени
универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим
паганским обичајем из старине.
Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује,
али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.
- Не желим да те разочарам - говорио је супрузи, - али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица.
На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.
- Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду.
Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:
- Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!“
Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.
Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.
- Не могу да
дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима - мислио
је. - Али
како да им помогнем? Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу
да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз
дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али,
птице нису летеле тамо.
- Морам да их некако намамим - мислио је.
Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.
- Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење - рече у себи. - Ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их.
У том тренутку почела су да звоне црквена звона.
Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.
- Сад разумем - прошапутао је, - сада знам зашто си то урадио.
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
„Светосавско звонце“ бр. 10/2009.