Незнано добро
Павел Рыженко: „И душа успокоится...“
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
- Хоћу - одговорио је Господ. - Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
- Не - одговори светац. - Боље је да Господ сам то чини.
- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
- Па шта желиш? - упиташе анђели.
- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
- Добро - одговорио је светац. - Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види,
исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала
зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.
А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.
Победа је...
Молитва Светом Николају
Благослов Светог Николаја - Сергеј Ефошкин
Молитва Светом Николају
Српче мало поранило,
жури у храм свети,
носи колач и кољиво
да их ту освети.
С њим је отац, а и мати,
сестра, млађа браћа,
Николаја Светог моле
у дом да им свраћа.
Сваком од њих да донесе
једну хаљу белу,
милост Божја да је краси
и прожима целу.
Уз хаљетак пар ципела
какве ветри рабе,
да обићи с њима могу
немоћне и слабе.
И кацигу свакој глави
од зла да је чува,
да им тела, као влати,
пакост не одува.
Тако Српче са својима
Светитеља моли,
с вером да ће он од Бога
даре да измоли.
аутор: причалица Јелена Јергић
Сиромаштво и Богатство
Слика са интернета
Сиромаштво и Богатство приступише неком човеку, питајући:
- Ко је од нас двоје лепше?
Човек, уплашивши се, помисли: „Кажем ли да је Сиромаштво, Богатство ће се наљутити и отићи, а потврдим ли да је Богатство лепше, Сиромаштво ће се увредити и остаће да ме мучи.“
Размишљајући тако, он рече:
- Докле год будете стајали ту у месту, нећу се моћи одлучити. Ходајте!
Сиромаштво и Богатство се стадоше померати тамо-вамо. Човек, загледајући их, најзад примети:
- Док сте у покрету, ти си, Сиромаштво, прелепо с леђа, а ти си, Богатство, прекрасно у тренутку доласка.
За блог причу са руског блога у слободном преводу превела причалица
Чудо
слика са интернета
Једном је човек прешао дуг пут копном и морем како би видео прослављеног старца.
- Реци, каква чуда чини твој учитељ? - упита он младог монаха.
- Зависи од тога шта се назива чудом - одговори он. - У вашој земљи се обично сматра чудом ако Бог испуни нечију вољу. А код нас се сматра чудом ако неко испуни Божију вољу.
Отвори врата - Владика Николај Велимировић
Чарапице грејалице
Моја земља Србија
Пред Вама је школски састав непознатог аутора на тему Моја земља Србија. За вас га преносимо са странице Башта Балкана, као показатељ да и данас постоје деца која инспирацију црпе из сопствених извора, а не као већина данашњих људи, из медија и мишљења других људи.
Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.
Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очеви у наследство.
Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељни свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.
Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.
Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.
Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.
То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којом се поносим и којој припадам.
Оливера Катарина - Сањам те
Дајмо животу шансу...
... и бићемо саучесници чуда!
Јер какве су вам мисли, такав вам је живот!