Спаситељ се родио у пећини
У време Христовог рођења највећа држава на свету била је Римска империја. Због наплате пореза, императори су наређивали да се изврше пописи становништва у целој империји.
Један од пописа извршен је по наређењу Цезара Августа, у време када је Јудејом, која је била под римском влашћу, владао цар Ирод. Сваки становник Јудеје морао је да оде у место где су му живели преци, да би тамо био пописан.
Због тога су Дјева Марија и старац Јосиф из Назарета, отишли у Витлејем. Пут је био напоран. У град су стигли предвече. Нису могли да пронађу смештај. Рођака у граду нису имали, а све гостионице и куће биле су пуне људи који су, због пописа и празника који се тада славио, допутовали у град.
Ноћ се спуштала, дувао је хладан ветар. Они су ишли улицама града у коме за њих није било места. Неко се ипак сажалио и упутио их у једну пећину близу града, у коју су пастири склањали стада. Пећина је била сува, а у јаслама је било златножуте сламе.
И ту је Дјева родила Христа. Свет је Спаситеља дочекао тако што му је пружио пећину као уточиште и сламу из јасала као колевку. Ту је започео животни пут на земљи Онај чији су долазак вековима најављивали пророци.
Иако нико није знао какав се судбоносни догађај збио у пећини, ипак, долазак Бога на земљу, без обзира на то што је дошао као мајушно, немоћно и сиромашно детенце, није могао остати сакривен. Над Витлејемом се те ноћи зауставила чудесна звезда, коју су следили мудраци, све док није застала над местом где се родио Цар Славе.
Пастири, у пољу код својих стада, видели су чудесну светлост. Стајали су са трепетом и страхом. Онда је Анђео Господњи сишао међу њих и рекао им:
„Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама.“
(Лк. 2.10,11,12).
Уто се зачула чудесна песма од које се сва природа преобразила. Са неба су силазиле чете анђела. Реке су шумеле тише, ветар је изгубио ноћну оштрину и испунио се мирисом. Звери су престале да траже плен. Радост је испунила сва срца, док се светом орила песма анђела:
„Слава на висини Богу и на земљи мир,
међу људима добра воља“
(Лк. 2.14).
Пастири су отишли до витлејемских зидина и тамо у пећини нашли све како им је анђео рекао. Јосифу и Дјеви Марији су испричали шта су видели и доживели у пољу. Богородица, која је пажљиво слушала, „чуваше све речи и слагаше их у срцу својему“.
МУДРАЦИ СА ИСТОКА
Вођени звездом, мудраци са Истока, дошли су да се поклоне Спаситељу. Први је Богомладенцу Христу пришао старац дуге беле браде, Мелхиор. Он је даровао Христа златом, као цара.
Други, Гаспар, „црвен у лицу”, млад и без браде, даровао је Христа тамјаном, као Бога, а трећи, Валтазар, коме је кожа била црна, предао му је на дар смирну, као првосвештенику и учитељу.
Ова тројица мудраца били су представници три људске расе. Тако се, при самом рођењу Христовом, показало оно што је касније у Јеванђељу записано: да ће сви у Христу бити једно.
У пећини
слика са интернета
У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.
Сав тужан поче се жалити старом монаху.
- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?
- Каквом месту? - упита игуман.
- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
Дирљиво писмо тенкисте
Врло дирљиво писмо својој вољеној, које је написао тенкиста за време Другог светског рата. Нажалост, то писмо је достављено тек после 25 година од погибије његовог аутора.
Четврт века после рата у шуми је пронађен заривен у земљу тенк НТ са добро видљивим бројем 12.
Када су нашли тенк, на месту возача указали су се остаци младог потпоручника - тенкисте. Имао је револвер са једним метком и коверат, а у коверти - мапа, фотографија вољене девојке и непослата писма.
25. октобар 1941.
Здраво, моја Варја!
Не, нећемо се срести. Јуче у подне смо нападали још једну Хитлеровску колону. Фашистичка граната са бока је пробила оклоп и разнела га изнутра. Док сам возилом улазио у шуму, Василиј је умро. Моја рана је велика. Сахранио сам Василија Орлова у сунчаном брезовом шумарку. Василије је умро, не рекавши ми ни једне речи, ништа није оставио својој лепој Зоји и Машењки светле косе, која је личила на паперје. Од тројице тенкиста остао је један. У сумрак сам ушао у шуму. Ноћ је прошла у мукама, изгубио сам много крви. Сада се бол, која прожима груди, смањила и у души је мир. Много је тужно што нисмо све урадили. Али урадили смо све што смо могли.
Наши другови ће гонити непријатеља који не сме ићи преко наших поља и шума. Никада ја не бих провео живот тако да није тебе, Варја. Ти си ми помагала увек: на Халхин, Голе и овде. Наравно, ко воли тај чини добро људима. Хвала теби, драга. Човек стари, а небо је вечно младо као твоје очи, у које, док гледаш, одмараш се. Оне никада неће остарети, увенути. Проћи ће време, људи ће залечити ране, саградиће нове градове, нићи ће нови паркови. Настаће други живот, певаће се друге песме. Али никада не заборављајте песму о нама, о тројици тенкиста. Ти ћеш неговати лепу децу, ти ћеш још волети. А ја сам срећан, што одлазим од вас са великом љубављу према теби.
Твој Иван Колосов.
Преведено са руског уз несебичну помоћ драгог причољупца
Као додатак писму прилажем и ову серију из четири дела, снимљену према истинитом догађају, за који кажу да јако подсећа на "Пакао Кошара". Серија се гледа у једном даху, а имате дирљив осећај реалности.
Пламен мале свеће
Слика са интернета
Пала је ноћ.
Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.
- Куда идемо? – упита свећа.
- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.
- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.
- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.
И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.
И као што пламен једне обичне мале свеће или чак кресе од шибице може да распали огромну ватру и да осветли пут стотинама људи, тако и искре твоје душевне топлине и пример твоје доброте, могу коренито да измене животе, погледе на свет и судбине људи око тебе, па чак и ако они то сами не разумеју у потпуности. И баш због тога, буди светлост за људе који те окружују, исто као и овај светионик који и у најтамнијим ноћима и у најстрашнијим бурама, наставља једнако да светли.
Незнано добро
Павел Рыженко: „И душа успокоится...“
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
- Хоћу - одговорио је Господ. - Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
- Не - одговори светац. - Боље је да Господ сам то чини.
- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
- Па шта желиш? - упиташе анђели.
- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
- Добро - одговорио је светац. - Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види,
исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала
зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.
А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.
Победа је...
Молитва Светом Николају
Благослов Светог Николаја - Сергеј Ефошкин
Молитва Светом Николају
Српче мало поранило,
жури у храм свети,
носи колач и кољиво
да их ту освети.
С њим је отац, а и мати,
сестра, млађа браћа,
Николаја Светог моле
у дом да им свраћа.
Сваком од њих да донесе
једну хаљу белу,
милост Божја да је краси
и прожима целу.
Уз хаљетак пар ципела
какве ветри рабе,
да обићи с њима могу
немоћне и слабе.
И кацигу свакој глави
од зла да је чува,
да им тела, као влати,
пакост не одува.
Тако Српче са својима
Светитеља моли,
с вером да ће он од Бога
даре да измоли.
аутор: причалица Јелена Јергић
Сиромаштво и Богатство
Слика са интернета
Сиромаштво и Богатство приступише неком човеку, питајући:
- Ко је од нас двоје лепше?
Човек, уплашивши се, помисли: „Кажем ли да је Сиромаштво, Богатство ће се наљутити и отићи, а потврдим ли да је Богатство лепше, Сиромаштво ће се увредити и остаће да ме мучи.“
Размишљајући тако, он рече:
- Докле год будете стајали ту у месту, нећу се моћи одлучити. Ходајте!
Сиромаштво и Богатство се стадоше померати тамо-вамо. Човек, загледајући их, најзад примети:
- Док сте у покрету, ти си, Сиромаштво, прелепо с леђа, а ти си, Богатство, прекрасно у тренутку доласка.
За блог причу са руског блога у слободном преводу превела причалица
